|
Божидар Ковачек (Нови Сад)
Лајош Којази, преводилац Вукових народних
песама на Мађарски
Научни састанак слависта у Вукове дане,
Београд, 17/5, 1988, стр. 451-461.
Почевши од Казинцијевог (Kazinczy Ferenc)
превода Хасанагинице 1789, преко превода Келчеија (Kölcsey
Ferenc), Михаила Витковића, Толдија (Toldy Ferenc), Бајзе (Bajza
József), Секача (Székács József) који
су довели до стилске појаве у мађарској књижевности назване "српски
манир", одржава се континуитет превођења наших народних песама
на мађарски све до наших дана. По учесталости превода и броју преводилаца,
најплоднији период је трећа чевртина XIX века, у којој већ доста
разуђена мађарска белетристичка и забавна периодика често позајмљује
из трезора нашег народног блага. Чак и подлисци недељних, па и дневних
новина понекад објаве покоји превод наших народних умотворина.
У обимној литератури о рецепцији наших народних
песама, велика већина тих превода обрађена је, или бар поменута,
научно идентификована, али се још увек нађе покоји прескочен, непримећен,
затурен преводилац.
Међу овима последњима је Лајош Којази (Kojazi
Lajos) скромни човек о коме се данас мало шта да сазнати, а коме
дугујемо помен јер је превео десет наших песама, објављујући их
у веома популарним мађарским часописима свога времена.
Којазија је у наше време први довео у везу
са нашим народним песмама Габор Кемењ (Kemény G. Gábor)
прештампавши његов превод Вукове песме Дојчин Петар и Краљ Матијаш
у књизи А szomszéd népekkel való kapcsolataink
történetébol (Budapest, 1962, стр. 31-32).
He помиње га, међутим, Иштван Пот (Póth István) y
свом чланку Српскохрватска народна поезија у мађарској књижевности
у Вуково доба (Вуков зборник, Београд, САНУ, 1966, стр.
357-367), па ни књига Магдалене Веселиновић Шулц Српскохрватска
народна поезија у мађарској књижевности XIX и XX века.
(Нови Сад, 1968). Помиње Којазија, али само као првог преводиоца
песме о Дојчин Петру, Андраш Давид (Dávid András)
y књизи Fejezetek a magyar-délszláv művelődési
és irodalmi kapcsolatok köréből (Нови
Сад, 1968, стр. 74). У свечаној свесци Летописа Матице српске
(децембар 1975, стр. 978-985) објављен је мој чланак Мађарски
преводи једне наше народне песме у коме је уз остале мађарске
преводе песме о Дојчин Петру обрађен и Којазијев, али не као хронолошки
први, него као други, после нешто ранијег превода Лајоша Кондора
(Kondor Lajos). Књига Иштвана Фрида (Fried István) A délszláv
népköltészet recepciója a magyar irodalomban
Kazinczyitól Jókaiig (Budapest, 1979, стр. 315)
као и новија књига Магдалене Веселиновић Шулц А szerbhorvát
népköltészet a XIX századi nagyar irodalom
tükrében (Нови Сад, 1982, стр. 115) говоре такође
само о Којазијевом преводу песме о Дојчин Петру.
Којази, међутим, није само случајни преводилац
једне песме. Он се преводима огласио пет пута, објавивши укупно
десет песама, према мојим досадашњим не сасвим исцрпним и не дефинитивним
листањима мађарске периодике XIX века. То ће рећи да ће се можда
наћи још који његов превод. За сада знамо за следеће библиографске
јединице:
I Kojazi Lajos: A dőzsölő
Doitsin Péter (Szerb költemény). Fővárosi
Lapok (Irodalmi napi közlöny) 17. II 1864, 38, la;
II Kojazi Lajos: Szerb dalok. 1.
Minden szeret kedvesem, 2. Takard el fehér nyakad. Fővárosí
Lapok 4. III 1864, 52, la.
III Kojazi Lajos: Lányka úszik
a folyamon (Szerb költemény). Fővárosi
Lapok, 24. II 1865, 45, 173;
IV Kojazi Lajos: Szerb dalok. 1.
Megbánt eskü, 2. Anyánk oka az egésznek,
3. Három hiba. Nefelejts, Szépirodalmi és
képes hölgydivatlap, 4. XI 1866;
V Kojazi Lajos: Szerb költemények.
1. A szerencsétlen Jówó, 2. Három
között legokosabb, 3. Ha a lányok sírnak...
Magyarország és a Nagyvilág, 1867,
36, 424.
Није било сасвим лако идентификовати изворнике
ових превода јер су наслови махом слободно преведени, или новодани.
Све песме су, ипак, из Вукове прве књиге Српских народних пјесама:
I Дојчин Петар и Краљ Матијаш, Вук
I, бр. 633;
II Не ваља губити вријеме, Вук I,
бр. 546; Дјевојка на градским вратима, Вук I, бр. 571;
III Дјевојка род куша, Вук I, бр.
292;
IV Завјетовање, Вук I, бр. 457; Мајке
су криве, Вук I, бр. 608; Три мане, Вук I, бр. 540;
V Мајка, сеја и љуба, Вук
I, бр. 597; Три Гркиње и три Грчета, Вук I, бр. 383;
Клетве ђевојачке, Вук I, бр. 368.
Попис превода Лајоша Којазија не показује
никакав заједнички садржај, осим што су све песме лирске. Одбир
је, рекло би се, случајан, није диктиран никаквом унапред утврђеном
концепцијом. Може се, ипак, закључити да преовлађују песме уздржане
еротике, те да се у неколиким од њих јавља хумористичан призвук.
Претпостављајући да Којази није знао српскохрватски,
јер би иначе нагласио да преводи с оригинала, ваљало је потражити
непосредни изворник његових превода. Логично је било прегледати
прво немачке преводе пре 1864, стога што је код Мађара тада (па
и данас) немачки најраширенији страни језик, али и стога што у малобројним
подацима о Којазију доминира једина посебна библиографска ставка
- књига превода Хајнеове поезије.[1] Објавио је он и
неколико својих песама испеваних по Хајнеу. Једина збирка немачких
превода која садржи све песме Којазијевог избора је Die Gesänge
der Serben Зигфрида Капера (Siegfried Kapper) издана y Лајпцигу
1857. Већ овлашно упоређење показало је да је Којази несумњиво преводио
по Каперу. Када год Којази одступи од Вуковог наслова песме, чини
то према Каперу. Упоредни наслови су:
DATI U TRI KOLONE PARALELNO
Вук
Дојчин Петар и краљ Матијаш
Не ваља губити вријеме
Дјевојка на градским вратима
Дјевојка род куша
Завјетовање
Мајке су криве
Tри мане
Мајка, сеја и љуба
Три Гркиње и три Грчета.
Клетве дјевојачке
Капер
Doitschin Petar, der zecht
(Дојчин Петар који лумпује)
Alles liebt sich, Seele mein
(Све се воли, душо моја)
Hüll' den weissen Nachen ein!
(Завиј бели врат)
Schwimmt ein Mädchen über'm Wasser
(Девојка плива по води)
Wie das Mädchen vorschnel schwört
(Девојка се непромишљено куне)
Schuld allein sind unsere Mütter
(Криве су само наше мајке)
Denn drei fehler, Frenud, die hast du
(Tpи мане које имаш, пријатељу)
Der unglückliche Jowo
(Несрећни Јово)
Der Klügste von den Dreien
(Најмудрији од тројице)
Wenn Mädchen weinen
(Кад девојке плачу)
Којази
А dőzsölő Doitsin Péter
(Лумпујући Дојчин Петар)
Minden szeret kedvesem
(Све се воли, драга моја)
Takard el fehér nyakad
(Покриј свој бели врат)
Lányka úszik a folyamon
(Девојка плива по реци)
Megbánt eskü
(Заклетва са кајањем)
Anyánk oka az egésznek
(Наше мајке су узрок свему)
Harom hiba
(Три мане)
A szerencsétlen Jówó
(Несрећни Јово)
Három között legokosabb
(Најмудрији међу тројицом)
На а lányok sirnak
(Ако девојке плачу)
Има безброј и других доказа, унутар текстова,
али мислим да се већ и насловима потпуно доказује да је Којази преводио
по Каперу. Анализа Којазијевих превода подразумева, дакле, и поређење
са оригиналима из Вукове збирке и са Каперовим преводима. Најважније
је, међутим, установити из тога у којој мери је мађарски читалац
добио тачну и јасну представу наших народних песама преко Којазијевих
превода.
1. Песма Дојчин Петар и Краљ Матијаш
код Вука садржи дванаест стихова, пољских тринаестераца са цезуром,
како следује, после осмог слога. Стихови нису груписани у строфе.
Песме се богато игра римом (бан: дан: Буздован) и епифором. Капер
је својим преводом сасвим преиначио форму песме. Употребио је наизменично
осмерце и шестерце; преломио је, дакле, оригинални стих. Песму је
поделио у три строфе од 6, 8 и 10 стихова. Учинио је то веома логично
- у првој строфи се даје ситуација, у другој говори краљ Матијаш,
у трећој одговара Дојчин Петар. Риме нема. Којази се доследно држао
Каперове форме, али је, ту и тамо, ипак користио риму и епифору.
У погледу смисла, такође има знатних разлика. Капер осуђује Петра,
тривијализује ситуацију, већ самим насловом којим Дојчин добија
карактеристике пијанца. Он је пропао човек, утопљен у пићу. Оригинал,
међутим, слика Дојчинов занос љубављу, па тек онда вином. Којази
је у том погледу још изразитији од Капера. Нарочито у другом стиху
песме који каже да је Дојчин попио триста дуката. Капер се
опредељује за јачи израз пропио, пролумповао, а Којази употребљава
глагол tivornyázni који има пејоративно значење оргијати,
дивље се забављати. За ово се Којази помало искупио поправљајући
Капера у једанаестом стиху, где Дојчин вели да је Љубио крчмарицу.
Капер пуритански ублажава на пољубио, покушавајући да елиминише
еротски тон. Којази враћа на љубио, чак понавља глагол, па
се још јасније него у оригиналу види да то није само један емотивни
тренутак, већ еротски однос. Капер, па с њим и Којази, изгубили
су једну веома битну компоненту песме. Шести и седми стих гласе:
"Буд та попи триста дукат' све за један
дан,
Зашто попи врана коња, златан буздован?"
Наши преводиоци су као категорије исте вредности
дали и триста дуката и коња са златним буздованом. У народном тексту
Матијаш олако прелази преко пропијеног новца, то је дозвољено јунаку,
али пропити коња и буздован, атрибуте витештва, није добро. Биће
јасније ако се сетимо како у Диоби Јакшића Дмитар и Богдан
глатко поделише земље и градове, а на смрт се завадише око коња
и сокола. Код Капера и Којазија песма је баналније винска него у
оригиналу, без сумње је да су преводи подоста умањили њену вредност.
Остаје да се упитамо какав је однос Којазијевог превода ове песме
према њеном хронолошки првом преводу на мађарски Лајоша Кондора.[2]
Којази овај превод није имао у руци. То је очигледно и по различитости
форме и по садржинским одступањима која су друкчија код Кондора
(он је преводио са оригинала), него код Капера. Поређење вредности
превода иде у корист Којазија, уосталом, Кондор је успутно превео
песму ради илустрације неких својих тврдњи о српским народним песмама
у склопу информативног чланка у дневним, политичким, новинама.
2. За песму Не ваља губити вријеме,
екавску сем Вуковог наслова, Вук је записао с тачним осећањем: "Ја
бих рекао да је ова пјесма спјевана у новија времена, негде у Сријему
или Бачкој у вароши". Има пет стихова, асиметричних трохејских
десетераца, али се "у пјевању додаје душице моја (припев)
у свакој врсти послије друге стопе". Капер ју је превео са
пет строфа од по три стиха, начинивши схему 4+3+6, предвојио је,
дакле, десетерац, а између његових делова убацио тросложни припев
као други стих сваке строфе. Код Вука је леонијска рима у непарним
стиховима; Капер је риму искомпликовао - у првој строфи је као код
Вука рима ас, а трећи стихови прве, друге и треће строфе
римују се међусобно, као и трећи стихови четврте и пете, што значи,
ако све вратимо на десетерац, да је употребио доследно парну риму.
Којази иде за Каперовом версификационом схемом с малом разликом
у римовању - код њега се римују трећи стихови прве и друге, те четврте
и пете строфе. Занимљиво је приметити да је његов превод, када се
изузму припеви, остварен у такозваном српском маниру мађарске поезије,
што значи да је он у изломљеним Каперовим стиховима ипак осетио
десетерце. У припеву Којази се слаже са изворном песмом, не са Капером:
"душице моја" (lelkecském) док је у немачком преводу
"душо моја (Seele mein) без деминутива који појачава интимност
и нежност. Дајући наслов песмици Вук је, с благо хумористичким призвуком,
нагласио позив на љубав и уживање - снубљење девојке. Каперу се
то није свидело, за наслов узима неутралнији први полустих трећег
стиха са припевом. Код Којазија у наслову јесте одговарајући полустих,
али је уместо припева узео израз "драга моја" (kedvesem).
Ваљда зато што је тај облик ословљавања оних који се воле уобичајенији
у мађарском. Не само насловом, него и иначе у преводу Капер ублажава
пожуривање на љубав аргументом да време пролази улудо. Последњи
стих изворника, ударни: "Време губиш, а мене не љубиш"
Капер је доста осиромашио: "Пушташ га (време) да пролази, хоћеш
и даље само да чезнеш". Изгубио је тон конкретног, личног позива:
"мене не љубиш". Којази то, истина, није вратио
речима, али јесте упитном интонацијом. Његов стих гласи: "Све
се љуби - зашто се томе супротстављаш?". Снубљење код њега
постиже готово исти интентизет као у оригиналу, далеко је јаче него
код Капера. Пуританца Капера Којази је и овога пута инстинктивно
исправио. Има у Којазијевом преводу један детаљ којим он надилази
Капера, па и изворник. То је други стих песме: ,,Птице поју, цветају
ружице", дескриптиван, емотивно по себи прилично празан, мада
је гледајући целину песме функционалан. Капер га преводи са занемарљивом
изменом; цвет је у једнини. Којази сажима опис; уместо паралелизма
птице и цвета успоставља ситуациону везу и тако слику чини богатијом:
,,Птица пева у ружином грмљу", ствара се спој по сродности
између птице и цвета какав би и момак желео да успостави са девојком.
Појачава се, дакле, не caivio визуелни, него и функционални ефекат
стиха (строфе). Уз то, Којази за грм употребљава један некњижевни,
прави народски израз (csalit) приближавајући се и тим детаљем духу
народне песме. Мада из друге руке, могло би се рећи да је Којазијев
превод бољи од Каперовог, сочнији и ближи изворнику. Каперовим преводом
је, уосталом, била незадовољна и госпођица Talvj. Уз свој превод
песме из 1853. даје напомену да ова песмица спада међу оне малобројне
које није могла верно превести; она се, каже, и не може преводити
реч на реч. Међутим, такав превод дао је Капер ипак.[3]
Песма Дјевојка на градским вратима
преиначена је у Каперовом преводу знатно. Изворник има 15 стихова,
седмераца, неримованих сем прва два. Капер је начинио три строфе
са по четири и једну од осам стихова, седмераца, римованих у прве
три строфе са ad, bc, а у четвртој ab, ceg, dfh. Којази
је четврту строфу преполовио, па је код њега пет једнаких строфа
од по четири седмерца са парним римовањем трећег и четвртог стиха.
Преводи, дакле, имају пет стихова више од оригинала. С обзиром да
Владан Недић[4] не бележи варијанте ове песме, логично
се закључује да је измену извршио Капер, јер му се, ваљда, изворни
текст није свиђао. Наиме, првих седам и девети стих оригинала Капер,
с њим и Којази, преводе тачно. Даље се разилазе од оригинала, од
своје треће строфе, у којој користе само осми стих песме (о обрвама)
па и то не чисто, јер у преводима девојка подиже обрве, а код Вука
,,обрвама узвија", она заводи, кокетира. У тој трећој строфи
хвали се лепота девојачких очију, чега у оригиналу нема. У четвртој
строфи соко, до тада само сведок, почиње да говори преузимајући
улогу субјекта коју у оригиналу има момак. Соко говори с висине,
момак "тихо", изблиза. Изостављен је, дакле, елеменат
интимне љубавне игре. Три су соколове "забране" девојци:
да не пере више лице јер ће сијати као снег, да не подиже обрве
да јој очи не би сагореле и да покрије бели врат да се соколу срце
не покида. Изостало је помињање раскопчаног пуцета под грлом - ублажена
је еротика. И овом приликом Капер, пуританац, избегава директну
сензуалност. Дајући соколу активну улогу, прекрајајући песму, Капер
се вероватно угледао на песму Боље је злато и старо, него сребро
ново из Вукове I књиге бр. 436. и 437. Преводећи из Капера,
Којази је, разуме се, учинио исто одступања од изворника. Мање му
је замерити него немачком преводиоцу. И мада преводи нису без смисла
и лепоте, морамо констатовати да се овога пута наша песма није у
правој боји представила мађарском читаоцу.
4. Вукова народна песма Дјевојка род
куша има четири готово идентичне строфе од по десет седмераца,
од којих су два прва везана парном римом. У прве три строфе варира
се само сродник девојке која се "дави": отац, мајка, брат.
Капер се определио такође за строфе од по десет стихова, али су
код њега измешани седмерци и осмерци, а строфа има пет, јер је једну
доделио и сестри, и то пре брата, одмах после оца и мајке. Исто
је и код Којазија, с тим што је он строфе решавао осмерцима, сем
прва два стиха сваке строфе које је увучено штампао осећајући их
као екскламацију без праве, органске везе са "радњом"
песме. Преводи по Каперу дословно, сем на крају песме. Ту је извео
читав мали песнички подвиг. Наглашено га је емоционализовао, учинио
далеко топлијим, лирскијим но што је у немачком преводу, чак је
у том погледу и српскохрватски текст надмашен. Девојчин драги код
њега је њен голуб, који не "гаца" за девојком у воду већ
ускаче у реку, дозива је не са "душице" (код Капера ,,душо")
него са "душо моје душе", а за позив употребљава дијалектални,
народски израз за "ходи". Оваквом поентом на крају Којази
је допринео да ова песма, помало развучена, разливена и у оригиналу,
а поготову у немачком преводу, постане упечатљивија, изражајнија,
чак лепша.
5. Вукова песма Мајке су криве испевана
је у 19 трохејских осмераца са леонијском римом у другом и петнаестом
стиху и две-три нетражене, случајне парне риме. Песма има исти трочлани
редослед излагања као и песма Дојчин Петар - ситуација, један
говорник, други говорник. Видели смо, Капер је то претворио у три
строфе песме о Дојчину. Овде тај поступак није поновио. Текст је
само предвојио на строфе од девет и десет осмераца. Око рима се
није трудио - ипак, сачувао је леонијску риму у петнаестом стиху.
Којази, као и Капер, има две строфе. Користи осмерац, који је трохејски
сем ритмичког спотицања у седмом и осмом стиху, а риму, парну, чешће
користи, мада не систематично. Песма је, рекло би се, преведена
верно. С малом изменом код Капера, опет пуританизујућом. Момачку
жељу: "Да обљубим девојчицу", Капер ублажава на: "Das
mein Lieb ich drüben küsse" (да пољубим моју драгу
преко). Којази својим редовним бољим афинитетом за еротско но што
га је имао Капер, и овде интонира за нијансу друкчије: "Hogy
rózsámnak csókot adják" (да мојој
ружи дам пољубац) топлије и интимније, али не и са сензуалношћу
нашег текста. Код Вука девојка цитира своју и младићеву мајку, чини
то њиховим директним говором. У преводима тога нема, ублажена је
протестна тензија девојчиног говора. На крају свога превода Којази
је показао да уме да се удуби у смисао и да открије чак и скривене
наговештаје.
"Твоја мајка говорила:
" "Не дам сина до пролећа;" "
"А моја је говорила:
" "Не дам кћери до јесени." "
Мада се чини да мајке паралелно, углас бране
срећу младима, наслућује се ипак ,,тук на лук", инаџијска ситуација,
јер девојчина мајка продужава рок од пролећа чак до јесени. То произилази
и из употребе раставног везника "а". Капер везником auch
као да саопштава сагласност мајки у забрани. Којази у последњем
стиху каже: "Lányát őszig ő
sem adja!" (не да ни она девојку до јесени) -
открива свађу, инат отвореније него изворни текст.
6. Од четрнаест шестераца Вукове песме Завјетовање
Капер је, чувајући шестерац, начинио две строфе од 6 и 8 стихова.
У изворнику нема римовања, али се тонске подударности постижу понављањем
стихова (2=3, 4=5) глагола на крају десетог и дванаестог стиха,
те синтаксичком конструкцијом деветог, једанаестог и тринаестог
стиха. Све је то сачувао Капер, с малом изменом јер је глагол у
десетом и дванаестом стиху пребацио с краја на почетак шестерца.
Којази је преузео и шестерац и строфе Каперове, али се с римом обилније
поиграо него изворник и немачки превод. У првом делу песме он поновљене
стихове још и римује (bcde). У другој строфи правим римовањем
cd и ef надоместио је тонске подударности оригинала
и Каперовог превода. Одступање од песме учинили су и Капер и Којази
увођењем елемента конкретног времена између заветовања и његовог
негирања. Код њих се девојка јуче заветовала, а данас покајала.
Код Вука:
"Девојка се клела,
пак се раскајала"
она се покајала истог тренутка. Чињеница
да се заклетва даје описно, а њено негирање управним девојчиним
говором сугерира да она завет није ни дала, да је само помислила
да се заветује, па одмах одустала да се лиши животних задовољстава.
На тај начин је животна радост дата много интензивније него када
се она покаје што је радости одбацила тек сутрадан, после дугог
размишљања ваљда. У првом случају прорадио је здрав инстинкт, одмах,
у другом ради свестан одбир после рационалне процене. Ако занемаримо
ову разлику, мађарски превод песме добија добру оцену.
7. Три мане је песма од двадесет
континуираних стихова фине ритмике. Осмерци имају две цезуре, тако
да се преламају на сегменте дактил+трохеј+дактил. Капер је осмерце
сачувао, али не и њихову ритмичку елеганцију - код њега су они трохејски.
И ова песма има трочлану композицију: ситуација, један говорник,
други говорник, па је Капер дели на строфе са четири, па са десет,
па са шест стихова. За Капером доследно иде Којази. Као што нису
успели да пренесу сјајну мелодиозност и ритмичност песме, тако су
преводи изгубили и фине нијансе њенога смисла. Капер није осетио
да су девојчине замерке само врста љубавног зачикавања, изазивања,
кључ је у осмом стиху: "На теби кажу три мане", свет их
приписује момку, не и девојка. То потврђује и синтакса даљих стихова:
"Што си ми мален ... танак ... блеђан ..." Тим
ми девојка га не компарира са собом, већ исказује посесивност
и милошту. Ништа од тога није остало у преводима. Девојка вели да
момак има мане, а не да му се приписују, она вели да је мален,
танак блеђан према њој, за њу, па јој то смета и неће више да га
воли. Таквим слабим разумевањем изгубила се сва чар песме, од њене
духовитости, мазности, разиграности није остало ништа. Пун промашај
Каперов, па и Којазијев.
8. Песма Мајка, сеја и љуба има 27
десетераца, нема риме сем на једном месту усред песме (13 : 14 стих)
али има обиље анафора и уопште понављања којима се добијају мелодијске
подударности. Капер је превео песму такође са 27 десетерачких стихова,
са римом тачно на месту оригинала, а стихове је разделио у шест
строфа неједнаког броја стихова (3+6+5+3+4+6) тражећи и нашавши
логичне целине. У форми Којази се држи Каперове поделе на строфе
и десетерца. Има тенденцију римовања - његов превод има чак шест
парних рима. На то га вуче трохејски десетерац, баш добро примењен
у стилу "српског манира". Међутим, оскуднији је у анафорама,
а понављања каткад избегава. Он, наиме, хоће лексички да обогати
превод, па употребљава синониме тамо где су у оригиналу и код Капера
понављања (љуба, ђердан од бисера, коса с уплетњаком, из горице
вила). Он није знао за манир наше народне поезије, сматрао је понављања
речи ненамерним грешкама песме. Песма је преведена на немачки, па
и на мађарски коректно, осим једнога места где је Капер грдно промашио:
вила је отровала рану Јовину, Капер разумео храну. Већа грешка је
и код наслова песме. Вуков наслов обећава песму о трима женама и
њиховом понашању у невољи. То песма и јесте. Не мењајући преводом
усмерење песме, Капер је у наслов извукао несрећног Јову и његову
судбину, која је, међутим, само повод да се пева о мајци, сеји и
љуби. Дакако, исте грешке чини и Којази.
9. Каперу похвале, а Којазију покуде иду
за форму превода песме Три Гркиње и три Грчета. Од осам тринаестерачких
стихова наше песме Капер је начинио две строфе од по осам стихова,
јер је на цезури оригинала секао стихове па добио наизменичне осмерце
и петерце. Начинио је веома елегантан превод у формалном погледу,
римујући доследно све непарне стихове песме, петерце. Добре формалне
особине превода засенчене су једном његовом моралистичком интервенцијом.
Нема никакве сумње шта се подразумева под глаголом обљубити. Капер
је морао знати значење глагола, уосталом могао га је наћи у Вуковом
Рјечнику. Тамо се за тумачење даје немачка реч abküssen,
a примери употребе, дати из народне поезије сасвим су јасни. Па
ипак, Капер је употребио основни глагол küssen. Његов Грк,
онај најмудрији, хоће само да пољуби све три Гркиње; народни хоће
да их обљуби. Како и овај пример показује Капер је као преводилац
доследан у десензуализовању наших народних песама. Којази се, по
обичају, сасвим држао Капера у форми, али метричку и ритмичку схему
није ни издалека тако вешто употребио као немачки преводилац. Његов
мађарски превод нема ни глаткоће, ни елеганције, па ни правилности
коју има Каперов. Али и овде се Којази, по својој природи и осећању
за љубавну ситуацију, покушао бар мало измаћи Каперовом пуританизму.
И код њега је, разуме се, глагол љубити (csókolni) али он
у мађарском има и једно од значења које подразумева љубавни однос.
То је Којази потенцирао прилогом sorba (редом) што значи да Грче
хоће да љуби Гркињице једну за другом, да буде сам са сваком од
њих. А то је много ближе оригиналу него код Капера.
10. Из песме Клетве девојачке Капер
је изоставио један стих, осми, па је од петнаест асиметричних десетераца
начинио две строфе од по седам десетерачких стихова. Изостављени
стих: "Ил' су тешке даске јаворове?" сматрао је, вероватно,
таутолошким, после стиха у коме мајка пита сахрањеног Конду да ли
му је земља тешка. У другом делу песме није изоставио стих о јаворовим
даскама - превод није радио пажљиво. Свој превод Којази је дао без
те поделе на строфе, у четрнаест десетераца трохејске тенденције,
али је други део песме започео увученим редом, тамо где почиње друга
Каперова строфа. И код њега је осми стих изостављен. Обојица греше
у наслову, и то не случајно. Није мртвом Конди тешко што девојке
за њим плачу - у оригиналу се не каже да Конду жали ико сем мајке.
Него се на њега жале; он је умро под клетвама девојачким, под теретом
греха према њима. Код Капера и Којазија Конда је обичан покојник,
јединац у мајке с чијим се гробом мати разговара тужећи. У Вуковој
песми он је грешник који се својих кривица, због којих га проклињу
девојке, ни мртав не може да ослободи. Истина, и код Капера и код
Којазија помиње се у тексту једанпут реч клетва, али у наредним
стиховима ређају се само глаголи оплакивања: девојке уздишу, туже
(јаучу), плачу, док код Вука оне уздишу, закуну, заплачу.
Песма је, дакле, преводом изгубила једну битну садржинску компоненту,
изгубила тежину осуде и претворила се у обичну тужбалицу.
Сводећи биланс Којазијевог превођења, може
се закључити да је он од бољих међу оним повременим преводиоцима
наших песама на мађарски који преводе из друге руке. Видели смо,
он је своје директне узоре, Каперове немачке преводе, чешће поправљао
и приближавао оригиналу, но што их је кварио. То се одмах да објаснити.
Којази је по убеђењима, по животном ставу, по литерарном опредељењу
ближи нашим народним песмама него Зигмунд Капер. Капер је учен човек,
лекар, он и проучава наш фолклор. Којази, чини се ђак или студент
у време превођења, доживљава народне стихове као поезију, не као
предмет проучавања. Уз сличне песме свога језика он се веселио;
можда није случајно што је од десет његових превода осам начињено
по екавским песмама које су могле имати прикључак на такозвану грађанску
лирику. Он је романтичарски, слободњачки дух - уз сто Хајнеових
песама чије преводе је издао у књизи, он је писао и своје песме,
али по Хајнеу и по Беранжеу. Ти узори јасно сугерирају његов духовни
профил с којим није био далеко од емоционалног афинитета ка нашој
народној поезији. Нажалост, о Којазију се данас не да сазнати много.
Први пут се као сарадник једног листа јавио 1862. у пештанском Hölgyfutár-u.
Последњи његов траг је такође у престоничком листу Magyarország
és a Nagyvilág 1869. Унутар тих година име му
се појављује ретко, он није ни новинар, ни афирмисан књижевник.
Да ли га је касније од литературе одвукла професија, или можда
прерана смрт, остаје да се можда сазна даљим истраживањима.
Својим преводима, бољим од просека, а објављеним
у веома читаним листовима, учинио је, без сумње, услугу мађарским
читаоцима, а још већу нашој култури и Вуковом имену.
Фусноте
1 Heine H. 100 költeménye.
Forditotta Kojazi Lajos. Kiadták Kalosi Géza és
Tamási István. Pest, 1865.
2 Kondor Lajos, A szerb népies
hősköltészetről, Pesti Napló, 4.
V 1858, подлистак. У оквиру овог чланка Кондор је дао превод целе
песме.
3 Volkslieder der Serben...
Metrisch übersezt und historisch eingeleitet von Talvj. Zweiter
Theil. Leipzig, 1853, стр. 52.
4 У коментарима четвртој књизи
Сабраних дела Вука Караџића, Српске народне пјесме I,
Београд, 1975, стр. 720.
|
