Милорад Павић: Гаврил Стефановић Венцловић

Као што је већину других родова које је неговао стављао у оквире беседничких апострофа публици, тако је Венцловић чинио и са приповедачком прозом. Према садржини и облику, та проза се сама дели у неколико приповедачких циклуса. Њихове заједничке вредности јесу леп, изванредно гибак и живописан језик, као и једна изузетна драж коју тој прози даје увек осетна архаичност. То су легенде маште и истине настале пре наших народних умотворина, којима често стоје у основи. Када нам пође за руком да мотиве тих умотворина као онај у песми Зидање Скадра откријемо и у Венцловићевом опусу, у могућности смо да осетимо сву чаролију и осталих древних вилинских прича Венцловићеве прозе. Једна прапрошлост о којој су сневали Растко Петровић и Момчило Настасијевић, као да је овде освојена без потребе да се до ње долази неизвесним путевима понирања у археолошке слојеве језика. То је додуше увек Оријент, не чак ни Византија, ређе непосредно наша прошлост, али то је у истој оноликој мери део нашег детињства колико и фреске Милутинових мајстора у Богородици Љевишкој и Солуну.

Један низ љупких медаљона, попут оних који лебде над аркадама српских манастира, лапидарних и с великом вештином испричаних анегдота, сваки час заблистају у Венцловићевим књигама. Мораћемо по свој прилици изменити наше схватање о оном слушаоцу Венцловићевом, нашем далеком претку, којега смо склони да потценимо, наслућујући само његове војничке врлине шајкаша. Јер, ево, њему су биле намењене и овакве визије, као ова коју је Венцловић испричао о митској животињи једнорогу, преузевши тему из древног Физиолога:

Тај, што се звер индијски зове инорог, рог му је лековит. Такву у себи своју силу има, те од горке воде слатку чини. Тамо, међу морами, по арапскому вилајету, имаду злочесте и горке воде и нису за пиће. Скупе се где на коју воду шумска жедна зверад, - пити не могу; ваља им чекати док не дође инорог. Кад он стигне, та и замочи држећи му рог у води, таки лепо питку воду, још лековиту је учини, те се сва зверад изокола напију. А кад рог дигне и оде, вода остане ка и била: неваљала, горка.

Тек ће српски парнасизам са античким и "варварским" поемама Војислава Илића поново унети у тематику и лексику наше књижевности тако широк свет грчких, римских, византијских, персијских, хебрејских, паганских и хришћанских легенди као што је учинио Венцловић. Почевши од библијске легенде о Валтазару, коју је две стотине година касније обрадио Војислав Илић, до визије пророка Језекиља, са костурницом која се одева у људска тела и претвара у војнички табор - тема која је привукла Попу и Павловића од модерних песника нашег језика, до дуалистичких апокрифних, пореклом можда богумилских анегдота, попут оне у којој преподобни Макарије мири Бога с ђаволом. С друге стране, у тим лапидарним. облицима Венцловићеве прозе има и басана, са занимљивим наравоученијем. Лав и пустињак, Трговац и смук, и нарочито Цар, лав и змија испричане су једним језиком равним Доситејевом у баснама, а последња је иста она басна која је Миловану Видаковићу један век касније послужила у роману Љубомир у Јелисијуму, где ју је тај сентименталистички писац разрадио, и царски двор из басне претворио у призренску престоницу Душанову. Има најзад међу тим прозним минијатурама таквих које сасвим одударају садржином од осталих, јер престају бити анегдоте, и приближују се загонетки у оном смислу у којем се Тамни вилајет удаљује од загонетки Вукових. Такве су: Цар на крај света и Горњи град. У првој се приповеда о некаквом цару на крају света који бадава раздаје своје благо, али који у ствари постоји једино у нашим жељама. У другој је описан утопијски град благостања и библијске правде:

У њему су, вели, сокаци од чиста злата, дуварови, то јест беден градски с драга камена асписова; с дванаист великих капија. Свака та врата по од једнога су бисера; троја су му врата од Истока, три од Запада; троја од Подне, а троја од Поноћника. И дванаист високих кула има у њему, на којих но написана су имена дванаистим апостолом.

Други циклус могао би се према изразима које је сам Венцловић употребљавао назвати "Јудејским повестима". Он, наиме, употребљава за своју прозу назив "повест" и "приповетка". Јудејске повести његове у ствари су веома слободно, према различитим изворима и верзијама старословенским наше редакције, руским и ваљда грчким, препричане легенде хебрејске и грчке библијске књижевности. "Указујем вам овде нешто и не од наших, ама с промотривањем и врло је наше" - вели Венцловић једном приликом, мислећи на овакво преношење античких и древних библијских текстова. Ту су два дивна и обимна текста из циклуса легенди о цару Давиду; један о Давидовом греху и, други, легенда о Давиду и Саулу, права химна моћи и непобедивости љубави. Ту је (према Јефрему Сирину и другима), готово као неки мали роман, испричана старозаветна прича о прекрасном Јосифу, једним језиком чаробно чистим и моћним, што карактерише и легенде о шареној ризи Ахаровој, и о милосрдном Самарјанину. Неколико новозаветних прича, као оне које бисмо назвали "Шетачи по мору", "Кладенац Јаковљев" (где је начињен мост између Старог и Новог завета) и онај необични разговор бесова с Христом, чине најбоље тренутке у овом Венцловићевом циклусу. Понеки пут он успева да се у тим текстовима уздигне до великог мајстора прозног израза, до уметника који суверено влада речју. Нека као образац таквог бриљантног стила с почетка нашег XVIII столећа послужи једна мала новозаветна идила, коју бисмо могли назвати "Риболов после смрти":

При мору, на риболовитви, дође Христос пак непознано к апостолом. Запита их имаду ли што у барци за јело. Рекоше му: "Господине, сву драгу ноћ мучисмо се ловећи, и ни уха рибна не достасмо." А кад им заповеди, те шњеговом речју с десне стране кораба заметнуше мрежу, тим часом туштену рибу извукоше. По томе прознаше га да је сам Господ. А Симон Петар не имаде кад од жустрине жељне чекати док се у крај на лађи извезу, - а го бијаше, гажећи по води уз мрежу, - него тек опаса се са свученом кошуљом, скочи с барке у море, језеро ли је било,… хеле он доплива у крај, да се брже ш њиме састане. Кад извукоше мрежу с рибом, сто и педесет и три теке великих риба бијаше - моруне, што ли су биле. И за чудо божије, стара мрежетина нигде се не развуче, нит се где прокину. Стоварише рибу у барке, гладни, уморни дођоше сви, те се скупише под брегом око Христа. Ал' нађоше код њега наложену ватру, рибе печене, готове издовоље доста. такођер и хлеба. Покани их Христос, те заједно поседаше јести…

Један други циклус Венцловићеве прозе могао би се назвати византијским легендама. Цариградске легенде као она о трусу у Цариграду, о буни у прицариградском манастиру, и нарочито онај необичан текст који бисмо готово могли назвати епским називом "Ослобођени Цариград", слике су не толико једног времена, нама у исто време и блиског и далеког, колико једна представа створена у машти оријенталног човека, човека са међе светова, којем је припадао и свој део давао и наш човек на Балкану, о том давном вилинском свету царева, пустињака, чуда и мистерија, који се могао родити и рађао се једино у психи пониклој на тромеђи континената. У неким од текстова који би се могли везати за овај циклус, Венцловић је с горчином констатовао да је Запад отпао и отцепио се заувек. "И тко би се сад нашао такав мудри философ - каже Венцловић - да би се смео и покусити тај, толики, разлика закона им, повраћата народ опет у православије, скупљати их у једну, источну цркву, давно отргнут и укорењен у своме злочастију…" Његов поглед усредсредио се на призорима несрећног царства између царстава Азије и Европе, опседаног и пљачканог војскама Истока и Запада. Опсаде Цариграда, његове глади, прошеције, литије, одбране и епидемије, пошасти и почасти, необични унутрашњи сукоби, легенде о проституткама које постају светице и о Богородици која се претвара у пролазницу, о тужним свецима који проричу пропаст царстава и религија којима дугују своју славу и ореоле - испричани су језиком наивним, али чудесно зрелим и способним да прими у себе сву ту множину колорита, сву ту разноврсност предмета, амбијената, ликова и земаља. Као у онај имагинарни брод неслоге, у који је Венцловић укрцао све своје савременике и пустио их да у њему чине оно што су и иначе чинили - да се споре и гложе док сами себе не потопе, тако је у његову прозу стала као у неки другачији имагинарни брод, под звучним ветрилима речи, читава једна шарена, невероватна и неверодостојна, али упечатљива и снажна психолошка прошлост једног дела света. Он је од других (често од својих земљака) преузимао те древне текстове као што су их други пре њега ко зна када и од кога преузели, али их је испричао једним новим језиком и дао у баштину својим земљацима, који су на њих имали неку врсту легитимног права. Тако је у једној од тих легенди испричао онај необичан сиже о добром и верном пријатељу који крвљу свога детета из колевке зацељује ране свог некадашњег доброчинитеља.^[146] То жртвовање детета пријатељству, морбидна прича са срећним завршетком, наћи ће се још у XIII столећу обрађена у француској повести Li Amities de Ami et Amile, за коју су опет, неки зналци узимали да је пореклом из нордијске књижевности, док је чудо оживљавања жртвованог детета приписивано различитим свецима, а сам акт силази својом старином у древни антички мит Грчке и у ствари представља ритуал жртвовања детета - заменика светог краља који је за време жртвовања лежао скривен као да је мртав, да би потом после приношења жртве поново преузео владавину жив и здрав.^[147]

У другим легендама Венцловићевих списа, гладни калуђери се буне против светаца који не помажу њиховим манастирима у сушним годинама; ускраћују службе патронима који их заборављају; у тим легендама, непознати намерници читају житија светих по црквама и чине чудеса, пробијају плочнике олтара штаповима и из тих штапова ничу и бујају кроз цркве исцељујућа стабла. У тим легендама, попут оне о Марији Египћанки (коју је дао према Софронију Јерусалимском), мистика иде под руку са сензуализмом, блуднице путују на ходочасничким бродовима и међу хаџијама налазе своју клијентелу, да би се после посветиле и покајале; врата храмова не пропуштају их, али зато њихови партнери улазе без запрека. У другим, као што је онај текст о тирској блудници, некаква чудна свемоћна и света госпа у облику блуднице куша некаквог царског порезника; она се одала прастаром занату не од своје воље, но да помогне мужу који jе у дуговима; зајам који јој порезник даје да избави мужа и себе враћа му касније, када га облажу код цара и баcе у тамницу, а она се јави у сну да га охрабри и помогне. Када је несрећник био изведен на суд, видео је "ону жену где стоји с десне руке уз цара, а на њега се осмехује…" Схватио је да је његово помиловање у ствари њено дело.

Ту су опсаде Цариграда и Солуна, руски, сараценски, персиjски, скитски, татарски и турски походи, литије и молепства за спас града, који грађане окупљају по бедемима под "нерукописатим образом" Христовим, под чудотворним иконама, моштима и реликвијама, или за ризом Богородичином; описано је крстасто умакање покровца девичанског у море код Влахерне, где је на Цариградској обали саграђен храм; двоструки прстен глади у таборима опседнутих и нападача, ужасни призори потапања читавих војски заједно са опсадним справама које су у чамцима довлачене да с мора туку градске бедеме, призори радости због изненадних налета морских бура, чији таласи као лавови сустижу по пучини и гутају нападаче, док оно мало исцрпене војске која се докопала пешчаних спрудова лежи по плажама, а цариградска деца и жене убијају их малаксале и немоћне да се одупру. Вериге у мору на прилазу Цариграду, с једне стране, и горући град који пада с неба међу бродове, с друге, уништавају непријатељске флотиле. Море кључа као казан зејтина, смола са галија топи се, и оне тону једна за другом сем три последње које ће однети страшну вест у завичај нападача. Свети Димитрије Солунски у обличју катане проводи кроз непријатељски табор засужњене, скида им окове и пушта их на слободу. У гладне године јаше по катански и пресрета караване и по мору корача у сусрет трговачким бродовима не би ли их навратио у Солун да град од глади спасу. Поклисаре цара Јустинијана који долазе с налогом да део његових моштију пренесу у престоницу он растерује и престрашује гласом из огња, тако да своме цару прах на дар односе уместо реликвија. А кад Солун облегоше Бугари, изненада, ноћу незнано дошавши под бедеме, упали патрон града сопствену цркву и у огњу се поче топити његов сребрни ковчег. Клисар цркве тада, у жељи да људе који су гасили пожар одврати од сребра разливеног у пепео, подвикну што игда може да ватру оставе, а да иду на бедеме под којима ето управо непријатељске војске. Мислећи да лаже, клисар је говорио истину и тако Солуњани, послушавши га, открише на време бугарску опсаду и спасоше град.

Али све то била су подсећања на једну давно непостојећу славу и прошлост. Цариград и Солун у тренутку када је Венцловић преносио ове легенде својим шајкашким слушаоцима били су већ вековима жртве освајача, и наш писац није пропустио да проговори о тој будућности која је у његово време већ била извесна и на жалост и сувише добро позната прошлост. У тексту који би се могао назвати "Последње виђење аспатара Листрија", Венцловић је испричао легенду о томе како је свети Димитрије предосетио и прорекао крај својему граду, који су турски бродови и брзи коњаници давно угрожавали. Визија која се у том тексту преноси има нешто од оне необичне меланхоличне инспирације коју знамо из песама "Болани Дојчин", из "Бановића Страхиње" и неких других.

У овај циклус могле би се сврстати и Венцловићеве легенде и житија везана за српску прошлост. Око Житија свете Петке Српске, око Житија деспота Максима, око житија Саве и Немање које је наш писац намеравао да напише, али се не зна да ли је ту намеру и остварио, циклизовао би се један низ списа који заједно са поетским циклусом исте врсте може да носи наслов "Молитве за српску земљу". Не нарочито бројни, ови прозни списи Венцловићеви, не губећи ништа од врлина које су карактеристичне за тако овде већ назван циклус византијских легенди, имају једну врлину више; они су оригиналнији од осталих. Једна од сцена из житија деспота Максима остаје нарочито у сећању; то је освета деспота Ђурђа. Као у народној песми, синови деспотови одлазе у походе сестри Мари, удатој за турскога цара Амурата, и тамо изазивају завист дворјана јер су најбољи ловци у Цариграду, играју џилита и стрељају "по високој испод неба висини орлове и гавранове". Наговорен, цар наређује да се врате; пред полазак шаље им берберина који им, бријући их, пресече очне живце и тако их слепе оправе натраг оцу деспоту. Његова освета је страшна: "Распосла своје чете на све стране Ђурађ деспот, отац њихов, и доведоше му туштено турско робље. Седе он на голој земљи у долини, заповеди клати их ка овце пред њим; дотле их клаше догод сав до врата му огрезе у крви. И тако устаде; остало што још претече, рече да исеку све тамо напољу у којој долини, нека не задишу стрвине по мезеву…" Завршетак Венцловићевог житија деспота Максима занимљив је и важан јер се везује за визију или предање које је фиксирано и у текстовима Венцловићевих савременика.

Тај део житија, међутим, разликује се код Венцловића од других текстова у неким појединостима; Венцловић га је прилагодио својим схватањима:

Сказује се о њему такво здешено се чудо, да при смрти му смотре код себе два ангела врло сјајна у наличу ових два александријских архиепископа данашњих Атанасија и Кирила, обучених се у красне одежде црковне. За добре их мотре, пак запита оних што око њега стојаху, рече им: "Браћо добра, откуда су то дошли к нама ти хубави свештеници у томе красну се оделу? Да чудно красних људи светла образа и лепа им одела!" То он изрече и таки замукну те издаше. Ал' оно ангели бијаху од Бога послати мирно примити му душу. Зато други и не виде их кроме он сам што их виде при своме смртноме концу, те ш њима уједно и отпутова горе к Богу у ону вечиту радост.^[148]

Текст у Србљаку и један текст који је забележио духовник Александар 1736 (Венцловић је Житије деспота Максима писао око 1740) разликују се утолико. што присутни и сами донекле учествују у "самртном виђењу деспота Максима Српског", како би се ова сцена могла назвати у служби Непознатог Крушедолца коју је записао Александар:

На исходу дивнога ти престављенија
чисте душе твоје,
пречасни оче,
боголепна два мужа видиш
у одеждама од лепоте сјајним
лица светла и очију радосних,
те матери својој и ученицима говораше:
- откуда нам дођоше красни мужи ови?
А они, разумеше посештеније божје -
да то посла Бог анђеле
у обличјима Атанасија и Кирила
тихо узети душу твоју
од часнога тела твојега,
светлости светилниче,
преблажени Максиме,
дивљења достојни!

Житије свете Петке Српске,^[149] текст је са типичним тежиштем на посмртној судбини тела светичиног које буде откривено захваљујући читавом низу необичних случајности. У приповест су умешани један умрли галијаш, један испосник "стлпник", и многе друге личности који сневају необичне снове и после на основу њих откривају коме припадају пронађене мошти. Путешествије у Цариград и уступање тела свете Петке бугарском цару уместо данка чине даље авантуре овог посмртног живота. Уз мали биографски спис о Сави Немањићу, који није писан народним језиком, али тематски спада међу житија Венцловићева, долазе у овај циклус и лепи "примењени текстови", списи везани за несрећну судбину српског народа. Поред изузетно лепог "Плача над царством", како бисмо назвали један Венцловићев текст, ту је и молитва за повратак српске земље:

… И тако пожалити ће нас Бог и помоћи ће нам, те поштедети своје људе и дариваће нам житак миран, без сваке мућње, сладак. И дати ће нам пак од њега достати свете царе наше. и сачувати ће њихову господу у покорству и у страху и у православној вери. И њихову ће војску уснажити на њине непријатеље и нас ослободити од њихова томљења и налета пакостнога и квара њихова навређивања, и нашим ће врло помагати и слободити идући супроћ њима… И свагдар ће уједно војевати с нашима на наше злотворе…

Венцловићева проза зачињена је често веома лепим текстовима чија је функција више декоративна и алегоријска него што је у вези са фабулама које он приповеда. У тој врста "дигресија" најкарактеристичнији и најуспелији су двоструки пејзажи и мала, љупка и ванредно духовита интермедија. Двоструки пејзажи састоје се у давању упоредне слике пролећног предела са воћем, градине или врта, и унутрашње паралеле с човечијом душом, која се не мења са променом годишњих доба - тема која ће постати омиљена код романтичара:

Мимође већ ето јака зима а пролеће дође; видимо сву земљану ствар где весело пучи, садови цветају, лист се развија, гора зелени, трава прониче, семена клијају, птице се зглашују с пропевавањем. И све остало свашто се понавља… Ама како видимо ми то где се свашта с временом понавља, да де и ми себе се мало присећавамо меркајући побољма на се како се живимо, што ли чинимо, јер неће свакад то тако једнако, једнако нама бити. Прекраћује се живот и недознано коме сас којом смрћу. Докле још имамо време да се понављамо на бољу руку… Јерно с мраза рад и с зиме се то све понавља. Да би та земљаво износна ствар не примела у се прво киша, мраза, снега, хлапавица, зиме, студених ветрова јаких, - то не би се могла ни поновити. А да не би и самим пролећем опет ромињале и пљуштале честе кише на њу, откуд би и трава бујала из земље, ја ли би усеви ницали и ганилук честит бивао? То је земљи с неба божји благослов издават изаради рода јој; земљана влага и небесна роса. Такођер и душевно се понављање пери за цела нам овде живота, с овом зимом суснежатом, с кишами и с ветрови отрпљивано; с находном бедом, с напашћу, с тугом и с невољом у недоскутици…

Други пут, то је башта упоређена са књигом, паралела у којој се узајамно осветљују богатство природе и богатство унутрашњег врта, унутрашњих житница које је човек складио у књигу.^[150] Трећи пут, то је маритима, приморски предео, са галијама на којима шетачи по мору пристају у различите градове, што је упоређено са књижевном речју која уводи читаоца или слушаоца у другачија пристаништа; у душе других људи или у царске градове друге врсте, који не леже на обали мора, него на обали неба:

Тако и разуман у фрекати крмитељ чини каде има неке поштене бољаре и господаре са собом којим се је мило шетати по води и свашто разгледати; не само тек једанпут и једним ли дном проводи с господари ту шећњу, ако је и на близу проход згледљив, ама и позадуго с временом воза се и испуња жељу господи који но ради су поморске стране, места и градове видети. И на сваки леп пристанак прикрмљује кораб у крај. И у сваки град на виђење му свраћа се, еда би му путници весели били нагледајући се земље и туђих страна.

Тако ето и ми по тој натури то вама љубовним учинисмо: у остров возећи се, не градова а ни збегова, вароше ли вам указујући, него добре и подушне људе приводећи за световање се нама шњих…

Ама кад ето, већ достигосмо и приспесмо к повишем и пославнијем указивању чудну, па у неки царски град на престојиште позабавно пристасмо, не више што да оклевамо с којом дангубом, ама спремно у ови град и спретано с поштењем улазимо!

У другим случајевима то су опет призори путовања на галијама, али упоређени са човечијим животом. Те чаробне пловидбе на које је Венцловић позивао своје шајкаше вичне веслу и бурном таласу Дунава, вичне вртлогу и ратним окршајима на води, морале су посебно одјекивати у ушима његових слушалаца, чији живот је стварно, и не у метафори, мотао бити упоређен с током једне од четири рајске реке:

Ка неко друго сиње море тако ти је сав наш овдашњи житак, те сви људи тако се находе као у некоме корабу возећи се. У овоме своме телу борављећи с душом докле, ја се не крај извезу, ја ли се где потопе и изгину. Тако ето ми пловимо преходећи нам ови свет с мишљењем нашим. Не до неко тек доби, године ли које урочне, ка што ходе по овоме око света земљаноме мору. Они доста пут назиру какво је кал време; ако је лепо тихо и безветровито, тадар и отискују се на свој пут. А ако ли је злочесто време и море је врло таласито, они си чекајући добра времена онде шуте где се нашли, да се нашли. А ако ли их затече зла фортуна, ја ли спажају да се мути време и нека се ка халовина измаља, те ветрови одсвуд подухују, а оно где на ближе знаду који илиман, скоро тамо хитају умакнути с галијами. И одпочивају у отишноме месту докле и прође она фортуна и море се мало поуташка. Пак тадар и опет путују. Хеле, није им једнако трудљива удиљ дурма пловљења се: где где поставају, те се и одмарају.

Ал ми ево пливајући нам по овоме дугом и широком светскоме мору за цела нам живота свакад - дневи, ноћи пливамо и никад нигде мира нејмамо ни гдегод бар каква хузурна, у заветрију себи находимо за неко мало одпочивање места. Него увек, зими, лети, недознано скитамо се лутајући забављано куд камо удиљ по зли времени, по зими, мразу и љутој печи; у тузи, у невољи, беди, бризи дертљивој и новој старости, - свако зло јоште радо подносимо. Запливали смо у ту светску грижу само за ови овде кратки и проходљиви живот старајући се, ка у велике страховите морске бедне халовите злопатљиве преко изма дубоке и широке пучине. Толика је ширина овосветскоме нашему преслану, некојим и шећерну мору, - колико је временом дужина свему нашем животу. ^[151]

Дигресије ("међуреч") срачунате на то да читаоца или слушаоца одморе, да дају могућност и писцу да почне нову тему, стилски спадају међу најуспелије Венцловићеве текстове. Он се на таквим местима пита није ли се ко од злурадих умешао међу његову публику, нема ли "уходе" који долази да мотри није ли писац што погрешио, па да то после изнесе на видело и оцрни га; у другој прилици зажелеће да се захвали пажљивом читаоцу или слушаоцу, или ће упоредити читање са ловом на бисере, који је неупоредиво опаснији, али ни издалека не доноси онолико користи колико трагање за "духовним драгуљима". У неким приликама упоредиће свој посао са послом библијског сејача; не ваља све семе одједном бацити у земљу, но само онолико колико је она угарена, колико је кадра прихватити; остало ваља оставити и за други пут. Кад се сувише удаљи од своје теме и одлута за анегдотама и легендама, он ће се у малим интермедијалним текстовима извињавати својем читаоцу:

Да ми когод со тих речи и закрпу коју не пришије за леђа! Кому је мило сад што дочути или слушати коју приповест за овај благи дав, Христово ускрснуће, и заћопи ме с реч(ј)у те ми рекне: "Што си разиграо тога вранца? Деде, ободи га, те га натраг врни! И о празнику нам философију проводи!"…

Подземни свет руда, драгог камења и сребрних мајдана. у тим Венцловићевим текстовима упоређен је са драгуљима који се износе у свест човечију из дубине књига или се књиге пореде са обирањем винограда. Иста се књига не може два пута прочитати - био би закључак једног од таквих места:

Ако би и сав виноград обрат био, повраћајући се често у њега, опет свакад нађе се у њему посла. Пак или где нађе се заборављен гроздић, цео ли необрат чокот, зрна ли многа опала. Виноградар со тим се после већма заслади него док је јоште и пун био необрат виноград. Тако је и Свето писмо: колико се више чати, то више се човек о њему увавешћује и ново учење находи што је испрва сакривено остајало. И то напред излази!

И виноград кад се једампут обере, ил' се њива пожње, то већ на њему ништа кроме лоза и лист остаје, или стрњиште на њиви; ако где који клас узбуде. Ама њива и виноград духовни, писмо свето, није тако напразно; што се више обира, то више се находи побирка. Многи пре нас јесу исказивали ове приповести, а доста их ће и после нас говорити. Ама, тога се не може наћи, ко би право, све до краја исцрпео, такво је то небројено благо што у божаставном писму лежи. Ка неке недознане наспорне златне руде, те колико дубље копају, толико више кипе напоље струје разумне! Јерно то је извор текући никад неишчрпан. Него што је пре изостало, и то, меште српа, с беседом да обирамо!^[152]

9. Језик и стил

Ако се последњи крај с овим не удари у вашој

мисли, онда ме укорите!…

Венцловићева проза остварена је једним изузетно богатим, разноврсним, увек свежим, израђеним стилом, којем се језик покорава чак и у оним случајевима када с муком прима компликоване метафизичке, философске или полемичке садржаје. Венцловић је морао први на српском језику да изради стил подесан да обухвати и изрази наративну прозу, философију, драму, беседништво, теоријске текстове о музици, сликарству и поезији, садржаје народног живота и библијске садржаје у исти мах. Требало је освојити једну веома широку скалу изражајних средстава за различите области, које су у другим књижевностима неговане свака засебно и генерацијама. Венцловић је те проблеме углавном са успехом решио. Читалац овог текста сам је то могао опазити на цитатима који су овде већ дати.

Венцловићу, међутим, припада угледно место још у једној области српске модерне прозе - он је неговао књижевни оглед. Нека нам послужи као пример једно место из Великопостника (1741), где је Венцловић дао мале књижевноисторијске огледе и естетске оцене старих литургијских песничких текстова, Триода^[153] и Великог канона. Венцловић је у тим написима поступио на један сасвим модеран начин - онако како се и данас често чини: најпре је дао мали књижевноисторијски портрет писца о којем је била реч, приказао његово образовање и остале књижевне послове, ушао у теоретске и структуралне проблеме дела на којем је желео да се задржи, и најзад дао оцену књижевне вредности тог дела, готово малу естетску анализу. На завршетку, описао је судбину дела пошто је било написано; његово објављивање и пријем на који је дело наишло у јавности. Читајући те мале књижевне огледе из 1741. године, присуствујемо у ствари формирању модерне књижевноисторијске прозе на српском језику:

Овај канон право да је понајвећи од свију канона што их се преко све године роком чати. Врло и хитросно састави га и исписа свети отац наш Андреј, критски архиепископ, што се и Јерусалимски називље, а понапре је из Дамаска града изашао. Од четрнајст година свога узраста започе учити ту школу што се зове граматика; и наук о небестном кругу, о звезда, извиче. Дође у Јерусалим, онде се покалуђери и тако тим чином борављаше у богомољству, и у љубави дружевној поштено се ношаше. Без мућње светске у отишном житку седећи му у келији дурма свете и разлике књиге за чатање и појање и поучавања и за похваљивање празником писма списиваше. И саборно предаде их светој цркви слова и каноне. Понајпрече за ове велике годове лепо кано за веселост дивне песме склопи кањерати се у цркви ноћом.

Со тим многим привођењем домисли се те и овај велики канон врло срдцу умиљат (кано расцвељен дор за плач освесним људма) састави. Понапре све редом по старом закону и по новом изпробира где се што згодило, припетило ли се што коме с добром, са злом ли, што ли се је у које доби што перило и чинило. Све по реду од крај до на крај с писмом, скупи, те распростре по ови тропари у овом канону слатко појање! Започе понапре од самога Адама из раја му протерању, чак до Христова вазнесења и апостолском по земљи проповедивању, свршујући. То учини с писмом изарад мало марних и раслабљених људи будећи му и нудећи сваку душу. ..

Овај је канон толико прострт и слаткогласовит да би и камено срдце могао одмекшати и расцвелити, те га привући к бољем рађењу трезну и отресну, ако исто скрушеним срдцем умиљато с ванимањем се поје (у оно доби је саписат уједно кад је и преподобној Марији Јегипатској јерусалимски патријарх велики Софроније саписао житије)…

А и овај велики канон сав је теке рад тога и списат и сложен да се сећамо о души старати се. Врло је вешт и оштроуман био тога канона управаџија и хубаво га је врло сложио већим бројем од осталих канона, толико да има по тридесет тропара и мало што повише у једној ирмосној песни. Те со тим промичући му сваки тропар особито искапљује своју шећерну сладост. Прикладно, ето, по прилици му нариче се Велики канон, зашто сасма су умиљате му речи. Зато и у овој четрдесетници великој поста учини се.

Него, мало по том овај исти свети Андреј би послат од јерусалимскога патријарха Теодора у Цариград у помоћ препирању с јеретици за веру на шести сабор. Те донесе уједно са собом тамо кад дође, овај Велики канон списат, и оно слово од животовања Марије Јегипатске, што га је светопочивши патријарх Софроније сложио, предаде сабору. Пак они тако у своме договору у триодну књигу уместише канон пете недеље поста, а Маријино слово пак те недеље на утрењи чатити му се.

Андреј кад дође у Цариград јоште онако простим калуђером бијаше (а није био свештеником). Врло се је на сабору оштроумно држао и надапре оне све једносвојевољнике и по расходу сабора њега у Цариграду наместише у великој цркви међу клирос да поје на црковном правилу. И мало потом и зађаконише га, и одредише му посао служити у ишпитаљу - хранити невољнике и просјаке; пак после тога скоро већ би критски архиепископ.^[154]

Венцловићев стил био је разноврстан и у детаљима. Он уме психолошки да обоји дијалог, да свакој личности стави у уста оне речи које јој према њеном карактеру одговарају; он уме да на тај начин опише аристократу (на пример Пилата) и неуке просте људе, занатлије, тесаре, дунђере. Он уме да прикаже неученог бистрог човека (чувара гроба Христовог), уме да прикаже жене различитих занимања и узраста. Он уме, с друге стране, да почне приповедање на ефектан начин - изреком или пословицом, као што су то чинили византијски узори његови, или епски, како се томе учио из српске усмене књижевности:

У оно доби, за бабазамана, бијаше неки један врли на гласу бољарин човек, тамо за мором у авсидској страни врло имовит…

Понеки пут нас модерни стилски поступци изненаде у Венцловићевој прози. Ево једног примера употребе историјског презента у Венцловићевој књизи Слова избрана. Најпре долази апострофа читаоцу, а затим текст у лапидарним реченицама:

Внимај приљежно на беседу! Река тече. Велики збор код воде људски стајаше. А Јован на крају у води стојаше и Исус силазаше понадубину у воду…

Ако би се хтела дати основна карактеристика Венцловићевог књижевног израза - ако би се хтело ући у суштину једне овакве појаве са каквом се суочавамо у његовом делу, морало би се водити рачуна о неколико битних ствари. Прво, Венцловићев језик и стил носе јак печат стварности у којој су настајали. Они су слика једног времена и средине у српском народу у којем су етничка мешања била изузетно јака, и то не само као последица сеоба које су крајем XVII века и првом половином XVIII века запљускивале границе између Турске и Запада него и јаких трговачких кретања. Трговина између турске и угарске или аустријске територије била је изузетно уносна, и она трговачка веза између Истока и Запада која је Дубровник обогатила, на угарској граници била је у рукама Срба. Због свега тога, Венцловићев језик био је шарен као и паства у његовим црквама, пун турцизама, екавских и ијекавских облика, "источни, са примесама јужног".

Он је споменик једног неустаљеног стања, али се може повезати са извесним текстовима који показују да Венцловићев случај није био усамљен случај у српској књижевности његовог времена. У српској књижевности крајем XVII и почетком XVIII века постојао је читав један књижевни покрет чије су амбиције биле популарисање не само догме него и књижевности и просвете уопште, и тај се покрет служио народним језиком. Био је условљен, по свој прилици, амбицијама православног свештенства у граничним областима према католичанству да парира веома снажном замаху католичке противреформације, која, опет, реагујући на реформацију, уводи народни језик у књижевност и цркву. Путописи из XVII и раног XVIII века, од Гаврила Тадића до Јеротеја Рачанина, писани су углавном на народном језику; позоришна дела Баловића, Венцловића, И. А. Ненадића и ораторијум о боју на Косову из XVII века писани су такође на овом језику. Поезија свих црногорских песника XVII и XVIII века, епови Змајевића, Крушале, Ненадића, Змајевићева велика историја и његове песме, готово сва писма из XVII и XVIII века, беседе Змајевића, Венцловића, Рајића, Павла Ненадовића, део песништва Венцловића, Орфелина, па чак и Рајића и, најзад, али на првом месту, све усмено песништво српско забележено у XVII и XVIII веку - сачињавају снажну струју српске књижевности створену на народном језику штокавског наречја.^[155] Том широком покрету припадао је и Венцловић, и један модерни писац српски сасвим тачно је констатовао: "Венцловића су створили: дуга традиција српско-словенске школе и њен интерес за духовне теме, традиционална поезија невезаног слога, живе везе са савременом. светском поезијом и одлично познавање народног језика, што је Венцловићу, као проповеднику и "општем духовнику" у Јужној Угарској, међу исељеницима из старе домовине било могуће и неопходно. Из овог наслеђа, из ових веза, из ове основе, уз изузетан поетски дар, могуће је било створити овакав песнички језик, са народном општом базом и индивидуалном поетском надградњом… Унутарње богатство Венцловићева језика, патина дугог трајања које у себи носи, фина култивисаност фразе, ритма, композиције, еластичност и прилагођеност вишем, изведеном облику мишљења, максимална изражајност уз крајњу економичност, све је то било достигнуто веома рано, на самом изласку из XVII века, и могло је да буде сигурна база за развитак нашег језика, књижевности и културе…"^[156]

Можда је вредно управо са овим ставом упоредити како је Венцловићев језик и стил доживео један модерни немачки славист: "Венцловићево песничко дело - пише Ролф Дитер Клуге - сам аутор је наменио усменом предавању; да би остварио тај циљ, он се служи реторском, декламаторском, чак и театрално-драматском дикцијом. Све је то подвучено широком скалом гласовних и музичких ефеката (алитерацијама, гласовним сликањем, понављањем и варирањем одређених гласовних комплекаса), језичким средствима (анафорични обрти и понављања речи, игре речи, паралелизми и друго) и стилистичким средствима (изненађујућа и необична поређења и метафоре, антитетски обрти, склоност ка парадоксалним, каткад и неразумљивим формулацијама, ка оксимори и хиперболи, често ка сировом сензуализму), што даје за право да се говори о "маниристичком стилу" који већ прелази у барокни сoncetto."^[157]

Венцловићев језик и стил имају, међутим, своје сасвим одређено књижевно порекло. То је у правом смислу речи библијски стил, и упоређење његових текстова у којима се цитира Св. писмо са преводима Вука Караџића и Ђуре Даничића показује до каквог се стилског савршенства Венцловић успео стотину и више година пре ових чувених преводилаца и до данас непревазиђених стилиста у овој области. Читалац ће сам опазити да Венцловић ретко преводи; он најчешће парафразира, или, тачније, слободно прича текстове старе хебрејске књижевности:

Текст који је управо упоређен, одводи читаоца већ у ону област Венцловићевих све слободнијих парафраза библијских и других текстова у којима ће се он све више удаљавати од свог извора, не губећи, међутим, ништа од стилске вештине коју је понео са ових и оваквих врела. Нека као пример стила Венцловићевог и у приликама кад се сасвим удаљи од свог библијског узора послужи ова мала сцена Христовог поновног боравка међу ученицима; сцена која правог извора нема у Библији, него је само наговештена у текстовима Марка и Јована:

По гласу, кад рече: мир вам, таки га познаше. А већ сви су били чули, који га између њих и видели, да је доиста ускрснуо. Та и ома се повратише са страве на срдцу им. Ама јоште право не вероваху (изарад прохода му без отвора) да је с телом. То су мнели тек да он с душом то ходи. Зато пак тадар Христос запита од њих је ли што остало од вечере, да му изнесу и даду мало појести. Онда изнеше пред њега на софру хлеба, мало нова меда у сату и парче печене рибе. Те једе пред њима. Нека виде и верују како јест он сам исти с телом дошао к њима…

Сличан оглед стила Венцловићевог наћи ће се у оној идиличној слици коју бисмо могли назвати Риболов после смрти, и у низу других текстова који се помало и тематски одвајају од својих библијских узора. Отискујући се у широке области својих осталих списа, Венцловић тако носи са собом још увек и готово свуда осетан траг читања библијских текстова на којима је изградио свој стил.

У његовом обимном делу налази се у ствари један слободан, али ванредно песнички и успео превод готово целе Библије, и кад би се ти одломци, расути у виду цитата и парафраза, скупили и систематизовали, ми бисмо схватили да смо имали један класичан превод Светог писма стотину и више година пре појаве Вуковог и Даничићевог, а на истом уметничком нивоу. И то на језику исто тако тачном и готово исто тако чистом као што је био језик двојице наших класичних преводилаца Библије, с тим што се Венцловићев језик поред тога - о чему сведоче његова друга дела - с лакоћом кретао и у областима метафизике, философије и апстракције, којима Вуков језик једва да је био дорастао.

"Тешко је одговорити на узалудно питање - пише М. Селимовић - шта би се десило да је Венцловићево дело штампано, да је постало шире познато и да је било у могућности да изврши јачи утицај на развитак српског језика. Да ли би у том случају превладао после њега славјански језик? И да ли би се Вук послужио Венцловићевим језиком у борби против славјанског? Да ли би га узео у обзир, ма у којој мери, јер је на том заиста народном језику Венцловић оставио солидне обрасце из многих духовних области, крећући се с лакоћом у подручјима "метафизике, философије и апстракције, којима Вуков језик једва да је био дорастао" каже М. Павић концилијантно, а могао је сасвим мирно рећи: којима Вуков језик никако није био дорастао. Или би Вук ишао својим путем, одбацивши Венцловића, као и Доситеја, као и све остале, иако је Венцловић друго него сви они. Можда би Вуку Венцловићев танани, несељачки, контекстуални језик, којим се изражавају метафизичка, рафинирана, понекад и бизарна духовна стања, изгледао туђ и некористан народу у време великих историјских преображаја и подвига. Све што би се о томе могло рећи било би претпоставка.

Али није претпоставка, већ чињеница да је језик двојице Вукових савременика, веома развијен и богат, у суштини сличан Венцловићевом, Симе Милутиновића Сарајлије и Петра Петровића Његоша, остао прилично издвојен, усамљен, изван општих токова наше књижевности и културе, и без утицаја ко;и заслужује. Њихов језик је много ближи Венцловићеву него Вукову. То је језик мисли, тражења смисла изван обичног и познатог, копање по вечним тајнама живота и смрти, тајнама бића људског, његова места, суштине и сврхе…"^[158]

Било како било, Венцловићев језик остаје сведочанство о стању српског књижевног језика у једноме тренутку кад његова велика асимилациона моћ још није била угрожена и када се све што би живот нанео, у том језику смештало лако, тачно и као засвагда. Данас ми више не располажемо језиком са таквом асимилационом моћи,^[159] и то знамо у првоме реду захваљујући сведочанству које нам је пружио Венцловић, захваљујући могућности да језик којим данас располажемо поредимо са његовим језиком.

10. Рустично позориште као реакција на "улични театар"

Не можемо ни код куће свеудиљ чамити…

Венцловић је, очигледно, одлично познавао позориште свога времена. У његовом делу има конкретних трагова некаквог барокног театра у којем се јављају јунаци у оклопима и под оружјем, или се деца у "ђачкој комедији" преоблаче у цареве. Тако се он на једном месту пита има ли смисла "велике и широкодуге полате с маечком свећицом танком свецело обсјавати лепо свуда виђено, ил' му са свим јуначким пусатли бојним оружјем, ка на некој исто комедији за игру и шалу, једно дијете окриљати?"

Школско позориште, омиљено у Украјини и у Венцловићево време неговано у српској средини под утицајем руских учитеља, било је према једном драгоценом сведочанству из његовог Великопостника око године 1741. одомаћено и у средњем Подунављу. Венцловић се сећа таквих ђачких представа, комедија и школских драма, можда вертепа, и оне га нагоне на необичну али за њега карактеристичну паралелу: живот-позориште, спољашње и стварне вредности човека. Он иде на разбијање те привидне "coincideniae eppositorum":

Кано ђаци кад неку комедију чине пред људма за смех и за шалу облачећи се у разлико лепо рухо, те се чинећи цари, краљи, велика господа, официри и војиштани, доктори и философи, а овамо - ништокапе, сви их знаду тко су они, тако је и овога света свако лице. Та му богат, та богаљ био, неке прилике виђене и сенке исто: на зурници кад кога маскарађују, видиш кога обучена у царску налику, а знаш га ко је, еда га поштујеш и држиш га за голема човека? Знам, ни намислити то није, и будалом га наричеш. Тако брате и свакога цифраста и поносна на огледу имај, зашто све је овде тако кратко и малодобно, слабоврсно, кано играчи једним сахатом на зурници; кад узвидиш многе, а врло им се наспорава, толико их држи да су се сваким травним цвећем искитили ка и оне курдизане што су се господа указали у туђем руху, а неке својим родом и борављењем голићи и шугавци, врагомети, калаши и подмигаћи, чавргови. И згледници им вртоглави собом учинивши се хач и мач, зурзови, сурлани и блекани остављајући своје послове, узалуд их гледећи што они будале и маме се. А да не би имао ко на њих гледати, не би ни они беснили. Таки и богатица ширећи се доста пут понајсиромашнији остаје: свуци га с руха - ко је, вуцибатина! Свакога добра лишен, злочест видом, а црн с душом, од свих људи понепоштен, свуда дужан и тужан, остао лажа и мажа, ка они на зурници! Стиже сутон, све се разиђе својим путем: стоврази сакрију се, скину са себе оно туђе одело, остану звекани, пропалице и опалице ка и били. Тако и о томе велико се ношењу: смрт сустиже, пазар се раскиде, богат благо погуби. сиромах сиромаштво; пометнуше, одоше тамо празни само с једнога свога му сваки зарађења суд примати; нит се разазнаје шиша ни голиша, поштен ли прокудан ли је био, лизавац ли слинавац ли…^[160]

Иако ђачко позориште изриком не осуђује, улични театар, који је, изгледа, био развијенији но што смо мислили, "зурнице" - под којима он разумева низ барокних позоришних манифестација, као маскаре, лакрдије, шале и игре по вашариштима и трговима, пеливанске и "курдизанске" представе - био је под ударом његових проповеди. "Ништо тако не одвраћа уши људске и умље изумљено чини… како те сокачке шале, лакрдије и смешне маскаре. Тога рад доста пут из црковна приговора на лепо је говорено и мољено се, а и пак се молим… не одлазити вам на оне законопреступне и безочне зурнице… А ето, неки и врло видећи се добропоштени и на гласу чувени господари, будавши и седи, матори неки, пак дигну се гдешто неваљало слушати и гледати са смехом, доста и с грохотом, оцере онде зубе ка махнити те много им се слађа и боља чини она зурња од црковних песми и учења." То је био један од првих разлога за Венцловићеве нападе на улично позориште: оно је озбиљно угрожавало посету његовим проповедима. "Оставимо се маскаре, шале и смеха!" - узвикује он. "Шала и маскара по зурница зауставља људе од цркве стојати на зурница те прегледати и слушати лакрдију!" Тако је Венцловић нападао једно позориште без могућности да људима пружи нешто друго у замену. Они су се томе опирали, и он сам наводи један од одговора његових парохијана на тако оштру критику уличног театра: "Е, веле, с људма се мешајући живимо, иначе нам не може бити! Где се људство много састаје, онде је и о свачему говор. Не можемо ни код куће свеудиљ чамити!"

Нападајући улично позориште, "зурнице", које су често конкурисале његовим проповедима, беседник је морао на други начин надокнадити духовну потребу за сценским играма, за позориштем, коју је његова паства задовољавала на тим нападаним уличним представама. Управо због тога се морао одлучити за нешто што је такође имало драмски облик, али што се могло, за разлику од уличног позоришта и као супротност њему, изводити у цркви, као незваничан део богослужења. Тако је настао његов ораторијум, драма за рецитовање.

Око године 1740, Венцловић се, наиме, у неколико махова одлучио и за драмски облик прозног казивања. У једном случају, то је био дијалог, тачније двојни монолог Сатане и светога Јована. Године 1740, он је у Ђуру о Благовештењу написао, служећи се низом аутора, неколико дијалога између арханђела Гаврила и Марије,^[161] а када ове текстове 1743. буде уносио у своју књигу Слова избрана, додаће им не само нове дијалоге него ће увести и нове личности.^[162]

То су његова "Сказања и словеса преводна на србски језик за просте људе од многих светих сабрана, поучитељна, приказатељна, похвална". То је била сакрална благовештенска драма коју је Венцловић саставио из различитих штива, користећи списе, беседе, дијалоге и слова Златоустог, Дамаскина, Максима Исповедника, Барановича, Илије Липовскога

(Гаљатовског) и других. Између осталих дијалошких текстова Венцловићевих (има их у Великопостнику^[163] на пример), ово је један од два који су се могли и играти. Не знамо, међутим, да ли је то учињено, или је Венцловић, држећи своје проповеди, уносио у њих и понеки дијалог из благовештенске драме, тумачећи на тај начин сам све личности: Господина, Арханђела, Девојку, Проповедника и Јосифа, обраћајући се с времена на време слушаоцима с позивом да се хорском песмом или молитвом умешају у ток драмске радње. Ако је тако било, а на тај начин су текстови у његовом рукопису распоређени, извођење драме морало је трајати седмицама: од недеље до недеље. Тако ће готово у истом тренутку када Емануило Козачински у Карловцима уведе у српску позоришну књижевност језуитску школску драму у стиховима на рускословенском, Венцловић у средњем Подунављу дати сакралну благовештенску драму у прози на чистом народном језику. Без обзира на то да ли је она играна, или ју је Венцловић из недеље у недељу сам читао, то је драма која се могла и која се може и данас играти,^[164] с тим што њени поједини делови не представљају чинове у правом смислу речи, него се поред пролошког и епилошког дела, који се одигравају на небу и на земљи, главни део драме, сусрет небеских и земаљских симбола - Гаврила и девојке Марије - понавља у више наврата, у облику варијације на задату тему. Драма се не завршава изгоњењем Марије из Јосифове куће, него се наставља и даље према библијској легенди. Њен је основни мотив, међутим, осетан и у оваквом тексту, без чврстог унутрашњег јединства.

То је драма човечијег неповерења у оно што је изван искуством обележеног круга његових знања. Најпре је то сумња божанског принципа у божански принцип, затим сумња човека у неограничену моћ божанства, најзад сумња човека у човека, између којих се испречило божанство. У делу који би се могао назвати прологом на небу, Владика се обраћа арханђелу Гаврилу и наређује му да слети на земљу и његову вољу јави девојци Марији; анђео не верује да је оно што му се наређује могућно:

Страшна је то вешт и беседа умље ми надилази и несвестица обујима о томе чудноме послу. Како је то? Тко је страшан хјерувимом и недознан серафимом, што је ангелским силама небеским неможно поднети, то он обећава једној неснажној девојки сносити! Те сам собом вели к њој доћи и у њу се сместити! И то за чудо где јој се обриче кроз беседно једно слушање уселити се у њу!… Може ли тако сместити њено црево нигде несмештенога?… Безмужној девојки родити, то је сврх телеснога адета и натуре!…

У удворењима арханђела Гаврила девојци Марији, том мотиву вековима варираном у сликарству, понавља се главна тема сумње на једној другој равни. Гаврил је уверен, али он тешко да ће успети да увери Марију у остварљивост највише намере и чистоту својих побуда.

Док је пролог библијски интониран, са позивањем на места из Светог писма, дотле је сцена сусрета земље и неба у призору благовести дата у атмосфери једног галантног столећа. Гаврил је леп каваљер, освајач. "Видим те да си сасма леп и хубав момак с красна стаса - вели Марија свом посетиоцу - цифрасто одевен, гиздава образа светла… Веруј ми знано да сам се врло препала и дор се пронеразила у себи кад те смотрих код себе гледећи ми на твој зрачни образ. Какав си, кан' да те је сам Бог изобразио, и божија светлост, видим, блиста из тебе ..." Али, Марији као девојци "не пристоји се с момцима се насамо у одсуству свог заручника Јосифа састајати" и у потаји у својој ложници овакве разговоре водити. Она га тера нимало бираним речима, сматра да је он дошао да је обешчасти, да је изнесе на рђав глас. "Ти, младићу јуначе - вели му она - све ми се чини да не узбудеш ти дошао к мени на коју превару?" Она сумња у оно што јој он предлаже:

Ал' како ће то мени случити се, кад ја за мужа не знам? О, ангеле, чудим се ја твојим тим речма где ми зачнуће указујеш и рођење не по завичају људскоме, сврх натуре. Неможно ми се то свиди, потухљене су, чини ми се, те речи… А како бих ја, будавши девојком иначе, дијете родила? Како ли ћу сисама дојити младенца свога? Откуд да ми се створи млеко? Велиш ми изаткати царску порфиру, - понапре покажи ми основу одашта ће изаћи! Указујеш грожђе, а камо му чокот и лоза? Питаш посејану пшеницу, а камо дај и семе? Хвалиш цвеће, укажи ми од њега корен и сршљику. А што ми указујеш за цара празну полату без потребе што к њојзи изнутра ваља? А сврх свега тога, како би робиња свога господара родила, и урадилца свој ствари нигде несмештенога, да га у себи смести једно црево женско? Сухој трски ако се ватра прикучи, еда је неће сажећи?…

Поетску формулу на којој је грађен овај мали одељак, Венцловић је поновио седам пута, и ниједном није поново употребио коришћену реч или облик. С друге стране, већ у овом тексту осетна је извесна резигнација, припрема се епилог на земљи, како би се могао назвати тренутак отрежњавања, када се небески посетилац повлачи, и јавља се конфликт сумње овога пута између човека и човека.

Круг сумње завршава се тако на земљи, у сусрету између Јосифа и Марије, у којем је рустична нота целога драмског текста добила оправдање и није узалуд наглашена у Јосифовим репликама:

... Ето, то ти и сад казујем што ми се је придесило: узех водено црпало, изађох из куће у хавлију да зацрпем из бунара ми воде. У томе чух за собом глас где ми неко рече: "Радуј се обрадована, Господ с тобоју!" Обзирах се там-овам и не видех никога. Ка преплашена опет скоро утрчах у кућу, те се закључах и седох прести.

А од говорна гласа може ли се у трбуху зачети дијете? Та од почела света никад није то чувено да је кад девојка с гласа достала у себе дијете без пробе мушке јој кадгод смесе. Ни од наших првашњих отаца није се нам то чудо проказивало да се и пре них то у које давнашње доби било згодило, нит и они то су од пре чули.

Тако Јосиф смешним, припростим речима напада своју неверну заручницу. Она се брани, али они исти разлози који су њу саму који тренутак раније убедили, сада се показују потпуно безвредни. Она каже:

"Мој обручник истежући ме некриву са мном се при [препире]…"

Горка је мисао која јој тада пада на ум: " … а тај што ми рече: радуј се, таки се сакри и нигде га на мегдану нејма, нит му трага има куд је отишао…" У једном тренутку те људске драме, интониране трагикомично, Марија закључује: "До сада ка свака царица почитовата сам од свакога била, а сад сам ка нека врло злочеста хороспија прогоњена…" То би се могло схватити и као крај сакралне драме. Круг сумње је затворен, и он у овом тренутку у нама изазива низ асоцијација, тако да се ток радње и његови ступњеви могу схватити и као алегорична игра, у чијој суштини налазимо бројне паралелизме: као да је цела Венцловићева сакрална драма драмски исказана метафора за барокни сукоб душевног и телесног у човеку, за онај сукоб који ће он у другим поетским текстовима изразити метафором црни биво у срдцу. Као да је цело то драмско ткиво можда метафора једног љубавног заноса са свим његовим фазама уобличеним у чинове драме, у предигру, врхунац и хлађење који се манифестују психолошки потпуно адекватно, а нису далеко од тога да се овако схваћени прихвате и као симболи теме овог благовештенског миракла.

Такав драмски текст Венцловићев веома добро се везује стилски за пољски рустични театар друге половине XVI века, који и данас живи на пољским сценама у Дејмековој режији. Пут зрачења тог позоришта преко Украјине до српскога писца није тешко следити. Оно што је занимљиво, међутим, лежи у чињеници да је, инспирисан тим и таквим узорима, Венцловић остварио једно дело које се по форми нашло сасвим у оквирима веома модерне барокне сценске врсте - ораторијума.

Текст драме писан је у прози, извођен је у цркви, и његови основни елементи - "беседник" као коментатор ("storico"), дијалог и хор - показују да је Венцловић своје изворе прилагодио некој врсти сакралног ораторијума, дакле оног извођеног у храму, и писаног у прози. Једино је делимично одступио у погледу језика: уместо да свуда употреби канонизован језик црквенословенски (у областима западнога хришћанства писан је oratorio latino), он је употребио чист народни говор, додајући само понекад молитве на старом књижевном језику. Тако се у његовој драми, особито у световним ликовима, јавила једна јака рустична нота.^[165]

По једној другој својој особини, међутим, Венцловићева драма подсећа на мистерије које су на Западу имале много успеха почевши од XV века, и то на цикличне мистерије - драмска дела која су извођена део по део више недеља узастопце. Као што је познато, у тим мистеријама су веома развијени споредни или чак апокрифни ликови библијских легенди, нарочито је занимљиво развијен лик блуднице - Марије Магдалене - чији се порочни живот представљао и пратио са посебном пажњом. Онај део драме, рецимо, који је непосредно претходио изласку Марије Магдалене пред Христа, развијан је тако да се подробно представљало како она одлази продавцу мириса да набави уље којим ће опрати ноге свом исцелитељу, при чему се наводи дијалог између блуднице и продавца. Тај део обрадио је, на пример, француски писац XV века Жан Мишел у својој "пасији" (1486), а тема је била омиљена и на другим странама, па је и на једној фресци у Богородици Љевишкој представљен призор куповања "мира", вероватно преузет са некакве позорнице. Ту тему о "блудници, патикару (продавцу мира) и великом доктору (Христу)" обрадио је у XVIII веку, у дијалозима, и Венцловић, и унео је у своје беседе служећи се истим украјинско-пољским узорима као што је то раније већ учинио и са благовештенском драмом. У књизи Великопостник,^[166] он је 1741. године уметнуо у беседу један текст који отпочиње у нарацији проповедник, а који се затим наставља у два чина; најпре у дијалогу између блуднице и "патикара", да би се завршио у дому Симоновом сценом у којој блудница излива свој јад пред Христом, где фарисеји сумњају у Христа, и где, најзад, Христ завршава драму својом причом о два сиромаха и њиховим дуговањима од педесет и сто потура. Испрекидана интервенцијама приповедача, ова беседничка драма има још мање сценичности од благовештенске драме истог аутора, али показује да је у случајевима кад се одлучивао за драмски облик казивања чинио то увек на исти начин, компонујући свој текст у облику драме за рецитовање (ораторијума), уклапајући дијалог у беседничке оквире. Без обзира на то да ли је рецитовање изводило једно или више лица, тај облик, омиљен у оној епохи, Венцловић је очигледно сматрао као нарочито подесан и из чисто практичних разлога - могао се изводити у цркви, могао се везати за проповеди, и на тај начин, без декора, костима и, нарочито, без сувише световних тема, могао се одржати у условима веома оштрог реаговања православних црквених власти на све облике позоришта. Да је такав третман био неопходан на подручју Карловачке митрополије, показује судбина пераштанског ораторијума о боју на Косову, који је у Врднику на Фрушкој гори преобраћен од драмске материје у неку врсту римоване хронике.^[167] Захваљујући томе што се одлучио за сакрални ораторијум, онај који се пише у прози и изводи у цркви и у оквирима службе, Венцловић је могао да изнесе пред своју публику и такве сцене као што су исповести блудница, које се по својој смелости нису могле ни упоредити са безазленим сценама пераштанског ораторијума:

Патикар: Много ме ти заклињеш и дотужујеш ми с твојом хитњом да би ти дао царско миро, а ја те пак много питах и врло те молих ко је тај такав, а ти не мож' се усудити да га искажеш. Ела је он од свију људи заир повећи на гласу господин? Или је полепши тако да му нејма на земљи друга, те си се толико ужегла за њим те и царско миро иштеш на дар му дати?… Та кажи ми га ко је то, што тако чезнеш за њим да га се нагледаш и нагрлиш?

Блудница: (Ујазби се на то жена те му преко рече) А што је теби до тога, заир захтеваш и иштеш да се ја теби исповедам, те ме толико кушаш и нудиш ме да ти се искажем што год ми на срдцу лежи, каква ли сам ја? Та дошла сам куповати од тебе ако си поштен трговац, а не надговарати се и надпирати с тобом, зелен јуначе! Срам те буди, човече, од Бога ако се људски образа не стидиш! Откад камкам од тебе узалуд те с неком лакрдијом задржаваш ме, до шта мени није: друга је мени мисао! Смилокрви се, човече, и дај ми за новце што од тебе иштем, те ме већ пусти да отидем данас!

Патикар: (Мучно 6и за то патикару и рече јој) Да голема чуда те ни мужа од ината нећеш да би ти ко сазнао. А ја то од љубави те то налепо питам, а не за које зло и укор!

Блудница: (Кад је дотле с речма наврди, узе жена исказивати се) Да знаш, рече, господару, од мене да нејма у овом вилајету позлочестије ни горе и поганије жене, колико сам ја моје тело преко врха скрнавила с блудом! И не то ми је задоста било што сам собом курвала се, него јоште многе туштене и поштене остале жене и господарице освем свакојаких жентурина, на тај злочестлук навела сам, поганити младе момке и неосвестне људе…^[168]

Публика је овакве сцене очигледно волела и умела да цени, и то је могао бити један од разлога што су на Венцловићеве беседе долазили људи различитих вероисповести и различитих народности, сви они који би се на ветрометним стазама дуж границе између Европе и Турске намерили на мала шајкашка станишта по средњем Дунаву. Они су понекад, на своје велико изненађење, дошавши на недељну или празничну проповед, одлазили из цркве као из позоришта, задовољни неочекиваном и смелом драмском представом којом их је почаствовао необични и чувени беседник.

Иако се Венцловићево рустично позориште може схватити као беседништво с "театарско-драмском дикцијом", како гласи једна недавно употребљена формулација,^[169] дакле као драма уметнута у проповед, можда би се тај драмски облик са честим интервенцијама беседника у оним тренуцима када се ипак не може сасвим повезати са ораторијумом, могао схватити као остатак једног обичаја везаног за ранојезуитску драму у Аустрији, Немачкој и другде. Често уплитање аутора у драмску радњу, обично пред појединим њеним већим целинама, с циљем да апострофира и поздрави публику, да истакне све слојеве присутних, да "анализира вредност библијске теме" која ће бити приказана, и да укаже на место радње, имају функцију веома сличну улози пролога у средњоевропском школском позоришту XVII века, који се тамо толико развија да се осим главног уводног пролога износи на сцену и 5 посебних пролошких тачака, које су опет пред чиновима свака за себе подељене на по два дела, што чини преко десет интервенција аутора у текст драмске радње с циљем да повеже глумце и позорницу с гледалиштем.^[170]

У сваком случају, чињеница да се Венцловић нашао на таквоме путу, општем у области средњоевропског позоришта његовог и нешто ранијег времена, очигледно говори да је за то морао имати више од једног подстицаја. Ми данас видимо само неке од њих, а то су: пољски рустични театар XVII века, средњоевропско (аустријско) језуитско позориште са посебно наглашеном и развијеном улогом пролога и, најзад, ораторијум.

11. Беседничко песништво Гаврила Венцловића

И врло сам се уморио

зовући срце и уста да се саглашују

У списима Гаврила Венцловића има знатан број текстова који спадају у област поезије. Наћи генезу тих текстова, један је од најзанимљивијих задатака који се постављају у вези са српском поезијом прве половине XVIII века. Одредити шта ти текстови значе у сваком од видова у којима се јављају и какво место имају у оновременој домаћој и европској књижевној еволуцији, колико обележавају правовремено уклапање у поетска збивања своје епохе, а колико су један књижевни анахронизам, и у којој мери се напоредо с тиме та авангардна и с друге стране закаснела кретања у једном књижевном делу подударају са стварним поетским успонима свог ствараоца, то су питања на која смо желели да дамо одговор.

Венцловићево поетско дело, посматрано у најопштијим цртама и уз услов да се под овим називом схвати најшира скала свега што се може назвати песничким феноменом, обухвата пет различитих областа. Оно што све те области поетског израза обједињује, што им је заједничко, лежи у чињеници да су сви ти текстови стварани за усмено казивање по превасходству, па самим тим подразумевају један нарочит ритмизован и подигнут тон казивања у чијој су суштини музичке преокупације. Венцловић је управо у том смислу поставио формулу поетског израза: он сматра да је за песничко дело довољно "ако су лепо изговорене речи и ударају се у слози" (1743).^[171] "Ако се последњи крај с овим не удари у вашој мисли, онда ме укорите!" У том смислу, он је "мудрост слушања" уздигао до култа, чак претпоставио уметност слушања уметности поезије - уметности казивања:

Да се прегне ухо свесрдно слушати незатежно!
Да може на заушници златну минђушу обесити
с драгим каменом сардијем:
привезати беседу к мудрости!
Попре него устом и устнама и језику -
овим ето, отворити се
и привући у себе духа!

Без обзира на то шта је теоретски мислио о односу народне поезије, такозване грађанске лирике и друге профане поезије и духовних песама (о чему исцрпно говори), Венцловић је у пракси неговао веома различите облике и стилове поетског казивања. У његовом делу има читава скала римованих текстова чије се порекло креће од десетерачког народног стиха са и без риме, до праве барокне поезије у везаном стиху, песама писаних у барокној версификацији, у пољском тринаестерцу, у дванаестерцу и осмерцу, с римом. Има, затим, маниристичких поетских текстова византијске, а не италијанске и шпанске провенијенције, који се уклапају у сличне преокупације оновремене руске поезије, и поезије у невезаном слогу тематски потпуно барокизоване. Има најзад, и то је најобимнији и најбољи део његове поетске заоставштине, поетских текстова писаних у традиционалном невезаном слогу, који су исто толико на једном новом језику наставак старе српске поезије (IX-XVI века) колико су везани за своје библијско порекло. Ова разноврсност и готово збуњујуће шаренило израза и стилова одраз су једног превирања које се није догађало само у нашем писцу. То је одраз стања у српској поезији у тренутку кад је требало да она одболује прелаз од традиционалне поетике ка новој, барокној версификацији и да се укључи у савремена кретања европског песништва своје епохе.^[172]

Као што је читалац овог огледа већ могао да се увери, Венцловић има бројне римоване беседничке текстове. Они, међутим, ма како то парадоксално изгледало, спадају у римоване беседе, а не у његову поезију, док, с друге стране, има неримованих текстова који су очигледно поетски. Нас ће овде у први мах интересовати они његови текстови који показују да је Венцловић претрпео утицај народне поезије. Он има римованих пословица и изрека:

Мој је јарам гладак
и товар ми је лагак.
Не мотри чије попрхе,
него гледај му обрхе.
Јести, пити и у рају бити.
Како било, да им се свило,
куд допали, да пропали.
Високо су небеса,
а тешка су наша телеса.
Који те храни и ода зла брани…
Ал' нису сви људи апостолске ћуди…
Стар годинами сеђаше,
столица му од пламена бијаше…

На моменте, његово казивање само се претвара у десетерац са или без риме:

Ваша момчад хоће привиђати,
старци ваши чудне снове снити…
Неће ли се натраг поврнути
и за друштвом бегач осврнути…
Висока сам ка бор у Ливану
И ка финик што је у приморју…

Сви ови трагови употребе десетерца, стиха народне српске епике, показују да је интонација Венцловићевих текстова често имала порекло баш у области коју је као писац теоретичар жестоко нападао, у кругу профане усмене поезије.

Ако се за остваривање тематских целина служио десетерцем само изузетно, најчешће ван области поезије (у пословицама), једном другом облику поетског израза Венцловић дугује много више. Ми бисмо један низ његових поетских текстова назвали маниристичким циклусом, с тим што хоћемо одмах у почетку да скренемо пажњу на чињеницу да порекло овог циклуса није у новом маниризму шпанске или италијанске предбарокне поезије, од којих је ова друга утицала на нашу приморску књижевност у облику какав је том предбарокном, или, ако се хоће, раном барокном песништву дао Ђанбатиста Марини. Венцловић је припадао једној књижевној сфери где маниризам у оном изворном облику (који је утицао и на јављање европског маниризма позне ренесансе) готово није престајао да постоји још од времена античке књижевности. Александријски песници као да су били зачетници тог кићеног поетског стила, који се касније развијао паралелно и у римској и у византијској хришћанској поезији.

"Реторика и версификаторска вештина која ужива у компликованој игри дају у то време и песме са акростисима, месостисима, телестисима, или чак песме чији су стихови тако распоређени да исписани стварају слике, нпр. жртвеника, водоскока итд. Тим "песништвом" занимао се угледни господин Оптатијан Порфирије (Publius Optatianus Porphzrius) у време Константина Великог. Ипак треба додати да су овакве "техничке играрије", technopaegnia, већ раније биле познате александријским песницима, Симији, Теокриту и другима, па и њиховим римским последницима. Претходник неотерика 1. века ст. е., Лајвије, писао је "љубавне играрије", erotopaegnia, као и Катул, али је и о птици Фениксу саставио песму чији су стихови давали слику крила те чудесне птице. Права мода оваквих technopaegnia, односно carmina figurata, јавља се у римској књижевности у покласичном периоду код неотерика Хадријанова времена и нарочито у 4. и 5. веку, дакле на измаку античког доба. О тој моди сведоче нам и сличне песме у Латинској антологији (Anthologia Latina) чије стихове често можемо читати у оба правца (in girum imus nocte et consumimur igni). Оптатијан Порфирије саставља песму у којој се бојом истичу слова распоређена у облику Христова монограма а и она сама, независно од текста коме припадају, имају своје значење. Та је песма била нарочито драга Константину Великом, а ова извештачена мода прешла је у средњи век и на византијској страни где се не штеди ни злато ни пурпур за ове песничко-графичке производе. Тако ће и у књижевној теорији препорода carmina figurata наћи своје место у поетици Јулија Цезара Сколигера, а потом и код других теоретичара, нарочито оних из доба барока. Против оваквих играрија у којима је смисао потпуно подређен графичком облику или версификаторској техници дигао је међу првима глас Боало у својој Песничкој уметности (L'art poйtique, 1669-1674), али се међу пригодним песницима јављају и даље у европској књижевности, доста често још и у 18. веку. Хеленистичка и позноантичка латинска technopaegnia и carmina figurata нашле су тако доста места у средњовековној књижевности, па и у потоњој књижевности Европе. Тако и у овом у основи традиционалном песништву, које се преко неотерика Хадријанова времена и Лајвија везује за александријску књижевност, опет имамо пред собом темеље средњовековног књижевног развоја, слично као и код Макробија, Мартинија Капеле или Фулгентија."^[173]

Овај кићени маниристички стил дошао је до Венцловића с две стране. Из византијске књижевности, коју је добро познавао и могло би се за њега рећи да са Симеоном Полоцким, чувеним украјинским беседником XVII века, дели опредељење за "прециозни византинизам", како је то карактерисао А. А. Морозов.^[174] С друге стране, Венцловић се већ користио и резултатима руског песништва своје епохе, где је увелико под утицајем украјинске стиховане књижевности негована поезија презасићена речима-украсима, траженим алегоријама, гомилањем великог броја често веома натегнутих, вештачких поређења и паралелизама, и где су омиљене "песничке играрије" чисто формалистичке поетске досетке. Усиљено су писани акростиси, мезостиси (где су слова од којих је састављено име које треба одгонетнути била у средини, а не на почетку стиха), "грифически" стихови, "питагорејски" стихови (распоређени у облику Питагорине теореме); измишљани су рачји стихови, који су се могли читати и слева-надесно и здесна-улево, а да им се смисао не промени; један од песника ове епохе написао је похвалне стихове посвећене царевићу Алексеју, који су могли бити читани са свих страна: с почетка, с краја, озго и оздо. Омиљене су биле песме-одјеци, у којима је песник постављао питања на која му је одјек (у ствари јако скраћени стих питања) давао одговоре. Писана је поезија која је требало да делује и као слика, као графичка фигура; тако су настајали стихови у облику орла, звезде, пехара, крста, срца, итд.^[175] Овај стил у руском песништву води порекло једним делом из византијског маниризма наслеђеног од античке књижевности, а другим делом од европске барокне поезије, која је у Русију XVII века почела продирати преко Украјине. У то време је опет Украјина била под утицајем пољске барокне књижевности, где је маниристичка поезија овог типа негована још у позној ренесанси, где јој се трагови могу наћи, на пример, у песничком делу Ронсаровог пријатеља Кохановског у другој половини XVI века, као и код Мартина Јана Анджеја, барокног песника друге половине XVII столећа.

С друге стране, Венцловић је несумњиво у вези са оним стилом домаћих песника који се стварао око наших песничких загонетки. Оне су у XVII веку постале омиљена поетска играчка и у српској уметничкој књижевности. Крајем тог века, у Сарајеву је установљен нарочит начин тајног писања, проналазак наших писаца, нарочито обилато коришћен у загонеткама, које су све сачуване у рукописима XVII столећа. Гаврило Тројичанин, тако, сакрива 1633. у једној песми-загонетци своје име, бележећи га бројевима који су имали и гласовну вредност. Низ других загонетки, које рашчлањеношћу, декоративним елементима често губе везу са својим латинским и народним прототиповима, у XVII веку приближава се оној необичној врсти поетских загонетки које су истог порекла и у истом правцу развијане на тлу Британских острва, у средњовековној англосаксонској књижевности. Загонетке наших анонимних песника друге половине XVII века: Мртвачки ковчег, Голуб, Кћи Лотова, О Адаму, Претечи, Петру и Давиду, песме као она у којој је сакривена порука која се одгонета читањем здесна-улево, или она друга, у којој је наслов шифрован бројевима, читав низ песама тог маниристичког репертоара служи се једним компликованим системом акростиха "крајегранесија", шифрованих порука и загонетачким поступком који се битно разликује од поступка примењеног у народној загонеци. Песнику није циљ да се загонетка одгонетне, него је усредсређен на постављање ефектне замке, духовите играрије која је често сама себи циљ.

У низу тих маниристичких поступака, Венцловић се определио за један чисто музички ефекат - за инсистирање на одређеном звуковном комплексу, на понављању речи, једне боје или неког другог феномена. Понекад то су минијатурне игре речима:

Велики Василије,
моли великога Бога
да нас избави од великога греха
и подаст нам велију милост…
Да се од нас похвали
свакад хваљена,
кано врло прехваљена,
сасма слаткохваљеним хвалами.
Сад нек велича се Богом узвишена
и Богом прихваћена богоносилица,
изборли на гласу велика госпођа.

Песник на другом месту инсистира на светлосном ефекту:

Светли светло
више снега пробељени,
ко млеко сасирени,
више од дијеманта камена прозрачни…

Идентичан поступак, инсистирање на светлосном ефекту или на боји, везује у овом случају Венцловића с Кантакузином:

Тамнаја сушти ва тму ме отсљет ада.
тамних чести аз јелма бо дијавола,
тамне же стого ангели вазљубих,
таму тамне избрах таман вас бих…^[176]

Поред оваквих инсистирања на одређеној боји, Венцловић има поетских игара на тему: реч:

Речи божија, понеже ти речи, плот би,
сачувај нас од похоте плотске,
сачувај нас као зеницу ока
од похоте очију…
Реке, научите се од мене
како кротак јесам и смеран срцем!

Најчешће то су права зазивања муза, у христијанизованом маниристичком руху (текст је у овом случају на старом језику који смо осавременили):

Речи, која нас ради плот би, у плоти мојој буди реч, учини и вазљубљеним слушатељима мојим да приме у уши речи моје, од тебе, Речи, дате!

У исти ред спада и поетски текст који бисмо ми назвали молитвом за добру беседу:

Којано си родила слово божије с плоћу,
ти и сад, молим те, роди,
ако су ми и погана моја уста,
у њима божије слово!
Боже, који шиљеш слово своје земљи,
пошљи у моја земљана уста слово
да у кротости тече слово твоје
у уши слушатељима мојим.

Понекад, то су потпуно неухватљиве игре речима, чисто музичка средства у служби симбола:

Тих двојица потајници састаше се;
тајник тајника пронађе
и божје затајене тајне
к себи примише два потајна
ученика му.
Одоше сакрити укрити у гробу
тај скупи небесни бисер, -
Исусово тело
сакривену у аду,
потајно скривену у човечу телу Богу…

Тренуци праве поезије у овом маниристичком циклусу Венцловићевом остварени су у два текста. У складу са природом песме, један од њих могао би се назвати Златоустоме запис златан и подсећа на скупоцен реликвијар сачињен средствима поезије:

При устех твојих Златоусте златих,
станет златно слово.
Вину хвала господња в устех твојих.
Златна хвала бе в устех твојих
Златоусте, златих.
Такожде и наших брених озлати,
да не будут брена!
Обешта Христос:
Аз дам вам уста кому какова;
теби, Златоусте, жених вас злати
истино даде златна уста.
Златога учитеља
злати ученик, златослов.
Сему златоме ученику
судби господње бише вазжделени
паче злата и топазија.

Ако је тема песме схваћене као реликвијара, скупоцене скриње за накит са за Венцловића карактеристичним паралелизмом. дословног и пренесеног значења, овде била типично маниристичка, у другом случају који је привукао нашу пажњу није тако. То је једно похвално слово крсту, веснику копна, оном знаку који се на високим хридима над морем поставља као путоказ морепловцима, као најдаље видљиви објекат на жуђеном копну. Похвала је писана старим језиком и доста је обимна, тачније, обухвата и друге теме. Овде је одабран и Венцловићевом народном језику прилагођен онај део који се односи на крст-весник копна, и који са његовом маниристичком поезијом има везе утолико што инсистира на неким понављањима, и што је као тема ван оквира његових осталих интересовања, па га је најлакше сврстати уз маниристички циклус:

Радуј се, крсте,
пловећим тишино и покрове!
твојим знамењем
свирепо и ричуће
укроћује се море.
Радуј се, крсте,
крмилара хитрости!
јер они који тобом разум примају,
управљени бивају с малим дрветом
и тамоносне корабље исправљају
и у тесна ушћа и пристаништа
уводе и укотвљују.
Радуј се, крсте,
корабљима благодушије и покојиште који си;
сваки тобом страх одбачен бива и одлази.
Велику пучину
и широту морску раздирући,
тима надежду блиску јављаш,
који у стране долазе несвоје.

У границама маниристичког циклуса Венцловићевог могао би се посматрати и онај мали преглед годишњих доба која то стварно нису, јер у исто време значе и друга доба; циклус годишњих доба у ствари је упоређен са циклусом Христова живота:

Зима је љута - ко ли супроћ мраза
може го опстајати?
Одело нам је вера с добропотеклом;
седећ на хјерувимех,
самозавијен с крпетинами
на зими у јасла лежи.
А на продеће птичији глас
у пустињи чуће се.
Јоан претеча кано ластавица запојаће.
Да и смишљени славићи црковни
лепо слатко попевају!
Лето је вруће; тадар Свети дух
с ватрени језици с неба на земљу сиходи
те све грешљиво стрњиште сажиже
и трње злочинства пали.
Јесен је свачим богата;
твоје црево Богородице,
разумни рај, нам се указало,
у ком но је божија пресађеница израсла.

Као што Венцловићев маниристички стил у овом тексту већ прелази у барокни concetto, тако у једном другом тексту из тридесетих година XVIII века, у Црквеном зборнику Венцловићевом, његов маниризам добија форму барокне версификације:

Живот ва гробе не могал длго бити
пошал умарших с гробу васкресити
и гроба живот жити научајет
живот умрети и в гробе не знајет.
Научил живот умарших ожити.
добре умаршим живот в гробе имити;
Где би ва гробе живот не бавил
лежештих ва гробе живих не поставил
да сеј живот ва вас житије усладит
и о всем благом јако благ нам радит.

Ако се маниристички циклус Венцловићев схвати као некакав увод и приближавање барокној поетици, којој је маниризам иначе претходник, природно је очекивати даљи развитак Венцловићеве поезије у овом правцу, у правцу све интензивнијег барокизирања. То приближавање српског песника у оно време владајућој поетици и књижевном стилу може се пратити на два плана: формалном и садржинском. Ни у једном ни у другом случају, Венцловић није био усамљена и изузетна појава у српској књижевности прве половине VIII века.

Његово формално приближавање барокној версификацији уочљивије је и лакше га је пратити. Као што су песници прве половине XIX века били у исто време и класицисти и романтичари, тако су песници прве половине VIII века били у исти мах једним делом својег стваралаштва традиционалисти, а другим делом барокни писци. Тачније, управо у то време одиграла се судбоносна преоријентација српске поезије на нови версификаторски систем. Стара средњовековна поезија српска била је, као и сликарство фресака и икона, део комплексног уметничког израза византијске сфере, сфере која је била с једне стране легитиман наследник античке цивилизације, а с друге спона између Европе и Оријента, сфера примања зрачења различитих религија, философских система и менталитета. Стварана на грчким верзијама хебрејске библијске књижевности, средњовековна српска поезија грађена је на истим формама као и њени обрасци. Иако и њој као и старозаветној поезији и недостају "оба главна средства поетичке форме, стих и слик, осећа се ипак једна унутарња ритмичка мера у ређању мисли, која онда, природно, тражи и своје спољне формалне линије: "parallelismus membrorum".^[177] То песништво у невезаном слогу и, с друге стране, литургијско песништво условљено музичком линијом службе трајало је у српској књижевности све до прве половине XVIII века и доживело да у себе прими и прве нове, барокне садржаје, који су у њега продирали напоредо с продирањем барокне версификације у српско песништво. Тај други процес, процес прихватања европске барокне версификације - риме и стиха - почео је у српској поезији још у XVII веку.

Око године 1600, у једној апокрифној повељи сретају се ћирилицом забележени стихови везаног слога под насловом Лисан на погубленије крала Стипана. То је песма у дванаестерцима приморске књижевности са двоструким римама, унутрашњим и спољним, а испевана је тобоже поводом смрти краља босанског Степана:

Бише крал босански племенити господар
Како крал угарски, илити како цар,
Имаше славан глас по свиту далеко,
От њега бише влас, владање велико.^[178]

Пољски тринаестерац, стих који је из пољске барокне књижевности прешао у Украјину, јавио се у српској књижевности још 1649. године и то штампан у трговишком Пентикостару старањем јеромонаха Јована Светогорца, а једну верзију дванаестерца употребиће Венцловићев учитељ Кипријан Рачанин у свом буквару, и тако ће већ у Венцловићево време постојати мала традиција писања у везаном слогу, у силабичком стиху.^[179] Није необично што ће се у овој форми огледати и Венцловић. Колико нам је досад познато, он употребљава три врсте римованог стиха. Најпре се, тридесетих година, у његовом Црквеном зборнику јавља песма у римованим дванаестерачким дистисима; наслов јој је Вирши на васкресеније Христово, што показује да је Венцловић за стих употребљавао украјински назив вирш. Песма има пет строфа са по десетак стихова у свакој:

Христос васкрес живот нам дарујет
И лучше јоште дати обештујет
Христос васкрес и не умрет к тому,
На всегда будет жити в нашем дому.

У дванаестерцима римованим у куплету, Венцловић је испевао и једну другу песму под насловом Стихови ка васаком лицу и унео у исти зборник писан између 1730. и 1740. на старом српском књижевном језику:

Преславно миру торжество бивајет
васак чловек днес ва радост успевајет,
Христ бо, бог наш, коју нам садела
јегоже црков, мати наша, васпела.
Пострада за нас, плтаски умртви се,
вастав же из мртвих прослављен јави се.
В њем вси ожихом свобождше се смрти,
вас бо мира грех он изволи сатрти…^[180]

Године 1739, у књизи Молитве, акатисти, Венцловић се огледа у пољском тринаестерцу који гради сасвим невешто и сваки час прелази у једанаестерац, дванаестерац и друге неправилне стихове:

Дело се в ползу душ људем теби приношу
Дажд спасеније всем људем желане прошу
Аз земља си и пепел, раб твој припадају,
Помилуј цару, да те в веки васпевају.^[181]

Понекад се у Венцловићевим књигама нађу стихови чије је порекло очигледно из наших западних крајева, тако да његов текст неки пут подсећа на осмерачку поезију хрватског барока:

Ко год мисли к небу доћи
нек се сваки к томе држи
да овога света зло пропати
ако хоће себе спасти,
а у муку тамо не упасти;
нек се бије, нек се вије,
и у дневи и у ноћи
да се онде свије
где ниједно зло не бије.

Сличних трагова има још понеки пут, али то су само фрагменти који се једва могу одвојити од Венцловићевих римованих беседа:

Кад простреш пода се струну врећу
и пепелом се поспеш за своју срећу
да будеш угодан њему…
Докле наша душа извуче се бела
из нашега црвљива тела…
Тај је овога света врли на човеку глас
један исто звечећи празан таламбас.

Занимљив је начин на који је Венцловић бележио своју поезију. Очекивало би се да је он бар поезију писану у везаном слогу графички делио на стихове. Није, међутим, увек тако. Вирше на васкресеније Христово, које је саставио по правилима нове версификације, у дванаестерцима с римом, Венцловић је убележио у своју књигу један за другим као прозу, али је бојене иницијале ставио на почетак сваког дистиха, док је стих од стиха у куплету одвајао понекад великим словом. Тринаестерце је писао, међутим, као стихове, ред по ред, Најзанимљивије је да је ово искуство бележења поезије у стиху које вреди за нову версификацију пренео и на поезију писану у традиционалном литургијском невезаном слогу! Тако је у споменутом зборнику исписивао псалме као да су писани у стиху, дајући чак иницијале за сваки ред.

Сатворшему чуда велија јединому
Сатворшему небеса разумом,
Утврдившему земљу на водах
Сатворшему светила велија јединому
Слнце ва област дни,
Луну и звезди ва област ношти.
Поразшому Јегипта са првенци јего
И изведшему Исраиља от среди их
Рукоју крепкоју и мишицеју високоју
Разделшему Чрмное море в раздељеније
И проведшему Исраиља по среде јего
И истресшему фараона и силу јего в Море чрмное
Проведшему људи своје в пустињи,
Поразившему царе велије
И убившему царе крепкије,
Сиона цара амурејскаа,
И Јога цара васанскаа
И давшему земљу их в достојаније
Достојаније Исраиљу рабу својему.^[182]

Тако је Венцловић у овом зборнику из тридесетих година XVIII века почео да примењује један начин новог графичког презентовања старе поезије, који је данас све више у употреби и о којем се у последње време код нас чују различита мишљења.^[183] У сваком случају, он је показао којим путем би и сам ишао кад би хтео да своју поезију писану у невезаном слогу презентује на модеран графички начин.^[184] Што то није учинио или, тачније, што је то чинио само изузетно, и то у књигама које нису писане на народном језику, разлог је прост и лежи у суштини његове делатности. Књиге на народном језику писао је да буду слушане; то су зборници беседничких састава, па је тај принцип обухватао и поезију коју су оне садржале. Ту графички принцип није био нимало важан, јер је ритмичка интонација у ствари била основни принцип према којем је текст презентован публици и разликован од прозе. У тој чињеници лежи, уосталом, објашњење што у Венцловићевој маниристичкој поезији нема оних у његово време омиљених графичких игара строфом и стихом, које су намењене оку а не слуху - нема carmina figurata. Оне су у његовом беседничком опусу биле беспредметне.

У својим књигама писаним на старом језику, међутим, дакле за оне који су посвећени у вештину читања и писања, он је очекивао читаоце а не слушаоце, и ту се потрудио да поезију прикаже за око а не за ухо.

Венцловићева поезија у везаном слогу, као уосталом и сва поезија писана у стиху код нас у његово време, нема нарочиту вредност. То су тренуци кад се рускословенски језик увлачи кроз риму у српско песништво. Много вреднија је Венцловићева барокна поезија писана на традиционалан начин, у невезаном слогу. Као што је у области барокизовања песничке форме имао претходнике и сатруднике у Кипријану Рачанину и Никанору Мелетијевићу, тако ни у области увођења нових, барокних садржаја у стару традиционалну поетску форму, Венцловић није био усамљен. Патријарх Арсеније Јовановић Шакабента испевао је 1739. године, поводом пада Београда, један плач пун истинске узбуђености и снажног израза. Његово песничко дело писано у традиционалном облику, у невезаном слогу, добило је, у истом тренутку када је настало, своје пандане у хрватској књижевности, где је истим поводом испевано неколико ламената над Београдом, само у везаном слогу, у римованим барокним стиховима. Нешто слично догађало се и с Венцловићем.

Једна од најпознатијих песама барокне књижевности уопште, она веома распрострањена химна пролећу чије са ране варијанте могу срести у поезији немачких ваганата и сколара XVII столећа, у српском анонимном песништву и грађанској лирици, јавља се у низу хрватских и српских песмарица од средине XVII до почетка XVIII века (павлинска 1644, Фодроцијева, једна из 1687. и Бедековићева), и касније у штампаним збиркама почетком XIX столећа. Песма је позната по карактеристичном првом стиху "Протулитје драго вриме…" и јавља се у Ерлангенском рукопису око 1720. године, у Орфелиновој Мелодији к пролећју 1765. варирана је, а Јоаким Вујић почетком XIX века наводи један стих из ње. Венцловић ју је варирао у књизи Пентикости (1743)^[185] двадесетак година пре Орфелина. Венцловићева варијанта остварена је у невезаном слогу, и овде имамо случај прераде једне барокне песме према старом "библијском начину". Строфе састављене од наизменичних осмераца и петераца, с припевом на крају (како је песма изгледала, на пример, у Ерлангенском рукопису), Венцловић је препевао у поетски текст невезаног слога, али веома јаке инспирације, чистог народног језика и израза, лепих разрађених визија:

Сад водени таласи с брегови се мире,
сунце облак толико надуго не заслања,
ветрови се ташкавају;
земља са садови, садови с угледом диче се!
Извори планински постуденији
бистро извиру текући,
велике воде се згревају
и смањавају се под брегове,
бистре се виде.
Воденице се намештају
да брашно за храну мељу.
Лађари се за пут по води
без страха с лађами путовати спремају;
морске галије се од пристанка им
на ширину извлаче
појући нове Богу песме с великом хвалом;
елћени се пружају,
око њих опскаче риба делфин, што на себи
топљенике прихватајући на сухо износи;
напредује пред кораби
и море брка лепо, тихо,
да лашње пролазе без муке.

Поморски предео смењен је затим пасторалом:

Сад пастири и чобани с чордом
на пашу излазе,
спраљајући дипле и свирале
да узалуд седећи у хладу
под лиснатим дрвљем
зглашају се с хубавом свирњом.

Пчеле показују своју мудрост човеку "недознану", а птице га уче поезији и песми, јер Венцловић каже за птичије пролећне песме:

Оно њино појање наше се здеша!
Ш њихове прилике и ја појати
пред Богом учећи нудим се…

Песма је, међутим, завршена једним одласком у алегорију, што остале песме ове химничке врсте немају. Венцловић је метафизичар, и за њега је пролеће могло значити и симбол једне друге радости, једног другог химничног усхићења:

Сад је пролеће светско,
а јест и духовно;
весна душевна и телесна,
то јест, пролеће цветасто виђено
и цветасто несвиђено за сад нашим очима…

Поред химне пролећу, Венцловић има и један типичан ламент; то је текст високе патетике у којем је дат плач Богородице нарикаче. Одјеци народних тужбалица и барокних ламентација успешно су спојени са традиционалним поетским изразом у целину која оставља дубок утисак без извештачености и натегнутости, које иначе имају овакви барокни плачеви, омиљени у јужнословенском приморском бароку. Ламент почиње апострофом, али не оном очекиваном апострофом распетом сину, него се Богородица најпре обраћа самој себи:

О, мајко избавитељева,
што то тебе сад снађе
и тај чемер горак сустиже!
Какво ли је то страшно чудо,
несносно мојим очима за поглед
о, владико, види се!
Сваку мисао, и саму сунчану зраку
недознано тамни,
сине мој!
Не могу се доумити томе послу,
слатки Исусе!
Не могу тужна прежељно чедо гледати,
твоје пречисте руке и ноге
приковате за дрво!
Како ли ћу те гола гледати,
којино небесне кругове
с облаци закриваш,
ти, ето, недотакнути свете,
светом се кано с хаљином одевајући,
а ето сад војаци преотимљу се
о твом овом земљанском руху,
и за твој хитон бацају коцку,
когано сам ја са својим ручицами
сама опрела и изаткала,
јаох, моје туге!
То ли ти је царска столица
твога оца Давида,
Исусе мој!…^[186]

Сумња и љубав овде су подједнако снажне и подједнако болне. Телесна смрт сина поколебала је веру у сврху његове божанствености; једно ако у даљем тексту ставља под знак питања сврху онога што стоји иза синовљеве друге природе:

О, светле све небесне силе,
сиђите доле, те са мном се сузно процвелите!
Ако сте и бесмртни дуси
саздати пламенити,
да како сам за Спасово богонарођење
од врла лепог к мени гласоноше навикла,
тако и од вас саде
неки добар разговор ми да дочујем!

Али, њена молба остаје неуслишена, и она се обраћа Сунцу и Месецу, позивајући их једном старом песничком метафором да са њом заплачу, на тај начин прећутно напуштајући наду да ће се над њом "отворити небо" и пружити јој реч утехе:

О, јарко сунце, и ти обуци се у црно
те са мном уједно протужи!
Ето, за мало, оде ми мој свет,
испред очију!
И ти, месече, скутај своје сјање,
јерно моја већ зрака заходи
под земљу у гроб!

На завршетку ламента, као и неколико тренутака раније, враћа се Венцловић маниристичком поступку, али тиме постиже и веома ефектно дистанцирање које показује да је свој маниристички репертоар умео веома функционално да употреби, и да му он није увек био сам себи сврха:

Плакала је Рахила за децом неутешно.
Тако и ја плачући јецам без устеге
Владику Господа,
који је плач Евин зауставио.

Да је Венцловићев однос према Богородици био захваћен и чисто барокним сензуализмом показује једна друга химна његова. Већ у текстовима који се надовезују на места из Песме над песмама, као и у оној апострофи Богородици красних очију, има трагова тог односа:

Очи красне своје имаш,
погледај одзгор
на нас, худе слуге твоје!
Руке имаш, да их пружиш на подавање.

У неким од тих текстова, Песма над песмама одзвања у језику који необично подсећа на Даничићев:

Богородица лоза издаје своје две сисе
кано два грозда…
С обадвима својим руками
доноси нам чанке слатка јела…
Каконо и вели сама о себи:
ја сам стена и моје су сисе кано ступови…

На старом литургијском језику, напоредо са оваквим текстовима, настала је Венцловићева Химна Богородичиним дојкама. Осавремењивање тог језика било је утолико теже што је Венцловић за најчешћу реч у овој химни употребио стару двојину: сасца, која искључује низ асоцијација и готово да ју је немогућно заменити адекватним модерним изразом. Полазећи од његових овде већ навођених текстова писаних на народном језику, могла би се ипак предложити оваква савремена верзија:

Описује блаженство твоје вазљубљени твој
у песми песама: сисе твоје две, рече,
као гроздови виноградски!
При тим гроздовима Христос се обрете сада
као лоза истинита, која лоза пре но ине
од својега вина чашом спасења напоји,
сад сама од блажених сиса твојих, Богородице,
као од гроздова сок прима.
Задивљује се овоме блаженству сиса твојих
Богородице, вазљубљени твој!
У истом писању исповеда
да су боље од гроздолозних:
Што се удобраше сисе твоје, сестро моја невесто!
Што се удобраше сисе, више од вина!
Доиста јесу блажене сисе твоје, Богородице,
како ступови крепости од лица вражија;
при њима је новорођени Христос
као штит непоборим преподобије.
Јер сама о себи тако духом светим
чрез Соломона предрекла јеси:
ја сам стена, а сисе су моје кано ступ!
Блажене јесу сисе твоје, Богородице,
и као ступови су што воде Израиље
у земљу обетовану!
И повише, и саме су земља обетована,
која не тече само млеком.

Још једна од Венцловићевих химни, карактеристична због несумњиво барокног односа према свом предмету, даје могућност да се читалац суочи са кончетистичким преокупацијама овог писца. Можда би се поетска легенда о настанку Млечног Пута могла довести у везу баш са оваквим сензуалним акцентима Венцловићеве поезије:

Кад на небу међу звездама
има једно скупа сабрање малих звездица
штоно се зову млечне капље
од Богородичиних сиса, -
пут на небу млечни то се нариче.
Та право да јоште славније су
саме сисе њене пуне с млеком,
и колико јој је капљи кад из сиса
узалуд откануло млека,
толико горе има уједно скупљених звездица…
Од то доби, тим млечним горе путем
кроз капање од Богородичиних сиса,
многа крштена дечица
од сиса помрла понајвише,
туштена к небу врве тамо одлазећи мирно
од ваздушних оних црних кнезова.

Тешко је отети се утиску да смо у једној нама данас добро познатој песми, две стотине година касније, добили исту поетску визију. У овом тренутку намеће се паралелизам између ове Венцловићеве легенде о постанку Млечног Пута и песме Војислава Илића Постанак љубичице:

Јунона, дојећи сина на своме облаку плавом,
Осети над главом својом глас свога љубљеног мужа
И поглед обрати горе. Високо над њеном главом
Шарена дуга се пружа,
И Арес с осмехом стоји. Божица стидно се трже,
И груди заклони брже.
Ал' чиста капљица једна из груди матере младе
Ко светла, јутарња роса на травну земљицу паде,
И јасно затрепта тамо. А Химен са свога трона
Благослов ниспосла штедри на место где паде она.
И нежна ко њено лице
Изниче стабљика танка у младој пролетњој трави.
на њој зелени листак и цветак азурно плави
Невине љубичице.

Ако оставимо на страну оно "књижевноисторијско преимућство" које песници који долазе касније стичу незаслужено самом чињеницом да је низ проблема пре њих, а то значи к за њих, већ решаван и можда решен, ако оставимо на страну изграђеност Илићеве фактуре, а задржимо се на упоређењу визија, схватићемо разлику која иде у корист старијем песнику утолико што је његова визија шира, космичких размера, што има једну суштаственију везу са земљом (смрт деце), и што није ограничена на чисто сликарски доживљен призор, који код Илића помало делује као барокна кулиса.

Најзад, треба се овде задржати и на оним темама које су постале општа својина још у готици и позном средњем веку, али које су у времену барока дочекане с новим аргументима, прихваћене и поново постале омиљене. То су: криза савести и страсти и опсесија паклених мука. О њима се као о барокним појавама у Венцловићевом делу може говорити само условно, јер писац је припадао једној зони на граници Оријента и Европе, где се мистика готово није гасила, где су паклене муке и кризе савести биле непрекидно тема дана. Он је овакву тематику очигледно наследио, и то из веома старе баштине. Па ипак није случајно што он тим темама обраћа посебну пажњу у тренутку кад оне постају на нов начин поново актуелне и с друге стране турских граница. Она карактеристична дилема човека XVII и XVIII века, дилема личности разапете између тамних и светлих особина своје природе, између добра и зла, између уздржавања и страсти, између правичности и злоупотребе, између тела и душе, дилема између смирености и неодољиве потребе за акцијом, између раскоши и сиромаштва, ратова и ужасних мука и необузданог бацања у уживање галантног живота - све је то нашло одјека и у Венцловићевом делу. Мото његових књига могао би бити онај "црни биво у срцу", који је за Венцловића симбол тих поларности у животу човека његова времена:

Ево сам то видим
да неки други завичај злочест
у моме телу војује
супроћ мога умља.
И који је тај други,
поснажнији закон
од божија закона?
Јест и врло поснажнија
човечја жеља и зла ћуд,
којано нит се кога боја боји,
ни мора, ни дуге болести
и зле несреће,
ни саме вечне муке.

А у временима таквих усмерености претње пакленим мукама биле су подигнуте до неке врсте култа. Њих је лако препознати и у Венцловићевом делу; пакао ту на моменте добија ореол последњег судилишта:

Непроходна је то дубрава
дубока долина, јака кључаница,
непрокопни тамнични дувар,
не може се утећи.,
недремовите су тамо и зле
страже пакостне,
помрчни затвор,
заузлана свеза,
дебеле вериге, големи ланци,
тешке негбе на ногу,
дивље и немилокрвне
слуге су онога пламена,
и сами су ватрени.
Та њихова мучитељска оруђа,
чимно муче људе,
сасма су тешка и зла,
дебели нокти непрегибати,
зли бичеви,
црна клокоћућа смола,
смрадљиви задах,
кревети жешко угљевље,
незагашен пожар,
неопроштен суд,
судац безпријатељан
и ничим подмићен,
пред њим нема сваком уста наишла,
стидљива лица силовитих људи,
а сиромаш врло снажна.

Један дантеовски фрагмент, постављен као мала драмска међусцена у есхатолошким визијама Венцловићевих књига, допуњава овај репертоар; његова веза са циклусом око теме уметничке и српске усмене књижевности "Огњена Марија у паклу" очигледна је:

Овај:

Из црева адова јаокање моје
послушај ми господине
расцвељени глас мој!
Јер ме тако пометну!

И други пак
Из дубине преисподње
зовем к теби, господи!
Господине, послушај ми гласа!…
Пак овај:
Просветљај на нас лице твоје
те нас обасјај и боље ће нам бити.
А тај:
Којино седиш на херувимех,
укажи нам се! и подигни твоју силу
те дођи да нас ослободиш!
Други опет:
Скоро да би нас престигле
твоје кадре милости господине,
којено од века су ти!
И други пак сваки по себи:
Господи, избави ми душу
из преисподњега мрака
и изведи из пакла душу моју
и не остави је у Аду,
неголи да изађе из ове гњилости
мој живот горе к теби,
Господи боже мој!

Највећи део Венцловићевих поетских текстова писан је у невезаном слогу. Те песничке визије, алегорије, инвокације, химне, похвале, молитве, здравица и плачеви, углавном су библијског порекла. Ако су упоређења уопште могућна, Венцловић би од наших писаца био најближи оним великим писцима других књижевности који су своје велике инспирације црпли из хебрејске и грчке библијске књижевности.^[187] Однос у тим текстовима између субјекта, предмета и читаоца поетског дела могао би се поделити на четири категорије: на текстове у којима се писац обраћа божанству (инвокације, молитве, понекад химне); на текстове у којима говори о божанству (похвале, химне, плачеви); на текстове у којима се писац обраћа другим људима; на текстове у којима писац приказује божанство како се људима обраћа (здравице и клетве). Псалми заузимају почасно место у овом кругу Венцловићевих текстова. Цео псалтир готово је обухваћен Венцловићевим прерадама писаним на лепом поетском и чистом народном језику. Уз то је Венцловић те, као и друге своје текстове, припремао да буду слушани, а не читани, па је музика реченице и начин представљања текста нагонио писца на разуђеност и опширност.

Смотрите пресађене кринове,
то бело, лепо цвеће…
Како оно лепо расте;
нит се труди ни мучи,
нити преде да прави себи одела!
И кажем вам,
да се није никад тако лепо
могао одети ни Соломон
у свој својој слави и тафри,
како један од тих цветова
што се одене.

Од текстова који се удаљују од библијских извора, свакако је најзанимљивији онај део који се односи на тренутак Венцловићевог времена. Тај круг у којем његов патриотизам долази нарочито до израза, могао би се назвати општим именом Молитве за српску земљу. Актуелни моменат ту је нарочито осетан:

Нас и опрљи турска Луна,
ожеже ватром и божије свеће,
хришћанске цркве запусти много.
Праведни се гњев божији
на нас просу
и зло нам дође на нашу главу,
те попусти људе наше злобнике
на нас, да нас газе и сатиру…

Молитва у којој писац "војиштанској господи", "православним и христољубивим нашим царевима" и владарима иште непобедно оружје, има нешто од "вечне формуле" која је окренута колико прошлости, толико и будућности:

И правоверну нашу војиштанску господу
јуначне над наши непријатељи
у разбоју да их покаже:
да разбијају и прогоне злотворе
којино на нас мрзе и злобе нам
носећи се с нами и обеђујући нас…

"Из сасвим друге сфере је дивна Молитва против крвавих вода, а и ту се језик уздигао, као дуга, откинут од земље, иако мирише на њу:

Ових крвавих времена
свагдар пуних војске и боја
и свакога немира,
и не теку тако воде поточне,
каконо што крваве реке теку.

******

Моли, пресвета дево,
сина свога,
којино је рад нас своју крв
излио на крсту,
да би ради источења његове крви,
остала у нас та крв војиштанска
и међусобна,
што се на земљи пролива
од злих људи.
Ти, благословена у женах…
исуши те крваве потоке
да би у тој реки
сухима прошли ногами.
Буди нам небесном дугом,
знамењем,
да не буде више на нас потоп!

Наравно, та визија историјске реке, тог страшног потопа што се сручује на народ, даје речима у песми патетичан призвук, али и једну димензију судбинског дешавања, дугог трајања, мисаону потенцију какву неће познавати наш XIX век. Чак стотину година после, наши песници неће имати тај замах ни ту мисаону и језичку свеобухватност.

И увек је у Венцловићеву језику неко унутарње, дубинско простирање, тежња и способност преношења у елевирану сферу, у неки општији, шири и виши смисао. Тај језик је ослобођен своје елементарне намене и свога првог извора."^[188]

Молитва против Турака, класична тема приморске књижевности, и у Венцловићевом делу има достојну паралелу:

У ових садањих злих времена
сметеници у вери и у закону
досађујући христијанској цркви,
и варвари Турци,
своје безумно господство
печате знаком Месеца.
Премудра и мужаствена жено
свагдашња дево,
да буде та Луна, њино знамење,
под твојим ногами,
и сатри рогове тој варварској Луни…
Повиси твоју силу и нашу
и како си пређе
у мору врејуштому језики
из облака горућом каменом крупом
потопила,
тако и сада проли
гњев сина твога и твој
на језике који те не познају,
ни почитују!

У оним старозаветним здравицама које је Венцловић радо и веома срећно варирао, он је под речи божанства стављао и значења која су се могла односити на његове земљаке и савременике. Бележећи поетске текстове који имају двоструко значење, историјско и актуелно, Венцловић ће и изричито скретати пажњу на чињеницу да се његови земљаци, шајкаши, "браћа Дрињани" могу препознати у библијским текстовима. Тако је многе реминисценције из хебрејске митологије употребио у "молитви за срећну сеобу," дакле у једној за прилике под којима је живео српски народ у првој половини XVIII века изузетно значајној теми. Он је ту упоредио судбину свог народа захваћеног сеобама са луталачком судбином Израиљаца, и у поруци на крају молитве записао:

све се двоструко пронаходи

и до нас приводи се.

Понекад су то похвале Србима свецима, као што је на пример његова похвала "отаца оцима добрим":

Тако и ове наше српске
просветитеље нам прве,
и ми смо их по дужности [дужни]
с почитовањем миловати:
тројицу светитеља:
Саву, Арсенија и Максима.
И ова нам три наша света краља:
Симеона Првога, Владисава
и Стефана Дечанскога с Урошем Последњим
кано оцем оце добре
и синовом својим српским.

Похвала светој Петки Српској песнички је докуменат изузетне надахнутости и музикалности:

Нису тако хубаво текле чесме градинске,
како су бистре ишле из очију сузе њене,
не тако красне бише разликих птица песме,
како што су преподобне биле сладогласне
до Бога с јаоком великим молитве;
нити толико високо расту дрва,
како но њена душа. ка финикс и високи бор
Богу се узвисиваше својом мишљу;
не тако се у вис дижу летуште птице,
колико је високо у небо летила њена памет;
нити су онолико јелени желили
планинскога извора воденога,
колико је њено срдце желило к Богу,
источнику живу;
Ни лоза се тако у винограду разрасте
а ни дрво се које у воћњаку расцвета,
а ни у добромирисној башчи које цвеће указа се,
како но што је њено чисто девојаштво
у пустињи проникло
и разгранало се цветасто.

У једном другом кругу поетских текстова Венцловић је неговао пејзаж. Поред оних маниристичких годишњих доба Венцловићевих, која су овде већ навођена, поред барокне Царице пролећа, химне буђењу природе, Венцловић има неколико текстова о природи. Необична и на граници прозног и поетског израза је његова похвала води, лексички изузетно богата:

Киша кад озгор на земљу пада,
она си је једна: што вода, вода.
Ама на биљу, на дрвљу, разлико дејствује:
мекша и тврди, слади и горча,
бојали чини, мирис и злочест задах
примеће цвећу и травама.
Убељује, зелени, жутка, црвени,
црнпурасти, плаветни и прешарује;
на папради слади, на пелину горча,
а неке накиселе указује…
Особито свакој растлици
своју разликост даје,
те на маслици с воде зејтин рађа,
а на лози вино;
на разлики дрвети разлико и воће бива.
Тако и обашка свакој травици
свој дар јој вода издаје.

Једна визија пролећног пејзажа има много чистоте и непосредности:

… зимну тугу смеће са себе
свака прониклица земљана!
Сва твар прозелењује, те пупча и гоји се.
Видимо црну земљу
где се с разликом травом и с биљем
изнова преодева;
садови, воћке се расцветавају,
дрвље буја, воде се крочају.
Животиња се разиграва нову траву пасући;
свашто се набоље прелаже и понавља се хубаво.

У Венцловићевом делу има правих песничких зазивања муза, античких инвокација божанствима с молбом да песнику помогну у уметничком напору, само што су оне, природно, христијанизоване:

Тебе зовем на помоћ, пресвета Дево,
којано си пуна бездна бистроумнога,
да би ми помогла себе саму хвалити!

Један од највећих и најкохерентнијих кругова Венцловићевог поетског дела могао би имати назив (који Венцловић иначе употребљава): Бог страха. То је један низ карактеристичних визија, плачева, макабристичких призора или порука, клетвених текстова, који се сви мање-више односе на пролазност човечијег живота, на променљивост судбине, на смрт која све изједначава. Све то заједно чини неку врсту философије живота и смрти, неку химну вечитој пролазности. Као узрок и дух покретач целог циклуса човечијег живота стоји над светом једна свемоћна сила - Бог страха, старозаветни или барокни бог клетве и освете, моћник који влада небесима и земљом, и који управља одмаздом која се непрекидно извршава над непокорним људима, чија је "шија непокорна жила":

Кад гледне одзгор на земљу,
со тим учини је да се сва стресе;
ако ли се дотакне к планинами, задиме се;
својим тек назором заколебље
толиком и таквом големом земљом;
те сву поднебесну из темеља покрене, -
и ступови јој остају непокретни.
Запрети мору и пресуши га.
Рекне што бездни и запусти је.
Виде га у телу на земљи море
и од страха му пробеже.
А Јордан заустави се од извора свога
и потекло му врати се натраг,
да није дубока и голема вода
докле се у њему крсти.
Горе се заиграше кано овнови,
а храстови кано јагањци овчији.
Сва ствар стрепећи се боји и дрхће,
А само једни људи низашто не маре!

То је бог који проклиње:

Више опроштења надишли су вам греси,
освем сваког лека окрастасте се;
ваши греси бујају, извидати се никако не могу!
Ваше пливање је на широку, угњурном таласу погубљено

То је бог који на људе шаље срп казне и његова "жетва" то зна и гледа:

Видим срп где лети преко света
дваист лаката дужином и десет ширином!…
То је клетва што силази на земљу…
Тај срп улази у хрсуску кућу,
и тим, који се мојим именом лажно куну!
Те што год теку и имаду,
мало, велико, од камена и до дрвета,
све им односи и сатире,
те им пусти куће и у свачем их рђа тре,
да се никад не могу опоравити.

Најзад, то је бог смрти, некакав христијанизовани Марс, или Аполон наоружан стрелама, онакав каквог га знамо из Илијаде:

Мач му је готов,
из кна извучен,
очиштен и с обе стране
бритко изоштрен;
лук је свој извадио из тула му.
И тетиво је на њему
натегнуо,
те смртне стреле запео
и готове стоје.

Живот човека тако је збијен између плачног рођења и смрти пуне ужаса. У једној химни страха, Венцловић бележи:

Бојим се грешник,
да дотле не узмлаћен буду,
док ми се и јама не изрије!

Долазимо до оне карактеристичне теме вечне променљивости, до оног барокног кола среће које се у Венцловићевом делу окреће непрестано тако да његов звук одјекује готово кроз цело Венцловићево дело. Живот човечији је трошан и кратак:

И мала брига преламаје те,
мала болест доле собара те,
и проста плашљива реч
загрми ти у ушију
и срдце ти престрави.

Човек је ту на библијски начин упоређен са росом:

Не знате ли како рана роса
од сунца изсише?
Тако и ваша младост брзо гине;
смрт не очекује пролажење година.

Или је упоређен са вином, које је боље што је старије:

А земља си,
не вода ни жустро вино,
не по многу времену
опет ти је повратак у земљу.

Стална је само промена. Коло среће које се окреће без прекида износи једне са зла на добро:

Данас бос, а сутра ципелаш с ариашњами;
данас цундра и издртина,
а сутра цифрасто накићен,
с разликим оделом многоценим,
данас кротак, смерен, плачљив и стењавац,
лежац на голој земљи,
а заутра и потом величав,
грохотљиво смехљив, шаљив,
спавач на цифрастој и мекој постељи.

Али коло среће убрзо и ове срећнике враћа на дно живота до смрти: једнако пропадају мудрице и суклате, бољари и богаљи небоги.

Спомени се, худниче, што си собом:
с кошчина састављен
од главе до ногу
и са жилами сашит.
До времена потом пак
сав просут и ниушто обрнут.

Читав живот упоређен је са хватањем сенке; никакво благо не траје нити спасава; време све одузима:

Било ли, или ништа не било,
привиђено, пак нестало га,
развијало се ветром и отишло
ка испод трчућих кола
прах и дим у маглу!
Благо је и господарство
овога вилајета преходљиво:
од једних к другим прелази
а најпоничије је!
Сваком се тако исто пригађа,
кано у сну нешто да види,
или сенку донекле мотри,
те је хвата руком
да је заустави и удржи.
Није ли у том људни луд?
Нити је што тврдо ни стојеће!

То није само судбина људи него и њихових рукотворина, њихових насеља и читавих цивилизација:

Сион, кано старо селиште
преорати ће се;
а Јерусалим запустити
ка воћњак обран,
а градски високи
горњи домови -
луг и шума по њима
узрасти,
те у дубраву зверињу
ће се наменити
плачући се за пустош
управаџија му.
Виногради тако се
упарложити
да нигде ни једне лозе,
а ни које дивље вињаге
не може се пронаћи
за кушање.
А господа му за просјаке
остати, а камо
да с палицом на кога замахује!

Тако смо још једном у положају да чинимо упоређења са српском поезијом с краја XIX века, са српским парнасом, са оним култом пролазности који је главни представник његов, Војислав Илић, две стотине година после Венцловића поново учинио модом и ставио на дневни ред српског песништва.^[189] Исходиште је свима једнако:

Понајпосле - незнана смрт,
мирна, зла ли,
мртвима пак у гробу
смрдљиво раструњење.
То је свима последња издата част.

Смрт је једна од најомиљенијих тема Венцловићевих. Као барокна опсесија времена, као ефектна беседничка поента, као жица његове мисаоне поезије.

То су понекад сасвим несвакидашње теме, као на пример она за коју бележи да ју је преузео од Метафраста - смрт пре рођења. Можда баш у оквирима ове теме треба наћи кључ за разумевање неких места у Венцловићевом делу:

Доста и доста таквих има
што широким путем путују свој живот,
ама уска врата и тесни пут је
којино уводи људе у живот,
и мало је који га находе.

Изузетна тема о мртворођеном детету, за коју ће се у српском песништву XIX века наћи једна лепа паралела, заслужује несумњиво пажњу код Венцловића:

Нит је шта овде видео,
ни има за чим жалити;
из мрака је на залуд овде изашао,
у мрак опет тамо и отишао;
ни имена му има.
Сунце га обсјало није,
ни зна за које добро:
како му је, тако му је
свеједнако и увек;
ни за боље ни за горе не зна…

Песма Ембриону Јована Суботића, "песма тако изузетне вредности… једна од наших најбољих песама о постојању уопште…"^[190] тако је неочекивано добила једну минијатурну паралелу у поетском свету наше и Суботићеве прошлости. Треба се само сетити почетних строфа те свечане песме, па ће се упоређења сама наметнути:

Откуда тако, ти мили путниче,
У живот овај посла л живот тебе?
Је ли то живот, је л то право биће?
Кад свет не видиш, видиш ли сам себе?
Отац у теби себе не познаје.
Кћер мати тражи, ту јој вид не даје!
Зашто си боље оставио дане,
Да пут нов овај свршиш у ноћи?
Знала је судба да зора да сване
Нећеш ти, нећеш дочекати моћи,
Па зашто даде, да се кренеш к цели,
За коју нужно дан ти треба бели?
Ил је и мрачно матере ти крило
Пристојно жељи, која живот тражи?
Да л, што се овде зачне, није било?
Да л је где човек прије дана наши?
Је л биће, које само сате броји,
Равно животу, који сто лета броји?

Песнички круг затворен око теме смрти, Венцловић је варирао на безброј начина. Он уме своју тему да обради у метафори, да мирном елегичном реченицом створи илузију неумитног приближавања смрти:

Каконо кад у лађи возећи се
думенџија и возари спавају
лађа самовољно плава, -
куд је ветар окреће, туда и ходи
ама гдегод у крај и сама се прибије
ако и шеврда тамо овамо по води, -
такођер и ми.
Време нашега живота
проходи непостојаним неким
свагдашњим и брзим
похођењем сваки [од] нас
к своме скончању…
Из потаје трчањем приближава се
к нами наша смрт.
И време овога нашега живота
трчећи пролази
и никаква станка ни опоришта
нејма у себи.
Него прелазимо од лета на лето
и од зиме пак у зиму,
од времена на време,
од праздника на праздник,
од года до года.

Али, он уме да уђе у детаље, а да не напусти поезију:

Тога дна, каде издигну се те оду
кућне страже; пресуше очи, нос и уста,
одлети свест и свако овде осећање из тела,
и засекну воденични жрвњи више млети,
зуби жватати, - шупљине поцрне,
празне остану без пчела дупље
и дућани се изпозатварају од пазара,
нестане жуберењу ни граји никаква гласа,
и врата се замкну и слете се црни врани на оглед,
те све песњиве птице замукну
логом доле вирући се без покрета
у стрњицу празну
(гледећи у вис, а голем страх на путу)
- сваки високи дуб стопоштат ће се доле!

"Лук мисли овде је покренуо речи из њиховог основног значења, - пише М. Селимовић о овом циклусу Венцловићеве поезије - и оне, са другим смислом, транспониране, ослобођене првобитне тежине, лебде изнад збивања као његова суштина. А све је наизглед једноставно: доследно је задржана паралела ноћи и смрти, дана и живота. А ноћу, у смрти, престаје животни вашар, затварају се овоземаљске шатре, и настаје друго, незнано трајање, у којем се више не може купити ни зло ни добро. Апстрактност овде чак није изражена посебним речима које би саме собом носиле такав смисао, ни смелим необичнијим спојевима, каквих иначе има: она је у намери, у мисли, у преношењу значења. Карактеристичан је и поступак доследне елиминације, којим се скраћује пут ноторне мисли: један елеменат у паралели се испушта, редуцира, подразумева, а то је ваљда и једини пут до апстракције."^[191] Врхунац његове поезије везане за опсесију смрти, несумњиво је његова "шетња по гробљу", текст изврсно срочен, у најчистијем језику, моћан у тачном. изразу, можда најозбиљнији песнички подухват у српској књижевности XVIII века. Онај већ познати нам елегични тон, на завршетку првог дела песме прелази у апострофу пуну песничког замаха:

Да изађемо пошетати се по гробљу,
Те с отвореним очима да видимо
Где су нашем пустом животу ломовине,
Кућишта и дуго борављење овога света.
Није ли у земљи?
Промотримо се: што се из нас по малу стаје,
Те сами себе да не варамо
Гледећи како нас скоро једног по другом нестаје…
Сматрајући нашу гиздаву лепоту
Смрдљиву у гробљу,
И ви, господо бољари поштени и судије,
Поникните онамо, те се узбојте Бога!
Љутице и гарезљиви налети
Виђ'те како се расипљу и претурају се кости.

У једном тренутку тог свечаног чина свођења рачуна са самим собом, текст Венцловићев добија надрелигиозну интонацију, уздиже се изнад тренутка актуелности и проговара у име свих времена:

И можете ли по костију прознати
Тко је био цар, краљ, принц?
Врло разгледајте грозљиви зглед,
Телеснога стаса зглавке, те кажите,
Који је био који јунак, војак, војвода ли.
Просјак, ил' му ва гласу кмет,
И врли бољарин богат?
Који ли је пак грбави старац
И фришак младић био;
Груб, хубав ли, крштен, некрштен ли,
Кога ли је који рода и племена?
Није ли све једно - земља и прах!
Кошчине ка камење ваљају се….

На завршетку сваког одсека песме, на сваком застанку ове шетње по гробљу, Венцловићев се кажипрст, онај прст за који је рекао да без мастила пише по ваздуху (симбол оралности његовог дела), управља у земљу:

Виђ'те како се расипљу и претурају се кости…
Кошчине ка камење ваљају се…
У ветар и маглу све прохуја, оста саде - земља.

Последња реч Венцловићевог опуса на тај начин (не хронолошки, него према суштаственијем начину процењивања) остаје реч земља.

Али, Венцловићева визија циклуса човечијег живота тиме није затворена. Њен исход је у суштини оптимистички, и то чак под условом да се прихвате оба решења која он сугерише. Једно решење је емпиријско, друго метафизичко.

Суштина оптимизма Венцловићевог у првом случају јесте оптимизам биолошке врсте. Људске године, каже он отприлике у једној поетској похвали "вечитој мери, пролазе и гутају човечији живот; дан по дан и час по час не људи један по један што нестају са света, него и читава поколења одлазе заувек. Али, што је год на земљи, једно настаје, а друго нестаје; једно се множи и пристиже, друго одлази - чин сличан преласку потока у реке и река у морске дубоке пучине. С великом хуком хитају онамо, а када стигну, као у једном Његошевом стиху, губи им се сваки траг и знање да су постојале престаје. Оно, међутим, што је настало за потребу човека, то се с променом годишњих доба ипак поново рађа и налази. Од земље што је саздато, "од ње се удиљ и рађа и опет све у земљу преобрће се и одлази". Сунце је обасјава, у границама омеђеног му хода, ветрови се јављају и смирују, реке се узајамно напајају и у море теку, а оно опет, иако га ветрови разњихују, остаје на мери, докле му је граница, дотле се шири, не постаје ни веће ни мање:

И све је то на свету постало угодно
за провођење нашега живота,
свуда мери доходно.
Зна се докле коме допирање и крај,
што ли, за колико и докле ли што траје.

Алтернатива, са исто тако оптимистички сагледаним исходиштем, лежи у религијском систему којем је Венцловић припадао. Смак света у његовом делу вариран је у неколико наврата као страшни суд у којем ће наги људи, без обзира на то шта су за живота били, бити суђени: краљеви, попови, принчеви, генерали, племићи и паори, сироти и богати, сви редом изићи ће пред страшнога судију, гоњени из својих гробова хиљадом хиљада немилосрдних анђела. Али, тај последњи суд биће страшан само за неке. Другима, то ће бити спасење и последњи највећи тријумф, тријумф правде, истине и врлине. У том смислу, а у вези са апокалиптичним текстовима, настала је Венцловићева визија "срећног последњег дана", радосног смака света, химна преласка човечанства у жељену и недочекану светлост:

Свет хоће много лепши остати
него ли што је сад:
земља бити бела ка хартија,
и провидна кано стакло.
А воде тврде у кристал се преобрнути.
Такођер и цело се небо
полепшати хоће:
звезде толико ће све сјајне бити
како што је сад пун Месец,
а Месец пак, такве форме стати се без промене
кано што је Сунце садање,
а Сунце опет, седморином светлије бити
од садања сјања, а не жешко!

Тај оптимизам објашњен је најзад и једним чисто митолошким детаљем; према хришћанској религији, божанство ће у тренутку страшнога суда ослободити све у паклу заточене људе, оличене у личности библијског прачовека Адама, и повести га са собом у нови, небески рај, у којем му је припремљен престо. Тај, готово чисто иконографски мотив, у Венцловићевом делу добио је карактер јединствене химне у којој се божанство обраћа човеку славећи га и уздижући на свој престо, химне која је у исто време и химна човечанству уопште и има једну надрелигијску вредност; то је химна коју Бог пева Човеку:

Васкрсни, моје саздање,
устани моја налико, мој зраче -
на мој образ си ти саздат;
устан' и пођи одатле,
ти си мој син и ја сам твој:
једно смо, нераздељено светљење.
Ево, рад тебе, твој бог учини се твој син!
Ето ме гледај, како ја, будавши твој господар
узех на се твоју, слугину налику и образ
Заповедио сам био хјерувимом
кано роба чувати те.
Зато пак хоћу учинити
да ти се хјерувими
по господски лепо поклањају
и служе ти.
Кано гост стидљив
испред Бога од пре си се крио;
а сад, ето у себи Бога кријеш нага!
Обукао си се пре у рђаву, сирову кожушину,
тако сад и сам сам се,
рад оне твоје срамоте,
преоденуо с твојом кожном хаљином
кано Бог с човечјим телом…
Столица се хјерувимска
за седење давно наместила;
изводници на столицу хитри су
и свакад за то стоје готови;
софра је готова, пуна свакојаког јеџека,
лепо намештена…
Вечити домови тамо, и селишта многа,
магазе пуне с благом,
отворене стоје:
небесно царство пре века и света
приготовљено је -
такво големо добро
што га никад нико
нит га је чуо ни видео!

"Изгледа готово невероватно - написао је недавно о Венцловићу један од модерних писаца српских - да су ти стихови, и многи други од тог песника, изузетне лепоте, као на самом врху неког блиставог поетског века, настали пре више од два столећа, из пера песника који је у историји књижевности остао забележен као опскурни преписивач црквених књига.. ."^[192]

12. Закључак

Иако би се као један од закључака морала имати у виду чињеница да је веома тешко повући границу између Венцловићеве поезије, драме и прозе, да та граница, као нешто увек докраја дефинисано и изражено, није постојала ни у ауторовој свести, треба подсетити у овом тренутку и на другу чињеницу - да та граница ни иначе није јасна, и да ни до данас теорија књижевности није дала задовољавајући одговор на питања оваквих разграничења, као ни дефиницију песничког и прозног израза. Оно што нам се чини непобитно, јесте очигледно присуство текстова у беседничком опусу Венцловићевом који својом музичком организацијом, својим подигнутим тоном, својом метафоричношћу, обиљем симбола, визија, једном својом унутрашњом динамиком и контрапунктирањем садржине и израза чине поетске целине. Њихова вредност у односу на поезију која је долазила после Венцловићеве генерације, очигледно је била у моћи да се готово све потчини поетском изразу, да се изузетно разноврсни и различити предмета претворе у поезију, да се свака ствар које се песник дотакне трансформише у подесан предмет песничког дела. Нека нам буде допуштено да наше песнике ове генерације, Венцловића у првом реду, упоредимо са оним песницима у другим књижевностима истог или нешто ранијег времена (метафизичари у енглеској књижевности, на пример) који су поседовали "известан механизам сензибилитета који је био у стању да прогута сваку врсту искуства". Дезинтеграција тог сензибилитета извршена је код нас већ у следећој песничкој генерацији, оној која се школовала на украјинској поетици и усвојила модерну барокну версификацију. Тачније, та дезинтеграција почела је још у делима песника Венцловићеве генерације, па и у самом Венцловићевом делу. Треба само упоредити његову поезију у невезаном слогу с његовом поезијом у стиху са сликом, па видети како се поетски репертоар редуцира, како - што ће за нову песничку генерацију бити правило - само неколико осећања и тема добијају право грађанства у новом свету поезије, окренутом формалним преокупацијама још неосвојеног помодног израза. То ће трајати веома дуго, тако дуго да ће проћи читав XVIII век а да се српска поезија не опорави од тог потреса и преокрета. Од тог времена настаће домаћи "песнички репертоар", конвенција колико садржајна толико и стилска, којој робујемо можда још увек. Венцловић је имао срећу да буде бољи ученик Кипријана Рачанина него својих украјинских барокних узора у поезији; имао је несрећу да буде последњи, да не буде учитељ, али и срећу да не постане ни добар ученик нове поезије. Тајна његовог неуспеха (као и тајна неуспеха његовог учитеља) у тренуцима кад су покушавали да се "укључе" у нову барокну поетику, можда се може објаснити њиховом неприлагодљивошћу новој версификацији. Они нису били научили да на тај начин поетски мисле, да на тај начин "претварају своја интересовања у поезију". Ми бисмо као објашњење радије предложили разматрање једног процеса паралелног овом процесу дезинтеграције сензибилитета; задржали бисмо се на проблему времена у Венцловићевом делу.

Формално, он разликује време као објективну чињеницу, независну од живота човека и догађаја у њему, и субјективно доживљавање времена - што је у оба случаја, очигледно, у вези с народном мудрошћу. У првом случају, то је "утеха" претворена у пословицу која каже да и лоши и добри дани у животу човека промичу истом брзином. У другом случају, који је у непосредној противречности с првим, а опет извире из народних изрека, протицање времена сасвим је субјективно схваћено. Пример овог другог схватања времена, Венцловић је дао говорећи о загробном животу:

Да вам је то на знање незаборављено какви ће нам дни онога света бити. Једним врло кратки, а другим пак сасма дуги. Што је овде хиљаду година, тамо пред Богом у весељу који узбуду, тако ће им то бити колико један дан. А пак оним, у вечној муки, један дан садањи мнети ће да им је већ и хиљаду година у томе минуло. Зашто - штоно загонетају људи - добро је врло кратко, а зло је сасма дугачко…

Оваква поларизација показује већ један карактеристичан однос према проблему времена. Треба погледати Венцловићеве "историјске" списе, текстове који су везани за историју његовог народа, за историјске легенде о постанку и хронике о животу градова као што су Цариград, Солун и други, па видети да је у њима изражено једно, за целу стару хришћанску књижевност карактеристично одсуство смисла за осећање времена. Као у Венцловићевим омиљеним библијским узорима, и у Венцловићевом делу "нестало је свих граница времена и простора; прошлост, садашњост и будућност сасвим су сливени у једно, непролазно и вечито "откровење" које ништа временскога и просторнога не може да обухвати". У свести песника као што су, на пример, Павао Ненадовић, Орфелин, Доситеј, тренутак у којем се одиграва акт њиховог стварања потпуно је конкретизован, њихове песме су творевине њиховог тренутка и то остају за сва времена. Оне нису саграђене на времену као поточаре које га као воду пропуштају кроз себе, него су затворене у један свој мали тренутак.

Нешто аналогно догађало се, домишљамо се, и с временом у самим песмама. Ритам и релације које су остављале песнику поезије невезаног слога увек отворена исходишта, у тренутку када су били заустављени римом и оковани стихом са одређеним бројем слогова, угасили су једну битну компоненту песничког израза. Напон крви и њен распоред по судовима био је другачије условљен и потребна је била нова организација читавог песничког процеса да би се то постигло. Ново оптерећење донео је и туђи језик који је продирао у српску књижевност заједно са обрасцима нове поетике. Везани за своје обрасце на страном језику и за неумољиву логику стиха и слика, песници су изгубили и друге слободе, у првом реду слободу поетског кретања кроз свет. Њима је отад рецептом било прописано о чему ваља певати. Венцловићева вредност је у томе што је успео да се песнички изрази пре но што је дошло до овог великог преокрета који је донео кризу српској поезији, а да ипак искористи нешто од тог новог искуства. У томе је тајна утиска који се читаоцу те поезије XVIII века неодољиво намеће: да је Гаврил Стефановић Венцловић најбољи песник који је на српском језику писао у том столећу.

Ма како изгледало различито од других дела српске књижевности ствараних у XVIII веку, Венцловићево дело има једну заједничку особину с тим делима у највећем броју случајева. Оно је дело једног ерудите, још више од тога, попут већине дела других писаца ове епохе, Венцловићеви списи дугују веома много својим изворима. Иако су компаративне студије Венцловићевих текстова тек започете и тек их треба извршити, неки се закључци о степену његове оригиналности већ могу извести.^[193] Прво, свако од његових дела има свој узор на основу којег је с мање или више верности стварано као што су и сва та старија дела опет имала своје праузоре. У том смислу, наши старији филолози називали су га неоригиналним. Венцловић је, међутим, у највећем броју случајева сам назначавао своје изворе, тако да су могла бити учињена нека истраживања која су показала да је веома слободно поступао приликом превођења или прерађивања својих образаца. Преводећи Барановича Венцловић је - каже један познавалац његова дела - "парафразирао и објашњавао мисли и она места, која су му се учинила нејасна, а сем тога додавао је и нешто своје, што је он сматрао као потребно у приликама у којима је живео тада наш народ. Отуда се у његову преводу може наћи речи, израза, читавих реченица и ставова којих нема у оригиналу. Поред тога што се таква места одликују чистијим народним језиком, речима и облицима узетим из народнога говора, та су места знатна још и стога, што се у њима налазе поуке потребне за свакидашњи живот, те се на тај начин, посредно може видети на каквом је културном ступњу био тада наш народ, које су му биле махне и недостатци, и шта све Гаврило препоручује да се те махне отклоне". Исти аутор, Владан С. Јовановић, показао је поређењем, још 1911. године, да и у оним текстовима који се узимају као преводи Венцловићеви, као што је случај на пример с Венцловићевом верзијом Барановичевог Мача духовног, на 94 реди оригинала долазе 164 Венцловићева реда. То значи да су Венцловићеве парафразе, додаци, уметци и поуке износили више од трећине изворног текста: 70 Венцловићевих редова на 94 реда оригинала. Под таквим околностима компаративна оцена Венцловићевог дела захтева посебну експертизу у сваком конкретном случају, од дела до дела. У распону између слободних превода и прерада украјинско-пољске барокне омилитике и византијске књижевности, до ерудитних и песничких варијација на освештане библијске теме, Венцловићеви списи нису били ни оригиналнији ни мање оригинални од дела осталих сатрудника његових на истом послу. Венцловићеви зборници прикључују се сасвим лепо таквим списима као што су Цветник Јована Рајића, Магазин Захарије Орфелина, или Басне, Етика, Собраније, Мезимац и други списи Доситеја Обрадовића. Сигурно остварени у једном моћном и сугестивном језику, а прилагођени времену и средини у којој су настајали, они допуњују списак ерудитних дела карактеристичних за српску књижевност XVIII века, за њене претпросветитељске и просветитељске тежње. Њихова оригиналност била је у томе што су их њихови писци учинили подобним да буду примењени у српском друштву XVIII века. Венцловићева оригиналност, уосталом, и није лежала у некој тематској инвентивности. Он није био сувише заокупљен проблемом шта ће писати (то му је било одређено већ његовом проповедничком професијом), колико се борио с проблемом како ће изразити већ освештане садржаје свог беседничког репертоара. Његова оригиналност је тако у појединостима дошла до изражаја у тренуцима кад је у своје беседе уносио богату грађу народних изрека и пословица, у тренуцима кад је своје проповедничке поруке прилагођавао шајкашкој пастви, коју је у некима од беседа насликао изванредно верно и тачно, оставивши једини портрет нашег човека и српског друштва у овом раздобљу. Даље, његова оригиналност била је у томе што је лепим и чистим језиком испричао наново један велики број на старословенском писаних повести, анегдота и легенди, које су тако постале и књижевна својина нашег народног језика. Најзад, што је на чистом народном језику рекреирао поезију која је, додуше, увек имала своје библијске и друге праузоре, али која је и на том новом језику остала поезија. Његова поезија, уосталом, била је боља, а није била мање оригинална од осталог српског песништва писаног у том столећу. Довољно је само упоредити Венцловићеву беседничку похвалу светој Петки Српској и Доситејев поетски текст посвећен истој светитељки из једне од проповеди чувеног просветитеља, па схватити колика је разлика између једног писца чија је права вокација било песништво, као што је то случај с Венцловићем, и једног прозног писца какав је био Доситеј.^[194]

Шире гледано, Венцловић је био оригинална књижевна појава утолико што његови узори нису увек били ван српске књижевности, што је, напротив, понекад у његовом делу доживљавало прераду на народни језик покоје дело неког српског старијег писца, који је свој спис саставио на српскословенском. Тачније, права представа о значају Венцловићеве појаве, с обзиром на карактер и обим његовог дела, може се стећи тек када се узме у обзир свеукупност захвата који је покушао да оствари својим списима састављеним на народном језику. Богата старословенска књижевност, која је у основама имала спојену хебрејску и грчку библијску књижевност, а напоредо с тим примила византијско наслеђе античке културе и књижевности, била је током дугих векова превођења пренета у баштину српске књижевности стварањем реценсија. Ту богату, вековима неговану књижевност на старом српско-словенском. језику, Венцловић је у једном тренутку, у освит XVIII столећа, у веома широким одсецима пренео на српски народни језик, и тако огромно благо вишеструког наслеђа старе књижевности учинио приснијом својином свог народа. На њега би се могао применити термин "логотет" у оном смислу у којем га је Ролан Барт употребио да означи неке од "заснивача (fondateurs) књижевног језика" своје литературе.^[195]

У Венцловићу смо први пут добили једног песника, естетичара, антологичара, беседника, прозног и драмског писца великог формата и опуса који је писао на чистом српском народном језику. Ако за велике писце вреди што и за највеће, онда бисмо за Венцловића поновили оно што је речено о једном од највећих: "Њега никада неће схватити онај који, свесно или не, задржава застарело уметничко учење оригиналних генија."^[196]

У Венцловићевом раду, уосталом, није ни било места и времена за оригиналност у данашњем схватању речи; он за собом није оставио једно књижевно дело, него наново створену читаву једну књижевност. У том смислу, он је био потпуно аутохтона, специфично наша појава, и место му је уз Ћирила и Методија, уз Саву Немањића и друге творце српске реценсије, уз Константина Философа пре, а уз Доситеја и Вука после њега, али не у једном уско филолошком значењу речи, под којим још увек нисмо довољно спремни да сагледамо све оно што једна широка културна реформа подразумева.

Прилози

Прилог I

Прилог II

Прилог III

[Двоструки портрети беседника за помоћ онима који образе молују]

Да им овде изарад образомалироваца искажем

и стасе телесне, какви су с видом били собом

и с образи.

Василије Велики

Велики Василије бијаше с узрастом висок човек, а врло сухоњав, црнпураст обликлом, пажутаст у образу, грбава носа, округлих веђа, висока чела, дугих и смуглих образа, у главу запалих очију, жмурних трепавица, тиха згледа, дуге, ошиљасте и проседе браде. Он с књигонаучењем не само тадашње књижевнике, ама и све оне стародавнашње, бијаше превазишао. Свакоме указивању, и покривену, врло вешт сазналац, не само с беседом што бијаше оштроуман и премудар, ама и с држањем тога снажно - зато и би чувен на велику му гласу. Како је учио, то је и творио, по Исусовој натури живући му се. Од четрест година му би постаљен архиепископом кесаријским у Кападокији. Пет година што у томе господству преборави и престави се.

Григорије Богослов

Григорије Богослов стасом узраста му свога бијаше шчуљен, смерен. Видом весео. Тупоносаст, правих обрва, кроткозгледљив, и тих наравом. Кратке и густе браде мало русљиве, белокос, врло плешљиве сврха главе. Ал' ово право може се изговорити за њега да би то за потребу што међу људма било, могли би неки образ за огледало се такво себи справити. И тело видно од сваке добриње састаљено да је, еда многим узбуде за наук световања се о свему. Ето, такве форме бијаше собом свети Григорије с диком красном свога му од младости и до старости животовања… Сви тадар и понајвећи мудраци стиђаху се и склањаху од његове личне му великобеседљиве с указом премудрости… У Цариграду би патријархом дванајст година, свега му живота што би на земљи с боравком о души мучним, никад никога отпочинка не имавши му за осамдесет година.

Јоан Златослов

Јоан Златослов врло снизак бијаше са својим узрастом; големе од чуда главе, што му је и рамена прикривала! У појасу собом врло танковит; очи удубљене у главу, али видом и врло јасне зраке бијаше, весело на свашто згледљив, ако и намрштљив с видом бијаше, јерно жустар на зло чињење знано му, гарезљив је био, обличивац. Голема, широка и висока му чела и дебелих, широких му обрва. Големе ноздрве имаше, големих ушију, маечке брадице ретке и проседе, русих коса, чељусти унутра улупаљених. Постник велики једнако равно удиљ бијаше. Толико собом о свему освестан, оштроумљив и мудар преко изма бијаше, да сваком живу и много вешто говорљиву што по лукавству, могаше заклопити уста. Све мудрице оне цароградске преизишао бијаше са својом мудрињом; понајпаче са жустрињом и с глатком, по разуму, с простом и с откривеном беседом. Толико много светих и божеставних књига протолкова јавно и на просто сазнано свима проказа што на што излазно је, да нико тако тко други није могао одгонетати баш знано по правди… Ка неки просторит извор водени бијаше с поучавањем на милокрвно братско спажање хубаво; истинито нагљаше приводно свију. Шесет и три године свега што поживи, а патријархом цигло шест година што преборави у Цариграду и зависти рад од царице Јевдоксије с престола му прогнат би, те престави се и пак по тридесет и три лета пренесен би од Комана у Цариград и положен с телом у апостолској цркви.

[Иконоборачка јерес]

Иконе намештати у цркву те их почитовати и поклањати им се… издавна је тај завичај постао и био је учињен јоште од апостола, ама допосле у Цариграду од неких злочастивих, промених царева, учини се зато мућња и расколство те их поизметаше из цркве и под ништо их држаше, много их на ватри ижегоше за дуго доби. Докле опет посташе други благочастиви грчаски цареви те по они злочестници, прво кад поста на царство благочастиви цар Михаил и мати му блажена и света Теодора царица и Методије ондашњи патријарх, пак у цркве наместише иконе. И ради спомена тога учинише ове недеље празновати се, а сашта се та ругоба непочитовати иконе започела, о том да уразумите се, овде известније указаће се.

Бијаху неки злочестници двојица именом Лав и Савра. Чувајући им и пасући у пољу свиње и магарце, пак по времену неким божијим попуштењем, како ли је било, једному од њих паде у руку грчко царство. А то се згодило било кроз некога Жидовина; идући му путем кад их нађе јоште онамо у њихову сиромаштву код магараца, узе се шњима разговарати и по неком своме чарању прорече им јер ће се оцарити. Некако он то на њима провиде да ће они ти људи бити и обрече им се с његовим до Бога за њих мољењем; бити ће цари! и тврду поруку од њих узе; кад царство достану да ће га право послушати и то учинити што им он рекне. Те после тај чифут-баша ту ненавидну обестност за иконе докундиса им чинити. И тадар у Цариграду упраљаше црквом света отац наш патријарх Ђерман, те како се оцари Савра, таки посла те дозва преда се патријарха и рече: "Владико свети, знаш ли што сам те дозвао?" - "Докле, рече, не чујем и не разаберем, цару, из уста ти, не могу знати крошто је." На то му рече: "Знаш ли, владико, што је, мени је то на ум дошло и тако ми се мни да те свете иконе што их држимо те их почитујемо, ниподашто нам је то; та оне ништо више не разликују [се] од идола и ћутука првих. Него то ти велим, колико је скорије брзо из цркве и изсред људи да их дигнеш и изнесеш куд знаш, а ако ли су истини образи, светих прилике, осведочи ми ако је тако право да се имаду почитовати, а оно их горе повисоко дигни и намести како се не могу домашати ни досезати да их ваљајући се у греху људи свагдашњим целивањем не погане."

На то патријарх поче га лепом науком одвраћати с те помаме мрзостне за иконе. И рече му: "Та, о цару, не и сам ли ти то говориш и казујеш, чујемо, јер ће настати у Цариграду неки духљив цар што ће се бесити на свете иконе, ама њему ће бити име Којон а не Савра и Лав!" На то отказа цар те рече: "Јест тако, владико, право, ама ја сам тај човек; од моје младости мене су тим именом звали у моме детињству."

И патријарх не покори му се послушати га за то; инди, прогна га цар с престола му патријарскога за непослушање. Пак меште њега другога једномишљена себи постави именом Анастасија.

И с тога већ велика рат са светим иконами започе се указивати. И тај цар потом скоро злом смрћу оде с овога света. Него ли и опет из њега прониче погоре штене лавско владости грчке, - Константин Копроним, те још похуђе стаде се на иконе бесити, тако још црње и он своју душу изметну. И по њему пак од хазарије његов син се оцари зао и опак. За мало доби оде и он са злом. После тога већ промени се на боље царство: Ирина и Константин преузеше владу и добри патријарх постави се именом Тарасије. И они шњеговим настављењем и принудом скупише многе свете оце те седми васељенски учинише сабор ради икона. И опет се Христова црква украси с иконама. После тога и они вечно отпочинуше. И опет с другога колена Грци метнуше човека на царство именом Нићифора из Ђеника. Ама добар је био и по њему би Ставрикије, пак Михаил Ракавеј; ти су побожни били и почитовали су свете образе, а по њима пак се излеже враг и сотона: не имадоше већ Грци кога поставити од свога им рода на царство, него метнуше Јерменина звероличнога, и тога имена Лава. Нађе проћу себе он злочеста себи смесца духовника злочеста и шњеговим ласкањем поведе му се по науци; други пут раздор и мућњу цркви учини и од икона свуче је. Тај се сконча, по њему оцари се Михаил из Иморије, једноличан Јерменину, а по Михаилу син му Теофил црњи и гори. Тај већ започе хришћане за иконе који почитују и држе код себе пропитивати и кињити, мучити педепсати, по љутих тамница затварати и на мука морити. Многе и свете оце калуђере манастирце, разлико их муками за иконе помори смрћу. Него ли другојаче у свачем тај цар правицу миловаше и чињаше, по правици сваком суђаше. Зато Бог и држаше га чекајући га да се од тога зла одстане и покаје се како и би допосле добар…

Пете године за доби царства тога Теофила, божјим напустом тешко насиље дође му на главу и белај га од свуда сустиже да се врло о своме злу био забавио. Допадоше брзо изпреко мора Турци с војском на његову му очевину. Аморејску земљу сву опколише, и што је тамо исти понајтврђи био град с многим шанци опкопат свуд изокола, пун са снажном војском (осам џенерала што су га чували с великом муницијом.) те понапре под њега дођоше и с бојем га преузеше месеца августа петнаести дан на само Успење пресвете Богородице, и све га целог разорише, што год се нађе унутра похараше и поробише и остало исекоше и побише, те које у граду које пак из окола много множаство без броја туштени народ погибе бојем. А једни у ропство бише одведени и утоме робљењу уједно одонуд и скоро пронашле се Христове мученике, четрдесет и два собом их одвезоше на галији у Сирију. Такођер и што су с галијама били Агарени дошли, све оне аморејске аде запустише, онда преузеше и тврди град Крит и Сићилију.

Тога времена би и врло љута зла зима, велики мразови те што год се у Цариграду дрвено нађе, све се то на ватри пожеже, а лети опет учини се голема суша - не би све лето кише а сунчана печа јара! Све се посуши, што год се нађе по пољу и голем глад и скупоћа тадар би; никаква хлада ни од куд. Од врућине дор је земља горела и много се је тресла да су и куће рониле се и падале, велика страхота и плаха незгодна онога времена напуст и бич божији би напуштен и зарад обличивања онога обесна нечовечаства сурова и туштене опачине и здрже тога чемерна злочастија. Јерно у толико безумство богомрско немарно захукта се тај више речени цар, тако да је и онога проклетога звероименита Копронима и друге злочестнике и поглаваре те јереси са својим му послови много преизашао и претекао их врагометством и с помамљивањем на иконе; неваљао он злосрећник свакад се је исто о злу забаљао а ни о каквом добру и не мишљаше. Дванајст година и три месеца што влада грчким царством, пак допаде велике невоље.

Кад се ни у чему не усветова од божја покарања за све, преузе га цревна болест те у томе докона свој опаки живот и до конца љута му се (по Давидовој речи) смрт указа за приповест: спаде му доња чељуст чак до груди и уста с грлом тако му се широка разјапише кано ождрље, да му су се сва црева кроз уста изнутра видела. У томе чемеру душа му је излазила и небога царица врло за то жаљаше и плакаше са стидом. Те у тој великој тужној жалости мало заспа. И таки на сну виде пресвету Богородицу држећи јој маечко дијете и у ручици држаше частни крст. И пуно много около ње стојаше страшних и светих ангела, те шибаху горко бијући га и поднашајући му се и зарад соборања светох икона. То она смотре и плахо пробуди се. Тим часом и Теофил од тешке оне муке дор рикну у глас врцајући му главом тамо и овамо и плачући говораше: "Јао, тешко си мени крвавику! и зарад светих икона, бој подносим и мучим се!" Доиста, и плахо је било гледати на њега какво зло паћаше од оне муке у болести тим, који су стајали око њега. Плачући га, стрепљаху од страха. Сву целу ноћ цар прејаока дерући се ка во, а јадна царица и она сузе грозне роњаше и свесрдо с великопоуздањем за њега Богородици се мољаше.

Бијаше му онде пред њим неки ближњи коморник проименоват Теоктист Каниклије, којино имаше при себи маечак леп панагијарић обао, штоно се зове колпија, изображен на њему свети непромен вишњи образ, и врло га од цара кријаше. Тадар обеси га о своме врату; иконицу сакри у недра, а свилен гајтан виђаше му се на врату. Стаде близу цара, а цар пренемаже се у великој буни од новога ангелскога боја невиђенога људма. Плахо се обзираше превраћајући му очи там, овам; врло плакаше. Мало дође у памет, просвести се и смотре му од колпије гајтан на врату. И често својим прстом цар дотицаше му се гајтану, нуђаше га поближе му стати при њему собом, на постељи му врћаше се, једва се и мичући. А он се пак даље одмицаше од цара изарад образа што му је на врату, да му га не уграби: кћаше да бежи и остали га ухватише те га привукоше још ближе и ту га задржаше да виде што цар од њега хоће да чини. Врло се бојећи приступи и стаде баш уз њега - не може сакрити ни утајити од њега панагијара! Мотре други изокола што ће му чинити, ил' ће га чупати за косе, што ли ће. Чак у цареве руке утискоше га. А он опет, боји се да му и глава не отиде. И тако цар ухвати с прсти за гајтан: вукаше га к устма, метну га на своја уста а образ спасов у уста своја меташе. И таки стога учини се велико чудо: ома склопише му се уста и лепо се сместише ка су и била. Развраћена бише за развраћивање црковнога устава и неваљала ландања на свете и частне иконе - рад љубљења опет и грло му се стиште и образ му на прво царски осветља и сва му мука облакша, те замуча од вике, таки заспа слатко.

Врло се освести и право се о том увери да је врло добро по душу и по тело за хвајду веровати, почитати и поклањати се светому и частному образу господа Бога и спаса нашега Исуса Христа, и његовој пречистој матери. Такођер и свим светачким иконама. Те то већ сотим прође.

По неки дни, престави се лепом смрћу цар, а часна и свакад на спомену царица Теодора, жена му, како виде га да се већ с душом дели и на последњем је концу, отвори свој сандук где јој иконе скривено стајаху: своје праве вере благочастиве тајну на јаве указиваше пред свима ондешњим људма; свету и частну телесноизображену икону Спасову и Богородичину извади, којено су то учиниле те да цара Теофила ако и није му с вољом било и на силу га прегнуше, да их почитује и поклоња им се.

И по његовој смрти, оцари му се син његов Михаил, те уједно му с матером Теодором цароваше пет година и по. Пак таки с царичином заповешћу попуштени бише сви оци и иноци из тамница и из заточивања где су год који били у хапсу, тако и остале светске људе благочастиве и њихове миљкове с домови и са свим добром, поврати им што им је био нечастиви Теофил преотео и из њихова господства их је протерао био, а оним његовим повољником злочестим, издавао им миразе. Те оне све ослободи и од то доби већ у своме опет добру тихо, радо и весело борављаху… А оне злочестнике она опет избаци и протера их и шњима уједно тога поглавара оне јереси и учитеља Јоана, нечастивога чемерна махнита патријарха, безчастно га прогна од светитељскога престола те под клетву га метнуше и оста проклет уједно са својима једносвестници прогонитељи и подругавци опадници христијански…

Указа се преподобному и великому Јоаникију молећи му се Богу, борављећи у олимпских тамо гора божји добри угодник, свети муж Арсакије, велики постник, те рече му овако: "Они исти што је врх Кармиљске горе у својој сили послао био пророка Илију к Израиљу да изобличи оне безаконике што су поганским боговом принос носили и давали на жртву при цару Ахаву, - тај ето Бог и сад мноме вели ти и заповеда ити до Никомидијске стене к изборитом његову угоднику Исаији, те оно што је Богу у вољи и светој цркви је прилично, обојица ви, и са мном уједно, да оно доконавамо и упослујемо. Боље ће бити за нас и за људе него ли што туда сами по затвори и пустиња боравимо. И што нам се год рекне од Бога, све оно да чинимо по разуму, те уједно с Методијем патријархом Теодори царици да искажемо шта ваља бити, чему ли се стати."

И по тој речи, ти обојица сађоше с горе те у по ноћи дођоше до Никомидијске стене к божју рабу Исаији, којино их до трипут благосивља, те три дни проборавише онде код њега молећи им се уједно Богу. И по трећем дну започе сам Дух свети из уста преподобнога Исаије пустињаком овако говорити: "Тако вели Господ: Ето је то доби већ дошло пакостници мога изображења се са земље истребише и неста их више, него ли скорије к царици Теодори идите и вашега гласа беседа нек се прочује. Ви Јоаникије и Арсакије реците Методију патријарху: Уталожи и од цркве раздвој све оне којино на то нису посвећени и тако с ангели донеси ми принос хваљени и мога лица образ с крстом почати."

То пророчаство од преподобнога Исаије они разумеше, обрекоше му се то учинити и с отим договором таки хитро одоше у Цариград. Сва та изречења потанку онде докундисаше патријарху и осталим владикама онамо на збору. И они сви уједно лепо се здоговорише богоугодно да сви уједно онако скупа с патријархом, владике и игумни, сви с остали калуђери и с црковници иду к царици частно и поштено да је посете и једним гласом уједно молити је и просити се од ње да допусти наместити опет за почаст у цркви свете и частне иконе да им се поклања и целују се.

А то исто сам је Бог био изволио рад неке двоструке вешти томе се збити како што на концу овоме слову указује се да и цара Теофила спасе, и царице божаставнују жустрињу к православној вери давна сакривену с отим на видело излезе. Те кад пред њу саборно дођоше, попре свети Методије патријарх с великим својим поднизивањем умиљато дор кроза сузе рече јој: "О боговенчата на христијанско царство царице, молимо те и просимо сви једнако смилуј се на христијански народ и божију цркву слободи и допусти да се пак скупи божија црква уједно и понови се, што је поодавно погубила частну и спасосносну утвар красну светих икона. Да опет би то достала и оденула би се својим оделом, нека се већ за твоје доби и христијански рог једанпут уздигне и повише стане при боговенчаној владости вашега царства, и зарад тога твоје ће име уједно и са златокрасном твојом дечицом за хвалу од рода до рода на спомену увек бити."

На то та доброверна и драговољна к Богу Теодора, сажали се к његовој таквој мобеној беседи и она пак милостиво лепо одговор даде му те рече: "Оче свети, вашу тужност и говење вруће вам за православну веру и ја сама по себи добро и право знам. А и то да вам је на знање свима скупа, јерно и ја понајнижа и неваљалица у том истом православију јесам, те частне и свете иконе почитујем и поклањам се њима; јоште од мојих дедова ту веру лепо држим и почитујем. А за боље вам веровање да не мислите о том јер вас исто ласкам мазном а празном беседом, зато хоћу вам се и очивестно указати да сам издавна права христјанска рода и подретла."

Те таки из својих недара извади пред њима две маечке иконице: Христов образ и Богородичин; поклони им се и целива их пред вима, пак овако изрече: "Ко се не поклања ни почитује образа Господа нашега Исуса Христа и пресвете Богородице и свих светих, тај да буде проклет и анатема!"

Тадар када они то видеше и чуше, сви у глас о том похвалише човекољупца Бога. То се тако изврши. После опет проговори те рече к патријарху царица: "Но, ето, ја вам се очивидно указах, владико свети, да сам православна цело. Ама ако хоћеш и иштеш да вам сву вашу жељу испуним, то и ви пак што ја имам од себе к вама моје прошење и мољење да ме се не одврнете ни преслушате или не марите за тим бити." На то они запиташе је нека искаже она о чему је. "Какво је то мољење и прошење вашег царства, рекоше, к нама худим?" Рече царица: "Моја прошња и моба к вашој частности и светлости то је: да би се ви свесрдо сви помолили Богу и умилостивите га за мога мужа Теофила еда би му господин Бог опростио све му грехове, а понајвише што је иконе собарао и бешчастио. За то известито знам се, из светога Јеванђеља указивања, да такву вам имате дату од Бога владост како везати тако пак и одрешивати човечаске грехове." На то рече к њојзи овај велики светитељ Методије: "Више наше јакости и силе твоја је та моба к нама, о царицо Ама кроштоно с великим твојим веровањем иштеш, пише се о том ко о чему право верује свашто може достати. Да учинимо то, те сви скупа да се постимо и молимо се чловековљупцу Богу, ама и ти такођер сама са свом твојом чељађу колико год их се находи у твојих полата од старих до младих - девојчад и момчад, којино још и сисе сисају, нек се посте и с плачем се моле умиљато. И знати ће се да ће обичну своју милост указати господ Бог над нама: како свакад тако и сад смиловаће се."

То он изрече к њојзи и уговорише се како ће започети молити се. С отим изађе из полата и оде у своју патријаршију пак уђе у своју саборну цркву, дозва све поштене христјане преда се, од мала до велика, уједно са женами и с децом. А пре тога бијаше уједно скупио све своје владике и митрополите, попове и ђаконе, манастирце многе калуђере ко томе и саме пустињаке стлпнике, затворнике, од којихно су били ови поглавити преизречени свети оци и чудотворни црковни потпори и чувари: Велики Јоаникије и Арсакије и исповедник Теодор игуман, освештени Михаил Сиђел, Теодор мних, писан светоградац, никејски митрополит Теофан, кануном исписивац, и други такви многи врли оци, којино до капље крви супроћ православне вере застајаше и борише се са супротивници. Те ето сви ти једнако прве недеље светога великога поста за целу ту седмицу општо с постом са сузами молише се по сву ноћ Богу држећи им бденија с чатањем и с појањем све за опроштење грехова цара Теофила. Те од то добине већ ево и досад те службе ноћне и бденија посташе чинити се како онда у тој цароградској великој цркви справише се од ових светих отаца са започетком од светога Методија, патријарха, доконаваху се та бдена правила. И то велико богомољство у цркви се чинило. А такођер и ова частна побожна царица са свим својим бољари том наликом постећи, многом деобом на сиромаш, са сузами метанишући, у претишта посипљући се пепелом, у својој полати дањом, ноћом мољаше се за мужа да би га Бог муке ослободио и све би му грехове опростио.

А кад се поче та велика седмица у томе доконавати и би пред зору уочи петка, царица од велике туге и жалости мало заспа. И у великој плахи би у томе сну: нађе се стојећи јој на сред пијарце код великога мрамора Константинова ступца. Виде онде неке с многом јеком и мућњом где проходе путем држећи им у руку разлики бојни пусат и за муку справе. Ту су косе, дурунге, тојаге, бичеве, троструке камџије, удице - а шта и шта није! А посред њих повлачаху цара Теофила гола: с траг с ланцем свезане му руке, тешко бијући га. И кад га опази јадна царица тако безчастног где га вуку бијући и ломећи немилостиво, позна га и приста ићи за њим плачући јој и горко јецајући. А кад већ доспеше до бакарних градских врата, виде онде некога велика и страховита човека кано цара, седећи му на царској столици пред написатом Христовом иконом, те онако свезана држећи цара Теофила доведоше и пред њега ставише га на суд. И та частна и богомила жена разуме да ће му се ту већ крај одсудити што ће од њега бити. Та и паде пред њега, ухвати му се руками за ноге ваљајући се пред њим на земљи и јаочући плакаше дерући се и собом о земљу удараше молећи му се задуго да јој друга ослободи. И на то кано једва отвори своја уста онај страшни цар. Одговори к њојзи те јој рече:

"О жено, велику ти веру у себи имаш! Него, увавести се сад о томе да и заради твојих многих суза и праве ти вере јоште и за велико много мољење мојих светитеља дајем прочку твојем мужу Теофилу" - и со том речу и изговором таки заповеди оним предстојећим што су га пред њега довели, рече им: "Одрешите му руке и пустите га, пак обуците, тер га предајте у руке његовој му жени." То тако чудо виде Теодора, узе га к себи с онога суда, оде весело шњиме одонуд радујући се и тим часом прену се од свога јој сна.

А и свети Методије патријарх по сабрању свију христјана, владика, митрополита и осталих свештеноинока у започетак мобе им за Теофила, и он нешто такво чудо учини за пробу дознану опроштења. Узе у руке свитак хартијски нов те изнова написа онде свим јеретиком имена; грчким царем којино су пре Теофила иконе собарали и најпосле и његово име онде записа, пак сави је и тврдо је запечати. Однесе је у олтар те је метну на свету трапезу под покривач у великој патријаршаској цркви. Пак после тога већ сви уједно започеше молити се за њега Богу све чисте седмице једнако по сву ноћ. А кад би уочи петка пред зору, патријар мало заспа и тако у томе сну опази некога врло светла велика ангела божија где дође пред њега те му рече: "О јепископе, твоје су већ молитве послушане и Теофил је опроштен, него ли више не стужуј, ни досађуј божаству о томе - дај већ свему мира!" И Методије се устресе у сну и пробуди се дрхатом. И ктећи му видело за то сазнати је ли право (да која није исто у сну мачта) сотога места скочи и оде у олтар, узе ону хартију под печатом са свете трапезе, изнесе у цркву пред народ, те распечати и разви је да сви виде. И о, за велико и неизговорно дивно чудо, за приповест би од божјег чловекољубија: другим свим осталим злочастивим царем осташе онде имена им написата у листу по реду, а Теофилова имена нестаде из ње[га] него исто само бело и чисто место бијаше оно где је уписат био међу осталим јеретичаским имени.

И за то големо чудо се прогласи по свему Цариграду, те који год то зачуше сви се порадоваше весело о божјој тој чудној милости и прославише чловекољупца Бога којино многа преславна голема и дивна чудна чуда своја без числа указује свакад. То преславно чудо кад дознаде царица ко томе опет и она јоште побољма се увери јер је доиста муж јој опроштен. Врло се за то порадова и Бога милостива прослави и похвалу велико и јасно даде му, те ома своје људе к блаженоме Методију патријарху посла казати му да опет мало и велико, све христјане уједно с митрополити, с владиками, са свим црковним уредници, сабере и у велику цркву од свију цркви да се скупе тамо и дођу с барјаци, с крстови, с иконами ове прве недеље поста у недељу. И кад се то зби, те се онде народ са своји свештеници по њену повељивању и патријарховој поруки сабра, тадар већ на готово дође и та сама чудна царица Теодора, уједно са својим јој сином царем Михаилом у велику цркву са свим коморници и бољари цареви и сви им удворници, носећи им сваком у руци по свећу.

А кад већ сви се тако састаше с патријархом, понеше литију ходити им с прошецијом по граду: пођоше од велике цркве ходити Богу се молећи, доспеше с ходом до царске капије гдено се зове Гребенарска махала. Онде позадобре постајаше док се доконаше литијске молитве, а ходећи сав народ и с плачем мољаше се у глас вичући: "Господи помилуј!" И с онога места пак се поврнуше те стигоше у велику цркву радо и светло. Онде савршише божју службу, престајаше на светој летургији красећи им цркву с иконами, мећући их како се пристоји сваку на своје место по реду…

А чујте и усветујте се разумно за цара Теофила какав је он и био великоправ и добар испрва; велико добро чинио. Понајпрво је за свога царства поправио и утврдио све градске стене на спажање од непријатеља да мирно унутра бораве се цркве и људи и с напоља што се зове Влахерна, - дивна и чудотворна црква пресвете Богородице крај мора, долазећи погани онде с галијами многу су пакост цркви чинили; оне дуварове около утврди и јак затвор изнутра начини. А и манастира и цркви доста је које изнова сазидао, које покрпио. А правицу врло миловаше и чињаше. Дор плантито горућ је љубазник к истини био тако да је врло мрзио на свакога обестна и неправа човека, грабџију и туђоизелицу, голема мамелџију, каматара или кога обеђивача, силом отимача. То он да и не дочује што би се где од кога које зло парало и чинило или која псовка кавга ли немирост и парба бивала, - све је он то истраживао и злице је хватао и прогонио, по правици сваком судио, мирост и добро сваком захтевао и ко томе одвише још добра је чинио од којихно овде јоште два или три његових добара указаће се, пак ће се већ ово сказивање доконати заштоно и сам то знам, јер много клапитање мрско је људма слушати.

Бијаше неки бољарин, коморник, именом Препосит код овога цара врло му у вољи, први између све господе на гласу. И цар га врло пазаше и са свега срдца га миловаше. И он уздајући се у цареву велику к њему љубав и почитовање, покуси се једношт те једној бољарки, жени удовици, преоте морски кораб с целим товаром пун свакога хеспапа. Она стаде ходити много око њега тужећи и врло му се молећи да јој њено добро поврати натраг и не чини јој насиље. А он и уши своје одвраћаше од њене мобе. Инди, прође у том много доби, не зна жена што да чини. Смисли се и оде самом пару за то на тужбу. Потанко све му исказа за њену обеђену глобу и Теофил на њену беседу не верова јој него започе известније пропитивати од других бољара и добро разбирати је ли онако било како што жена казује, није ли. А кад разабра да је доиста та удовица с неправицом обеђена, не ктеде цар своме првом коморнику о том стуживати ни га у коју бригу метати него ли исто онако смешно и добровољно поручи - што се маскари, нека отето с бедом сироти натраг да. Пак проходи у томе време. Разбира цар о томе је ли издао није ли, пак и много пут му поручи, после и прећњом заказа да врати. А он хич то ни у уши не прима ни мари. Дозва га преда се и онде се обећа цару да хоће доиста издати. А слага пред њим; после пак не даде, него вара жену овда-онда и ништа нејма. Оде пак жена пред цара тужити се. Каза како је исто води за нос, лаже и вара је дан по дан.

Врло се цар на то расрди како је могао Препосит пред њим слагати и преслушати му царску заповест. Таки шњиме раскиде друштво и љубав поквари, даде га извести на високо место како би га сви људи видели да га смотре и остали они којино туђе захтевају и преотимљу. Онде га осуди, те га жива на ватри спалише.

Такођер још и другоме таквоме се згоди једном бољарину што му је цар препоручио био Кијесторијеву владост, пронађе га да он неправду милује а правду прогони. И зато га злим бојем предаде напре избити, а кад се неодста своје злиње, после косе и браду му опрљи ватром, помазаше га с катраном и таквога метну га у заточење.

Тако пак и нека друга двојица од његових магистрата бијаху што кћаху неко селиште да преотму од врло сиромашкога женскога монастира у Авсијској страни, и оно селиште некако насред њихових села бијаше им незгодно; искаху они да га купе, а калуђерице не ктеше им посудити. Инди, силом преузеше. А манастирке на инат одоше за то к цару на вику заједно са својим ишпаном од села. Кад стигоше у Цариград, пропиташе од људи где би се оне уједно могле скобити с царом да би шњиме могле проговорити. Казаше им људи: "Ех то, рекоше, ласно можете добити и састати: будите тамо напољу код Влахеријске цркве а он има свој завичај [навику] те свакога петка тамо излази на шећњу, Богу се помолити тамо." Бише тамо и дочекаше га казујући му своју тужбу. Каде цар разуме што је, даде их под стражу неком последњем у царству своме другу да их има сутрадан довести пред цара уједно с онима парци њихови да им види суд чија је већа кривица. И на то се закле калуђерицама - "Да знате, рече, то право ако се моја господа за то окриве не исто све њино имање што ће се узети и дати се у ваш манастир, него и с главами ће они то заплатити!" То би се згодило тим магистратором да нису скоро с великом мобом били подмитили калуђерице не прети се код цара шњима, јер тако се бијаше за то на њих испизмио цар да их преда суду Препоситову, ватром их сажети. Ама пре суда поручи им нек се међу се погоде за оно село и ако би пристале на то калуђерице да узму од њих двоструку плаћу, а нек већ остане село под њином руком, зашто и тако се је замесило међ њина села. Ако ли се не могу погодити, то онда да излезу пред цара на суд.

И таки сутрадан сам цар посла по њих да их доведу и нигде их не нађоше: сакриле се негде бијаху да више не иду к цару. Казаше му да их нејма. Разљути се на то цар, мнеде да су оне протерате из Цариграда. Онога друга коме су предате биле да их чува код себе, зовну га преда се и врло изби. Заповеди му пак брже куд зна нек их тражи и доведе их онамо. Оде, свуд пропитива и муштулук дава, ко је чуо, ко ли је видео где год да му докаже и једва им траг пронађе где су. Оде онамо, оне не хтише да иду, те на силу их, без воље им, довукоше пред цара. И онде право пред царем исказаше да су се лепо међу се погодиле и своје су дуговање оправиле и у свему су благодарне. Те кад се оне од свега испраше, отпуштене бише, тако и они магистратори мирни осташе; своје се кривице ослободише.

Тако се казује за њега да за његово доби царовања нигде се то није могло наћи ни чути да је где год ко чим обеђен или занесен и кроме кривице које оглобљен. То се обиходило, тражило се по свему Цариграду и пропитивало, има једампут до седамнајст дана, и нигде се није могло пронаћи тога човека да би ко с киме имао коју даву и парницу за што, ни ваде или које кавге и гареза није било међу људма.

Од царева страха све је у миру било.

[Из Гросерове књиге о планетама]

Прво је ово над нами понајниже небо, што на њему месец стоји. Месец таку снагу има и то чини да расте човек и из детета бива голем човек. Јест и света Богородица со тим месечним небом; и она мале људе на големо уздиже:

Десетник-монарх

Једанпут у Цариграду Леон Капрал шетајући му се с напоља поред бедена градскога саму, нешто чаташе светој Богородици, а тек чу одзгор с неба ка женски глас где к њему говори. Каза му света Богородица да ће он цар бити. И наскоро зби му се то проречење, те из мале му официје (што је то један десетник!) и из тога би грчки цар, велики држац монарх…

Четврто је оно небо што је сунце на њему. Од сунца преузимљу људи себи смишљивање, виделу очну зраку, чувење, мирисање, осећање. И света Богородица је налична томе небу сунчаноме; она даје људма умље, памет и разум:

Икона Богородице Одигитрије

Бијаше у Цариграду једна икона с младенцем Богородичина што ју је написао свети јевангелист Лука, чудотворна прозвана именом Одигитрија, то јест, проводница. Зато се тако зове, јер указала се је била двојим слепцима, те их је довела до цркве, и онде им је дала очи и лепо провидеше. А како је она то онде у Цариграду чудо учинила, те је оним слепцем видело очно дала, тако она и досад то чудо указује; лечи слепе, глухе, неме и добру свест несмишљеним даје…

На шестому је небу звезда планета Јупитер. У тој планети који се роде, бивају високи, јаки у снази, крути, коштунави, ка заточници гиганти. Слична је и света Богородица томе небу зашто и она људма накнађује узраст и јачину им даје:

Неимар и три ђака

Кад је први христјански цар Константин у Цариграду начињао једну цркву и три самотворна мраморна дебела и висока ступца онамо довезена и метнута пре дуварова сазидати (да после шњима изнутра подапру црковни таван), дође то доби да се дижу. И толики људи зграцаше се да их дигну и исправе; много се мучише, а ни кренути их са земље не могоше. Не знадоше мајстори ништа што да чине ш њима. Пак оне ноћи дође на сну света Богородица, те рече неимару, зидарском поглавару, нека дозове три ђака из школе: они ће исправити те камените диреке. Како дођоше, она три ђака таки исправише они сами без ничије помоћи управо дупке. Ама маечка су деца била, не високи момци…

На седмоме небу има планета именом Сатурнус. Која се деца у њено доби роде буду људи оштроумни, бистре памети, многозналице, скоро осећни, разборити…

Осмо је оно небо на кому но се све звезде виде, и то се небо називље тврд. Тврдо је и заслонито: више њега ми већ ништа погоре не можемо видети што има…

Небесних кругова пише се ето седам нами виђених што има, а осмо је закриљено са звезданим кругом од нас; ми га не видимо. Зове се тврд и на њему је одзгор вода што са шњега доле роса иде… Сврх тога пак има небо само од криштала. Девето небо и то је небо прозрачито, види се кроз њега. Свим тима небеси и пречиста дева Богородица се нариче. Јест, она и кришталним небом, те како криштал држећи га супроћ сунца запаљује пушчани прах барут, тако и пресвета Богородица запаљује с божијом љубављу срдца грешним људима да би започели Бога миловати, а не овосветски грех. Грешне људе Давид у псалму прахом их називље говорећи: "Да се са земље смету кано прах испред ветра".

Икона на стаклу

У неком вилајету што се зове оно место страна љузитанска, неки се чудни за дивоту криштал находи, те по на више образа иконе малирују Христове и свете Богородице. И написати на њему Христов [лик] само то стакло с разликом формом указује ... Кад види се малим дететом, кад пак момче младо дванаистогодиштно, кад човек свршит од трист година, кад опет распет на крсту, часом пак грозна страшнога седећа на престоле судију. А једном формом написат је, не од толико руку!… Тако и пречиста девица Марија налична је томе кришталу…

Десето је оно прво небо, што ходи и обрће се у круг наоколо и дурма ходи, нигде не стоји. То небо и остала небеса вуче за собом, те се окрећу сва за једним, ка сахатно велико коло што и остала кола врти за собом.

[Књижевни спор у Цариграду]

За царства благовернога и христољубивога грчкога цара Алексија, презименом Комнина, што се је био оцарио у Таниоту после цара Нићифора, за његово то доби, у Цариграду бијаше постала међу Грци књижевници а и простаци, нека скандала и мућња с распирањем, растаљано по себи на троје обашка, с великим, инатом за ова три архиепископа, Василија, Григорија и Јоана Златоустога.

Једни без изма кроз наук дичењем на велико уздизаху хвалећи им великога само Василија, по његову великоговорљиву и много на широко о свему издавату му знано сказивању, и за врло добру му ћуд, здржавање право по ангелски, кано да је освем тела био, - тако се живљаше на земљи. Него позатега и тврде ћуди бијаше и никога жива се не устручаше што с презањем. Нити на ласно чија згрешивања отпушташе. Никоме живу он кога хатера да гледаше нездржном се право по закону. Ништа у себи он што од човечаске натуре ни за лек не имадијаше.

А светога Јоана Златоуста, зато смањиваху по његови поучитељни слови, што он инач је супроћ Василија, гледећи му на нелагоду и слаботињу ту човечаску, учење му изговараше послабљајући тегобу људма. Зато, еда би се скоро и радо се обраћали к Богу с кајањем од грехова. Пак на ласно их опрашташе, да се не плаше од многе каштиге им кривци. Тако их на слатко настаљаше с поучавањем, сазивљући свију општо на кајање с многом и разликом богоизтаканом из њега вешто с приводном их беседом. Те ето, зато њега опет једни побољма почитоваху уздижући га на велико, а Великога Василија и Григорија споразумљивања им се рад тврдих и опорих, врло стезатих беседа, кано с нехатом учење им презираху. што им за раслабу не бијаше по вољи.

И једни Богослова Григорија понајбољма дичећи га, хваљаху, кроз мудру му, много извијану и покривену беседу, с разликим приносом, кано кићено се с говорењем, што врло вешто о свему учен бијаше. И ту им великодичену јелинску мудрост он ниподашто је намењаше. И то христјанско учење свецело до краја бијаше свикао, јоште и преизвисио с потврђивањем. Тога рад и више га неки узвишаху, а ову двојицу потако сниживаху преспевањем од овога.

Те ето, с тога им се инатна препирања који је од кога био мудрији и бољи с разумом, учини се смућња међу књижевници. Те на троје се и с простаци разделише, и тако једни се називаху василијани, а други пак, григоријани; трети - јовановићи. Те којино бијаху од људи поговорљивији, удиљ се препираху међ собом за та три имена.

Много време прође у тому се инату раздорноме цароградском. А кад наста јепископом неки врли човек, о свему вешт, књижан и много беседљив, свој јелинској мудрости изучен, о писму усталац трудљив, и собом од натуре му добричак, угодан Богу и правим христјаном, како што и његова списана слова о њему сведоче, какав отресен и врли пастир и освестан учитељ бијаше, свети Јован, евханскога града што бијаше владика. Те њему почеше се насаму, виђено - не на сну, него онако с доходом, јавно, указивати ова три светитеља беседљиво к њему с разговором о Богу, о небу и о закону црковноме. Понапре особито по један исто дохођаше к њему. И пак скупа, тако јавно сви тројица сташе виђено пред њим, те му рекоше овако:

- Ми, ево, како што нас сад и видиш, код Бога смо једнолики, Нити то међу нама да има што разлико супроћ, која размеса. Него док смо овде, за овога нам живота пастирствовали, по времену особитством сваки [од] нас подизат с божијим духом изаради људскога спасења, како смо пуштани били, такав смо свет држању народно и давали. А то међу нама нит' има кога првога, ни другога, поглавита ли, ни последњега. Једне слоге смо ми сви тројица и једне форме пред нашим спаситељем Христом Богом. У томе и то је међу нама така обштина, где ко једнога од нас с наречењем имена призове, ту смо и сви три уједно. Тога рад, и ти, друже, дигни се, те буди о тому радин с провиђањем ти. И устави тај метеж и гарез дизати несвестно изаради нас. Нек се људство не буни нит се по себи раздељује со тим неваљалим инатом. Закажи им по нашем виђењу ти, смирити им се и уједно нас једнаке мнети… И ти учини ту љубов к нама, те нас прикупљено уједно, годиштем у које доби ти се свиди, један дан тај праздник нам у скупштини уреди светковати се и предај народно тај указ за сазнање вечито држати се…

То они му изговорише и таки на очимуглед горе к небу одоше сјајни више од сунца, друг друга по имену сазивљући. Потом ови преподобни Јоан евхански јепископ како што му отказаше упословати, скоро се диже провидети о тому. Сабра многи народ скупа, јерно он на гласу свуда бијаше прочувен по добри послови му. И свуд по вилајети христјаном предаде светковати се о овоме празднику.

Прилог V

[Повест о трговцу]

У оно првашње доби бијаше неки један добар и милостив трговац хришћанин, и колико му је Бог наспоривао добитка у трговини, толико је он, пак повише, делио за душу.

И једношти, по свом завичају, иђаше са својом трговином на пут и дође у ручано доби у један бирцауз да отпочине мало. Пак таки онде дође преда њега један просјак просити од њега да му што удели. (А од пређе није тога адета било хришћаном кано сад што имаду невољни и рђави адет уделити сиромаху један новчић или комадић маечак хлебца, и то срдито преко срца пружи, те му да, и тужи се јер им нестачи надавати, пак или га со тим прекори или нагони га да се онде моли Богу за њега изарад оне његове мале рђе. Него ли су они од пређе болбол пространом руком давали и делили форинтом и дукатом или без броја: колико захвати му се у руку из џепа или из кесе толико и да, а не мотри колико је и не пожали ни мало за тим. Те то је права милостиња којуно Бог прима, што не зна човек колико даје. И како су то они онда давали и делили, тако је пак и њима Бог троструко наспоривао и давао им и телесно и душевно спасење. А сад како дају, тако се и њима враћа и даје се…) Како и за овога христољубивога трговца спомиње се. Та он ваљада је имао новчић у џепу, или парче хлеба да одломи те со тим да га отисне од себе да му не досађује, зашто сами ви то знате да се у бирцаузу не може без новца ручати ни без хлеба обедовати. Ама може бити да се било мало хашлука згодило, а с малим не може га потпомоћи, та и рече му:

"Ево, добри брате, како ме сам видиш, јер сам на путу, а товар сам пустио те је отишао преда мном с кираџијами и с момци напред. И сад тако нејмам код себе што бих ти дао, него моли се за ме Богу, да здраво и мирно ходим, а кад се вратим даћу што ти је за потребу." А просјак му рече:

"Да како ја могу знати кад ћеш се ти, господару, вратити или у које ћеш доби пак овуда проћи?" И на то му рече трговац:

"Овај и овај дан гледај ме, ако ли се онда не састасмо (и указа му онде на једном месту клупу где седе дњом и вечер испред куће људи) - и рече му, - а оно ето видиш ту клупу; и што ми узбуде Бог отказао, онде ћу ти оставити и зачепркати испод даске."

Пак забави се купац, те не дође у оно речено доби, зашто штоно веле људи - путу рока нејма. И онај сиромах у уречено доби дође онде к бирцаузу, чека га, еда дође како је рекао. А кад га не би, тај мнеде да је већ и прошао. (И со тим послом просјак хоће честит да остане, ама после њега пак трговац онај ради свога добра богаљ ће остати.) Мисли се просјак: "Ако, рече, узбуде прошао, биће ми штогод онде, како је рекао, оставио под даском у земљи." И у сутон мраком оде да погледа и да потражи није ли штогод онде. Подиже даску и поче гребсти ноктима земљу и разгртати. Али нађе онде големо благо: један велики пун казан дуката. Извади га из земље и одшика дома, те се врло обогати и учини се господин.

Купи себе господске полате у граду, јоште к томе покупова селишта и узе коње, волове, камиље, мазгде, винограде, поузима робове и робиње, и слуге и слушкиње најми. Што год је потребно за једнога господина велика, свега тога састави, пак се ожени од једнога царева гавалира кћером његовом и велико се славно поче живити у многој око њега служби. Ето видите што чини благо кад га човек достане! Телесну тафру хоће шњиме да проводи а не души место со тиме да тражи. (Зато га Бог двакоме и не да….).

И по неком времену сустиже и онај трговац пак к оној гостинској кући и паде му на памет онај просјак што му је био обрекао да му што да, или му онде под ону даску остави. Обзира се, еда га где види, а кад не би, тај узе неколико дуката у руку да му метне и остави под ону клупу како му се је био обећао. И сагну се да онде метне, и таки ђаво га онде смлати и сав оста наказан од главе до ногу…

И много време преби у тој болести свуда обиходећи и тражећи лекара и лекова, те све своје добро потроши до новца, до по, лечећи се. И кад ништа, ништа ни за трун не би му помоћи и оста онако наказљив, пак већ поче просити од куће до куће и тако се живити с просјачином. Онако невољан пак у неко доби се намери те улезе у двор к ономе бољарину, што је од пре просио, с кога је он и налепио, те је ону болест достао од врага, а онај се пак, кроз овога обогатио.

И тај га његов предобилоимац прихвати кано и осталога кога од просјака. И заповеди својим домашњим ако је гладан да га имаду нахранити, и забави се овде у његову двору докле једе. Паке га поче распитивати онај домаћин откуда је, како ли је и одашта ли му се је случила та љута болест на њега. И он све по реду исказа сашта га је оно нашло. И прознаде га бољарин да је право он исти онај човек што је кроз његов посао њему дао Бог оно туштено благо. И рече му:

"Еда си ти то онај трговац био?" Одговори му сиромах:

"Ја сам, рече, господине." Пак му на то исказа се богати, јер је он тај просјак у оно доби био што је просио од њега. И рече му:

"Ево видиш ли, све ово што има овде, да знаш, изаради тебе то је све мени дошло; онда ми дарова Бог, те под оном даском нађох благо тражећи ми на твоју реч јеси ли ми био штогод оставио онде и хвалим Бога, доста сам нашао.'' И он сиромах разуме већ да је право то згодило се тако, и на то му пак натраг рече:

"Тако је пак мени онде изарад тебе навео ђаво ову болест." И рече му богатица:

"Брате, не брини се од сад; кад си већ к мени дошао и познали смо се, ако се је изаради мене та зла болест теби случила, жив господ Бог, да од данас нећеш више изаћи из мога дома и од моје софре се разлучити. Догод сам ја жив, хоћу те лепо држати и пазити и да са мном заједно једеш и пијеш."

И тако већ и оста у његову дому. И не да је што рђаво марио за њега, него и врло се је старао и радио о њему ка о рођену брату своме, тражећи му лекова и разлике хитре докторе му доводити да га видају. Ама и не могоше, те не могоше ништа му помоћи, зашто од врага је на њему јазва била, и прости човек томе ништа не може помоћи… И после свију доктора намери се из далека неки на гласу лекар, те дође онамо видети тога болесника, каква је и што ли је та болест на њему. И рече:

"То је чудна болест и ничим се то другим не може излечити, тако да знате, кроме ако би тко заклао своје прворођено мушко дијете и с оном крвљу да га помаже свега од на крај до на крај. И од тога би таки могао оздравити, зашто од те болести док један не остане мртав, други не може оздравити, зашто тај је човек смртно ударен и нејма му другога лека освем то ако му фајдише што велим."

И каде то чу онај богати домаћин, узе се о том мислити што већ о том да чини. И у њега самога бијаше једно мушко детешце прворођено у колебци и смисли се да га закоље теке еда би исто онај оздравио, јер до конца се је бринуо о њему како, и у чему год да би му могао помоћи. И за многу к њему љубав чекаше згоде кад би му то могло пасти руке освем матере му да га закоље. И једанпут згоди се те му оде мати у илиџу купати се и забави се позадуго тамо, а дијете оста спавајући у колебци повијено. И он таки приону скоро фришко, те га размота и извади га над леђен те га закла и крв му источи у чанчић, пак онако мртво дијете метну га у колебку и покри га. Пак узе болестника са собом у потају на врло сакривено место, свуче га свега гола и помаза га свега, од главе до ногу, оном детињом крвљу. И на ти мах, таки човек оста здрав, ка и од пре што је био.

Ама то чудо сам Бог учини изаради вере тога човека и његове љубави коју је имао он к Богу и к сиромашма, а не да би му она крв детиња што могла помоћи! Зашто то су многи цари и господа кроз докторске лаже клали децу и мазали се болестни, ал' им ништа то није помагало кроме исто једну грехоту велику што су добивали себи. А ето, овде и по овому послу, то се и врло засведочава да је тај лек од Бога се тому човеку здесио, а не од саме крви, зашто каде му дође мати из илиџе и уђе унутра к детету, узе да га подоји сисом и каде откри га, ал' оно стаде плакати живо и здраво и ни белеге на њему не бијаше.

ПРИЛОГ VI

[Како је испеван Триод]

Ево данашњега дна те и ову књигу божеставну штоно се зове Триод узесмо и по божијој вољи започесмо је чатити, коју но многи од светих и богоносних, врло хитрих бистроумнокрасоторадилаца, наших отаца, лепо и добро како се достојало и ваљало је (од Светога Духа подизани) саставише и уједно сложише, те постне, на хвалу Богу и Богородици песме учинише за црковну потребу свим христјаном на душевну хвалу да буде. И то понапре од свију измисли три, велим, песме, тако ми се мни у налику свете и живоначелне Тројице велики каноном творац Козма у великој и светој страсти Господа и Бога и спаса нашег Исуса Христа седмици по именовању кратко свакога дна, крајегранесми умисли песни. Од когано и остали од светих отаца (а најпаче од њих Теодор и Јосиф студитскога манастира) по наглости онога и другим недељским седмицама свете и велике четрдесетнице великога поста, саставише и томе манастиру студитскому понајпре предадоше држати се. И понајвише исто за појање песме учинише и уставише цркви лепо по реду свакоме дну и ко томе и осталу службу како је у књиги потреба, трипут на сваки дан чатити се; да речемо рано, и на часови, и вечер. И како је који дан по имену, тако и песме по реду учинише: понедељнику, првоме дну, метнуше прву песму, уторнику другу, среди трећу, четвртку четврту, петку пету, а суботи шесту и седму, а осму и девету песму једнако на сваки дан уредише чатити се, а недеља, век како се назива господски и васкресенски дан и служба васкрсна у њу једнако се доконава и чати преко све године, ако кад и прилаже се које јоште и друго правило к њојзи, докле триод служи или му који светац згоди се у недељу, и она се називље и први дан, а и седми и осми и коначни дан, јер осталим свим даном недеља је кано кључ: она све затвара.

И овај први управаџија тропеснам, свети Козма и светој великој суботи бијаше сложио четворопеснац, пак после тога кад настаде грчки цар премудри Леон, заповеди идруменскоме јепископу, да речем владики, свршито цео канон великој суботи саставити. И он нађе некога проста калуђера књижевна, именом Марка и исписа цео канон по црковном завичају, и приметнуше га у триод на велику суботу и зато се ова књига и назива триод кроз три песанце. Нити да је све исто у њојзи само тропесанци, него ли и цела свесвршита правила стоје у њему; ама више кроз њих именује се тако ипак понајпрво што се започела од велике недеље намером ето светими оци нашима, књига "триод" зове се. Укратко, спомена ради, колико испочела Бог над нами добра чини и указује чуда и да знамо све по реду што је испрва било и стало се свашто на спомен првашње овом књигом издати се свима на знање да виде.

ПРИЛОГ VII

[Блудница и велики доктор]

Беседник: Кано бистро изворно водено врело које дурма истаче чисту воду многим за пиће - ником није забрањен когод теке исто хоће узимати частно тога дара - такође и божја благодат свим је отворена за давање когод захтева је к себи примити, што и сам Господ спаситељ светим Јеванђељем гласовито свију сазивље. Не одбија нас из тога сабрања поштена доходити нам и мудрост црпсти из тога великог окиана водна којино је сав овај свет опасао те сва мора водом испуња. Вели Господ: "Ко је год жедан, с драге воље да долази к мени напити се." Зато ево и ја неваљац приникнути и дотаћи се желим и сркнути те сладости, пак лепо му захвалити на напитку и после удиљ са сузами пред њим се молити, да би се и ја кад год опростио мога многог греха ка и она блудна жена свесрдо јој захтевајући с врућом душевном жалошћу омити јој своје грехове, врлу ону чисту своју свест учини!

Него ли ход'те, о христољубиви послушатељи, целокупни у вери и у надању вечне славе, те се наситите доброга исказивања оне врле и дивне жене зовући јој чисто, како се Богу приликује говорити и ваља то згледање похвалити, што је ова жена саставила људма и ангелом. Како уђе, како ли покуси се на гласу свим обзнањена штоно су се сви књижевници, господа и бољари грозили од ње (једна курва вилајетска) у велике кнезовске полате, пред све кметове седећи им и частећи се уједно с Христом! Она се усуди и у то доби на ручку уђе пред Христа да исто може се греха опростити. Стаде му за леђ'ма и сву своју кривицу кроз мисао пропусти, те му се потанку без гласа исповеда.

Гледајте људи божији, да чудна о себи старања и паштења о души да не погине под грехом! Како саже своје срдце, те све пренехаја ни се од толиких онде удворних слуга уплаши! А ни које господске заустеге и прећње се, зиндана препаде! Хаман, усред судце толике утрата мислећи се у себи ако ће и погинути, не мари, а зна да је Христос благ, неће је издати, те тврђа од гвожђа и камена се учини еда би исто душу своју очистила и спасла се. "Сумњајући се, рече, у стиду и бојећи се, то се ја никад нећу спасти ни се кад растати с мојим грехом поганим!" Не хаја ништа за људско пљување на њу, ни ударца и истурање од слуга напоље, ни прибра никоје боље доби на други пут своме повраћању.

Блудница: За коју срамоту безобразну (смисли се у себи јој говорећи) да кад нисам имала стида ни срама онда китећи се и мажући, цифрајући ми тело, свуд ходила, из врата извиривала и кроз пенџере, на улици стајала раздрљујући ми своје прси, с мазном беседом мамила и канила момке, и когод хоће са мном бити сваком слободна била, и сасма кано вражја мрежа била, - ловећи ми људе у смртне склепе - и сад тако да учиним својевољно ходећи ми бесрамно к великом доктору, а где је да је, ништа за то, да се излечим од моје гнусоће, те место смрдљиве да обмиришем! За укор бићу некад и похваљена!

Беседник: Дође и припаде, ето, пред свим они кнезови к великом лекару, којино свију једнако пушта и прихвата себи и никога не одрива од себе.

Блудница: Да му (рече) све моје злочесте искажем послове што сам сваки дан чинила поганећи ми своје тело и друге туштене с мојим украшивањем ловећи будаласте и паклећи их; својим очима и својим обрвима сам грешила, понајвише с намигивањем осмешно нудећи на грех. Тако пак сад да и сузе грозне нека роне. К врачу таки, к светим стопами да се приближим и освестно паднем пред њим!

Беседник: Ту намеру у себи углави та жена. Мотраше време томе дурма ганећи јој за том жељом како и с којом приликом мислећи се, могла би она доћи у добро доби да би се до владичиних Христових ногу докучила. Ето ти јој једампут падне фурсат. Дочу да је звао Христа к себи на ручак један кнез, а њему је нека зла проказа била и зарад тога други су се бољари и клонили од њега по завичају жидовскога закона, онако кано једни од чумника што се ушундишу уједно састајати. Ама Христос тога њихова адета, ако су га и корили, ништа то није пробирао. Ко га год исто к себи зазове с драга срдца, к сваком је он уједно с апостоли својим ученици ишао. Те и тадар оде у дом к томе Симону, проказну фарисеју. Разуме жена да је већ онамо Исус на ручку. Ишла би али не може с празном руком пред њега изаћи. Мисли се што би понела и досети се: "Друго ништа, рече, није тако прилика него лепа господскога стакло мира да му однесе те шњиме ноге да му опере."

И таки брже оде у једну патику где сваку миризму продају. И идући јој путем говораше у себи:

Блудница: Где бих ја то избрано миро могла наћи за великог доктора еда би га прихватио уједно сас мојим сузами? И хоћу ли што повише платити да би ми по вољи лепо миро издао, да га рече, напре прокушам, и закунем га с божјим именом и са светим оцима у којих но они верују, шат ми да оно врло хубово царско миро за почаст онога великог небеснога цара.

Беседник: Узе подобре у руке новаца, дође к једном патикару, тихо му пробеседи; назва му божју помоћ:

Блудница: Тражим, рече, понајбољега штоно је за велику господу мира, ама таквога ми ако хоћеш, рече, дати, бољег од бољега да се већ нигде полепша ни боља не може наћи. Зашто, ако ми што неваљало даш, волим га и не узети, јерно великом човеку, бољем од свих људи, хоћу ја то на поклон да носим.

Патикар: (Насмеја се патикар и шалећи јој стаде говорити) О, жено, несмишљена, рече јој, што ли то неслане те речи говориш? Та тко има у овом граду ко тебе не познаје која си и каква ли си, и твоје многе милостнике свакојаке, сиромашне и богате. Мени јест миро за продају ако га кому продао свако од своје цене; ко какво хоће купити у том нејма варалице - које је какво, таква му је и цена. Ама дотле ти ја не дам изборли мира док ми право не искажеш на име коме, какву ли човеку то хоћеш да однесеш и што ли ће он теби дати пак уздарје, толико скупо проћу тога царскога врло скупа мира? Еда је од кога царскога или великобољарскога рода син, тај твој врло мили јунак и толико си прионула молити се и видим да врло хитиш однести му брже док није куд отишао? Та од Давидова колена већ пресекао се тај род, нити више у Израиљу има тог царскога рода да где влада и господује овде, а еда јест од тога подретла тај новајлија твој ашик? О моја мила, та искажи га ко је, рад сам га сазнати, јерно ово је сасма скуп пешкеш!

Блудница: (Онда та дивна жена умиљато му одговори, те му рече) Бога отаца убој се, те ми дај једну рукатку стаклену мира еда бих стигла и застала мога великог и пречистога мила љубовника! Убој се, човече, Бога којино је дао велику снагу Мојсеју у једном дрвеном штапу, те шњиме море раздвоји и воду окамени и људе ка по суху пешице проведе кроз море! Заклињем те, момче, оним костима светим прекраснога Јосифа што их је Мојсеј у торби на рамену преко мора пренео овамо у збежанији са собом, продатога пре са зависти од своје му браће у Јегипат, и тамо право велику аспиду борећи се са шњоме, надвлада је! Заклињем те, млад јуначе, с Ароновим жазлом којино је лепо мирисно лишће у руци му под шатором процветао! Заклињем те, момче, оним божјим гласом што је на Синају из пламена трнова с Мојсејом се разговарао! Заклињем те, момче, Богом који је скроз Мојсеја из суха камена напојио у пустињи жедне људе и лице Мојсејево тако просветљао да нису људи могли гледати на њега! Заклињем те, момче, светим ковчегом који је на прелазу Исуса Навина с војском зауставио тећи води на Јорданској реци, и оном силом што је пред Исусом зачас превратила и соборила Јерихонске бедеме да на јуриш Израиљи ударе у град, и заустављењем оним сунца за три сахата да се не скрати дан док разбије своје непријатеље и похвата их да не поиспоутичу у мрак! Ето, знај и виђ' да ја знам за Бога и све свете оце, дај ми већ, човече, једно стакло мира, дај а не надговарај се толко са мном нит се много инати! Ама лепа ми исто дај а колико иштеш да ти платим! И пусти ме да идем с добрим разговором да бих скоро застала на месту и видела драгога господина ми мила пречистога владику.

Патикар: (Опет миропродавац проговори к жени) Видим јер ми потпуно дајеш цену за ово стакло мира, али чудим се што ти је то толико тешко зашто ми не именујеш тога голема твога милостника што си се скоро шњиме сјаранила? Мило ми га је сазнати; то ти право кажем да не могу ти дотле дати док ми га не укажеш који је! (Чуди се човек врло штарад жена неће да каже и мучно му је зато.) Колико је испитујем, а никако не може да се изда и да каже; дор ми зато срдце пуца.

Блудница: (Пак поче га жена заклињати и говорити) Дај, човече, дај, бојим се нећу га застати! Кад ћу га више наћи и видети не знам да своју жељу испуним! Убој се, рече, Бога човече и отпусти ме с лепом речу те ми облагчај души. Бога пречистога који је дозвао Аврама и сина му је прославио, такођер Јакова Израиљем га нарекао и патријархом га је учинио дванајст коленом Израиљевим, убој се човече Бога светога, који је у туги свету Ану молећи јој се послушао и дао јој је родити великога пророка Самоила. Убој се човече Бога, кош се скоро здесио у помоћ красној Сосани, те ју је избавио од лаживих стараца неправеднога уморења каменитог боја! Сверуј ми, млад јуначе, те ми дај стакло частнога избрата мириса како што сам знаш које је понајбоље! Ако би ти, о човече, прознао моје распаљено срдце, не би ме за толико ту коштунио ни ме задржавао, него и сам скоро би ме одатле одслао!

Патикар: (Опет јој патикар рече) На ину не може бити хоћу да знам за стакло куда га носиш. А послушај ме, о жено, да ти још нешто проговорим. Много ме ти заклињеш и дотужујеш ми с твојом хитњом да би ти дао царско миро а ја те пак много питах и врло те молих ко је тај такав, а ти не мож' се усудити да га искажеш. Еда је он од свију људи заир повећи на гласу господин? Или је полепши тако да му нејма на земљи друга, те си се толико ужегла за њим те и царско миро иштеш на дар му дати? Да није који род Давиду великому цару, или друга вишњем Богу, Аврама, које колено? Та кажи ми га ко је то, што тако чезнеш за њим да га се нагледаш и нагрлиш?

Блудница: (Ујазби се на то жена те му преко рече) А што је теби до тога, заир захтеваш и иштеш да се ја теби исповедам, те ме толико кушаш и нудиш ме да ти се искажем што год ми на срдцу лежи, каква ли сам ја? Та дошла сам куповати од тебе ако си поштен трговац, а не надговарати се и надпирати с тобом, зелен јуначе! Срам те буди човече од Бога ако се људски образа не стидиш; Откад камкам од тебе узалуд те с неком лакрдијом задржаваш ме, до шта мени није; друга је мени мисао! Смилокрви се, човече, и дај ми за новце што од тебе иштем, те ме већ пусти да отидем данас!

Патикар: (Мучно би за то патикару и рече јој) Да голема чуда те ни мужа од ината нећеш да би ти ко сазнао. А ја то од љубави те то налепо питам, а не за које зло или укор!

Беседник: Виде већ жена своју невољу што ју је снашло, започе све потанку исказивати му се: штарад иште и што ли хоће чинити с миром. Ваљало јој се чисто све пред њим исповедити што је год грешила, а то је тако Бог хтео да се понапре пред човеком исповеди а после од Бога проштење да пита… А Бог свуд назире и гледа где се што чини, говори ли се и без исповеди нејма покајања ни без световања. Ето смотрите христијани прву исповед женску пред човеком и дату јој пак науку како би изашла она пред Христа и проштење за своје грехове примила. Лепо је светова и научи као и сад што су духовници, те све је са слатком и мазном речу миропродаџија на то доведе и примами да се она понапре исповеда, пак онда иде се пред образ Христов кајати и плакати се онога јој греха, канда је право знао о чем она ходи.

Блудница: (Кад је дотлен с речма наврди, узе жена исказивати се) Да знаш, рече, господару, од мене да нејма у овом вилајету позлочестије ни горе и поганије жене, колико сам ја моје тело преко врха скрнавила с блудом! И не то ми је задоста било што сам собом курвала се, него јоште многе туштене и поштене остале жене и господарице освем. свакојаких жентурина, на тај злочестлук навела сам, поганити младе момке и неосвестне људе. Пак ето сад и тако све помало мазул остасмо како тај велики учитељ поста у овој земљи Исус Назарјанин. Сами се људи и младеж одбише од нас. Та и ја грешница поскоро такну ми се нешто у срдце и мени, да се већ свега одстанем и кајем се. Како видех тога светога дивнога и великога мужа где се указао чудан и знаменит доктор, спаситељ људски, и таки ми се душа заигра за његовом красотом. Зашто сама својим очима сам видела његова дивна неизговорна голема чудеса и силу непребориму како врло с драга срдца грешнике свакојаке и злочесте невољнике наказне прихвата и састаје се шњима; ни од кога се не одбија, ни кога нечиста прогони од себе. И свију потпомаже својом кадрошћу, не срди се што много долазе му и насрћу многи и без времена к њему, и ништа му то досадно није. Видећи ја то, пронеразих се у срдцу те рекох у себи: да што ја чемерница овако злочесто се живим а не долазим к њему? Моји су грехови туштени, сва сам блатна, сва се сагњила, да што више оклевам, око шта ли се бавим, те не провиђам за своју душу? Другога таква времена никада више не могу пронаћи ни тога таква милокрвна доктора тиха и слаткоречљива. И мени се тако мни да је сам Бог по његовој властитој беседи - штогод рекне све се оно сточе, и с беседом исто свију вида и оздрављује а и грехове властито опрашта. Такво врло доби ево сад сам добила да одем пред њега, не ваља ми доцнити се о своме лечењу. О томе се сад паштим од својих ми послова дуг исправити, јерно ја пронашла сам праводоброга опроститеља, знам то да сам згрешила без прилике за укор, нит се могу иначе опрати ни са себе збрисати моју скрнавост, него ли то се уздам да к његовом многом милосрђу исто једна кишна капља указују се сви моји греси. То дурус знам да ако теке узмогу се к њему приближити, таки ћу чиста остати са свега ми грешнога злостављења, прогонећи му од мене сваку неваљалу натуру, ту телесну злу жељу и све ми опростити хоће што сам год с беседом и урадењем творила. Ето, младићу, већ све срдачно моје потајности пред тобом изригала сам, дај ми већ једну рукатку мира, доста сам те већ чекала и бавила се овде. Кад си ме на силу толико заустаљао, што ћу ти; гледај и ти за другим послом а мене пусти да идем, а што си толико навалио те си слепачки прионуо да прознаш коме ја миро носим!

Патикар: (Разабра све те женске трагове патикар, рече опет к њој натраг) Постој још мало драга госпо, нешто ћу ти лепо изговорити за твоје хвајдисање да буде. Кад си ми се све исказала што си наумила и да ти се поспеши у томе! Голема си то љубазника не земљанога него небеснога ома на фришко придостала, којино само својом влашћу и с речу свију лечи и лепо оздрављује и по божаски с памећу људе просветљује и осветљује, те од својих му послова видело само славан је и похваљен. Врло ћеш то учинити, о жено, што си наумила. Свему људскому [роду] сад се нашло спасење големо, а теби самој, свим грешником кћерко, понајбоље и попрече. Од сад да будеш свим преподобним оцем сродница којигод су право веровали у светога Христа да ће доћи и родити се на овај свет, како сад видимо да је он исти међу нама. Него послушај ме што ти мало света оћу дати и с вољом лепо за поштење ти да прихватиш то што ти имам говорити, јерно и ти сама то добро знаш да су фарисеји људи поносљиви и врло лукави и свачем зазорни и мучно ћеш докопати се да улезеш пред њих унутра. Велика је та краста на њима што они свакога сасма проматрају и куде, а двообразни су собом. Ама Бог је велик, снажан и човекољубац и заблуђене тражи, зашле враћа, стојеће у мраку просветљује, својим милокрвством грехове прашта. Заштоно ако те исто смотре да хоћеш унутра ући, знај таки ти испред тебе хоће запрети врата. Испсоваће те ешкиле и досадити, ама ти тврдо се држи ништа се не препадај ако те почну што ружити и отурати. Стисни своје срдце кано камен и обезсрами се. О свом курварском послу како те није било срам ни стид безпрестано поганећи се, тако сад јоште сврх тога колико више ваља ти се обружити и свега обнехатити да би исто своје спасење сусрела и достала. Слободни су сад овде и робови ишћушати те, вратари и слуге хоће те псовати и заустаљати, ама ти ни за што не мари а понајбољма гледај еда би како потајем провукла се унутра, и хитро врло спуштено Христу се укажи. Кажи се расцвељено и сузно, кано што си и сама прво рекла пољубити стопе пречисте Христа Бога да ти благо буде и похваљена на гласу ћеш и допосле бити. Та чуо сам и сам да је он данас на ручку у прокаженаго Симона фарисеја дому. Иди већ с миром збогом, те слободно и радо уђи тамо, ома се докучи к њему и дар ће ти прихватити, а не стај пред врата да те не истурају пак напоље и више нећеш моћи улезти. Док те добро нису смотрели и познали која си ти, дотле на хитро уври се и примакни се за леђа му близу и нећеш се онде више никога бојати. Тако учини како ти велим и моли се и за ме Христу, а ово миро што ти дајем, право ти кажем да је царско то миро и прилично је за спаса Христа. Кад си ми право казала коме ћеш га на дар однети, ево ћу од мере и више присути.

Беседник: (И допуни јој стакло с миром) Лепо му захвали жена на миру и на световању. Радо и весела оде. Идући јој путем врло се мољаше Богу еда би тамо затекла отворена портанска и собна врата да би ома здесила [се] утрчати и пасти на ноге светом врачу, мислећи јој у себи да лежи ничке пред њим на земљи догод јој не опрости грехова.

Блудница: Да се (рече) усрдо помолим Господу Богу, који свачија дела, зла и добра и намеру сваку зна, пређе него ли се пред њега дође. Него да исто ја свесрдо идем к добром врачу видети ми га слаткога и милостива Исуса спаситеља људскога. (И опет у себи то рече) Мољу ти се Богу светому! Ето чујем, господине, да ти кано човек прости у Симонову дому за асталом седиш. А знаш добро тајну срдца мене худнице, и то знаш крошто сам ја узела стакло мира скупога, него дај ми то да би могла унутра преда те ући и припасти к ногами божаставнога и пречистога ти тела, и ослободим се с гнусних мојих послова што сам јадна чинила. А знам те да си кадар драговољан и милостив; не захтеваш погубити грешника припадајући својевољно. Једампут сам те седећи видела на путу и таки сам ти веровала, благи Боже, да си свемоћан и ништа ти нејма немоћно, него ти ми подај спасење многомилостиви спаситељу мој свети и да би незабрањено тамо ушла где си ти;

II

Беседник: (То јој мислећи и у себи говорећи дође до Симоновога двора, гдено Христос бејаше. И затече сва отворена врата. Врло весело уђе и стаде за леђ'ма Христу, близу се прикучи, дотаче му се до светих му ногу са свега јој срдца, прегну своју главу расцвељено сузећи и ноге му квасећи врло жалостиво а радо. Пак са својим расплетеним главним косами брисаше их. После узе оно стакло, разби га и посу му ноге миром ч руком размаза. Такво је то лепо миро било да сав онај дом много доби мирисан оста. Мажући јој ноге говораше:)

Блудница: Ето, добри и милостиви владико, ти то сам један знаш зашто, крошто ли ја грешница покусила сам се бесрамно овде улезти и дрзнула сам ово учинити, да не споменеш ми мојих зала што сам насрнула приближити се к теби пречистому Богу, зактевајући ми пасти преда те. С којом натуром и митари, глобари и туђоизелице припадају до тебе - смотрих њино од тебе прихватање - смислих се да и мене нећеш одринути од себе. Прими, Боже, моје капље сузне, и моје насрнуће до тебе, Христе, не омрази; то моје безочје да ми буде за потешивање на мољењу ми, а миро на опроштење многога ми греха, моје расцвељено скрушено срдце на поуздање божије милости. Јоште од мога мала девојаштва начула сам ја то где се поговара да се хоће сам Бог од неке врло чисте и свете девојке на овај свет родити и захтевала сам ја то дознати те сам распитивала [код] књижевних људи како би то могло, било би стати се да би никим невиђен ни дознан дух телесним човеком био земљан којино је свему створитељ Бог нама именоват. Пак моја родбина казиваше ми да јест то право тако од светих пророка у писму предато, да ће се Бог са земљаним телом од чисте девице оденути и родити се на земљи. И како сам то за моје младости слушала где се о том спомињем, ето сад дочеках то доби и својим очима видим ту истину, Бога великога, света виђена, у нашем стасу спаса! Ама како нешто мотрим да не види, нити те познаје са чиста срдца а ни очима овај домаћин, Симон, што те је данас зовнуо на част овде! Ама ја видим те, Бога правога, и нашега сконатора, који си сву твар словом саставио и ја сам једно јагње од твоје стоке, слове, заблуђено! Него ли обрати ме, владико, натраг у твоје стадо, ти један си добар и врли пастир, ти си велики превечни цар и прикупљаш разишле се војиштане до свога ти двора. Ти си велики орао и своје птице под своја крила сазивљеш; голубица остала сам пуста, човекољупче, уграбљена од зла јастреба, - отми ме из ноката му! Радује ми се душа и жаљиво чезне пречисти, за твојом дивотом - помилуј ме милокрвно, и две трновите распутице моје отреби и хавријеже бодљиво блудно и љуто сажежи! Меште мира добру реч твоју дај ми, моје душевне ране оми и избриши! Твоја кадрост мени на беседу с тобом отвори ми уста да ово изрекнем. Молим те да и ја узбудем налична другим прихваћеним од тебе грешником. Како си ме ти сам погубљену придобавио, немој ми ни мобе презирати, не одвраћај свога пречистога лица од мојих грозних суза; знам да што год хоћеш, свашто можеш упословати, ништа теби није усионо нити се што може отети!

Беседник: С права срдца мољаше се Христу ова жена, к саздавшему људска срдца њему једному. И место спраљена мира преузе живо миро којено никад не молушави ни сахне нити се грешнице миро сбарабарило с миром Христове беседе. Донесе она с милошћу скупо миро, а достаде драговољство Христово, - грехом својим измазање. И ето Бог и спаситељ свим, по њеној правици иштушти јој себи лек, прознани свима њено усрђе, и не неизвестито остави њено хођење. Како и она дивно понапре све своје злочесте послове проказа сама на себе, тако и спаситељ очивестно пред свима њу лепо оправди и проста је. (Како што сам Бог вели кроз пророка)

Доктор: Искажи, рече, ти човече, понапре своје грехове што си чинио и да се оправдаш, а без тога не опрости ти се никад, ако би што сам по себи чинио и мучио се својим телом…

Беседник: На то пак, фарисеји не могоше од зависти отрпити, него сашапташе се међу собом да укоре Христа зато што жена око њега превија се и перетише му. Мотрећи то домаћин Симон, врло му за муку би и намршти се. Зло стаде тешко у себи мислити и срамотно за Христа, шаптући му на страну и говорећи:

Симон: Та ја сам, рече, мнедио тобоже да је он неки пророк, и зато сам га поштено звао у свој дом на част по адету пророчаском којино свашто зна што је кад било и унапредак што ће бити и извршити се, где ли се што потајем чини свуда, а садања кано пророк доконава. А међер, ту ништа из тога нејма; ево сад право видесмо и сазнасмо да овај теке иста пред очима што види и чује оно и зна, ка и ми, који смо прости људи, а надаље више ништа ни бекнути. А која ли је ово жена! Да кад би он био прави пророк, то би знао која је то што му се дотиче, да је она неваљалица, једна светска курва!

Беседник: Ама господ наш Исус Христос, зидар људских срдаца, којино свачију потајну мисао испитује те зна и види свашто, - шути и ништа им за то не одговара узалуд до времена, указујући му своје безазленство и дуго стрпљивање, докле жена докона свој посао да би се не уплашила и повргла би добру своју намеру: на зло није Христос плантит ни жустар био, него ли после и то лепо и тихо обличи му лукавство те му гласовито проговори:

Доктор: Чујеш, рече, ти Симоне, домаћине својој ти кући, хоћу да ти нешто речем. Послушај, де, ову приповетку, и тебе пак самога остаљам судца како ћеш пресудити ове моје речи што ћу ти их исказати.

Симон: (И он на то рече) Учитељу, кажи што имаш говорити.

Доктор: (Рече Исус) Бијаху неком господару дужна два сиромаха. Један бијаше му дужан педесет потура, а други сто, пак од обојице заимац заиска тај дуг да му плате. И они му се потужише да су врло сиромаси и не имаду откуд платити му. Виде их он сасма брижљиве; што да им чини кад нигде ништа не имаду - та и опрости обојици оно мало дуга.

Но сад кажи ми од оне двојице дужника који ће повећма миловати га и захвалити му? Што се теби свиди? - Онај коме је мање остављено, или коме је више?

Белешка о овој књизи

Ова књига настала је на основу архивских и других истраживања која је аутор вршио почетком шездесетих година с намером да објави један избор из списа Гаврила Стефановића Венцловића (око 1680-1749?). Готово једновремено с појавом тог избора под насловом: Гаврил Стефановић Венцловић, Црни биво у срцу - легенде, беседе, песме (Београд, "Просвета", 1966, стр. 544), аутор је у Књижевности (1965, бр. 4-12) у наставцима објавио један део своје тада написане студије о Венцловићу. Једна још краћа верзија те студије дата је као предговор поменутом зборнику Венцловићевих списа (Црни биво у срцу, Београд, 1966, стр. 7-80). Радећи и даље над Венцловићевим текстовима и личношћу, аутор је овог писца ставио у контекст токова Историје српске књижевности барокног доба (Београд, "Нолит", 1970), а студије о Венцловићу у међувремену су унапређене и прилозима других домаћих и страних слависта и историчара књижевности. Једно непознато писмо Венцловићево је објављено, нека питања из области упоредних истраживања су скинута с дневног реда, изнети су многи нови судови о овом доскора заборављеном писцу. Тако је у дефинитивну верзију монографије о Венцловићу, коју читалац сада добија на увид први пут у пуном обиму и на једном месту, аутор у међувремену уложио још труда, и уградио у њу споменута открића и резултате најновијих истраживања. С друге стране, аутор је први пут сада могао уз свој текст дати и научни апарат, што приликом објављивања у часопису и у наставцима није било подесно. Тако ће читалац, заинтересован да пође даље и шире се упути у појединости, наћи овде путоказ кроз литературу и, што је од посебног значаја када је реч о једном готово неиздатом писцу, индикације о Венцловићевим рукописима из којих су узимани наводи и који су служили као извор и подлога овој монографији.

Најзад, заинтересовани читалац наћи ће у прилозима (Т-УП) неколико досад неиздатих Венцловићевих текстова. Ту се, поред два досад непозната и непубликована Венцловићева рана записа на књигама, данас чуваним у Сент-Андреји, публикује први пут и осам Венцловићевих списа. Поред осталог, једна Венцловићева драма (изведена 1971. године, али још необјављена), неколико одломака из беседа, један прозни спис стилски веома карактеристичан и језички изванредан (Повест о трговцу), као и дужи фрагменат о иконокластичким распрама. Ови текстови су одабрани по посебним мерилима; то су, у ствари, аргументи за поједине судове изнете у овој књизи, и аутор их на овај начин даје на увид читаоцу.

М. П.

Фусноте