/ ʜ /
 

Istvän Poth

IZ KULTURNE I KNJIŽEVNE PROŠLOSTI SRBA U MAĐARSKOJ

(Pešta i Budim kao kulturna središta srpska u prvoj polovini 19. veka)

Doseljavanje i prve decenije

Posle stopedesetogodišnje turske vlasti Ugarska je pri kraju 17. veka oslobođena od osmanlijskog jarma. Stanovništvo se proređivalo u teško doba tuđinske vladivane i u burnim događajima oslobodilačkih ratova, te su se mnogi stranci naseljavali u zeralji. Osobito su Nemci dolazili u velikom broju, u prvom redu u gradove. Tako su i Pešta i Budim isprva dobijali manje-više nemačko obeležje. Više od polovine stanovništva u Pešti bilo je sve do 1850. g. nemačko a to isto važi verovatno još u većoj meri i za Budim. I neke činjenice iz kulturnog života ukazuju na tadašnje stanje: u štampariji Peštanskog univerziteta, koja se tada nalazila u Budimu, štampano je između 1778. i 1803. g. 295 nemačkih, 192 mađarskih i 118 srpskih publikacija; od 1804. do 1824. g. 257 nemačkih, 236 mađarskih izdanja i 241 publikacija na srpskom jeziku; izmedu 1825. i 1849. g. 372 nemacka izdanja, 951 mađarsko i 312 publikacije na srpskom. Prema tome tek u drugoj cetvrti proslog veka su madarska izdanja dobila prevagu. Još jedan primer: 1812. osnovano je stalno nemačko pozorište u Pešti, dok je mađarsko Narodno pozorište tek 1837. g. otvorilo svoja vrata.

U Pešti i Budimu do 1872. je svaki grad imao svoju sopstvenu upravu i administraciju gde je većina stanovništva u svakodnevnom ophođenju govorila nemački, počeo je pri kraju 18. stoleća razvoj moderne mađarske književnosti i kulture. Jedan hrvatski očevidac video je taj proces ovako: "Leto 1787 i sledeča (kada ja vu velikom Vugerske zemlje varošu Peštu vu vekivečnoga spomenka vrednem Šeminariumu občinskem Jožefinskom bogoslovske navuke poslušal jesem) nekuliko lestor Vugrov (iz početka samo četireh) društvo je podignulo bilo, koji se nato postavili jesu bili, da svoj narodni vugerski jezik popraviju, osvetlaju i izvišiju. Ter nut! kuliko ovo društvo s poleščicum premogučneh navuka i domovine Ijubitelov je napreduvalo, zdavnja vre vidi se, kad vugerski jezik med prvemi skoro Evrope jeziki, kakti s kojem vsi posli tak duhovni kak svetski i orsački zevsema prikladno opravljati se moreju, računa se."

U školama, na univerzitetu, u redakcijama listova i časopisa, u plemićkim i građanskim krugovima sve se više širio mađarski duh. Vidni rezultati toga razvoja su: osnivanje Mađarske akademije nauka (1825) i Narodnog pozorišta (1837).

Posle oslobođenja Ugarske od Turaka tu su se pored Nemaca naselile i pojedine grupe drugih naroda. U to vreme su u zemlju dolazili i mnogi Srbi i Hrvati. Srba je bilo ovde već i za vreme turske vladavine, no njihov broj se znatno povećao "velikom seobom" 1690. g. kada je otprilike 40.000 porodica našlo svoju novu domovinu u panonskom prostoru. Do daljih doseljavanja došlo je i tokom prve polovine 18. veka: "Iz austrijskih ratova s Turskom na kraju XVII i u prvoj polovini XVIII veka izišla je seoba Srba u južnu Ugarsku i buđenje novog srpskog prosvetnog života, jer je tim načinom naše pleme dovedeno u vezu s evropskim pokretom" piše Stojan Novaković (18421915) poznati istoričar i književni istoričar, profesor Velike škole i ministar u nekoliko vlada Srbije. Veoma pogodna mesta, gde su Srbi mogli stupiti u tešnju vezu sa zapadnom, odnosno srednjoevropskom kulturom, bila su dva ugarska grada na obali Dunava: Pešta i Budim.

Ohrabreni uspehom Mađara na kulturnom i nacionalnom polju, sa sličnim nastojanjima i ciljevima javili su se uskoro i predstavnici drugih naroda koji su živeli u Pešti i Budimu.

1819. g. je Jan Kollär, prvi veliki borac za jedinstvo slovenskih naroda, postao evangelički (luteranski) sveštenik u Pešti gde je uskoro ustanovio samostalnu slovačku crkvenu opštinu i slovačku školu i svim silama radio na podizanju slovačke književnosti i kulture. Nešto kasnije, 1834. g. je drugi Slovak Martin Hamuljak osnovao slovačko književno društvo i izdao svoj poznati almanah Zoru koji je poput mnogih drugih slovačkih publikacija, štampan u Univerzitetskoj štampariji u Budimu.

Bilo je i hrvatskog stanovništva u Budimu. (Na njih podseća današnja Hrvatska ulica Horvät utca.) U Pešti su studirali teologiju mladi Hrvati i iz udaljenijih krajeva, kao npr. poznati dramski pisac Tito Brezovački i gore citirani Tomo Mikloušić. Dosta dugo je jedno od središta hrvatskih franjevaca bio samostan u Budimu gde je neko vreme boravio i Andrija Kačić Miošić (17041760) pisac knjige Razgovor ugodni naroda slovinskoga koja je kroz puna dva stoleća bila najčitanija hrvatska književna tvorevina. Nju su čitali najširi slojevi tako da je ona bila prava narodna knjiga. Među budimskim franjevcima ističe se Petar Katančić (17501825), erudita i pesnik, profesor arheologije i numizmatike na Univerzitetu u Pešti. On je pevao na latinskom, hrvatskom i mađarskom jeziku. Na maternjem jeziku pevao je i u narodnom desetercu i time je nagovestio novo doba u hrvatskoj literaturi. Nekoliko godina posle Katančićeve smrti došao je Ljudevit Gaj (18091872) u Peštu radi produženja svojih univerzitetskih studija. Ovde je, uglavnom pod uticajem Jana Kollära, postao pobornikom slovenske uzajamnosti. O svojim odnosima s Gajem rekao je Kollär 1841. ovo: "Ima tome otprilike dvanaest godina, što smo zajedno u Pešti izlazili na šetnje, čitali čitanku da nauči češki, razgovarali se o pravopisu, o novinama i drugim narodnim poslovima te gradili svakakve osnove za budućnost ... " I u štampariji Peštanskog univerziteta štampan je 1830. g. Gajev rad istorijskog značaja Kratka osnova horvatsko-slavenskoga pravopisanja, jedna od prvih manifestacija novog duha u hrvatskom kulturnom i književnom životu. Ovim svojim delom, kojim je pojednostavio hrvatski pravopis, kao i svojim ostalim plodotvornim radom Gaj je postao glavni vođa ilirizma, pokreta za hrvatski preporod.

Značajni predstavnici kulturne prošlosti Rumuna kao Samuil Micu-Klein, Gheorghe Sincai i Petru Maior su više godina živeli i radili na uzdizanju književnosti svoga naroda u današnjem glavnom gradu naše domovine.

U mnogonacionalnoj sredini, gde su pri kraju 18. i na početku 19. veka počele cvetati različite kulture i literature, nikla je velikim delom i novija srpska književnost.

Broj Srba u Pešti i Budimu povećavao se doseljavanjima posle oslobođenja Ugarske od turske vlasti. Ovde su u to doba prilike za materijalni i kulturni razvitak bile povoljnije nego u zemlji matici, gde su uspešne borbe za oslobođenje od turskog jarma počele 120 godina kasnije i gde zu te borbe duže trajale. Srbi su u ovoj tuđoj sredini živeli svojim životom, uglavnom u okvirima srpsko-pravoslavnih opština. To prvenstveno važi za budimsko predgrađe Taban, gde je i civilna vlast bila u njihovim rukama, gde su na osnovi privilegija dobivenih iz Beča imali svoj vlastiti "tanač", svoje činovnike, birove i "eškute". Neke privilegije su uživali, razume se, i peštanski Srbi. U gradskom savetu Budima i Pešte Srbe je zastupao po jedan senator, "ratsher", kao što je pisao Sava Tekelija. Najpoznatiji od ovihjepisac Jovan Muškatirović, koji je svoja dela pisao na srpskom, mađarskom i latinskom jeziku.

Srbi su i u ekonomskom životu igrali znatnu ulogu. Znamo npr. za privilegije koje su već 1695. g. davane srpskom mesarskom cehu, terzijskom ruvetu i esnafu jorgandžija. Esnafska pravila srpskim šeširdžijama potvrđena su 1696., a od 1697 g. postojao je i ceh srpskih ćurčija. Sačuvan je i spisak budimskih majstora, trgovaca i bakala iz 1719.

Ovaj vitalni srpski živalj podigao je sebi i svoje škole. Srpska crkvena opština u Budimu donela je npr. 1746. školske uredbe koje su odgovarale duhu tadašnjih pedagoških principa. U budimskoj srpskoj školi bilo je u 18. veku imamo podatke za 1730., 1734. i 1770. g. oko 60 učenika. Taj broj se posle smanjio, prema jednom podatku iz 1822. bilo je tada svega 40 učenika. U Pešti je od kraja 17. veka radila srpska škola koju je prema podacima iz 1770. i iz 1827. g.i posećivalo oko 30 đaka. Peštanska srpska škola je 1808. bila proširena trećim razredom i otada su ovde pored "bukvaraca" i "časlovaca" učili i "ortografisti" koji su već imali i predavanje iz latinskog jezika.n Qd srpskih učitelja u Pešti najpoznatiji i najznačajniji je, svakako, saradnik Vuka St. Karadžića Luka Milovanov koji ima svojih neospornih zasluga u sastavljanju prve srpske gramatike, Vukove Pismenice serbskoga jezika (1814).

Živeći u lepom broju, u povoljnim ekonomskim prilikama u Pešti i Budimu, Srbi su tu razvijali i svoj društveni život. O srpskim balovima koji su priređivani u vremenu poklada 1786. Sava Tekelija piše ovo: "U ono bo doba u subotu držali su bal Srblji ,Kod krune' u Tabani, u nedelju u gradu, u ponedelnik u Pešti kod ,7 kurfiršta' kud mi sas opasnostiju života između sanat leda vozili se ... u vtornik bio bal kod ,Belog krsta', u Wasserstadtu [Viziväros], u sredu opet u Peštu (!) u Hakerovoj sali, u četvrtak u gradu..."

Bilo je, razume se, i drugih zabava o kojima danas nemamo podataka. Ali znamo za jednu peštansku srpsku narodnu svečanost. U prvim decenijama prošlog stoleća Srbi su se na dan sv. Ilije okupljali na slobodnom prostoru oko bunara sa bogatom i bistrom vodom, koji je nosio ime spomenutog sveca i ovde se zabavljali, veselili. Česma sv. Ilije nalazila se u nekadašnjoj Orczyjevoj bašti, u današnjem VIII kvartu našeg glavnog grada, i njegova čista voda je za stanovnike Pešte vrlo mnogo značila u vremenu kada još nije bilo gradskog vodovoda.

lako je Budim bio u 18. veku najveće srpsko naselje, kako to možemo da čitamo kod Milorada Pavića, ipak ne znamo mnogo o kulturnom životu Srba-Budimlija. Po nekim podacima pak možemo zaključiti da se ovde razvijala živa kulturna delatnost. Tako je npr. u Budimu živeo Jovan Damjanović, koji je oko 1728. g. bio na hodočašću u Jerusalimu i o tom nesvakidašnjem događaju svoga života napisao putopis sa puno autobiografskih elemenata. U Budimu se 1776. g. rodio poznati slikar Mihajlo Živković. On je studirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beču i posle završetka svojih slikarskih studija nastanio se u rodnom gradu, gde je imao svoju slikarsku radionicu. Uskoro posle povratka kući Živković je slikao slavske ikone za srpske građane u Budimu, Pešti, Sentandreji i u drugim mestima. Da su već i njegovi prvi radovi bili uspeli, možemo zaključiti iz činjenice da mu je 1802. g. povereno slikanje ikonostasa sentandrejske Blagoveštenske crkve. Kasnije je Živković slikao svoj drugi i poslednji ikonostas u Nikolajevskoj crkvi u Balassagyarmatu. Dinko Davidov, autor prelepe knjige Ikone srpskih crkava u Mađarskoj, piše između ostaloga: "... religiozne kompozicije srpskog slikara iz Budima, kako one u sentandrejskoj Blagoveštenskoj crkvi tako i one u Nikolajevskoj crkvi u mestu Balašađarmat, predstavljaju vredna i nezaobilazna dela novije srpske umetnosti .. . "

"Budimci su živeli među Mađarima, u njihovoj prestonici, a najbliže Beču, prvi od Srba naučili mađarski i nemački, prvi na svojoj koži osetili načine 'gospodstvujuščih', a među Srbima bili svakako najkulturniji i najimućniji, i prvi su uspeli da postanu građani .. ," Ovo, što je Dušan J. Popović pisao za Srbe-Budimce, važi uglavnom, naravno, i za Srbe u Pešti i Sentandreji i u ostalim ugarskim gradovima.

Srbi su se inače u Pešti i Budimu osećali kao kod svoje kuće kako to na jednom mestu Dinko Davidov kaže: "... dok su se u Pešti i Budimu uvek osećali kao kod svoje kuće, podizali svoje crkve, izdavali novine i knjige, osnovali Maticu srpsku."U 18. stoleću i početkom 19. veka Srbi, koji su živeli u Ugarskoj, smatrali su ovu zemlju svojom domovinom. Vraćajući se iz Rusije, Sava Tekelija je pisao npr. ovo: "U Ujhelju [Sätoraljaüjhely] obradovao sam se na pijaci da sam došao u svoju zemlju; tu bo bjaše hleb beli na pijaci, tu slanina, tu kolači i pr. i pomisli[h]: blagoslovena zemljamoja!"

Arhimandrit Gerasim Zelić (11521828), koji je poznatpo svojoj opsežnoj autobiografiji u kojoj ima značajnih podataka za kulturnu istoriju Srba, pisao je iz Budima mitropolitu Stratimiroviću da mu je bečka policija zabranila da pođe u Dalmaciju i Veneciju i predložila da ide ili u Veronu ili u Budim, ili neka ostane u Beču. Pa je svoje pismo produžio ovako: "Izabrao sam Budim ... na 7 maja po serbski u sredu stigo[h] u Budim. Među moju meni milu i Ijubeznu naciju Serbe. Dje more biti među istijem ostaviću moje stare i prebijene kosti, a ne među Švabami ... "

Među Srbima, koji su stanovali u gradovima Ugarske, razvijalo se u to doba uz srpsko rodoljublje ono ugarsko domoljublje koje se ispoljavalo i u životu i u književnim delima nekih pisaca, kao što su npr. Jovan Muškatirović, Mihailo Vitković i kasnije Jakov Ignjatović.

Odnos Srba i ostalih narodnosti u Ugarskoj prema svojoj domovini, u prvim decenijama prošloga veka, lepo pokazuje i pesma koju je romanopisac Milovan Vidaković napisao 1837. g. prilikom otvaranja mađarskog Narodnog pozorišta. Osnivanje ovog pozorišta bio je, naravno, veliki događaj u kulturnom životu Pešte i cele Ugarske. Posle nadmoći nemačkih pozorišta u srcu Ugarske od toga datuma se i mađarski pozorišni život mogao da razvija brže i uspešnije nego dotada. Otvaranje vrata stalnog mađarskog pozorišta u Pešti, izgleda, nije sarao za Mađare bilo značajno nego i za druge narode Ugarske. Naime, neki srpski književnici su pesmom pozdravili taj važan događaj, a tako su radili i neki predstavnici drugih naroda. Možda su osećali da će ograničenje uticajne sfere nemačkog pozorišta u Pešti omogućiti lakši razvitak sopstvenog kulturnog života.

Jedan od glavnih stvaralaca srpske čitalačke publike, romanopisac Milovan Vidaković je za gore spomenutu svečanu priliku napisao dugačku pesmu Pohvala Mađarskom teatru, iz koje ćemo citirati nekoliko strofa:

Gledajući userđije, Mir i Ijubov međ narodi

Revnost blagorodnu, Otsad da procveta.

Šta nam čini soglasije U pristojnoj svak svobodi

Za vseobšču polzu. Bez svaka naveta

Kakvo krasno vozdvigoše Živit' može kao pod jednim

Pozoriščno zdanjije, Otečestva skiptrom

I potomstvu ustrojiše I imenem vseobščim

Za izobraženjije! Zvati se Ungarom.

Serdca, duha i jezika Mađar, Nemac, i Slavjanin,

Mile svoje matere Budi koji taj bio

Nije ovo obšča dika Otečestva on je sin,

I za sve nas Ungare ... Ma i gde se rodio...

Vidakovićevi navedeni stihovi potkrepljuju gore iznesenu misao: da je podizanje mađarskog Narodnog pozorišta bila zajedmčka stvar svih građana Ugarske bez obzira na jezik i narodnost. Osim toga vidi se iz citiranog dela i to da srpski pisac svakog stanovnika zemlje smatra "Ungarom", da u "Ungare" spadaju i Mađari, i Nemci i Slavjani, tj. Sloveni. To je, dakle, još uvek razdoblje Mihaila Vitkovića i drugih kada je neko mogao da bude u isto vreme dobar ugarski domoljub i isto tako dobar srpski rodoljub.

U Pešti i Budimu, gde su Srbi već od 18. veka živeli svojim ustaljenim životom, borili su se kao što smo već videli svesni omladinci više naroda za uzdizanje svoje literature, za razvitak svoje kulture i time i za podizanje i učvršćivanje nacionalne svesti. Ovde je vladala povoljna atmosfera za kulturni i nacionalni rad i Srbi su se

samosvesno koristili ovim mogućnostima. Tu je bilo svome narodu odanih srpskih učitelja i sveštenika, pa pravnika i dosta studenata. Još pri kraju 18. veka bili su studenti Peštanskog univerziteta: veliki srpski dobrotvor Sava Tekelija (17611842); istaknuti pisac srpske prosvećenosti Jovan Muškatirović (17431809); pisac, pesnik i prevodilac, pa profesor univerziteta u Rusiji Grigorije Trlajić (17661811) i najznačajniji pesnik srpskog klasicizma, "srpski Horacije" Lukijan Mušicki (17771837). Kasnije su studirali u Pešti: Sava Mrkalj (17831833), reformator srpske azbuke, jedan od najznačajnijih preteča Vuka St. Karadžića; Jovan 2?m'c(17861845), pesnik, pisac pedagoških radova, prosvetni radnik; "Srb Ilir iz Bačke" Petar Jovanović (18001855), urednik Bačke vile (jedine srpske periodične publikacije koja je propagirala ideje ilirizma); Dimitrije Davidović (17891838), osnivač Novina serbskih, prvog srpskog dnevnog lista koji je od 1813. do 1821. g. izlazio u Beču (1816. npr. najviše pretplatnika imao je u Pešti, njih 16, dok ih je tada u celoj Srbiji bilo svega 5); Georgije Magarašević (17931830), pokretač i prvi urednik Letopisa; Mihailo Vitko-vić (17781829), dvojezični pesnik i pisac; Jovan Sterija Popović (18061856), jedan od najistaknutijih srpskih književnika prošloga veka, najznačajniji komediograf svoga vremena čiji su komadi još i danas stalno na repertoarima srpskih pozorišta; Jovan Stejić (18031853), lekar i pisac, "jedan od glavnih ugarskih Srba koji su u Srbiju unosili 'prosveštenije'" (Skerlić); Jovan Hadžić-Svetić (17991869), istaknuti pesnik srpskog klasicizma, jedan od osnivača Matice srpske i prvi njen predsednik, tvorac osnovnih zakona u Srbiji; Jovan Subotić (18171886), pesnik, dramski pisac i ured-nik Letopisa i drugi.

U prvoj polovini prošloga veka kada su Pešta i Budim igrali značajnu ulogu u srpskom kulturnom životu boravili su, odnosno živeli su u tira bratskim gradovima na obali Dunava mnogi istaknuti Srbi. Od gore spomenutih bivših studenata tu su duže živeli pa i umrli Jovan Muškatirović i Mihailo Vitković. U Vitkovićevoj advokatskoj kancelariji radio je kao jurat (advokatski pripravnik) Teodor Pavlović (1804 1854) koji je kasnije uređivao Letopis i pokrenuo dva važna srpska lista Serbskij narod-nij list i Serbske narodne novine. Od 1824. do svoje smrti živeo je u Pešti i tu pisao svoje sladunjavo nežne, "čuvstvitelne" romane Milovan Vidaković (17701841), najpopularniji srpski pisac svoga vremena.

I sam Vuk Stefanović Karadžić je češće boravio u Pešti odnosno u Budimu. Tu se on 1810. npr. upoznao sa gore spomenutim Dimitrijem Daviđovićem; sa svojim kasnijim odanim prijateljem, lekarom i novinarom Dimitrijem Fmšićem (17901838), sa svojim gore spomenutim prethodnikom u borbi za reformu književnog jezika i pravopisa Savom Mrkaljem i sa peštanskim srpskim učiteljem Lukom Milovanovim, koji je umro 1828. g. Od Vukovih prebivanja u Budimu i Pešti najznačajnije je sigurno ono kada je 1814. od kraja marta do juna ovde radio na svojoj Pismenici koristeći se savetima Luke Milovanova.

Osim spomenutih poznatijih ličnosti bili su tu razni srpski službenici, đaci, trgovci, zanatlije, vinogradari, seljaci i nadničari. Stanovali su većinom na pitomim brežuljcima Tabana u Budimu i u uskim ulicama okolo srpske crkve u Pešti.

Srbi u Ugarskoj, svesni svoje narodnosti, budno i s velikim interesovanjem su pratili istorijske događaje u Srbiji na početku 19. stoleća: zbivanja prvog i drugog srpskog ustanka. Mihailo Vitković u jednom pismu upućenom Lukijanu Mušickom piše npr. kako ga je obradovala vest o oslobođenju Srbije i da su se "naša braća konačno oslobodili od Turaka".

Početak pozorišnog života

U društvenom i kulturnom životu Srba u Pešti i Budimu bio je, svakako, nesvakidašnji događaj, pozorišna predstava u Pešti 1812. g. kada je na mađarskom jeziku prikazana istorijska drama glumca i pisca Istväna Baloga o vođi prvog ustanka, Karađorđu. Velikom uspehu kod srpske publike pridonelo je i to što je najveća raađarska glumica onoga vremena Deryne Szeppataky Röza otpevala jednu pesmu sama, a drugu u duetu na srpskom jeziku. Muziku za ove pesme komponovao je na osnovi srpskih narodnih melodija mladi kompozitor Gäbor Mätray. Pesme su počinjale, kao što čuvena glumica piše u svojim memoarima, ovako:

Što mi fajde od mladosti Devojčica, devojčica

Kad prebivam u žalosti Ruža, rumena,

Što ne mogu s drugim biti Ja ne snivara od mog brata,

Ni o danu, ni o noći. Duša rođena.

"Te pesme pribavile su mi toliko slave, toliko priznanja, kakve nije dobio u ono vreme niko. Svaku pesmu morala sam po nekoliko puta otpevati, a posle toga nije bilo kraja burnom tapšanju i izazivanju" piše ona u svojim sećanjima o ovom velikom glumačkom uspehu. O nesvakidašnjem, jakom utisku predstave na srpske građane Pešte svedoči i to da je pisac komada odmah sledećeg dana bio obilato nagrađen od imućnih srpskih trgovaca u peštanskoj i danas poznatoj Vackoj ulici. U tri radnje su ga darivali štofovima, maramama, a kad je pitao za cenu odgovorili su mu: "Plaća to Crni Đuro ... i pruže mi čašicu šljivovice. Živio Crni Đuro! vičem ja oduševljeno i tako sam ispio karlovačku kao da sam ... 48 časova žedneo ..." piše Balog u svom životopisu. Tu on opširno opisuje kako su ga lepo dočekivali i nagrađivali u svojim radnjama peštanski srpski trgovci za pisanje drame iz savremene srpske istorije.

Pojava samoga Karađorđa i drugih srpskih boraca prvog ustanka na pozornici, pa zajedno sa junacima i grupe seljaka i žena u živopisnoj narodnoj nošnji, svakako je značilo vrlo mnogo za srpske gledaoce. (Srpska narodna odela za ovu predstavu nabavili su peštanski Srbi.) Verovatno, ni okolnost da su srpski heroji ovom prilikom govorili mađarski nije mnogo smetala, nije umanjila duboki utisak prizora dramske radnje, osobito zato jer su se sa mađarske pozornice mogle čuti dve pesme na srpskom jeziku. Posetioci predstave, bez obzira na narodnost, morali su se zagrejati i ponositi scenama kada su videli kako Karađorđe sa svojim vojvodama pobeđuje Turke u Ijutim okršajima i oslobađa Beograd od vekovnog zajedničkog neprijatelje Srba i Mađara. To je morao biti jedinstveni, nezaboravni i ogromni doživljaj za sve gledaoce, a osobito za Srbe.

Mađarski pozorišni komad o Karađorđu je usled zabrane vlasti već posle prve predstave skinut sa repertoara. Austrijeska vlada, očito, nije htela da kvari svoje odnose sa Turskom. Balogova drama je kasnije ponovo igrana i na mađarskom i na srpskom jeziku. U srpskom prevodu prikazao ju je Joakim Vujić sa svojim "diletantima" (amaterima), u raznim mestima. 1843. g. on je izdao ovo delo pod naslovom Serbskij vožd Georgij Petrovič, inače narečennij Crnij, ili Otjatije Beograda ot Turaka.

Na ovaj pozorišni događaj kulturno-istorijskogznačenja nadovezuje se još jedno važnije i značajnije zbivanje u kulturnoj prošlosti Srba, a to je prva javna pozorišna predstava Joakima Vujića koja je priređena 12. avgusta 1813. u "Mažarskom teatru", u Rondeli u Pešti. Prikazana je Kreštalica (Papagaj) od svojevremeno veoma popularnog nemačkog dramskog pisca Augusta Kotzebua, koju je posrbio sam "otac srpskog pozorišta".

Ova predstava je bila dobro posećena i postigla je ne samo u moralnom, nego i u materijalnom pogledu lep uspeh. Srbi iz Pešte i Budima, ali i iz udaljenijih krajeva primali su ovu predstavu s velikim oduševljenjem.

U komadu su pored srpskih amatera, peštanskih gimnazijalaca igrali i gore spomenuti Istvän Balog i njegova sestra Julianna. Njih dvoje su bili rodom iz južnog dela Baranje, pa su, verovatno, dobro govorili srpski. Pored njih dvoje u Kreštalici je igrao još jedan mađarski pozorišni čovek: Tamäs Feher. Osim pozorišne dvorane mađarska družina prepustila je Vujiću i potreban pozorišni pribor. Zato slobodno možemo reći da je ovaj značajni događaj u istoriji srpskog pozorišta bio plod saradnje mađarskih i srpskih pozorišnih Ijudi.

Značaj peštanskih vašara

Nije slučajno, mislim, da je Joakim Vujić svoju pozorišnu predstavu priredio 12/24. avgusta u Rondeli, jer je to već bilo vašarsko doba u Pešti kada su se tu našli na okupu u velikom broju srpski trgovci, zanatlije i drugi i to ne samo iz udaljenih mesta Ugarske, nego i iz Srbije. Nama je danas dosta teško shvatiti i predočiti kakvu su važnost imali zemaljski vašari u onom vremenu i to ne samo u ekonomskom, nego i u društvenom i kulturnom životu.

U Pešti je svake godine bilo četiri zemaljska vašara koji su bili održavani u martu, junu, avgustu i u novembru, i svaki je trajao otprilike 14 dana. Na dobro uspeli vašar došlo je do 14.000 kola i 300 dereglija robe, pa je podignuto 700 do 800 šatora za prodaju ovog najrazličitijeg materijala. Vašar je istovremeno bio i društveni događaj. Tu su se sretali ljudi različitih staleža i slojeva, viđali su se stari poznanici, stekla su se nova poznanstva. Bilo je ovde i širokih mogućnosti za provod i zabavu. Srpski trgovci i zanatlije posećivali su peštanske vašare i iz dalekih krajeva, prvenstveno zato, jer se tu mogao napraviti dobar posao, moglo se prodavati i kupovati do mile volje. Kolima trgovaca-vašardžija moglo se dobro putovati i tako su se Srbi svih staleža i najrazličitijih zanimanja našli u vašarsko doba na okupu u Pešti. Zato su srpske knjige, Letopis i kalendari štampani u Univerzitetskoj štampariji u Budimu tako da bi se pojavili za jedan od peštanskih vašara, jer su se ovde mogli najviše i najlakše prodati. Vuk St. Karadžić piše npr. Kopitaru 1816. g. :"... kad bi hoćeo Davidović poslati ot tih moji pesnarica 100 Jovanoviću u Peštu, može biti da bi ih o idućem vašaru Peštanskom mogao rasprodati... " Gavrilo Kovačević zemunski knjigovezac i u svoje vreme popularni pesnik, piše 1828. Vuku, kada je ovaj boravio u Budimu, ovo: "... nastojte ... da delo bude ovoga vašara gotovo, da se može razaslati i da mi mogu ovamo u Zemun doneti..." Na vašar su dolazili ozbiljni, poverljivi trgovci i zanatlije kojima se moglo poveriti da ponesu novac, knjigu i drugi neki paket s uverenjem de će stići na određeno mesto i određenoj osobi. Tako je i Sava Tekelija 1818. g. poslao Vuku pet stotina forinti na dar o peštanskom vašaru. Tu se mogla nabaviti i po koja vredna knjiga, po koja književna retkost. Vuk piše npr. Kopitaru 1828.: "Tamo u Srbiju doći mislim na koncu junija (po vašaru Peštanskom)... Prošavseg vašara dobio sam samo jednu Srbulju, ne znam oću li idućega još koju dobiti ... " Sam Vuk češće je boravio na peštanskim vašarima, budući da se ovde mogao videti sa različitim prijateljima i poznanicima, jer je vašar u neku ruku bio i sajam knjiga. U pismu iz Zemuna 5. jula 1826. učitelju Adamu Dragosavljeviću u Šikluš on kaže između ostaloga: "Ako imate koju narodnu pjesmu, gledajte, molim vas, i nji da mi pošljete, o idućem Peštanskom vašaru, u Peštu na Milovuka, a onda ću i ja biti ondje." Nekoliko godina kasnije 10. juna 1832. Jovan Sterija Popović piše iz Vršca Vuku u Zemun: ,,Ja sam se nadao da ću se s' vami po pismu vašem prošavšeg vašara u Pešti sastati, no kad se niste s' trgovci iz Zemuna krenuli, evo vam brzo javljam, da sam vrlo malo Prenumeranta za Poeziju skupiti mogao ... " (Sterija pod "Poezijom" misli na knjigu peštanskog učitelja Luke Milovanova Opit nastavljenja srpskoj sličnorečnosti i slogomjerju ili prosodiji koju je Vuk izdao 1833., pet godina posle smrti svog prijatelja i nekadašnjeg saradnika.) Na vašar su ponekad i sami pisci donosili svoja književna dela. Peštanski advokat Jovan Popović Mostarski piše Vuku 1826. g. kako je Joakim Vujić tu prodavao svoju autobiografiju koju je te godine bio izdao na nemačkom jeziku: "... Zaišao o vašaru ot šatre do čatrlje, ot kafane do kafane, te prodaje i nudi; a s druge strane deca, noseći pod pazuvom, vrište: biografija, biografija; kupite ljudi!"

Kakvo značenje su imali peštanski vašari za srpstvo ukazuje npr. i to da je Vuk savetovao Lukijanu Mušickom, najznačajnijem srpskom pesniku onoga vremena, koji je od 1828. bio vladika karlovačke eparhije u Hrvatskoj, da te godine dođe iz Karlovca u Peštu, tu da služi o peštanskom vašaru da ga vide znatniji Srbi, trgovci.

Najočiglednije o ulozi tih vašara i same Pešte u životu Srba u prvoj polovini prošlog stoleća govori sledeći citat iz Izveštaja o glavnoj skupštini Matice srpske u avgustu 1846. g.: "Vašarno doba sabralo je bilo Srblje sa sviju strana Ugarske kraljevine ... bilo je primetiti gdikoga Srbljina i iz susedne Srbije i Bosne, da i iz same Bugarske mogao se tu naći po koji ljubitelj poslovanja o prosveti narodnoj. I ovo je obstojateljstvo, što se tu sa sviju strana narod naš sastati može, osobito u Pešti vnimanjija dostojno, to se ni u jednom drugom mestu, u kom narod naš živi, ne zbiva. Kroz ovo je Pešta čisto kao od same prirode za sredotočno mesto našeg knjižestva opredeljena, premda u njoj stalni srbski obitatelja ni desete časti nema, od one skupe, koja se u gdikom većim varošima, u kojima narod naš živi, nalazi ... "

Štampanje, izdavanje i prodaja srpskih knjiga

Za srpsku kulturnu istoriju, a osobito za razvitak srpske književnosti veoma je značajna činjenica da je Univerzitetska štamparija Peštanskog univerziteta 1796. g. pošto je preuzela bečku štampariju Stefana Novakovića dobila privilegiju za štampanje knjiga ćirilskim slovima. Od ovoga datuma kroz nekoliko decenija jedino je ova štamparija bila ovlašćena u celoj zemlji da ćirilicom štampa knjige, časopise, almanahe, kalendare i novine. Tako su se srpske knjige oko tri decenije a možda i više štampale skoro isključivo u ovoj štampariji.

Ova činjenica sama po sebi ukazuje na značaj koji je ovo preduzeće imalo u širenju srpske kulture i to baš u vremenu kada je srpska samosvest sve više jačala kao i nacionalna svest drugih naroda u Ugarskoj i kada su zahtev i želja za sopstvenom nacionalnom kulturom, za srpskom knjigom sve više rasli.

Nije, naravno, bilo dovoljno štampati i izdati knjige, one su trebale i doći, stići do čitalaca. To nije bila laka stvar u ono doba, kada još ni železnice nije bilo i kada su putevi bili slabi. Prodavanjem knjiga, kalendara i časopisa zanimali su se neki trgovci, koji su taj posao radili više iz rodoljubivih nego trgovačkih pobuda. Pravih knjižara u današnjem smislu još nije bilo. Imamo npr. podatak za 1830. g. da su se srpske knjige mogle kupovati kod Josipa Milovuka u Pešti, Georgija Kirjakovića u Novom Sadu, Mihaila M. Jovanovića u Zemunu i kod Grigorija Vozarevića u Beogradu.Dakle, u tri mesta u Ugarskoj, a u Srbiji jedino u Beogradu iako je tada njen glavni grad i središte celokupnog društvenog, političkog i kulturnog života bio Kragujevac. Treba imati na umu i to da se gore spomenuti trgovci nisu zanimali isključivo prodajom knjiga i kalendara, nego i drugim trgovačkim poslovima. Osim toga bilo je i prigodnih prodaja, u prvom redu na peštanskim vašarima.

Uobičajen i često uspešan način širenja knjige bila je tada tzv. prenumeracija, pretplata na još neštampana dela. U pojedinim mestima našao se po jedan "svokupitelj" koji bi iz ljubavi za knjigu i kulturu sakupio pretplate i dobiveni novac poslao piscu. Uspelom prenumaracijom pisac je sebi obezbedio odgovarajuću svotu za izdavanje, a pretplatnici su sebi osigurali knjigu nešto jeftinije, a (a ni to nije bila mala stvar) ime im je objavljeno na kraju knjige u spisku "prenumeranata". Milovan Vidaković u predgovoru svoga romana Siloan i Milena (1829) kaže: "...izdamo objavljenije i na Prenumeraciju ... za ljubav onih, koji su se radi prenumerisati, ovo da knjigu s forintom jevtinije dobiju, a ovo da im, i ime u knjigu dođe ..." Platon Atanacković (17881867) pisac, profesor učiteljske škole u Sentandreji i Somboru, budimski episkop i predsednik Matice srpske, kasnije episkop bački, čovek, naprednih nazora koji je sa simpatijama pratio borbu Mađara protiv Austrije 1848/49. g. i koji je bio u korektnim odnosima sa Vukom Karadžićem pisao je ovome 1827. g.: "Molim, ne zaboravite imena moji Prenumeranata ovih u knjizi pečatati, jer mnogi ji to žele".

Prenumerisanje nije išlo uvek lako i glatko. I sam Vuk je imao svojih briga i poteškoća na tom polju, kako se to vidi iz njegove obilate i velikim delom objavljene prepiske. Nije prošao mnogo bolje ni Jovan Sterija Popović kako vidimo iz pogovora u njegovoj komediji Laža i paralaža (1830): "Malo ono čislo Prenumeranta, od veće časti dockan i u nevreme poslato nije moglo u ovu knjižicu stavljeno biti iz uzroka, što bi je od pravog tečenjija zadržalo, i tako Laža i Paralaža na vreme opredeljeno izići ne bi moglo. Ništa manje Sočinitelj se nada, da će svakij i bez toga delce ovo dobrovolno prijmiti s tim više, što je tvrdo uveren, da niko knjige iz praznoga slavoljubija, da mu ime u njima svetli, ne kupuje, nego iz prave i čiste revnosti i Ijubavi k obščem izobraženjiju...". Zadnje Sterijine reči, čini mi se, ukazuju baš na to da je u ono vreme bilo dosta prenumeranata koji su se u prvom redu zato pretplatili na knjigu da bi im ime tamo "svetlilo".

Spiskovi prenumeranata daju nam podatke o onima koji su nabavili pa, verovatno, i čitali knjige, o onima koji su vrlo mnogo pridoneli razvitku srpske književnosti, jer bez njihovog materijalnog doprinosa mnoge bi knjige ostale u rukopisu, nikada ne bi ugledale svet. Štamparske troškove trebalo je, naime, podmirivati. Štampana su samo ona dela za koje se plaćalo.

Među pretplatnicima knjiga zastupljeni su svi slojevi srpskog življa onoga vremena i sve pokrajine gde je bilo Srba. Među njima nalazimo učitelje, činovnike, sveštenike, vojnike, trgovce, zanatlije, učenike, gospođe i gospodične "ljubitelje književnosti", a retko posednike i "zemljodelce", tj. zemljoradnike.

Pada u oči da je bilo srazmerno mnogo prenumeranata iz redova trgovaca. Tako npr. za dramu Jovana Sterije Popovića Nevinost ili Svetislav i Mileva (1827) kao i za njegov roman Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida (1828) pretplatili su se trgovci u velikom broju. Spomenuta drama imala je mnogo pretplatnika, preko 1240 iako je knjiga izdana troškom Matice srpske, kojoj je i posvećena. Verovatno je sama Matica rukovodila akcijom sakupljanja pretplata jer se među prenumerantima nalaze takve poznate ličnosti kao Jevrem Obrenović (17901856), tadašnji vrhovni starešina nad trima nahijama zapadne Srbije (sa 50 primeraka), Sava Tekelija, Jan Kolar, Mihailo Vitković, Georgije Magarašević, Dimitrije Tirol (17931857), prijatelj Vuka Karadžića i izdavač nekih almanaha, Josif Milovuk i Teodor Pavlović.

Zainteresovani su se pretplaćivali obično na nekoliko stotina primeraka, ili na još manje. Zato treba spomenuti jedno danas već sasvim zaboravljeno književno delo koje je postiglo neverovatan broj prenumeranata: više od 1900 osoba pretplatilo se na dramu Pavla R. Mihajlovića Krstonosci, koja se pojavila 1830. g. i nije ni originalno delo. To je posrbljena nemačka drama Kreutzritter od već spomenutog Augusta von Kotzebua. Postavlja se pitanje: otkud ovom prerađivaču (piscem ga teško možemo nazvati) toliko pretplatnika kad je Letopis obično imao oko 200, a ni Vuk nije imao mnogo više. Verovatno je i sama prenumeracija vešto i umesno organizovana. Možda je to uradilo Sodružestvo Ijubitelja srbskog knjižestva u Temišvaru, koje je "...za olakšanje spisateljima, izdateljima i celom sovršenstvu književne kulture" služilo, kao što to kaže Pavle R. Mihajlović u pogovoru svoje drame. (Temišvarsko književno društvo osnovao je gore spomenuti Dimitrije Tirol, ono je bilo tolerantnije prema Vukovim reformama od Matice srpske, ali je bilo kratkoga veka i izdalo samo jedno delo Jovana St. Popovića Naod Simeon.) "Sovokupitelj" za Krstonosce u Požeškoj nahiji, u Srbiji bio je sam Vasilije Popović, glavni knez nahije, a imena pretplatnika bila su "črez visokouč. Gospod. Vuka Stefana (!) Karadžića srb. spisatelja" poslana. Među prenumerantima ovog, ponavljam, posrbljenog dramskog dela naizlazimo na i danas poznatan imena, kao što su Lukijan Mušicki, Jovan Hadžić-Svetić, Georgije Magarašević, Josip Milovuk, Joakim Vujić i Dimitrije Tirol.

Istakli smo već da je zasluga pretplatnika da su svojim materijalnim doprinosom omogućili izlaženje književnih dela. Osim njih bilo je i ustanova i pojedinaca koji su podmirili troškove štampanja pojedinih knjiga. Tako je npr. Matica srpska snosila troškove za izdanje više dela Jovana St. Popovića.

Među pojedincima koji su o svom trošku izdali knjige ističe se novosadski knjižar i izdavač Damjan Kaulicij koji je omogućio štampanje nekih književnih dela Milovana Vidakovića, Joakima Vujića i drugih. Stopama njegovim išao je i njegov sin Konstantin. On je pored drugih knjiga 1812. izdao Vidakovićevo delo Ljubov k mladoj muzi serbskoj u kojem se nalaze obrasci pisama na latinskom i srpskom jeziku. U posveti izdavaču Vidaković piše između ostaloga:,,... Vaš je Ijubeznij otac Bog da ga prosti svoje čestno ime u mnogi Serbski knjiga, za koje je u pečatmi plaćao, večnomu Vospominaniju predao. On je umreo, no ostavaio je sina po sebi, u komu će uzdam se naše malo knjižestvo ono sebi spomoščestvije obresti, koje je u otcu izgubilo ..."

Osim spomenutih i drugi srpski trgovci snosili su troškove štampanja pojedinih književnih radova. Znamo da su se više dela Jovana Sterije Popovića, Joakima Vujića, Milovana Vidakovića štampalo uz novčanu pomoć trgovaca. Tako je to bilo i sa nekim književnim delima danas već zaboravljenih pisaca. Samo bogatiji pojedinci kao Sava Tekelija, Mihailo Vitković i Avram Mrazović, istaknuti pedagoški pisac svoga vremena, jedan od trojice prvih srpskih školskih nadzornika u Austriji, mogli su po koju svoju knjigu štampati o svome trošku. To su svakako bili retki izuzeci. Bez materijalne pomoći neke ustanove ili što je bio češći slučaj nekog imućnijeg čoveka knjige se ne bi mogle izdati. Ovu materijalnu žrtvu za srpsku književnost snosili su najviše trgovci.

Taj pozitivan odnos trgovačkog staleža prema kulturi i literaturi može se objasniti time da je ovaj društveni sloj bio i u ekonomskom i u brojčanom pogledu relativno jak, da je imao svoju nacionalnu samosvest i da je među njima, odnosno među članovima njihovih porodica, bilo dosta školovanih koji su se zanimali za knjigu, koji su već zavoleli čitanje.

Kakve su to bile knjige koje su najviše godile trgovcima, zanatlijama, njihovim ženama, sinovima, kćerkama i ostalim malovarošanima u Ugarskoj i Srbiji? Kakvim književnim ostvarenjima mogla se stvarati književna publika? Bez čitalaca, bez širokog sloja publike ni književnost se ne može razvijati.

U ono doba su se rado čitali "čuvstvitelni", sladunjavi romani i junački spevovi o velikim ljubavima i viteškim avanturama napisani u "slatkom štilu". Mislim, dobro pokazuje odlike srpskog sentimentalizma sam početak romana Poljske ljubičice Jovana Ćokrljana, danas već zaboravljenog a u prvim decenijama prošlog veka popularnog pisca: "Polnoć još nije bila nastupila, zlatne zvezde po Nebu posuše, u svetlejšiem dviženjiju blistahu. Sjajnij Mesec oblacima pokriven, poluzračnost Vselennoj nizspuščaše. Carsvujemoj prevelikoj tišini svi smertniji i životna sladkim snom pokrivena počivahu. Samo bogoukrašena Milica pri prozoru sedeći i potokom suza, belo svoje orošavajući Lice, priskorbno tužaše ..." Takav uvod u radnju romana, sa svojira emocionalnim epitetima, nežnim, saosećajnim opisom noći, "čuvstvitelen" i blag, verovatno, odmah je probudio interesovanje tadašnjih čitalaca koji su tražili, zahtevali lirsku prozu, lirsku, sentimentalnu atmosferu punu blagosti i milošte.

Sami pisci su osećali zahtev vremena, želju Ijubitelja književnosti. Spomenuti Jovan Čokrljan u uvodu svog dela Ogledalo dobrodetelji i vernosti ... kaže: "Znajući ja, da su romantičeska spisatelja dela, dobro od Srbalja primljena, i dovolno uspela, zato sam i ja ovaj pisanja način upotrebio ... Ovaj pisanja način blagopotreban je, da se privlače srca k čitanju. Svaki junoša voli romatičesku povest, neželi Klassičeske Autore čitati, ... Zato je potrebno da im dopustimo naravoučitelne romane čitati, nebili kako zaželili i drugu knjigu u ruke uzeti, i takvim načinom malo po malo, vozljubiće ju čtenjije ..."

Najpoznatiji i najpopularniji među tira piscima bio je, svakako, Milovan Vidaković koji je svojim romanima izrazio osnovne ideološke težnje svoga vremena i to onim slatkim "čuvstvitelnim" stilom koji je najbolje odgovarao ukusu srpskih malovarošana. Njegovu popularnost potvrđuje i činjenica da je često nalazio mecene za izdavanje svojih khjiga i da su njegova dela više puta izdavana.

Univerzitetska štamparija u Budimu, štampanjem književnih radova spomenutih pisaca, kao i drugih nenavedenih autora, stekla je svoje određene zasluge u širenju srpske književnosti. Naročito zato jer su baš te knjige najviše zadovoljavale tadašnje kulturne i književne potrebe srpskoga naroda. Dela Milovana Vidakovića, Gavrila Kovačevića, Vičentije Rakića, Joakima Vujića, Jovana Sterije Popovića i drugih koja su skoro isključivo štampana u budimskoj štampariji odgovarala su ukusu savremenih čitalaca te su ona uspela da stvaraju i konačno da stvore čitalačku publiku.

Osnivanje Matice srpske

Najznačajniji kulturno-istorijski događaj Srba, koji se veže za Peštu i za doba koje razmatramo, svakako je osnivanje Matice srpske 1826. godine.

Posle prestanka bečkih Novina serbskih 1822. Srbi nisu imali ni jednog lista, ni jednog časopisa. Književni život, međutim, počeo je da se razvija, budući da je sve više bilo srpske inteligencije. Novosadski profesor Georgije Magarašević udovoljio je prekoj potrebi svojih sunarodnika kada je 1825. g. pokrenuo Letopis. On je uređivao časopis u Novom Sadu koji je, naravno, štampan u budimskoj Univerzitetskoj štampariji, a izdavač mu je bio spomenuti Konstantin Kaulicij. Program časopisa dat je u predgovoru prve sveske. Njegov sveslovenski karakter se vidi i iz kratkog citata: "Sve što se god Slavenskog naroda ot Adrijatskog do Ledenog, i ot Baltiskog do Crnog mora voobšte; a osobito što se nas Srbaljatiče i to u književnom prizreniju; sve je to predmet Srbske Letopisi ..." Prvo ime časopisa bio je Serbska letopis i tek u trećoj svesci je dobio naslov Serbskij letopis kada je urednik došao do uverenja da je imenica "letopis" muškog roda. Ta činjenica sama po sebi ukazuje na nesigurnost u jeziku tadašnjih srpskih intelektualaca.

Konstantin Kaulicij objavio je u septembru 1825. g. da obustavlja dalje izdavanje časopisa. Svesni srpski građani nisu hteli dozvoliti da se ugasi jedina srpska povremena publikacija, te su se peštansko-budimski trgovci i mladi doktorand prava iz Novog Sada Jovan Hadžić (Miloš Svetić) udružili da bi spasili Letopis, i osnovali Maticu srpsku. Slavni osnivači su imali pred očima primer Mađara, koji su već bili osnovali svoju Akademiju nauka, kao što to vidno pokazuju sledeće rečenice iz Letopisa za 1826. g. (II sv. 109110): "O! ne treba, da primer daleko tražimo. Pogledajmo samo na Madžare, kakovim toplim serdcem izobrazitelje jezika svoga griju, kako sve sile svoje jedinodušno napinju, da bi govor maternji iz uvenenija u cvet, iz tame u svetlost, iz zabvenjija u slavu izveli, i koliko su već uspeli! Blago vama naslednici naši, ako i mi Madžarom uspodražavamo ..."

U uvodniku prve sveske spasenog Letopisa 1826. g. Jovan Hadžić je napisao proglas u kojem je objavio osnivanje Matice srpske: "Evo ti, počitajemi i predragi Rode, Letopisa srbskog. Tebi podnosi sa Ijubavlju punim žarom Matica Srbska, koja je Tebe radi i Tvoje slave radi postala, za Tcbc radi, za Tebe diše".

U to vreme vodila se borba za reformu srpskog književnog jezika i pravopisa. O potrebi tih krupnih i važnih reformi imali su srpski intelektualci različite poglede, zato ni Matica srpska nije uspela da okupi svu srpsku inteligenciju. Dolazilo je i do sukoba i u samoj Matici tako da su je neki od osnivača i napustili. Posle je ona postala uporište protivnika Vuka St. Karadžića.

1831. g. je Teodor Pavlović preuzeo uređivanje Letopisa, otada su se i urednički poslovi vršili u Pešti, ali sveslovenski duh prvog urednika je i dalje vladao u časopisu iako se veća pažnja poklanjala srpskoj narodnoj poeziji.

Jovan Hadžić je u vremenu osnivanja izradio statut Matice srpske, ali ga nije

podneo na odobrenje vlastima. Smatrajući da je osnivanje društva zapravo ostvarenje carske preporuke iz 1812. koja je izražena u privilegiji Univerzitetske štamparije u Budimu da se kod Srba osnuje fond za izdavanje knjiga. Zbog nedostatka odobrenih društvenih pravila Matičin rad je 1835. g. bio obustavljen i tako isto je prekinuto izlaženje Letopisa. 1837.g. opet se moglo početi s radom, ali je obnovljeni časopis tada donekle promenio svoje sveslovenske pozicije i više se zanimao pitanjima književnosti, kulture i jezika Srba i ostalih južnoslovenskih naroda.

Važni dagađaji u životu Matice srpske 1838. g. su: osnivanje Tekelianuma i osnivanje Matičine biblioteke, odnosno njeno proglašenje za javnu knjižnicu. Fond biblioteke povećavao se poklonima. Platon Atanacković dao je čitavu biblioteku od 787 knjiga, a kada je Tekelijina velika knjižnica iz Arada preseljena u Peštu, Biblioteka Matice srpske imala je takvu zbirku knjiga kakve tada nigde nije bilo u srpskom svetu.

Jedan deo srpskih učenih Ijudi bio je nezadovoljan sa delatnošću Matice srpske tridesetih godina prošloga veka. Zato su odlučili da osnuju drugo književno društvo, naravno, takođe u tadašnjem srpskom kulturnom središtu, u Pešti. Među pokretačima ovoga pokušaja bili su Antonije Arnot (18081841) koji je u Budimu 1838. i 1839. izdavao list Srbska novina ili magazin za hudožestvo, knjižestvo i modu pa već spomenuti Jovan Berić, Josip Milovuk i drugi srpski intelektualci. I Jän Kollär, osnivač romantičkog panslavizma, potpomagao je ovu akciju. Inicijatori tog poduhvata bili su pristalice ideja i borbe Vuka St. Karadžića, te bi novo društvo moglo biti peštansko-budimsko uporište delatnosti velikog srpskog reformatora jezika i pravopisa. Ali Srbsko književno društvo nije ni moglo početi sa radom jer je njegova delatnost, na intervenciju karlovačkog mitropolita, bila zabranjena.

Matičin rad postao je međuvremeno sve značajniji u kulturnom životu srpstva. Naročito su važni bili njeni konkursi za nagrađivanje knjižvevnih dela. Prva nagrada dodeljena je 1839. g. Za vreme peštanskog perioda, do 1864. nagrađeno je sedam pisaca, među njima Jovan Subotić, Đura Jakšić i Laza Kostić. Vremenom je i Vukova reforma književnog jezika i pravopisa prodrla u Maticu i najzad i pobedila.

Matica srpska uspela je da se posle natezanja sa vlastima 1864. g. preseli u Novi Sad, gde još i dan-danas izdaje Letopis i razne naučne časopise i druge publikacije. Ona sa mnogo uspeha vrši svoju savremenu, razgranatu kulturnu, naučnu i književnu misiju.

Poduhvat srpskih trgovaca u Pešti i Budimu imao je svoga pozitivnog odjeka i izvan srpskog sveta. Videći veliki značaj Matičine kulturne i nacionalne delatnosti u životu Srpstva, osnivaju se slična društva i kod drugih slovenskih naroda u Austriji, pozajmljujući čak i ime. Tako su nastale Matica ilirska (kasnije Matica hrvatska), Matica dalmatinska, Matica slovenska, Matica češka, Matica slovačka.

Tekelijanum

Sava Tekelija je 1838. g. osnovao studentski dom za srpske studente Peštanskog univerziteta u koji su primljeni siromašni đaci s najboljim svedodžbama. U ovom internatu je dvanaest studenata imalo besplatan stan i godišnje sto forinti za izdržavanje. Od toga vremena je omogućeno studiranje siromašnim srpskim mladićima koji bez ove dobrotvorne ustanove, verovatno, nikada ne bi mogli dobiti najviše obrazovanje svoga vremena. Kroz ovaj zavod je do prvog svetskog rata prošlo više od 400 pitomaca, koji su činili dobar deo srpske inteligencije u bivšoj Ugarskoj. Mnogi od njih su se posle studija preselili u Srbiju da bi znanje stečeno na mađarskom univerzitetu, duh i raspoloženje srpskog studentskog doma u Pešti stavili u službu svoga naroda u zemlji matici, kao npr. Jovan Đorđević (18261900), osnivač Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (1861) i beogradskog Narodnog pozorišta (1868), a kasnije profesor na Velikoj školi u srpskom glavnom gradu. Đorđević je 1892. bio neko vreme i ministar prosvete u srpskoj vladi. Sam zavod srpskih studenata u Pešti, prvi studentski dom kod Srba uopšte, imenovan je po svome osnivaču "Tekelijanum".

U kući, koja je kupljena za Tekelijanum smeštena je i Matica srpska koja je od 1838. do 1878. upravljala zavodom. (Posle je uprava predata peštanskoj Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini.) Tako je dom, u današnjoj ulici Veress Pälne, postao srpski kulturni i politički centar. Tu su se svake godine priređivale svetosavske zabave i ovde je 1838. g. priređen i prvi srpski koncert, naravno, za vreme jednog vašara kada su mnogi Srbi sa strane boravili u Pešti.

U Tekelijanumu su se održavali i književni sastanci studenata i drugih mladih Srba. Osobito je značajna bila književna delatnost društva Preodnica šezdesetih godina prošlaga stoleća kada je njenim radom rukovodio Kosta Ruvarac, a posle Jovan Jovanović Zmaj. U zgradi studentskog doma je 1866. g. Svetozar Miletić pokrenuo Zastavu, najznačajniji politički list ugarskih Srba koji je kasnije, od 1867. g. izlazio u Novom Sadu. Važnost ovih novina je u prvom redu u tome što su se konzekventno borile za građansku i nacionalnu ravnopravnost Srba u Ugarskoj.

Nekadašnja Pešta i nekadašnji Budim, današnja Budimpešta kao mesto prve srpske javne pozorišne predstave, i štaraparije u kojoj je u prvoj polovini prošloga veka štampano oko 600 srpskih publikacija, onda kao sedište Matice srpske nekih cetiri decenije, zatim kao vašarsko mesto sa svojim nekada čuvenim zemaljskim vašarima gde su se i srpske knjige, časopisi, kalendari prodavali u velikom broju i gde su se nalazili na okupu Srbi iz svih krajeva i konačno univerzitetski grad u kojem su studirali mnogi Srbi ima svoju određenu, nesvakidašnju ulogu, svoju značajnost i u srpskoj kulturnoj i književnoj istoriji.

Možda će biti korisno ako se malo pobliže upoznamo sa nekim književnicima koji su se rodili na tlu nekadašnje Ugarske, čiji život spada u doba koje smo razmatrali i čiji se književni rad velikim delom vezuje uz Peštu, odnosno uz Budim. Nećemo ovde govoriti o Kiprijanu i Jeroteju Račaninu, ni o Gavrilu Stefanoviću Vencloviću, jer su oni uglavnom živeli i radili u Sentandreji, odnosno u Komoranu.

Pisci i pesnici bili su, naravno, deca svoga vremena i zato ćemo ukratko govoriti i o tadašnjim ideološkim, umetničkim, književnim tokovima i pravcima: o prosvećenosti, klasicizmu i sentimentalizmu.

Prosvećenost

Kulturni i književni život Srba u Ugarskoj razvijao se u drugoj polovini 18. i u prvoj polovini 19. veka uglavnom pod uticajem prosvećenosti.

To je jedan od najznačajnijih socijalnih, kulturnih i književnih pokreta čovečanstva tokom 18. veka u zapadnoj Evropi, a njegov uticaj kod srednjoevropskih i istočnoevropskih naroda oseća se i u 19. stoleću. Pobornici ideje prosvećenosti verovali su u moć ljudskog uma, u mogućnost reforme Ijudskog društva i s optimizmom su gledali u budućnost. Najboljim sredstvom za širenje svojih naprednih ideja smatrali su književnost. Svojim kritičkim stavom prema feudalnom društvenom uređenju, svojim pozivanjem na razum i na prirodu prosvetitelji su pripremili tlo za veliku francusku revoluciju 1789. g. No predstavnici toga pokreta većinom nisu bili revolucionari nego samo propovednici i propagatori društvcnih i kulturnih reformi. U srednjoj i istočnoj Evropi ostvarenje tih reformi poverili su vladarima, apsolutističkim kraljevima i carevima. Njih su hteli pridobiti za svoje razumne reforme. U drugoj polovini 18. stoleća bilo je zaista nekoliko takvih vladalaca (pruski kralj Fridrih II, ruska carica Katarina II i nemačko-austrijski car Josip II) koji su bili skloni da izvrše reforme državnog uređenja i čitavog društva. Ideolozi i pisci prosvećenosti polagali su velike nade u njih jer u nedostatku druge društvene snage ostvarenje svojih naprednih ideja moglo se očekivati samo od gore, od samih vladara.

Josif II (17801790) hteo je svoju ogromnu državu koja se sastojala od više zemalja, različitih naroda i kultura, raznih veroispovesti i raznovrsnih političko-društvenih uređenja organizovati u jedinstvenu političku zajednicu. U tom cilju izvršio je mnoge reforme u duhu prosvećenog apsolutizma. On je ukidao feudalna prava i plemićke povlastice, a kmetovima-seljacima osigurao je ličnu slobodu. Doneo je nove krivične zakone, čovečnije i pravednije od dotadašnjih. Prosveta je dobila veliki polet reformom školstva. Naročito su značajne bile careve odredbe na crkvenom polju, kojima je svim veroispovestima osigurao slobodno obavljanje verskih obreda. Time je smanjio moć katoličke crkve, ukinuo sve monaške (kaluđerske) redove koji se nisu bavili negovanjem bolesnika ili nastavom, a njihova imanja je predao školama i dobrotvornim ustanovama. Katoličkoj crkvi oduzeo je i dotadašnje pravo na cenzuru knjiga i drugih publikacija. Svim svojim naprednim reformama hteo je da stvori jedinstvenu, savremenu državu ali nemačkog karaktera. Car je uveo nemački jezik u škole i u državnu administraciju. Germanizatorska težnja njegova naišla je na otpor nenemačkih naroda u carevini, a njegove antifeudalne odredbe na odrešit otpor aristokracije i plemstva. Zato je car većinu svojih reformi morao da opozove. To je učinio na samrtnoj postelji.

Srbi u Ugarskoj su sa zadovoljstvom primili versku toleranciju svoga vladara kao i materijalni napredak koji su omogućavali privredne reforme. Osim toga godila im je i careva antiturska politika kojoj je bio cilj oslobođenje balkanskih naroda od "varvara", tj. od turskog ugnjetavanja. Zato su ugarski Srbi u velikoj većini odobravali i pomagali reforme Josifa II i zato ga je Dositej Obradović u pesmi Pesna o izbavljenjiju Srbije slavio kao oslobodioca Srbije:

Josifa Vtorog, slavnog vladjetelja, Velikoga rimskoga cesara, Srbije mile blagog spasitelja, Koji silu sultansku obara ...

Careva politika i njegove reforme naišle su na odobravanje prvenstveno u redovima srpskog građanstva i kod obrazovanih, školovanih Ijudi koji su prihvatili ideje onog vremena, ideje prosvećenosti. No budući da je vladar ograničavao vlast srpskih vladika i hteo ukinuti i neke srpske manastire, protiv njega je ustala srpska jerarhija. Nezadovoljni su bili i neprosvećeni slojevi naroda, jer je na njih crkva imala veliki uticaj.

Obrazovani ljudi, osobito književnici, prihvatili su i potpomagali napredne težnje prosvećenog apsolutizma. Velikan srpske književnosti, Dositej Obradović, i sam je naglasio veliki uticaj koji su reforme Josifa II imale na njegovu književnu delatnost: "... ako je što dostojno bilo u mojim načertanijam, sve to pripisati valja onim sčastljivim opstojateljstvam i onoj velikoj, jedinoj duši Josifa Vtorago, koji je u svoje vreme premnoge oduševljavao i umove vosperjavao, bez kojega mnoge stvari ne bi kome na um pale".

Najveći srpski pisac prosvećenosti svakako je Dositej Obradović, ali svoju određenu važnost ima i Jovan Muškatirović.

JOVAN MUŠKATIROVIĆ

(1743 (?)-1809)

Muškatirović bio je prvi Srbin koji je postao advokat. U svojira zrelim godinama bio je senator peštanske opštine. Osim toga je on jedan od značajnijih pisaca srpske prosvećenosti.

Upoznavši se sa modernim idejama onog doba, sa idejama prosvetiteljstva i sastajući se u Beču sa najvećim srpskim piscem-prosvetiteljem Dositejom Obradovićem, on je i sam počeo pisati da bi u duhu savremenih vladajućih misli širio prosvećivanje u svome narodu i da bi potpomagao nastojanja Josifa II u reformi društvenog i kulturnog života austrijske carevine.

Muškatirović je već prvo svoje književno delo Kratkoje razmišljenjije o prazdnici stavio u službu propagande naprednih reformi bečkog dvora. Ova "prepolezna knjižica, dostojna vseopšteg čtenjija" (veoma korisna knjižica, dostojna sveopšteg čitanja)kako je rekao Dositej Obradovićizdana je 1786. g. u Beču građanskom azbukom i na dosta čistom narodnom jeziku. Ona sadrži kritiku na preterano praznovanje, na silan broj praznika u pravoslavnoj crkvi. Taj rad imao je svoj praktični značaj i praktični cilj: da opravda mere koje je državna vlast preduzimala protiv velikog broja praznika u srpskoj pravoslavnoj crkvi.

U prvoj polovini 18. veka, naime, Srbi su imali 170 prazničnih dana. Samo u mesecu julu bilo je 15 praznika osim nedeljnih dana. U tom mesecu, kada je na poljima bilo najviše posla, srpski seljaci su više od polovine vremena provodili u neradu, u praznovanju. Iz ekonomskih razloga bilo je krajnje vreme da se stane na put tom preteranom praznovanju kada su seljaci u selima i građani po gradovima ostavljali svoje redovne poslove i dužnosti da bi udovoljili zahtevima svoje vere.

Mere državnih vlasti za smanjenje broja praznika je većina srpskog stanovništva popreko gledala i nerado i teško primala. U nekim mestima je bilo i nereda i izgreda zbog toga jer se narod bojao da će izgubiti veru svojih otaca, da su ti propisi prvi koraci za pounijaćenje. Zato su obrazovani, napredni Srbi, pristalice prosvećenosti smatrali da im je dužnost rastumačiti, razjasniti nuždu i korist državnih odredaba. Dositej u Zaključenjiju prve časti svog najznačajnijeg dela, svog autobiografskog romana Život i priključenjija pisao je npr. ovako: "Hoće li pravoslavije posrnuti ako narod ne bude drugih praznika kromje nedelja, Hristovih i bogorodičnih praznovati i u lenosti i u neradeniju celu treću čast godine sa toliko množestvo svetkovina gubiti? Lenost i neradnja nije li smrtni greh, štetan i poguban telu i duši? Zašto da ne poznadu da u svetkovanju tolikih svetaca nijedna dlaka pravoslavija ne stoji? ...".

Ovu misao koju je Dositej Obradović samo spomenuo njegov prijatelj i sledbenik Jovan Muškatirović je u posebnoj knjizi razvijao i obradio da bi dokazao potrebu i korist mera državnih vlasti protiv preteranog praznovanja.

(U ono doba bilo je više knjiga u kojima su iznete kritike na crkvene odredbe i propise. Tako je 1794. g. u Beču štampana knjiga slavenosrpskim jezikom i crkvenom azbukom Rasuždenjije o postah vostočnija cerkve. Anonimni autor na osnovu Biblije i drugih crkvenih knjiga dokazuje da veliki i česti postovi nisu ni u duhu, ni u tradiciji hrišćanske crkve. Jovan Skerlić, prihvativši Šafarikovo mišljenje, i ovo delo je pripisao Muškatiroviću, no ispostavilo se da nije peštanski senator pisac ove rasprave.)

Najvažnije književno delo Jovana Muškatirovića svakako su njegove Pričte iliti po prostom poslovice, temze sentencije iliti rečenija, koje su doživele više izdanja. Knjiga je prvi put štampana u Beču 1787. g., pa se njeno prošireno izdanje pojavilo u Budimu 1807. Ponovo je izašla u Pešti 1808. na "ilirskom jeziku" latinicom u ,,prevodu" Ivana Ambrozovića. Delo je doživelo i prevod na nemački.

Muškatirović je skoro pedeset godina pre Vuka Karadžića sastavio prvu zbirku narodnih poslovica na srpskom jeziku. On je prvi od Srba uvideo značaj ovih narodnih umotvorina i on je jedini među svojim savremenicima došao na ideju da ovo neizmerno blago narodne mudrosti i ljudskog iskustva objavi radi obrazovanja i koristi svojih sunarodnika.

U predgovoru pisac kaže čitaocima da svakodnevno iskustvo pokazuje od kolike su važnosti i koristi poslovice: one nas uče šta treba da činimo i od čega da se čuvamo, pored toga one nas uveseljavaju i "briga magle rasteruju".

Prvo izdanje zbirke je skoro bez ikakvih stranih poslovica, u drugo izdanje uneo je autor i strane umotvorine, umnoživši tako broj poslovica i mudrih sentencija.

Muškatirović je savesno i temeljito radio na svojoj zbirci, navodeći često i izvore svojih poslovica (što ni Vuk nije uvek radio!). On spominje ličnosti od kojih je dobio pokoju informaciju ili navodi pokrajinu odakle potiče poslovica kao što je to učinio i Vuk u nekim slučajevima. Osim toga uzeo je nekoliko iz Dositejevih basana. Pored srpskih narodnih unosio je, osobito u drugo izdanje svoga dela, i strane poslovice, napominjajući od kojeg su naroda uzete: latinska, engleska, francuska, nemačka, mađarska itd. Najviše prevedenih ima s latinskog, što odgovara tadašnjim kulturnim, javnim i školskim prilikama u Ugarskoj kada se latinski jezik još mnogo upotrebljavao i kada je klasična (latinska) kultura bila živa i prisutna u krugovima inteligencije. Muškatirović je želeo da njegovi čitaoci putem poslovica, osim narodne kulturne riznice, upoznaju i opšte kulturno blago čovečanstva i zato je nastojao da se sva ta, u jednoj knjizi sakupljena, mudrost izrazi razumljivim jezikom. I u tom pogledu, u upotrebi narodnog jezika, on sledi primer Dositeja Obradovića.

Njegove poslovice pokazuju koliko je narodnog duha bilo kod ugarskih Srba u 18. veku. Št.o se tiče bogatstva fonda reči i bogatstva izražajnih sredstava, Muškatirovićeve Pričte možemo staviti u isti red sa onim poslovicama koje je kasnije Vuk Karadžić sakupljao u Srbiji i Crnoj Gori.

Piščev praktični duh, koji se pokazuje i u njegovim drugim delima, u ovoj zbirci je očigledno prisutan. Npr. Dvostruko oranje dvostruk lebac, trostruko oranje trostruk lebac. Time se naglašava važnost savremenog zemljoradničkog rada što pisac osobito ističe napomenom: Ovo svaki zemljedelac neka dobro upamti. U nekim poslovicama odražava se Muškatirovićev kritički stav prema sveštenstvu, npr. Budi pope ćovek ili Gladan i patrijarh leba će ukrasti. Uz neke je dao odgovarajuće poslovice na latinskom, nemačkom ili mađarskom jeziku, npr. Nije dobro s velikom gospodom iz jednog čanka trešnje jesti "Nem jo nagy urakkal [egy tälbol] tseresznyet enni"; ili Tiha voda brege pere "Lassü viz partot mos. Stille Wasser sind betrügerisch".

Poslovica: Ko u Pešti ne valja, u Budim neka ne ide nastala je svakako među Srbima u Ugarskoj. Na Muškatirovićevo domoljublje lepo ukazuje uzrečica: U Mađarskoj je samo život, izvan nje ako je život, nije takav koju daje i na latinskom jeziku pozivajući se na istaknutog mađarskog naučnika Mätyäsa Bela (Matthias Belius) (16841749).

U Pričtama peštanskog srpskog senatora nalazimo veliki broj srpskih narodnih poslovica iz različitih krajeva. Stranih je mnogo manje. Građa ove značajne zbirke postala je jezgrom za delo Vuka St. Karadžića Narodne srpskeposlovice iz 1836. g. Vuk je Muškatirovića "dobrim delom doslovce ili sa neznatnim izmenama prepisivao po nekoliko uzastopce i prenosio u južno naračje, negde prerađivao i unosio pod druga slova, ugledajući se na njega i azbučnim rasporedom." (Anica Šaulić)

Anica Šaulić u svom studioznom radu Jovan Muškatirović, prvi skupljač srpskih narodnih poslovica (Južnoslovenski filolog XXI 237255) piše između ostaloga: "Strane poslovice čije poreklo Muškatirović ne pominje Vuk prenosi kao narodne, niti je umeo da objasni poslovice kojima Muškatirović nije dao objašnjenje." Autor spomenute studije dalje navodi poslovicu Muti kao kormoš po sirku koju je Vuk doslovno preuzeo i krivo razumeo. On je, naime, dodao: "Valja da je kormoš nekakva buba?" Veliki srpski reformator književnog jezika i pravopisa ne znajući mađarski nije ni slutio da mađarska reč kormos znači i crnog psa. Vuk inače i sam kaže da se koristio zbirkom Jovana Muškatirovića.

Imućni peštanski senator je svoja dela, verovatno, izdao o svome trošku. Naime, u njegovim se knjigama ne nalaze spiskovi prenumeranata, pretplatnika, te danas teško možemo ustanoviti u koje je krajeve dospela njegova zbirka poslovica i iz kakvih su se društvenih slojeva regrutovali njegovi čitaoci. Verovatno su Prićte prvenstveno bile poznate u književnim i kulturnim krugovima Srpstva. Anica Šaulić je mišljenja da je Njegoš dobio neke, ne baš značajne, poticaje od Muškatirovića i da je reč Noćnik za naslov druge pesme Smrt Smail-age Čengića veliki hrvatski pesnik Ivan Mažuranić našao, možda posredno, u Muškatirovićevoj zbirci. Zanimljiva i verodostojna je misao da je poslovica u Pričtama: Zla žena zdrava čitava čoveka zaludi, kaže (popu govori) popo! Da je izorao šarana! Nije li lud? Vežite ga poslužila Jovanu Jovanoviću Zmaju kao podloga za njegovu poznatu jednočinku Šaran.

Najznačajnije književno delo Jovana Muškatirovića pokazuje kako je on bio odan idejama prosvećivanja, kako je svoje široko obrazovanje i poznavanje stranih jezika, stranih literatura i kultura koristio da bi služio naobrazbi i prosvećivanju svojih sunarodnika.

Već su i Pričte pokazale da Muškatirović nije bio samo dobar srpski rodoljub, nego i dobar domoljub svoje otadžbine Ugarske. To se još bolje očituje u njegovom radu koji je prvo objavio na mađarskom jeziku, pod tada uobičajeno dugačkim naslovom: Rövid gondolatok azon mödok eränt, mellyek szerent kedves magyar hazänkat jöfele hüssal, es hallal ällandöan lehetne segiteni; s đ hüsnakfogyatkozäsät, következökepen fl' be-tsüszott drägasägot, el-tävoztatni (1804). Posle godinu dana delo je objavljeno i na srpskom jeziku.

Kao što se iz naslova vidi pisac izlaze svoje misli i predloge kako da se Ugarska snabdeva jeftinim i dobrim mesom i ukusnom ribom da bi se time i skupoća uklonila. U knjižici se ogleda prakticni i u ekonomskom pogledu veoma napredni duh Muška-tirovićev. On tu daje ostvarljive predloge za unapređivanje stočarstva i ribarstva. Sasvim moderno izgledaju njegove ideje o davanju premija najboljim uzgajivačima stoke ili o stvaranju ribnjaka, pa naglašavanje važnosti plivanja za mlade Ijude.

Zanimljivo je da i u ovom delu nailazimo na nekoliko poslovica. Tako je i moto same knjige sledeći: Kuditi, ili uničtožavati, nije majstorija, nego bolje naciniti, ili izdati.

Na 14. strani mađarskog izdanja naveo je pisac i jednu srpsku poslovicu ovako: "... nedvesben a marha több hüst kap, szärazban pedig több faggyüt, es innent eredett Räcz közmondäs: Loza i koza vodu ne begeniše. Az az: a szöllö' vesszo, es a ketske a vizet nem szereti".

Naslov srpske varijante glasi: Kratkaja razmišljenjija o sredstvah crez koja dražajšemu našemu otečestvu Mađarskoj s dobrim mesom, i ribom postojanno pomos-čibise moglo i mesa umaljenjije, sledovatelno useljenu skuposć udaljiti. U njoj imamo i kratku posvetu i malu posvetnu epistolu što u mađarskom izdanju nema. Možemo još primetiti da je pisac u knjižici izostavio neka objašnjenja koja su bila potrebna mađarskom, a nikako nisu bila nužna srpskom čitaocu.

U duhu svoga vremena, u duhu prosvećenosti napisao je Jovan Muškatirović knjižicu o preteranom praznovanju i drugu o unapređivanju proizvodnje mesa i ribe. Ove svoje radove namenio je širem sloju čitalaca, zato ih je pisao narodnim jezikom i dao štampati građanskom ćirilicom da bi što više njih mogli čitati i razumeti ta dela sa praktičnim ciljevima. Iz književnog aspekta najznačajnije su njegove Pričle, budući da je ova knjiga prva zbirka narodnih poslovica kod Srba. Ovu zadnju je pisac sastavio za obrazovanije, kulturnije, "više" slojeve svoga naroda i zato ju je napisao "višim" stilom i dao štampati crkvenom ćirilicom.

Književni rad Jovana Muškatirovića nije bio zapažen samo u srpskim književnim i kulturnim krugovima onoga doba, no i u udaljenijim kulturnim središtima Austrije gde je bilo interesovanja za literaturu, život i napredak slovenskih naroda. U bečkom literarnom časopisu Neite Annalen der Literalur des österreichischen Kaiserthumes (Novi anali književnosti austrjiskog carstva) (I 125126. 1807.) dat je kraći prikaz Muškatirovićeve knjige napisane na mađarskom jeziku, u kojem recenzent ističe važnost toga dela i hvali piščeve napredne ideje. Nekoliko godina kasnije 1814. Josef Dobrovsky (17531829), veliki češki filolog, "otac naučne slavistike", pisac osnovnih, značajnih radova iz oblasti lingvistike i literature, pokrenuo je u Pragu slavistički časopis pod naslovom Slovanka i tu dao kratak prikaz o knjizi Kratkoje razmišljenjije o prazdnici i malo dužu recenziju prvog i drugog izdanja Pričta. U drugom je godištu Slovanke (1815. 6794) veliki slavista objavio u nemačkom prevodu izvestan broj srpskih poslovica iz Muškatirovićeve zbirke. Dobrovsky prvo daje pojedine poslovice na srpskom jeziku (latinicom), pa dolazi prevod i zatim slede gramatička, filološka tumačenja srpskih jezičkih oblika. (Jezik Slovanke, kao i jezik većine naučnih radova velikog češkog naučnika je nemački.)

Veoma važan i zanimljiv podatak je za nas da je mladi Somborac Ivan Ambrozović, student prava na peštanskom univerzitetu, 1808. g. izdao knjigu Proričja i narečenja, "sa serbskog jezika na ilirički prividena, nadopunjena i složena". Na naslovnoj strani vrlo lepe knjige nije naznačen original, ali u "Pridgovoru dobrovoljnom iliričkom štiocu" možemo čitati sledeće: "... mojoj odluki najvećma prikladnu knjigu gosp. Muškatirovića ... s' našim domorodskim jezikom prominio ... na naš jezik priveo. Još sam k ovom mloga dodao i nadopunio koje što sam čuo, koje što sam znao, a dikoja iz različiti knjiga najbolja izvadio; gdigdi jesam latinska, mađarska i nimačka upotribljavao ... kamenje i derva jesam zaista od drugi uzeo, a zidanje i sastav samo meni prisvojavam ...". Svoj predgovor završava mladi autor ovim rečima: "Budi zdrava mladosti domorodska! Pomnjivo štij, i rasti na radost Otačbine tvo-je...".

Mladi pravnik iz Sombora, gde mu je otac bio gradski senator, bio je očito pristalica ideja prosvećenosti. On je svojim zalaganjem hteo da diže kulturnu razinu svoga naroda, prosvećenost Bunjevaca i Šokaca, te je zato presadio Muškatirovićevu zbirku poslovica u ikavštinu i dopunio plodom svojih sopstvenih istraživanja, sakupljanja. On je svome narodu dao veoma korisnu i valjanu knjigu, pisanu, naravno, latinicom.

Delo Ivana Ambrozovića lep je primer kulturne povezanosti naših Hrvata i Srba u prošlosti. Dalja istraživanja će sigurno izneti na videlo i druge slične, danas već zaboravljene primere.

Na kraju još jedan mali podatak koji također svedoči o tome da Jovan Muškatirović nije nevažna ličnost, nije beznačajni pregalac u kulturnoj prošlosti naše domovine. Budimpeštanski Agroinform izdao je 1973. g. fototipsko izdanje njegovog dela na mađarskom jeziku Rövid gondolatok ... za interna korišćenja stručnih krugova. Očigledni cilj ovog izdanja je da bi današnji stručnjaci agronomije videli šta se u prošlosti u našoj domovini predlagalo i uradilo na području njihove struke.

Klasicizam i sentimentalizam

U doba prosvetiteljstva pojavili su se književni pravci: klasicizam i sentimentalizam. Svi su ovi pravci živeli neko vreme paralelno, odnosno međusobno su se preplitali.

Pristalice klasicizma tražili su "večito Ijudsko". Oni su verovali u apsolutnu i večitu lepotu, i to su našli u pesništvu i likovnoj umetnosti starih Grka i Rimljana. Predstavnici toga pravca podražavali su svoje klasične uzore i u pesničkoj formi i u korišćenju epiteta i poređenja uzetih iz grčke i latinske poezije, kao što je npr. Lukijan Mušicki od latinskog pesnika Horacija primio metriku, svečani ton i retoričarsku pompu. Tako je nastalo "učeno stihotvorstvo srpsko", pesništvo intelektualnog ka-raktera, čiji je najznačajniji i najveći predstavnik Lukijan Mušicki (17771837).

Sentimentalizam se takođe pojavljuje na tlu prosvećenosti i crpi iz njenih deraokratskih i humanističkih ideala, no u isto vreme se suprostvlja prosvećenosti kada se više nije moglo verovati u svemoć ljudske pameti, u svemoć ljudskog uma. Tada se pojavila sumnja i skepsa u učenja racionalizma i prosvećenosti. Pristalice sentimentalizma pokazuju simpatije za primeran moral i život malih, prostih ljudi i otkrivaju prirodu i njene lepote. Prikazivanjem ljudske psihe, slikanjem prirode i njenih čari, svojim osećajnim, "čuvstvitelnim" stilskim formama taj pravac u književnosti je u velikoj meri unapređivao, potpomagao razvitak književnosti i pojedinim svojim odlikama pripremao, utirao put jednom od najvažnijih književnih pravaca, romantizmu. Jedan od najistaknutijih srpskih sentimentalista je Milovan Vidaković. Pomenutim, prvacima pripada svojim književnim radom Mihailo Vitković.

MIHAILO VITKOVIĆ

(1778-1829)

Rodio se u Jegri (Eger) gde su u njegovoj mladosti bile veoma žive ideje prosvetiteljstva, gde se negovao mađarski jezik i gde je bilo interesovanja za mađarsku književnost. Pri njegovom školovanju u rodnom mestu i u Pešti latinski jezik j zanimanje klasičnim literaturama imali su veliki značaj, ali među njcgovim profesorima bilo je takvih koji su ga upućivali na negovanje mađarskog jezika i podstrekavali na pisanje pesama na mađarskom jeziku. Sredina u kojoj je odrastao, škole u kojima se školovao upućivali su ga ka mađarskom jeziku i mađarskoj književnosti.

S druge strane, dom njegovog oca, kuća srpskog pravoslavnog sveštenika gde se kultivisao maternji jezik, gde su se održavali srpski običaji i gde je vladalo srpsko rodoljublje, upućivao ga je k Srpstvu, k srpskoj kulturi i literaturi.

U takvim samo grubim crtama prikazanim okolnostima razvijao se srpski sveštenički sin te je postao i srpski i mađarski pesnik kojijeujednoj istoriji književnosti obezbedio sebi ime kao Mihailo Vitković, a u drugoj kao Vitkovics Mihäly.

Kada mu je otac iz Jegre bio premešten u Budim za tamošnjeg srpskog protu, Mihailo se konačno odselio iz pitomoga rodnog grada. Uskoro je postao jedan od najuglednijih građana Pešte, koji je bio poznat kao uspešan advokat i kao Ijubitelj kulture i umetnosti. U njegovoj advokatskoj kancelariji radili su kao advokatski pripravnici, "jurati", takve kasnije poznate ličnosti kao Ferenc Deäk i Teodor Pavlović. Vitkovićeva kuća, širom otvorena za Ijude od pera, igrala je važnu ulogu književnog salona gde su se često viđali pesnici, pisci i drugi kulturni radnici, pa raspravljali o pitanjima književnosti i kulture. Pored toga su se veselili kraj čaše dobrog vina, pevali, u zavisnosti od raspoloženja, vesele ili tužne pesme. Domaćin bi i u društvu mađarskih književnika ponekad otpevao i pokoju srpsku pesmu. Vitković je bio odani pristalica literarnih i jezičnih težnji Ferenca Kazinczyja, jedan od članova peštanske trijade velikog mađarskog književnog reformatora.

Živeći u Pešti Mihailo Vitković je kao mađarski pesnik sve više pristajao uz pravac klasicizma. Značajni su prvenstveno njegovi epigrami i njegove basne. On se zainteresovao i za pozorište. Dve drame je preveo s nemačkog na mađarski i na srpski jezik, a napisao je i tragediju na mađarskom jeziku koja se izgubila i u kojoj se, verovatno, već pokazivalo njegovo naginjanje k novijoj književnoj struji, k romantizmu. Zadnjih deset godina svoga života sve više je pevao pesme koje su i u stilu i u tematici bliske narodnoj poeziji, a više srpskih narodnih pesama je presadio na mađarski jezik. Svojim mađarskim pesmama na narodnu (nepies) Vitković je jedan od preteča mađarskog umetničkog pesništva na narodnoj osnovi. Taj njegov preokret u književnom radu može se tumačiti sličnim tokovima, koji su se javljali u tadašnjem mađarskom književnom životu, a još više time što je pred očima imao srpske narodne pesme koje je izdao Vuk.

Vitkovićevo interesovanje za srpsku kulturu i literaturu pokazuju, pored njegovih prevoda narodnih pesama na mađarski, i njegovi članci: A szerbusi, vagyis räc nyelvröl (1819) i Az 6-hitü magyar irökröl. U prvom radu hteo je pokazati da se srpski jezik može po "mekosti" staviti u isti red s grčkim i talijanskim te je naveo pesmicu Svobodan sam dosad bio ... u originalu i njen prevod na mađarski jezik. Na kraju članka dodao je narodnu pesmu Momak i djevojka iz Vukove zbirke i svoj prevod te pesmice. To je prvi Vitkovićev objavljeni prevod iz srpske narodne poezije. Mihailo Vitković je bio prvi koji je sa originala prevodio narodne pesme na mađarski jezik. Njegov prevodilački rad znači pravi prodor srpskohrvatskog narodnog pesništva u mađarsku književnost iako je F. Kazinczy već mnogo ranije, 1789. g. po Goetheu preveo Hasanaginicu. Vitković je svojim prevodima iako nije najsrećnije odabirao originale pokazao madarskim pesnicima bogatstvo novih motiva i različite mogućnosti novog, drukčijeg načina pevanja. Vitkovićev primer sledeli su i drugi mađarski književnici, kao Ferenc Kölcsey, Jözsef Bajza i Ferenc Toldy. Oni su se latili prevoda srpskih narodnih pesama, obično sa nemačkog jezika. Srpska narodna poezija je u ono vreme značila senzaciju za čitavu evropsku književnu i kulturnu javnost kao nepokvarena, originalna narodna umotvorina visokih umetničkih kvaliteta. Brojnim prevodima srpsko se narodno pesništvo ustalilo u mađarskoj književnosti, pesnička forma junačkih, epskih pesama postala je stilskim uzorom mađarskih pesnika i mnogi od njih su neke svoje pesme pisali u "srpskom maniru" (szerbus manir). Ovom pesničkom formom se najuspešnije služio Mihäly Vörösmarty u svojoj pesničkoj legendi Hedvig.

Spomenuli smo da je Vitkovićev dom bio neka vrsta književnog salona. Tu se nisu sretali samo mađarski književnici, nego i srpski pisci, pesnici. Od njih je u najprisnijem prijateljstvu bio Vitković sa Lukijanom Mušickim. Njih dvojica su se, verovatno, još u svojim studentskim danima sprijateljili pa su se kasnije redovno dopisivali. Viđao se Vitković i sa Vukom Karadžićem, ali među njima nije došlo do bližeg kontakta. Prvi, izgleda, nije shvatio značaj reformatorskih težnji drugoga, a ovaj je zapravo omalovažio "madžarskog poetu". Vitković je bio iskreni pristalica Dositeja Obradovića čiji je portret visio na zidu njegove sobe i čiji je jedan rukopis godinama brižno čuvao dok ga nije poklonio Pavlu Solariću, jednom od Dositejevih najpoznatijih sledbenika. Za Aleksiju Vezilića, Jovana Rajića i Grigorija Trlajića znao je Vitković: "Često će me vaše pesme u sveto ushićenje ushititi" kazao je na jednom mestu. (Skupljeni spisi, 54.) Njegovo interesovanje za srpsku literaturu pokazuje i to da se pretplaćivao na srpske knjige, npr. na dela Vukova, na Fisiku Atanasija Stoj-kovića. Bio je i saradnik Letopisa.

Lukijan Mušicki uputio je više pesama svome prijatelju u Pešti. Najpoznatija je Oda mojemu prijatelju Mihailu Vitkoviću, čestnjejšago Konsistoriuma budimskago fiškalu iz 1811. g. koju je veliki pesnik srpskog klasicizma napisao pošto je primio Kazinczyjevu pesmu Poetai Epistola Vitkovics Mihäly barätomhoz. Pročitavši taj "Vengercem slavnim hitro spleten venac", Mušicki je odmah napisao gornju odu, jer se uplašio da će mu prijatelj sasvim preći u mađarsku literaturu. Njegova se glavna misao nalazi u sledećim stihovima:

... Kad ćeš mi Serbljin biti?

V' čest otčej seni kad ćeš dokazati Da Roda svoga Parnas ne prezireš ? Na ovom za te rastu lavri. S' Rodom je svezana slava naša.

Vitković je ovu pesmu poslao Kazinczyju u Szephalom, a ovaj je uputio svoje poznato pismo Mušickom, koje je često citirano i koje je u srpskom prevodu objavIjeno u Letopisu 1837. g. Ovde ćemo navesti samo nekoliko rečenica iz originala, koje svakako zaslužuju našu pažnju: "Az en patriotismusom nem ellenkezik a cosmopolitismussal, s midon a magyar nyelvnek virägzäsät ćhajtom, midon azt, a mennyire tolem kitelik, elö'segelni igyekszem, nem könyörgök azert az egeknek, hogy mäs nyelveknek kärokkal virägozzek az en nyelvem; nevezetesen nem könyörgök azert, hogy az a nyelv ne boldoguljon, a mellyen az Azan Aga [Hasanaginica] mennyei szepsegü elegiäja enekeltetett. En azt Göthenek (!) költemenyei közül magyarra is forditottam. Nehäny probäjit ismerem dalaitoknak, azok mind igen edesek, mind musäk ältal sugallottak."

Vitković nije značajan samo kao prevodilac, nego i kao živi posrednik izmedu srpske i mađarske književnosti. Bez njega Kazinczy ne bi nikada napisao Mušickom svoje lepo pismo.

Mihailo Vitković je i kod svojih savremenika bio priznat kao srpski pisac. Lazar Bojić, pisac prve srpske, dosta primitivne, istorije književnosti Pamjatnik mužem u slaveno-serbskom knjižestvu slavnim ... (Budim, 1814), pominje i Vitkovića, Letopis 1825. navodi osim drugih srpskih književnih dela i Spomen Milicu i 1829. javlja o srnrti "velikog srpskog pisca i pesnika".

Sam Vitković je također bio zainteresovan da ga prihvate kao srpskog pisca. U rukopisu mu je ostao prevod Milica. Naravoucitelna povest iz Marmontela. (Jean-Francois Marmontel (17231799.) francuski pisac.) U predgovoru iz 1806. g. on između ostaloga kaže: "... radujem se što i mene spodobio Bog, pravoslavnom mom Serbskom Rodu na tipu neku malenost spriobštiti, i Srbskim mojim Sestricama na uveseljenjije, i od časti na polzu biti." (Citirano iz rada Mihailo Vitković od Mladena Leskovca. (Glasnik Istorijskog društva. 1936. 392.) Prilikom pojave romana Spomen Milice (1816) Vitković u pismu upućenom svome vernom prijatelju Lukijanu Mušickom piše: "Ja nameravajući ot sele i više i veće mom Rodu pisati, hoćeo sam Serbskoj mladeži dopasti se, i sebi ot nje moju Publiku vospitati, koja će samnom rasti i utverždavati se." (Citirano iz rada Đ. Rajkovića Mihailo Vitković. Izabrani spisi, 105.)

Iz citiranih reči Mihaila Vitkovića vidi se da je on pažljivo pratio književni život Srba i osećao šta treba pisati. Znao je da srpskim čitaocima, osobito mlađim, treba dati takva dela koja će ih privoleti na čitanje da se na taj način stvara široka čitalačka publika. Tome cilju je vrlo dobro odgovarao njegov gore spomenuti sentimentalni roman u pismima, no za izgrađivanje jakog čitalačkog sloja bilo je potrebno više lakih, čitkih, osećajnih pripovedaka i romana. Trebalo je još vremena da se takvi književni radovi napišu u većem broju. Tako se srpska čitalačka publika formirala malo kasnije pomoću sentimentalnih, u "slatkom stilu" napisanih dela Milovana Vidakovića i drugih sličnih pisaca.

Vitković je počeo da piše skoro istovremeno (još u đačko doba) i na mađarskom i na srpskom jeziku. lako ga je sredina i škola sve više upućivala ka mađarskoj literaturi, on je celoga života pisao i na maternjem jeziku. Bio je, kako smo već spomenuli, u prisnom prijateljstvu s najvećim pesnikom srpskog klasicizma Lukijanom Mušickim i osim toga on je pisao i sam dosta klasicističkih pesama na mađarskom, a na svom maternjem jeziku dao je malo takvih stihova.

Jedna od najboljih i najzrelih Vitkovićevih pesama te vrste je poslanica Lukijanu Mušickom kad je na stepen arhimandritstva stupio (1812). Napisana je u safijskoj strofi kojom se pesnik uspešno koristio pri pisanju oda na mađarskom ističe. se svojom uspelom formom, melodijom stihova i veštim korišćenjem opkoraičenja. Zadnja strofa te impresivne epistole glasi:

Zasluge prave, koje njega visu I veće stanje prinose mu, nisu Kadre podobno moje vesma male Strune da hvale.

Vitković ima vrlo dobre, pregnantne epigrame na mađarskom jeziku u kojima je pokazao živu domišljenost i duhovitost i od kojih je neke prevodio na srpski. Npr.

Haszonleses

Telben fut tolünk a fecske, tavaszra meg eljön: Igy a csalfa barät boldog idonkbe keres.

Polzoljubije [Koristoljublje]

Zimi lasta beži ot nas,

U proleće doleti, Tako lukav prijatelj nas,

Kad nam dobro, poseti.

Jedini pesnikov epigram koji je napisao samo na srpskom, koji prema tome nema svoju mađarsku varijantu, jeste:

Grobnij nadpis Vase Čarapića serbskog junaka

Carapić, sin, slavni junak, pade Ispod Beograda na turske gromade Kao žatelj na snop, koji sam pokosi, Ovaj grob s njegovi kosti se ponosi.

Pesnik se ovde koristi rimovanim dvanaestercima koji imaju cezuru posle šestog sloga. Ovu pesničku formu preuzeo je, verovatno, iz mađarskih pesama na narodnu temu u kojima se često nalaze takvi stihovi. Vasa Čarapić bio je jedan od odličnih boraca u oslobodilačkoj vojsci Karađorđa i pao u bici za oslobođenje Beograda. Zamišljajući da stoji pred grobom velikog junaka, Vitković je i napisao gornje stihove iz kojih zrači srpska samosvest i ponos na srpsko junaštvo.

Od Vitkovićevih pesama na srpskom jeziku ističu se njegove melodične pesme napisane u lakom stilu, u ritmičkim rimovanim stihovima, koje su pune osećajnosti i koje su se često pevale. One su i po sadržaju i po tonu i po obliku bliske "građanskoj lirici", tj. onom pesništvu koje su negovali, zapisivali i pevali malovarošani, stanovnici gradova i gradića širom Panonske nizije.

Jedna od poznatijih takvih pesama Mihaila Vitkovića je Ljubovi iz 1817. g. koju je akademik Mladen Leskovac uvrstio u Antologiju starije srpskepoezije. Radi primera navodimo nekoliko strofa:


Nemarn mesta, nemam stana, Hodim, brodim po svi strana: Sam sam, nit' rae kogod dira, ja opet ne nahodim mira.

Ili bez nje ili s njome,

Teško bednom serdcu mome!

Pri sastanku tajno stenjem,

Pri razstanku plačem, ginem, venem.


Drugij koj' u Ijubvi strada, On se dobrom koncu nada: ja Ijubim bez nadežde, Dragu moju drugij sojuz veze.

Ljubi, terpi, serdce moje, To je jadno stanje tvoje; Drugom se ruža rumeni, Meni s' tavnij pelen ah! zeleni.

Svaka se strofa sastoji od tri osmerca i jednog deseterca. Melodični stihovi vezuju se parnim rimama i čine prijatan, lep utisak na čitaoca, iako se pesnikova plačljiva osećajnost u naše vreme čini preteranom.

Vitkovićeva naklonost i ljubav prema prirodi, njegove simpatije za Ijude na selu lepo se ogledavaju u njegovoj Pesmi o berbi. Početak te dugačke pesme je sledeći:

Vinogradu moje drago imenjije,

U tebi nahodim uveseljenjije,

Ot meteža gradskog tužna duša moja

U obgradi tvojoj čuvstvuje pokoja.

Jutrom perve sunca luče mene blaže,

I celog Jestestva izrjadnosti draže.

Pođem po brazdama zrelo grozđe brati,

Pak me utešenje sladko svuda prati.

Vesele beračke s košaricom sledim,

Kako mi sbiraju s zadovolstvom gledim...

Ova pesma je takođe napisana u dvanaestercima, sa parnim pravilnim rimama i cezurom posle šestog sloga.

Pesnikov sentimentalizam lepo se vidi iz gornjih stihova. To se, možda, još jasnije ispoljava u njegovom romanu u pismima Spomen Milice. Ovo nije Vitkovićevo originalno književno delo, nego je prerada romana Jćzsefa Kärmäna Fanni hagyomänyai koji spada u red onih književnih radova koji su nastali pod uticajem Goetheova Werthera.

Kratak sadržaj srpske varijante je ovaj: Milica i Joca se vole, dobro se sporazumevaju, zajedno plaču nad Gessnerovim idilama, ali njihova sreća ne traje dugo. Umeša se Miličin otac i njena zlonamerna maćeha, pa je i Joca ostavi i nesrećna Milica na kraju umre od ljubavi. Vitković je svesno izvršio izmene u romanu da bi ga čim više približio ukusu srpskih čitalaca. Ličnostima dao je srpska imena, ublažavao je okrutno postupanje oca, papučara, smanjio je Jocinu krivicu zbog napuštanja devojke, kao i optužbu protiv Milice zbog njenog popuštanja strastima nastalim iz njene prevelike Ijubavi. On je doterivao delo prema svojoj koncepciji, prema svome viđenju ljubavi, a unosio je i svoja životna iskustva, dajući različite pouke, ponekada i direktene opomene čitaocima. Devojke po Vitkoviću treba da razvijaju dar kritičkog posmatranja i procenjivanja sebe i svoje okoline, da se oslobode naivnog gledanja na život kako bi bile spremne podneti životne poteškoće. Najveće izmene izvršio je Vitković na kraju, dodavši pismo u kome javlja Miličinu smrt, pa pesmu u spomen glavne junakinje.

Svojim književnim delom Spomen Milice Vitković je dao obrazac sentimentalnog romana u srpskoj književnosti. Dajući licima popularna narodna imena, koristeći uobičajene načine obraćanja i služeći se otvorenim poukama, koje su bile u skladu sa dotadanjom moralističkom literaturom, on je u tolikoj meri izmenio roman da bi on odgovarao tadašnjim čitaocima. U svojoj nameri je uspeo jer je Spomen Milice 1815. g., kada se pojavio, "učinio senzaciju", kako to možemo čitati u radu Đorđa Rajkovića.

Možemo spomenuti još Vitkovićevu lirsku prozu Moja želja koja je pisana izvorno na srpskom jeziku. U njoj pisac hvali život na selu, pišući o ratarskim radovima i o seljačkim veseljima. Nailazimo i na piščevu zabrinutost zbog socijalne nepravde i rasipništva. Ima, razume se, i dosta sentimentalnosti. Ovo delo objavljeno je tek posle piščeve smrti (četrdeset godina posle njegovog nastanka), kada je već Jakov Ignjatović pisao svoje realističke romane, te ono već nije bilo aktuelno.

Mihailo Vitković je svojim književnim radom na dva jezika, svojim interesovanjem za književni život i napredak kako mađarskog tako i srpskog naroda, pokazao da obe ove kulture osećakao svoju jedinstvenu kulturnu baštinu. On je u svojoj ličnosti ujedinio dve književnosti i bio živa spona između dva naroda i njihovih kultura. Vitkovićevo delovanje ostaće primer za buduće generacije. Mnogi valjani sinovi i srpskoga i mađarskog naroda tražiće, podsticani njegovim radom, dodirne tačke, pozitivne veze u uporednim istraživanjima srpske i mađarske književnosti i kulture.

JOVAN PAČIĆ

(1771-1849)

Zanimljiva i nedovoljno proučena ličnost srpske književnosti prve polovine 19. veka, jedan od najznačajnijih pesnika predromantizma je Jovan Pačić. Rodio se u Baji 1771. g., u pitomom gradu na obali Dunava, koji je srpskoj kulturi osim njega dao još nekoliko znatnijih Hčnosti, kao što su dramski pisac Joakim Vujić, pripovedač i romanopisac Bogoboj Atanacković, pesnik Mita Popović, slikar Pavle Đurković i vajar Dimitrije Popović.

Pačić je u rodnom mestu učio u srpskoj osnovnoj školi pa je stupio u gimnaziju, odakle se budući da je bio siromašan javio u vojsku. U redovima austrijske vojske učestvovao je u ratovima protiv Napoleona. U bici kod Wagrama bio je 1809. ranjen, a u Rusiji su mu 1812. promrzle noge, te je uskoro posle povratka u domovinu bio penzionisan. U vojsci je napravio lepu karijeru: od redova doterao je do čina konjičkog kapetana. Kao oficir u penziji živeo je u Novom Sadu, kratko vreme u Dunaföldväru, pa u Đuru, a od tridesetih godina do smrti u Budimu gde je preminuo 1849.g.

U Budimu je stanovao u do danas sačuvanoj kući "Zlatni jelen". Neko vreme je u istom domu prebivao u ono doba čuveni pesnik Sima Milutinović Sarajlija i mladi Jakov Ignjatović. Zahvaljujući toj okolnosti nastao je 1860. Ignjatovićev članak Tri srpska spisatelja (u kojem poznati romanopisac, osim o Pačiću i Simi Milutinoviću, govori još i o Milovanu Vidakoviću). Da nema toga napisa jedva bismo nešto znali a životu Jovana Pačića, naši sadašnji oskudni podaci većinom potiču baš iz Ignjatovićeva pera.

Pačić je bio obrazovan, kulturan čovek. On se zanimao istorijom i zemljopisom, a voleo je i matematiku. Govorio je nekih deset jezika, a na srpskom, nemačkom, mađarskom i francuskom pisao je čak i pesme. On nije značajan samo kao pesnik, nego ima svoju važnost i kao slikar. Više od trideset njegovih akvarela o narodnim nošnjama u Bačkoj pronašao je u Zemaljskoj biblioteci Szechenyi i objavio u slavističkom zborniku Mađarske akademije nauka Studia Slavica (1961. VII, 5995.) poznati književnik i naučni radnik Stojan D. Vujičić. Autor ove publikacije ustanovio je i to da je članak o stanovnicima Bačke u peštanskom časopisu Regelö iz 1837. g. ilustrovan Pačićevim akvarelima. Vujičić je osim toga uverljivo dokazao i to da je autor ovog rada na mađarskom jeziku naš pesnik.

Nekoliko godina kasnije slične sreće je bila Ivanka Udovički, poznata beogradska pesnikinja i zapaženi naučni radnik na polju istorije književnosti. Ona je takođe u biblioteci Szechenyi naišla na Pačićeve neotkrivene slikarske radove, koje je objavila u Zborniku Matice srpske za književnost i jezik (1967. XV, 243254.) pod naslovom Nepoznati akvareli Jovana Pačića. To su slike narodnih nošnji u tadašnjoj zapadnoj Mađarskoj. Akvareli našeg pesnika sa tematikom iz Bačke su vedriji od ovih koji su većinom zahvatani u sumornom tonu. Sve te slike svedoče o finoj paleti umetnika, o njegovom istančanom osećanju za boje i nijanse i dokazuju da je Jovan Pačić bio jedan od prvih akvarelista kod Srba i da on time ima i svoje zaslužno mesto u srpskoj istoriji umetnosti.

Pačić je u svojoj mladosti sudeći po njegovim pesmama bio čovek vesele ćudi. Mio mu je bio vojnički život, rado se veselio u društvu kraj čaše pevajući vinske i Ijubavne pesme. Voleo je, naravno, žene i pre svega poeziju. Njegove pesme su se pojavile od kraja dvadesetih do sredine četrdesetih godina prošloga veka u srpskim časopisima i listovima: Serbskij letopis (današnji Letopis Matice srpske), Peštansko budimskij skoroteča, Serbskij narodnij list i Magazin za hudožestvo i modu. Svi su ovi srpski listovi izdavani tada u Budimu, odnosno u Pešti. G. 1827. pojavila se Pačićeva obimna knjiga pesama Sočinjenjija pesnoslovska ... štampana u štampariji Peštanskog univerziteta u Budimu.

Književno stvaralaštvo Jovana Pačića spada uglavnom u mirne decenije posle Napoleonova poraza, u period Metternichove reakcije kada je u krugovima nemačkog, austrijskog pa i mađarskog građanstva u velikoj meri zavladao bidermajerski stil u umetnosti i književnosti. Tada se razvijala melanholično-sentimentalna poezija koja se negovala u spomenarima i pesničkim ciklusima. To je doba kalendara, almanaha i antologija u kojima je građanin i malograđanin nalazio ono što je njegovom ukusu najbolje odgovaralo: dnevnike, memoare, autobiografije, romane u pismima i lirske pesme. Osećajnost, jednostavnost, umerenost, skromnost, ali uz želju za ugodnim, bezbrižnim, mirnim životom bili su ideali građanina i sve ovo je on tražio, a i nalazio u pesmama, pripovetkama i novelama raznih almanaha. Bidermajer nema svojih izrazitijih stilskih karakteristika, to je neki prelaz između mirnog klasicizma i prefinjenog rokokoa koji do izvesne mere daje mesta i realističkom prikazivanju i elementima narodne književnosti. Odjeke rokokoa: Ijupkost i gracioznost, tečne, lake stihove u kojima se slavi Ijubav nalazimo i u pesništvu Jovana Pačića.

Pačić je u duhu svoga vremena i srednjoevropskog, odnosno istočnoevropskog podneblja, gde se u to doba još negovala prigodna poezija, upućivao ode različitim ličnostima, a pisao je i epigrame.

Srpski književni istoričari su dugo godina zanemarivali poetska ostvarenja Jovana Pačića. U naše vreme pak istaknuti istraživači književne prošlosti sve više obraćaju pažnju na njegovo pesništvo. Tako je npr. akademik Mladen Leskovac uvrstio sedam Pačićevih pesama u svoju već spomenutu i vrlo značajnu Antologiju starije srpske poezije iz 1953. godine. U seriji Srpska književnost u sto knjiga također je Mladen Leskovac sastavio Antologiju starije srpskepoezije. Ova se zbirka pojavila 1972. g. kao 8. knjiga spomenute eminentne serije koja predstavlja najznačajniji puduhvat srpskih izdavača u prošloj deceniji. U Antologiju je ugledni sastavljač uvrstio dvanaest pesama našega pesnika i u studiozno napisanom uvodu rekao između ostaloga ovo:,,... Pačić nije makar ko u našoj staroj poeziji ... njegovih dvanaest pesama u ovoj Antologiji teško bi se odrekla i književnost bogatija i na višem stepenu razvoja no što je bila naša u godinama 181625, kada su te pesme uglavnom pisane ... A meni se čini: i danas, bili bismo siromašniji bez tih dvanaest Pačićevih pesama." Jedna od tih s pravom hvaljenih pesama glasi ovako:

Oči lukave

Mamne oči jesu silne Silne iskre prosipate,

Kad pogledom preumilne Vlast od mene uzimate;

Varat, čarat tako znadu Rastopim se ja pri koncu

Svakog vlasti da imadu Ko što sneg i led na solncu

Promotriti. Prezračnome;

Oči, na me ne migaj'te, Vosak il' ko što s' rasteče

Ostro nit' me pogledajte: Ognja kad ga žar propeče.

Bud gledanje Ijupko tako Vid ćete mi vi uzeti,

Hoće mene sasma lako Oku mome plač doneti

Rastopiti. Pomračnome.

Oči moje, vi begajte,

Zla tolika ne gledajte. Oko mamno, čarodejno, Jeste vabjašč polnasmejno,

Prevarljivo. Čuvajte se vi takvoga Dakle oka lukavoga, Jer koje se uvek smije Prostosrdno celo nije,

Već lažljivo.

U tečnim, lakim simetričnim osmercima (posle 4. sloga imamo cezuru), sa parnim, većinom ženskim rimama pesnik u šaljivom tonu govori o svome iskustvu sa ženskim očima. Svaka strofa ima 8 stihova i posle 4. i 8. stiha nalazi se uvek četvorosložni pripev. Tri zadnja sloga u pripevu rimuju se međusobno zaokružeći, zatvarajući tako pojedine strofe u čvrsto jedinstvo. Sam motiv o ženskim očima je, kao što dobro znamo, vrlo čest u ljubavnoj poeziji svih naroda.

Miodrag Pavlović, pesnik velike erudicije, čija je pojava, zajedno sa pojavom Vaska Pope) označavala novu etapu u moderriizaciji srpskogi hrvatskog pesničkog izraza, sastavio je Antologiju srpskog pesništva. Ova reprezentativna zbirka srpske poezije pojavila se 1964. g. u izdanju ugledne Srpske književne zadruge. U ovoj svojoj knjizi Pavlović naglasio bih još jednom: jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika piše pohvalne reči o Pačićevom pesništvu i u nju unosi jednu pesmu našega pesnika. U ovoj antologiji nalaze se najbolje i najlepše srpske pesme od XIII veka do naših dana i među njima je i pesma Snu Jovana Pačića:

Sne! o, mirne, vlažne, tavnomračne noći, Bolnim snagodavni, blažajši sine! Tvoja slast nam čini sve da zlo nas mine, Hoćeš li mi kadgod jadnom ti pomoći?

Život opor bez tebe je u tesnoći;

Srce ne mož' tužno ni da odumine Slovom jednim: nadežda mu ne prosine; Bez tebe sam jadan, skorban u besnoći.

Sleti, rastri tavna sverhu mene krila;

Daj mi pokoj, snit od drage mi pokloni: Snoviđenja teb' u ruku slatka jesu.

Tek u snu mi Ijuba naklonjena bila.

Sne! Protivno tebi, molim, sve ukloni, Da na san mi tvoje sile Nju donesu.

Jovan Pačić je pevao celoga života, no posle svoje zbirke iz 1827. g. nije izdao nijednu knjigu. Neke pesme objavio je u listovima, časopisima, a mnogo toga ostalo je u rukopisu. Po rečima Jakova Ignjatovića: "Ostavio je poslije sebe mnoge lijepe stvari; krasnu biblioteku, razne rukopise svojih neizdanih djela raznog sadržaja, koje nije htio izdavati zbog slabog učešća prema njegovom štampanom djelu. Naža-lost, veliki dio njegovih zaostalih rukopisa, oko kojih se on dugo vremena bavio, došao je sudbom u bakalnice da se sir u njih zavija ..." (Jakov Ignjatović: ČlanciA Novi Sad 1951. 247.)

Srećom nije sve propalo. U Univerzitetskoj biblioteci u Budimpešti nalazi se Pačićeva debela sveska od nekih šest stotina stranica od kojih je skoro polovina ispisana pesnikovom rukom. Na naslovnoj strani stoji na nemačkom jeziku Lieder Sammlung (Zbirka pesama). U rukopisu ima 100 pesama na nemačkom, 32 pesme na srpskom, 16 na mađarskom, 7 na francuskom, 3 na latinskom i 1 na talijanskom jeziku. To su velikim delom Pačićevi sopstveni stihovi, ali tu nailazimo i na njegove različite prevode i na tuđe pesme koje je prepisao, sigurno zato, jer su mu se dopadale. Spomenuli smo već da jc Pačić bio obrazovan čovek. On je čitao lepu književnost, poeziju i prozu, ali i naučnu literaturu. Razume se da je poznavao i srpsko umetničko pesništvo. Na to upućuju i neki njegovi stihovi. U pesmi Lepoj dragoi peva npr. ovako:

,,... Kakva svojstva još imade,

Kto bi to vam izjasnio?

Da Mušicki za nju znade,

Lepše bi nju proslavio:

Vitković bi pesnu bolju

Njoj na slavu sočinio ..."

Posle pojave Vukovih zbirki srpskih narodnih pesama evropska kulturna i književna javnost se sve više zanimala za to neizmerno blago srpskog i hrvatskog naroda. Mnogi listovi različitih jezika pisali su o folkloru južnoslovenskih naroda i mnoge su se pesme, osobito junačke, prevodile na svetske jezike, na nemački, ruski, engleski i francuski. Takvi velikani svetske književnosti kao Goethe i Puškin su takođe prevodili srpske narodne pesme. Pačić, uvek dobro obavešten, znao je sve to vrlo dobro. Jednoj od poznatijih nemačkih prevodilaca Tereziji od Jacob [pseudonim: Talvj] uputio je jednu odu. Na nekim Pačićevim originalnim stihovima može se ose-ćati uticaj narodnog pesništva. Prva strofa njegove pesme Ljubičici (koja je 1842. g. štampana u Letopisu) glasi:

Ljubičice! cvetaj mala, Ja ću tebe negovati; Kada budeš docvetala, Dragoj ću te darovati:

To sam cvetu smislio,

Kad sam ja te žalio.

Sam motiv, kao i način pevanja uprkos pravilnim ukrštenim rimama podseća na ženske, lirske narodne pesme.

Znajući mnogo jezika, Pačić je u originalu mogao da čita, i čitao je, poeziju raznih naroda. To se pokazuje i u stihovima njegove pesme Moja Ljubica:

Svi Petrarhe, Šulci, Čokonaji

Pjen'jam svoje Ijube slaviše, Spominjaju jošt ji svoji kraji,

Pamjatnike gdi njim staviše. Ceciliju Šulce vsuje milu,

Vzajmnu Petrarh Lauru Ijubio, Bezvzajmnostno k'o čto vitez Lillu

Dragu Ijubit sam se trudio ...

Prema tome je Pačić znao pcsništvo velikog talijanskog pesnika Francesca Petrarce (13041374), danas već zaboravljenog nemačkog pesnika Ernst Konrad Friedrich Schulzea (17891817) i Csokonai Vitez Mihälya (17731895). Ovi pesnici su mu bili pomalo uzori i u Ijubavi, ali nijedan od njihovih ženskih ideala, ni Laura, ni Cecilia, ni Lilla nisu se mogle takmičiti sa lepotom i čarima njegove Ljubice. Okolnost da je Pačić poznavao sve te pesnike, ukazuje na njegovo široko interesovanje za poeziju, istovremeno i na njegovu kulturu i obrazovanost. O njegovom poznavanju mađarske književnosti osim navođenja imena Csokonaija i njegove Lille govori još jedan zanimljiv podatak.

Naveli smo da se u njegovom obimnom rukopisu nalaze više pesama na mađarskom jeziku. Na 178. stranici debele sveske piše Pačić sledeće: "Midö'n Berzsenyi ver-seit olvastam, ezeket hozzä adtam, ügymint" pa slede pesnikovih devet pesama na mađarskom kojima je očevidan poticaj Daniela Berzsenyija: svaka se nadovezuje uz po jednu pesmu poznatog mađarskog pesnika. Radi ilustracije navešćemo onu koja je i zbog njenog osnovnog motiva najzanimljivija za nas, jer je reč o Mihailu Vitkoviću:

A Vitkovics Mihäly-hoz

J6 Berzsenyi! teveled tiszteltek Vitkovicsunkat sok jo tarsai, Több koszortis, es hires dallosok; De kit is meltobban tisztelhetnek, A rokon lantod arany hürjai?!? Ket nyelvel(!) szolt belole Istenseg, Danult hazänk törvenyes nyelvevel Szerb hangokkal nemes erzeset! Szerb ügyis volt Magyarok frigyesse. 'S van egy Istenünk, kirälyunk, hazänk.

lako Pačićeve pesme na mađarskom jeziku nisu od veće umetničke vrednosti nisu ni besprekorne iz jezičkog aspekta, one su za nas dragocene kao očigledni dokazi o zanimljivoj književnoj vezi Srba i Mađara u prvoj polovini prošloga veka.

Iz životopisa našega pesnika znamo da je osim ratnih godina stalno živeo u Ugarskoj. Neke od njegovih pesama pokazuju kako je tesno bio vezan uz svoju domovinu. U jednoj od svojih prvih pesama Suzni rastanak on, polazeći u rat protiv Francuza, oprašta se od roditelja i prijatelja, od rodnog kraja i rodnog grada ovako:

Veseli slavni Raj! prekrasni Bački Kraj! Baja delikatna budi nam prijatna Život provesti Dragu dovesti, U tebi ja želim Serdcem mojim celim. S'Bogom Roditelju! Velij Prijatelju! S'Bogom Braćo! i vi da ostanite Svi. ...

Sam pesnik, izgleda, nije bio zadovoljan tim svojim prvencem, jer ga nije uvrstio u svoju štampanu zbirku. Nama su ovi stihovi ipak važni i mili, budući da pokazuju pesnikovu emotivnu povezanost sa Bačkom i Bajom gde je proveo lepe dane mladosti.

Pomen domaćeg, rodnog predela češće sretamo u Pačićevim stihovima. Tako npr. refren u njegovoj (ne baš značajnoj) pesmi Boginje moje obitelj [Obitelj moje boginje] glasi:

Boginja ta ubava Pokraj reke Dunava.

On je pevao i pesmu Mostu, pontonskom mostu između Pešte i Budima. (Tada, kao što znamo, nije još bilo stalnih mostova između ova dva grada.) Početni stihovi su:

Moste! Pešte, i Budima

Teh gradova Carskih slavnij Ne vidi te ledna zima Moste! dičnij, lep' opravnij; Baš kao feniks novorodno Ponoviš se zime svake, Da sa vesnom svim ugodno Dunava ti volne lake Prekoračiš vešč'udesno, I sojuziš oba grada: ...

Jovan Pačić, vojnik, oficir, konjanik u svojim mladim godinama, sigurno je proveo dosta prijatnih časova u veselom muškom društvu kraj čaše pevajući i pijući. Da je bio dobar poznavalac dobre kapljice, pokazuju njegove vinske pesme. Evo, radi primera, nekoliko stihova iz pesme Čtenjije pijanca:

Vinonosne kod planine

Moje želje oslaju; Tokaj, Mineš skupoplatnij,

Vilanj, Budim, Karlovac Blaga su mi Nesmil zlatnij,

Vruškogorac, segsardac ...

[Mineš = mađ. Menes mesto nedaleko od Arada (Rumunija) u svoje vreme poznato po proizvodnji dobrog vina. Nesmil = mađ. Neszmely nedaleko od Ost-rogona, bio je poznat po odličnom belom vinu.]

Pačićeva najzrelija pesnička ostvarenja nastala su u kasnijim godinama njegova života. Te pesme u kojima govori o svojoj napuštenosti, o tegobama u starijim godinama, o smrti koja se polako i mučno približava iskrenije su, istinitije su od njegovih ranijih, mladićkih ljubavnih izliva i od njegovih u tadašnje vreme uobičajenih oda i poslanica uglednim Ijudima i prijateljima. U ovim pesmama, koje je Pačić objavio u časopisima i listovima četrdesetih godina prošloga stoleća, oseća se pokoji treptaj dubokog, pravog ljudskog osećanja sustalog čoveka i njegova bojazan od staračke usamljenosti. Primera radi navodimo nekoliko stihova iz pesme Buna Ijubovi koja je 1842. izišla u listu Peštansko-budimskij skoroteča. Prvi stih glasi:

Umret' ja ne mogu, živit merzim ... U trećoj strofi pak pesnik kaže sledeće:

Svim razumnij sovet umem dati, Seb' al' polzu iz njeg ne znam brati; Smert ja čekam ot života moga, Gorim usred mora ledenoga.

Značaj Jovana Pačića i njegove poezije u istoriji srpske književnosti nije mali. On je prvi koji je krčio puteve intimnoj umetničkoj lirici kod Srba, izražavajući u tečnim stihovima i lepim pesmama ljubavna osećanja mladog čoveka, veselje vojnika kraj dobrog vina, a pri kraju života teške misli i duboko očajanje usamljenog starca. Svojim pesmama na mađarskom jeziku, svojim prevodima iz mađarskog pesništva on je važan kao posrednik i živa veza između srpske i mađarske književnosti i kulture.

 


| | | | |
| | Latinica |


1997-2001 - ; , ; ; . . .