Др Божидар Ковачек (Нови Сад)

Преводи српскохрватских народних песама Ђерђа Урхазија

Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, 4/1, 1974, стр. 511-515.

Име Ђepђa Урхазија (Urházy György, 1823-1873) познато је проучаваоцима мађарско-југословенских културних веза, мада се о њему писало готово увек само успутно. У мађарској култури стекао је углед једног од најистакнутијих новинара треће четвртине XIX века, значајног политичара и веома вредног јавног радника. Новинарством се почео бавити још пре револуције 1848-49, као студент права. У револуцији учествује као свршен човек, адвокат, дакако на Кошутовој страни. После пораза, повукао се једно време живећи у родном Токају. Но већ 1850. он је спољнополитички уредник дневника Pesti Napló, да би 1857. покренуо свој краткотрајни лист Magyar Posta. Доцније, он је уводничар листова Magyar Sajtó, пa Ноn. Оба ова листа била су водећи дневници тадашњег мађарског политичког и јавног живота. Од 1862. био је народни посланик - његов политички програм био је до те мере смишљен и прихватљив за тадашњу напредну јавност да је више пута прештампаван, сем на мађарском још и на румунском и српскохрватском језику. Највише због његових јавних и политичких заслуга, а с мотивацијом да његова публицистика високо надилази ефемерност дневне политике, Мађарска академија наука изабрала га је за свог дописног члана.

Једна од тачака Урхазијевог политичког програма било је зближавање са припадницима немађарских народа који живе у Угарској, посебно са Србима. Нарочито после његовог путовања у Србију и Бугарску 1854. године, када му је поверена мисија ратног дописника. Плод тога путовања је серија репортажа и дописа у листу Pesti Napló и књига Keleti képek (Слике са истока) посвећена готово сва Србији. Матици српској поклањао је у неколико махова књиге и пријатељевао са њеним часницима. Једним лепим чланком подржао је идеју српских политичара да се прославом Саве Текелије учини корак даље у зближавању Maђapa и Срба. У свом листу штампао је преводе чланака из Српског дневника. Учествовао је на Текелијиној прослави у Новом Саду као члан делегације из Пеште.

Имао је, очигледно, знатног успеха и у тајним политичким мисијама. У Београду састајао се са Гарашанином, Томом Вучићем, Книћанином, а кнез Михаило обдарио га је за услуге златним прстеном. Припадао је групи мађарских интелектуалаца који су, као противтежу Аустрији, прижељкивали стварање нове државе у Подунављу, мађарско-српске, којој би на челу био Михаило Обреновић, зет мађарскe породице грофа Хуњади. Свакако није само скрштених руку чекао остварење ове своје утопије.

У књизи Keleti képek Урхази је поред репортерских, журналистичких амбиција имао и помало историјско-етнографске. Начин живота народа објашњавао је његовим духовним бићем, његовом традицијом, обичајима, сујеверицама, усменом књижевношћу. Историјску прошлост српског народа, повезује, где год је то умео и знао, са мађарском историјом и њеним носиоцима. Отуда у његовој књизи посебна поглавља о обичајима и веровањима (V), о свадби и свадбеним обичајима (XVIII), о народној поезији (XXX) и мноштво реминисценција из прошлости, највише о заједничкој историјској судбини два суседна народа. Тим циљевима подређени су и преводи народних песама које је штампао у овој књизи.

У петом поглављу су преводи три додолске песме: "Пред кућом, кад игра додола" (Вук I, 1953, бр. 184), "Опет кад игра додола" (Вук I, 1953, бр. 185) и "Кад иду преко села" (Вук I, 1953, бр. 187). Треба напоменути да је те исте и само те три додолске песме превео и Јожеф Секач (Székacs József) и објавио их је у књизи 1836. (Szerb népdalok és hósregék). Преводи се, међутим, битно разликују мeђy собом. У том поглављу је још једна песма за коју Урхази мисли да је народна. Превео ју је за илустрацију својих излагања о веровањима и сујеверицама. Како су та излагања махом заснована на жељи ка претераној егзотици, тако је и песма неправа, мистифицирана. То је песма "Вампир" из Меримеових Гусала. На Меримеа подсећају и Урхазијеви описи веровања и сујеверица; Гусле је Уpхази без сумње читао као велики поклоник француске културе и одушевљени присталица Наполеона III, за кога је наивно веровао да ће успоставити Бонапартине идеје и идеје француске револуције.

Шесто поглавље Урхазијеве књиге је веома жива репортажа о једној вечерњој забави у Београду. Једна девојка у колу подсетила га је на "краљице" (а о овом обичају говорио је у претходном поглављу) па успут преводи краљичку песмицу "Опет каквом момку" ("Момче, перјаниче ...", Вук I. 1953, бр. 178).

У осамнаестом поглављу су три песме. Једна од њих је сватовска: "Сватовима, да се опремају" (Вук I 1953, бр. 24), а две су из Вукових љубавних песама, о отмици девојке и жене: "Штета за штетом" (Вук I, 1953, бр. 705) и "Диздарева Јавра" (Вук I, 1953, бр. 506).

Тридесето поглавље Урхазијеве књиге измиче њеном путописном карактеру. То је информација, приказ српских народних песама, али овлашан, тек толико да се мађарски читалац заинтересује за њих и приволи на даље читање. Стога оне који се не задовољавају само његовом информацијом Урхази упућује на Секачеву књигу превода, а онима који хоће и даље да оду у проучавању народне поезије препоручује Вука и Качића. Дакако, Качићев Разговор угодни... сматра збирком народних песама. Да би придобио читаоце за југословенску народну поезију, он и сам преводи неколико песама бирајући оне које певају о мађарским јунацима. Површно гледано, ту су преводи четирију песама. Стварно, преведене су само једна Качићева: "Писма од Секуле, Јанкова нећака, дивојке драгомана и паше Мустај-бега" (Djela A. Kačića Miošića, прва књига, Загреб, 1964, бр. 44) и две Вукове: "Опет то, али друкчије" ("Секула се у змију претворио", Вук II, 1953, бр. 85) и "Јанко Сибињанин и Јела удовица" (Вук I, 1953, бр. 637). Као што је познато, варијанта песме о Секули састављена је из три одломка, од којих средњи има само четири стиха. Урхази је први одломак превео као засебну песму давши јој наслов "Дете Секула" ("А gyermek Szecula"), a друга два одломка као другу посебну песму с насловом "Секулина смрт" ("Szecula halála"). Уз ове преводе Урхазијеви коментари су најобимнији. На неким местима он дословно преводи Вукова тумачења уз песму, па је тако у коментару Вукове епске песме (бр. 85) превео још седам стихова о Ђурђу Бранковићу и Сибињанин Јанку.

Када се сведе рачун, закључићемо да је Ђерђ Урхази у књизи Keleti képek превео девет песама из Вукове збирке, осам лирских и једну епску. Он није имао књижевних амбиција у овоме послу. Међутим, покушавао је да сачува размер и ритам оригинала и то му је, махом, полазило за руком. Трудио се да пренесе и садржину, суштину, естетску вредност песама, али нити је нашу поезију дубље познавао, нити је језик знао;  резултат, природно, није могао бити бриљантан.

Већ следеће године објавио је нове, досад незапажене, преводе наших народних песама у листу Hölgyfutár (Дамски курир). Био је то много читан лист, намењен женској публици, али у то време већ није био у зениту свога успеха. Излазио је сваког поподнева, сем недеље и празника. Магазинског типа, више забавног карактера, са отупљеном пређашњом политичком оштрицом, Hölgyfutár je доносио саопштења из "књижевних, друштвених, уметничких и модних кругова", али и много прилога из белетристике. Уређивао га је тих година Карој Берец (Berecz Károly, 1821-1901), песник и прозаист Петефијеве генерације. По књижевној, националној и политичкој оријентацији припадао је напредном делу мађарских интелектуалаца који су у револуцији 1848/49. године имали своје звездане часове. Његов углед је и доцније био довољно јак да око листа окупи велик круг виђених сарадника, међу којима су били Јанош Арањ, Јанош Вајда, Михај Томпа (Arany János, Vajda János, Tompa Mihaly), па и наш Урхази.

У броју 228. (стр. 907) од 6. октобра 1855, под насловом "Szerb dalok" (Српске песме) штампана су четири Урхазијева потписана превода. Уредник Берец пропратио их је кратким, али речитим и топлим коментаром: "Са радошћу саопштавамо ове нежне песме српских гусала и том пригодом примећујемо да ће наш поштовани пријатељ, који се сада бави изучавањем српске књижевности и песништва, бити љубазан да и убудуће у нашем листу саопшти нове бисере из српске народне књижевности". Од четири песме овде штампане, само три су народне. То су: "Риба и дјевојка" (у преводу наслов је "Љубавна песма"), "Срце пуно јада" и "Дуге ноћи" - све три из Вукове збирке (Прва књига, издање 1953, бр. 285, 567, 314). Четврта је Бранкова песма "Клетва", штампана без помињања аутора, као да је и она народна. Уз мађарске наслове, Урхази је дао штампати и оригиналне наслове транскрибоване мађарском абецедом. Те транскрипције нису баш беспрекорне (szrcse - срче, уместо срце; nocsi - ночи, уместо ноћи), он врло често греши у транскрибовању српскохрватских речи и у својој путописној књизи. Уpхази, наиме, није знао српскохрватски, мада испред потписа уз ове преводе стоји: "По српском оригиналу". У књизи о Србији, на неколико места помиње људе који су га информисали и преводили му. Неко од њих мора да му је дао ове песме и њихове грубе преводе. Тај је песме знао напамет, сигурно их није преписивао из књига јер се мeђy народнима у том случају не би нашла и она Радичевићева.

Ни овим преводима Урхази се није исказао као беспрекоран преводилац. Основну емоционалну нит народних песама успевао је да сачува, као и садржајни ток, али са одступањима у нијансама. У песми "Риба и дјевојка" на пример, у стиху: "Има л' што дуже од поља?", он замењује реч поље речју равница. Навикнутом на алфелдска пространства и окренут мађарском читаоцу, изгледала му је реч поље преслабом да дочара непрегледне даљине. Занемарио је (или није знао) чињеницу да девојка с нашег мора заправо и не зна за праву равницу низије, да је за њу крашко поље највећи простор видљив погледом и највећа копнена дужина. У истој песми стих "пак сама себи говори" преводи се "и овако у себи говори". Израз "сама себи" подразумева да девојка говори гласно, тиме се слика девојке крај мора допуњује сугерирањем њене усамљености која сасвим одговара њеној помало елегичној узнемирености. Риба одговара на њена питања. Девојка, дакле, гласно размишља, а не у себи како је Урхази схватио, па у преводу осиромашио песму за један битан елемент садржине. Има и грубљих грешака. Песма "Срце пуно јада" почиње са: "Чарна горо пуна ти си хлада". Урхази је схватио да песма апострофира Црну Гору, па ту синтагму није превео него у преводу оставио "Csarnagoro". Овде је омануо и језички, али и географски, јер да је мало више знао о Црној Гори не би је могао идентификовати са гором пуном хлада.

Дајући облик својим преводима, Урхази се по сваку цену тpудио да сачува одређен број слогова, знајући за силабички принцип нашег стиха. Међутим, ритам стиха и мелодију коју формира распоред стопа он није осећао, па се стога десило да песму "Риба и дјевојка" преведе трохејским осмерцима, а њен ритам се у оригиналу успоставља доследно спроведеном схемом: дактил + трохеј + дактил.

Ни ови Урхазијеви преводи, као ни они из књиге Keleti képek, нису сачували пуну меру уметничке вредности оригинала. И поред тога Урхазијеви преводи нису безначајна епизода. Односи између Maђapa и Срба, крвљу избрисани у годинама 1848-1849, почели су поново да се успостављају педесетих година. Урхазијево писање о Србији и Србима, у најчитанијим листовима и у књизи, било је не мали корак ка зближавању историјским околностима раздвојених народа. Тенденција зближавања блиска је и српским напредним круговима јер се у савезу с либералном мађарском политиком види противтежа бечком апсолутизму. Српско учено друштво пише, новембра 1855, писмо Урхазију одајући му признање и захвалност за књигу Keleti képek. Ca закашњењем од читаве године, али веома топло и присно, подстакнути, можда, новим преводима у Hölgyfutár-u који су штампани у октобру.

Прекид добрих односа угушио је и интересовање за нашу народну књижевност код Maђapa. Прве преводе после револуције 1848/ 49 објавили су Урхази и Јанош Ердељи 1854, први у књизи, а научник Ердељи у једном часопису. Њих двојица започињу период изразитог форсирања превода наших песама у Мађарској. До нагодбе од 1867. године, дакле за тринаест година, јавиће се у мађарским новинама и часописима чак једанаест преводилаца наше народне поезије, мећу њима и неколико веома угледних људи мађарске књижевности. У истом периоду били су штампани и први преводи наших народних приповедака и пословица. За ту ренесансу интересовања и преводилачке делатности можда најпресуднију заслугу има Урхази, мада његове преводе не можемо високо оценити.