Jovan Dragašević

Makedonski Sloveni

1890

priredio Tomislav Gavrić

Spis, u stvari otvoreno pismo redakciji "Rusko-slavjanskog kalendara" za 1890. godinu, koji je napisao Jovan Dragašević generalštabni pukovnik u penziji i profesor geografije na Vojnoj akademiji i na Velikoj školi u Beogradu, lucidna je interdisciplinarna kulturno-istorijsko-filološka studija u kojoj autor pokazuje zavidnu erudiciju i sintetički dar, i dolazi do zaključaka koji i danas mogu da budu relevantni.

Njegov spis, zapravo, koincidira sa delima nekolicine evropskih naučnika (A. Muse, Alfred Rapaport, Cingereli, Šulce, Gezeman i drugi), koji dvadesetih i tridesetih godina ovog veka razmatraju kompleksno pitanje etničkog porekla Makedonaca, naglašavajući svi zajedno, ono što će veliki Jovan Cvijić izraziti rečima da su Makedonci "skupina koja bez literature i literarnog jezika stvara amorfnu slovensku masu", kao što će, uostalom, mnogi od njih to isto ustvrditi kad pišu o "muslimanskim Srbima".

Dragašević, dakle, tri decenije pre radova ovih naučnika, Fridriha fon Tajzena ili Šulcea na primer, za Makedonce koristi sintagmu "Makedonski Sloveni", čime se želi reći da je to narod koji se ni u kom slučaju ne može dovoditi u vezu sa Bugarima, jer su ovi "nomadsko pleme turskog porekla" - kako tvrdi savremena istorijska nauka - niti su poseban narod pošto su činili deo slovenske mase koja je u talasu osvajala Balkansko poluostrvo.

Autor će, kao i navedeni autoriteti, ustvrditi da Srbi Makedoniju smatraju kao "jedan deo njihove zemlje, pošto je prirodno produženje Morave" i kao kolevku stare srpske države, njene umetnosti i literature, što je, kako piše Šulce, u odnosu na severnu Makedoniju nesumnjivo tačno. San-Stefanskim ugovorom, što je 1913. godine i verifikovano, Makedonija je ušla u sastav Srbije kao Južna Srbija i tada je Srbiji pripalo 30.000 km² sa 600.000 stanovnika, isto toliko zemlje sa 300.000 stanovnika Grčkoj, a samo 10.000 km² sa 13.000 stanovnika potučenoj Bugarskoj. Dragašević zaključuje da su "u Makedoniji Srbi, i to oni, sa kojima je Nemanja državu stvorio, i prema tome celo nemanjićko doba - preko 200 godina - nije ništa drugo, nego oslobađanje i ujedinjavanje Tribalskih Srba, to jest onih 'Slovena' koji su pod zastavom Huna i Avara ove zemlje zauzeli i naselili".

Ne upuštajući se ovom prilikom u pitanja dnevno-političkih opcija, samo ukazujemo na činjenicu da Dragaševićevi zaključci nekim svojim delovima neminovno upućuju na aktuelan spor između Grčke i Makedonije, to jest odbijanje Grčke da prizna državu istog imena, kao i na pogubno dejstvo jednostranog secesionističkog akta na osnovu koga je jedan krajnje problematičan etnički entitet proglasio sebe državom, što u krajnjoj liniji ima određene posledice na ionako komplikovanu situaciju na prostorima bivše SFRJ. Tim pre, što i sam Dragašević na jednom mestu izričito naglašava da "nauka nije isto što i politika".

Spis, dakle, ponovimo još jedanput, ima naučno utemeljenje, metod koji i danas može da impresionira svojom ozbiljnošću, kao i da je ipak morao da pretrpi jezičku redakciju zbog previše arhaizama, ali ne u meri u kojoj bi bitnije uticala na stil Dragaševićevog pisanja.

Jovan Dragašević

Makedonski Sloveni

1890

Među učenim ljudima možda su matematičari jedini, koji, na primedbu laika, hoće da podvrgnu novom ispitivanju neku svoju teoriju. Jer njihova teorija ne stoji na zamisli, kao u drugih, nego na cifri, a cifra nema osećaja, te ni pristrasnosti, niti predrasuda. Ostali naučnici samo će se laiku nasmejati, baš kad bi on i najgenijalniju primedbu učinio. Ovo naročito važi za naučnika, koji u nauci nije ništa izmislio sam, nego celo njegovo znanje, ma koliko veliko i sjajno bilo, počiva na tuđoj ideji, ili tuđem iskustvu. Ovi ljudi, i kad bi u duši svojoj osetili uputnost primedbe, teško se mogu odvažiti da poruše zgradu koja im je neki ugled stvorila

U ovu vrstu naučnika spadali su skoro svi srpski filozofi.

Vama je poznato da osnov savremene srpske filologije čini rad Šlajherov i Miklošićev - nijedan od njih Srbin; ovaj njihov rad je prihvatio i na srpski jezik u celoj opširnosti primenio najpre Daničić, istina Srbin, ali koji niti se u srpskoj zemlji rodio, niti je jezik među Srbima učio, nego je sve svoje znanje o jeziku stekao u Beču od ljudi koji žive Srbe ne poznavaše (pojedinci i građani ne čine karakteristiku naroda), i iz knjiga koje nisu Srbi pisali.

Daničić se kao filolog već bio ispeo na neku visinu, a još nije video nijednog Srbina iz Nemanjićke države, nije video nijedno mesto, ni grad, ni selo u zemlji u kojoj počinje i kuda se širila istorija "Srpskog naroda"

Izučivši provincijalni jezik severnih pokrajina srpskih, i to iz Vukovog rečnika, koji je obuhvatao samo severnu Srbiju

- i izučivši ga na osnovu nauke, koju su po tom provincijalnom jeziku izveli nesrbi

- on je jadan zamišljao da se tim jezikom, koji je on izučio, govori i na Kosovu, u Skoplju i u Prilepu. Međutim, jezik koji se nalazi u poveljama srpskim, kojim su dakle govorili Nemanja, Dušan i Marko jeste taj stari jezik kojim se danas nigde ne govori i od kojeg je možda postao ovaj koji on zna.

Kakva ogromna zabluda!

Uzevši ovaj jezik severnih Srba za književni, srpski filolozi ga oglasiše kao pravi srpski. Jezik južnih Srba, onih, dakle, Srba koji imaše onu istoriju, koju svi za svoju drže, toliko iz vida izgubiše da se na horizontu srpske filologije uz brata svoga ni pojavljivao nije.

Kakav ogroman greh!

I tek 1878. kad je u javnost izašao San-Stefanski ugovor i kad naši filolozi videše da je u njemu u bugarsku narodnost uračunata i sva južna Srbija - oni tek tada u svom velikom čudu pođoše da pobliže svoj narod upoznaju, tek tada je i Daničić prvi put u svom životu stupio nogom na zemlju Nemanjićkih Srba.

Na povratku svom iz Sredca u Niš, Daničić, ukoren zbog svog ranijeg rada, suznim očima je javno ispovedao, kako je mnogo dušu svoju ogrešio...

Vi već razumete zašto vam ovo spominjem.

Ali ta ogromna greška, koju je srpska filologija, a sa njom i cela srpska inteligencija, počinila prema svom narodu i istoriji njegovoj, bila je neizbežna posledica nečega što je mnogima izgledalo kao zagonetka, ali koja se nije mogla odgonetnuti, jer su osnovi prihvaćene nauke bili pogrešni.

Severni srpski jezik jeste lep i prijatan je, i gibak, i zvučan je, ali njime nisu govorili oni čija dela mi uzimamo za svoju istoriju. Južnim srpskim jezikom nije opevana divna srpska epopeja, ali na njemu su napisani carski zakoni srpski i njime je upravljano carevinom srpskom.

I ja žalim, zdravo žalim, što ne umem da govorim jezikom oca moga i oca njegovoga, te da jezikom, kojim je Sveti Sava prokleo brata Vukana i ja prokunem obmanu našu u koju je zaplivala srpska knjiga severnih Srba!

Ja se ne bavim filologijom, nego etnografijom, pa zato i etnologijom ilirskog poluostrva - evo već trideset godina.

Početak je mojoj studiji bila geografija, zatim njen deo - etnografija, pri čemu naiđem na nešto što me duboko potrese.

Da bi problem shvatio i razumeo, pa i razrešio, ja sam se morao latiti nove studije, pogotovu kulturno-istorijske i istorije seobe slovenskih naroda, ali istorije mnogo ranije, nego kojom se baviše, pa i to samo ovlaš, naši istoriografi, koji celo svoje istorijsko znanje o prvobitnoj sudbini svoga naroda, zasnivaše na jednoj Porfirogenitovoj legendi.

No, pre no što vam iznesem rezultate te moje studije, moram vam kazati šta je bilo to na šta sam iznenadno naišao na početku svoga izučavanja.

Prikupljajući i crtajući sve one elemente, koji čine etnografiju naroda, ja sam zapazio da se u nekim krajevima srpskih zemalja, narod razlikuje od drugih krajeva, ne samo po onim običajima, koji su posledica geografske prirode, kao što je na primer glavna hrana (negde čak Durrah umesto Mais) ili krov kuće (negde blagi kao u Švajcarskoj, negde pak kosi, kao u Engleskoj), nego ima bitne razlike i u melodijama (koje nisu proizvod mešavine), ima razlika u igrama (koje nisu od drugog primljene), već ima razlike i u akcentu jezika, i to onom koji čini karakteristiku samog jezika, i najposle ima razlike i u samom tipu (ukoliko ovaj može biti različit u istoj rasi, i ukoliko ga sama klima ne menja).

Videvši to, ja sam zastao.

Pomislio sam: iako je ovo prema dosadašnjim znanjima nešto novo i iznenadno - mora ipak imati dublje uzroke da bi se preko toga moglo samo ovlaš preći, zanemariti ili, pak, ignorisati.

I počnem tu stvar da proučavam pobliže i dublje.

Pre svega, razlika koju sam zapazio, pruža se u vidu pravilnog u temenu svom veoma širokog srca, u čijem središtu se nalazi i ona druga razlika. Ili da budem jasniji:

Kad uzmete Braničevo i njegove istočne krajeve, pa pođete ka jugu, jednom rukom vodeći preko Levče na vodomeđu Morave i Toplice, a drugom na izvore Strume i Marice, pa tako obuhvatite Serez i sve do iza Bitolja i savijete ka moru i severu, sužavajući sve više srp, i izađete na jadranski arhipelag do Istre - svuda vidite jedan narod po svemu onome što ga time čini, a unutra, upravo u nedrištu toga srpa imate narod po mnogo čemu drugačiji od onog.

Videvši to, ja sam je razumeo kao istorijsku prednost, jer sam te razlike tumačio onom na kraju starog veka pokrenutom seobom naroda. Pa pošto sam brzim pogledom prešao onaj tajanstveni pokret indoevropskog plemena sa uzvišenog Pamirskog platoa i, pošto sam poveo slovenska plemena sa prve Morave (Merv) u predele Aralskog i Kaspijskog jezera, zatim ih odveo na Don, Dnjepar, Vislu, Odru, Labu, sve do Vezera, i sa njima dakle zauzeo celu Dakiju, celu Panoniju, i skoro svu današnju Nemačku ja sam onda pažljivije pogledao seobu tih Slovena na Ilirsko poluostrvo.

Ali pre nego što ih počnemo prevoziti preko Dunava i Save, hajde da se ponovo vratimo nekoliko vekova unatrag, kad su oni, iz Panonije gledajući, bili sa svojom avangardom s one strane Karpatskih planina na Galičkoj visoravni, na Dnjestru i Dnjepru, uopšte tzv. Sarmatiji.

Oni su dugo bili u Sarmatiji i Skitiji. Za njih su čuli i spominju ih Herodot, Stravon i Plinije, ali - pod raznim, uglavnom izvrnutim, nama danas neznanim imenima.

A nije bilo ni lako znati im imena.

I ime pojedinog čoveka, a svaki ga mora imati, ne uzima čovek sam, nego mu ga daje neko drugi, isto tako i svaki narod morao je ime dobiti od nekog drugog - naravno od svog prvog suseda. Ali suseda može biti više, ne samo jedan, pa se često dešavalo da ga je jedan sused jednim imenom nazvao, a drugi-drugim imenom. Na primer, Polabski Sloveni zvali su Germane Švabe, po onima koji su im najbliži bili, a donjosarmatski Sloveni iste te Germane zvali su Njemci, najverovatnije po reci Njemenu.

Tako se dešavalo da je jedan isti narod imao po više imena, a udaljeni narod ta razna imena često uzimao za razne narode.

Sam pak narod svoje je nazivao uglavnom po predelu u kojem se nalazio, i vidimo, naročito kod Slovena, skoro sve sama geografska imena, tako da bih rekao da je ime Slaven (Slavan, Slavjan, Slavin, Sloven, Slovin, Slovak) geografsko, a da ne potiče od slave (Glorija) kao što se ranije smatralo, niti od slova λογοσ κao što danas misle, utoliko pre što se to ime i dan danas nalazi u slovenskoj toponomatici.

Iz Sarmatije a sa Dnjepra (uzmimo za centar Kijevo), Sloveni su krenuli uglavnom u tri pravca:

1. levim krilom na jug kroz otvor između Karpata i Dunava, u Dakijsku ravnicu (danas Rumunija)

2. preko planine, koja je pred njima bila, kroz čuvena vrata na Duklju i Moravu, u Panonsku ravnicu (danas Ugarska)

3. desnim krilom na zapad u današnju Germansku ravnicu.

Dakle, kao krajine u toj novoj slovenskoj domovini bile su tri evropske ravnice u kojima su morali poduže ostati, i kasnije, iz njih postepeno silazili na Ilirsko poluostrvo koje je tada činilo važniju polovinu rimske, za nas, vizantijske, carevine.

I

Poznato je da su novi narodi počeli da pristižu na poluostrvo još početkom II veka; iz velike mase koja je počela da remeti stanje u carevini izdvajamo:

1. Polovinu IV veka pod carem Teodosijem. Ovaj prvi dolazak Vizantinci su obeležili pod imenom "Gota", ali kao što svedoče najveći evropski vizantolozi Hopf i Hercberg - od tada u vizantijskoj carevini počinju slavenski nazivi reka, planina, dakle sa "Gotima" bili su i Sloveni. Naročito ne treba zaboraviti da su se pored "visigotskog" starešine "Ataulfa" najslavnije vođe u Ostrogota zvale "Todomir", "Velimir", "Videmir".

Ovi Sloveni pod zastavom (možda i imenom) Gota došli su na poluostrvo iz Dakije preko donjeg Dunava, i zauzeli dakle "donju Misiju" (danas podunavska Bugarska), prodirući postepeno u "Trakiju" (danas Rumunija).

2. Polovinom V veka dakle sto godina kasnije na vizantijsku carevinu nadiru, takođe u velikoj masi, po svoj prilici mnogo većoj nego ranije, ali sada pod imenom "Huna", koji naseljavaju ogromne prostore carevine svojim "Slavinima".

Ovaj je prodor došao preko srednjeg Dunava, dakle iz Panonije (danas Ugarska), i prema tome uglavnom zauzimaju gornju Misiju (današnja Srbija) sa Avrelijanskom Dakijom (na istoku do Iskre, na jugu do Strume), drugim rečima Tribaliju i Dardiniju (od Dunava do Velesa), odakle su nadirali prema Strumi i Marici i u Makedoniju.

3. Polovinom IV veka, dakle opet sto godina kasnije u Vizantijsku carevinu stiže nova najezda u velikoj masi pod imenom "Avara", koji zauzimaju velike prostore carevine i naseljavaju ceo Ilirik svojim narodom "Slavinima", pored i posred, već ranije nastanjenih "Slavina".

I ova je najezda došla iz Panonije, ali uglavnom preko Save; "Ilirik" je u to vreme bio zapadna obala poluostrva na jug do Epira, na koji su tokom vremena ovi Slavini nasrtali.

4. Polovinom VII veka, dakle opet sto godina kasnije, na granicu Vizantijske carevine stiže kroz Panoniju jedna masa naroda kojeg Porfirogenit (tristo godina kasnije) naziva "Srblji i Hrvati".

I ovi su došli uglavnom preko Save, jer su zauzeli i naselili, kako njihov letopisac piše, Hrvatsku, Bosnu, Hercegovinu - uopšte severozapadni deo poluostrva. Prema njemu, Tribaliju, Dardaniju, Makedoniju, a možda i pitomu Zetu, nisu naselili ti Porfirogenitovi "Srbi" koji, prošavši kroz Panonske Slavine i Ilirske Slavine uglavnom se ovde i nastaniše, razredivši ih i potiskujući ih, što je sasvim prirodno, na jug. Ne uzimajući u obzir ranije dolaske Slovena u manjem obimu, što je moralo sasvim prirodno biti, nego samo one najezde koje sam spomenuo prema zapisima savremenih i kasnijih vizantijskih pisaca, izlazi da su ovi Sloveni tokom tristo godina naselili skoro celo poluostrvo, dopirući, potiskivani jedni od drugih u istočnoj polovini poluostrva do blizu Carigrada, a u zapadnoj ne samo do Helade već delom i na Peloponez tako da su se Vizantinci već krajem VII veka žalili, govoreći da im se sva zemlja već "poslavinila".

Ako uzmete kartu pred sebe, lako ćete i bez po muke uvideti prirodnost ove seobe iz Sarmatije u Dakiju, Panoniju i Germaniju, i kasnije odavde na Ilirsko poluostrvo.

Porfirogenit je pisao trista godina posle poslednje ovde spomenute seobe, ali i mnogo pre njega da se već ne pominje ime Slavina. Pa šta je bilo s njima? Kuda se dede onoliki silni narod, koji je za Atile sina "Batomirovog" i za Bojana cara Avarskog naselio zemlje vizantijske? Valjda ne izgiboše svi, valjda ne pomreše svi?

I nisu izginuli niti su pomrli ti silni Slavini. Oni su još tu i naseljavaju Tribaliju, Dardaniju, Makedoniju; oni su i u južnom primorju i pitomoj Zeti; oni su na obali Jadranskog mora i na ostrvima njegovim, a duboko su se prostrli i po Tesaliji, Epiru i Heladi, a ima ih nešto i na Peloponezu. Ali oni su vizantijski podanici, romeji i - prema starosedeocima i gospodarima svojim, oni su - prostaci.

Zastanimo tu.

Nećemo ovde spominjati ranije prilike, individualne - Justinijan, Vasilije Makedonac - ili socijalne - Samuilo, ali ne i nacionalne. Krajem XII veka obrazuje se nezavisna država od tog novog naroda, ali izvan granica u koje je Porfirogenit svoje Srbe smestio, a tvorac kao i svaki potonji vladalac te države zove se Kralj Srblem!

Ovo ne bi trebalo izgubiti iz vida i valja ga malo bolje proučiti.

Međutim, istovremeno se obrazuje samostalna država i u onim zemljama koje su po Porfirogenitu, naselili "Srblji", ali se njihov kralj zove kralj Bosne zahumske, samo ne srpski.

Otkuda to?

Evo kako valja razumeti!

Taj kralj bio je kralj svome narodu pa je to i naglasio - da se ne bi pomislilo - da je on kralj Grka, jer se zemlja još smatrala grčkom. Ovaj kralj, iako je i njegov narod srpski, zvao se prema oblasti da se ne bi pomislilo da je on kralj i onima Srbima tamo.

Isti slučaj kako u "Srbiji" tako i u "Crnoj Gori".

Dakle:

I oni ranije pristigli, koje su Vizantinci zabeležili pod imenom Slavina i zvali ih prostacima bili su Srblji, jer ih tako njihov kralj naziva, a i oni kasnije pristigli takođe su Srblji jer to Porfirogenit izričito kaže.

Međutim, ovi Srblji nisu mogli biti isti.

Oni ranije pristigli došli su na poluostrvo sa Hunima i Avarima dvesto i sto godina ranije, pa odvojeni od ostale braće, koji su ostali na starom ognjištu ili pak na drugu stranu odjezdili, a došavši u dodir sa narodom sasvim druge krvi i jezika, morali su svoj jezik i svoje običaje održati čistijim, ili pak sa mnogo manjim izmenama nego drugi. Ovi kasnije pristigli pošto su sto i dvesto godina duže ostali u ranijoj domovini, ako su štogod od svojih suseda i primili, moralo je biti drugačije nego kod onih prvih, kao i njihovo ostajanje sa braćom ili srodnim plemenom, morao im je i jezik i sve ostalo biti drugačije nego kod ovih odvojenih i udaljenih.

Ovo bi se moglo dokazati i filologijom ako se jezik ranije pristiglih (nazovimo ih "Tribalski") uporedi sa poljskim jezikom, jer su oni preko Poljske i Karpata, a kroz Duklju i Moravu došli u Panoniju; jezik kasnije pristiglih (nazovimo ih "Porfirogenitovi") može se uporediti sa češkim jezikom, jer su oni došli ovamo sa Labe i nemačke granice.

Otuda je akcenat kod Tribalskih Srba obično na pretposlednjem slovu u reči, a kod Porfirogenitovih na prvom. U prvih melodija govora se penje, a kod drugih pada. Tribalski Srbi koje su sobom doveli Huni i Avari i naselili prostore vizantijske carevine, po svedočenju samih vizantijskih pisaca, sve do belog (egejskog) mora i do Grčke - sa sobom su doneli i imena reka, planina i mesta iz svoje stare u novu domovinu, tako da se skoro svakom "slavinskom", sada Tribalsko-srpskom plemenu, može pogoditi mesto i oblast iz koje je došlo, putem zaista jedino pouzdane toponomatike.

Osim onih naziva koji su opšteslovenski, kao na primer: Kamenica, Bukovica, Bela i Crna voda itd. kao i oni nazivi koji se nalaze kao specifični kod nekog slovenskog plemena, svakako su neosporan dokaz za samo pleme.

Tako nazivi Duklja, Osjek, Birča, Opatovo, Raba, Sana, Sambor, Ostrog, Plica, Opole, Boranja, Mlava, Levač, Gromada, Borak, Kačer, Trebinje, Klek, Savina, Kladovo, Štrpce, Mišljenovce, Magura, Onjeg, Mesta, Maglin, Livno, Sjerakovo, Plavo, Lab, Morava i mnogi drugi sasvim jasno govore odakle su došli ti vizantijski Slavini od svojih sugrađana kasnije nazvani "prostaci". I samo njihovo ime "Slavini" možemo smatrati da je pozajmljeno od mesta "Slave" ili drugo "Slavisko". Ona koja su se do danas zadržala u pređašnjoj "slavinskoj" domovini, prenevši ih u novu domovinu, a koliko mi je poznato jedino je "Slavinje" isto onako kao što se "srpska" (Sarbske na obali blatnog-baltičkog-mora i pored jezera Sarbskische See) prenela samo u "Srbici", u Tesaliji. Istovremeno ova dva imena kazuju i pravo ime za sadašnje Slovene u ovoj zapadnoj polovini ilirskog poluostrva.

Pokret izvršen u prvoj polovini VII veka o kome naročito govori Porfirogenit nazivajući te Slovene Srbljima (i Hrvatima), svakako je bio posledica obrazovanja Slovenske države pod Samom, i ti "Srblji i Hrvati" bili su prinuđeni da ostave one oblasti koje su ostale izvan granica Samove države, a na koje su silom nadirali Franci iz Frankonije (između Majne, Dunava i Češke) i Nemci sa Vezera.

Nalazeći se zapadno od Labe, uglavnom u podgorini Harca i na planinama "Tirinška gora" (onda zvana "Lipe") i "Šumava" (Bchmerwald) izvesno je da je to bilo stočarsko pleme (neobična pojava u Slovena) i kao takvom nije mu bilo ni teško da svoju stoku pokrene u potrazi za novom domovinom. Ovo pleme Porfirogenit pravilno naziva Srbima, jer su to zaista bili uglavnom "Sorabi" i nešto "Vendi". Porfirogenit dobro kaže da su iz "Bojke" došli, jer su zaista prošli pored i kroz "Bojoariju" (danas Bavarska) i "Boemiju" (Češku).

Goneći svoja stada od pašnjaka do pašnjaka, oni su projezdili istočnim ograncima Alpa i preko reka Mure i Drave sišli na Savu - sve od njenog izvora do ušća.

Kad su prešli u to vreme graničnu reku vizantijske carevine oni su sa svojim stadom ostali na planini i - kako onda tako evo i danas - ti Porfirogenitovi Srbi stočarski su narod, dok su, naprotiv, oni ranije pristigli, bili i ostali zemljoradnički narod.

Verujem da vam je poznato da su sasvim različite duhovne sposobnosti koje se razvijaju kod stočarskih, a sasvim druge kod zemljoradničkih naroda.

Uzmimo poeziju.

Zemljoradnički narod nikad nije besposlen; od sitnih briga kojim ga zemljoradnja obuzme po ceo dan, njemu ne ostaje mnogo vremena da se prepusti bilo kakvoj razonodi. Iako i on ima srca kojim oseća Boga u svojoj duši, ljubav u svojim grudima, on ne može toj razonodi da žrtvuje ono vreme koje uslovljava njegov fizički opstanak.

Stoga se kod zemljoradničkog naroda može razviti samo lirska poezija.

Glavno zanimanje stočarskog naroda je u njegovom fizičkom neradu. Napasajući stado, njegova se duša zadugo može odvojiti od zemlje, i da šestari kao orao po sferama višeg sveta. Oduševljenje, kakvo delo ili kakva uspomena koja zažegne u duši njegovoj, ima više prilike i vremena da se ražari u plamen i žar koji ga dugo obasjava i greje. Stoga se u stočarskog naroda i može razviti epska poezija.

Iz ove, iako kratke napomene, vi sad vidite zašto je ona divna epska poezija na jeziku Porfirogenitovih Srba. Tome nije uzrok rasna razlika u načinu života, a ovaj - to vi vrlo dobro znate - ima najjači uticaj i na kulturni stepen naroda i na njegovu duhovnu moć.

II

Rekosmo kako su vizantijski pisci one Slovene koji sa Hunima i Avarima ovde dođoše, nazvaše imenom Slavinskim, a njihovi sugrađani posebno oni Grci i Cincari (pogrčeni Latini) u Heladi i Tesaliji, pa i u Makedoniji - prostacima - jer ne behu odgojeni u njihovoj civilizaciji (koja je u svakog naroda drugačija), kao što uopšte i uvek (pa i sada) građani (varošani) seljake zovu prostacima, često samo "seljacima" što u stvari i jesu.

Tako u severnom primorju jadranskom, u Dalmaciji, građani (koji su najčešće bili druge narodnosti: Feničani, pa Heleni, Latini, pa Italijani) seljane iz okoline nazivali su seljacima, ili svojim jezikom Pagani. Građani u Srbiji doskora su (često i sada) seljane zvali geacima što potiče od grčke reči, to jest onaj koji zemlju obrađuje, jer su ti građani većinom i bili Grci i Cincari, ili Grkomani.

Pa zar ne bi to bilo do gnusnosti glupo, i do osude pogrešno, pa i smešno, kad bi neko uzeo da naziv "geaci" označava ime naroda? Tako je dakle pogrešno i glupo, što su raniji srpski istoričari pagane tumačili tako kao da su oni tobož bili poganici, jer nisu primili hrišćansku veru. Kako pogrešan i glup mythus ex ethymo natus u koga verovaše ljudi koji su latinski znali, koji su dakle znali da se selo kaže pagus, a seljani pagani!

Tako su isto neznalice i nadriknjige devetnaestog veka češće uzimali da u srednjem veku u južnoj Srbiji za Slovene (ovde za Srbe) upotrebljavana reč prostaci znači ime plemena!

Pored reči prostak nije bilo ni nužno pominjati ime naroda, jer za odnose u kojima je i za koje je ta reč uzeta, nije bilo potrebe pošto su i Grci i Srbi bili, socijalno i pravno, podanici carevine i samo je trebalo razlikovati civilizovanog od necivilizovanog, građanina od seljana. Ovi Sloveni su ušli u carevinu samo kao podanici njeni, zato su oni, kao i starosedeoci, bili samo Romeji, ali necivilizovani Romeji, prema domaćim Romejima, pitomim kifinima, rafiniranim kiftama, prema oholoj gospoštini.

Ovakav slučaj imamo danas u Austriji pa kad se kaže Austrijanac, onda mu ne znaš da li je Čeh, ili Slovak, Poljak ili Srbin, Mađar ili Vlah, Talijan ili Nemac; svaki je Austrijanac.

Tako je onda bilo i u vizantijskoj carevini, svaki je bio Romej, samo što je neki civilizovan a neki prost.

Narodskim jezikom (u Tesaliji gde su poglavito ili u većini bili Cincari pogrčeni Latini) prostaci se kaže Vulgari, grčkim slovima napisano Βονλγαροι.

Ovaj običaj da se narod koji čini masu u državi (a to su dabome seljani) zovu prostacima za razliku od varošana, gospoštine, inteligencije važio je na ilirskom poluostrvu oduvek pa i dan-danas - jer je sasvim prirodan - pa ga ima i ovde kao i svuda. Kod drugih naroda, izvan poluostrva, ti se ljudi prosto zovu seljanima; kod Francuza paysans (koji na zemlji žive, ne u varoši), kod Nemaca Bauern (koji zemlju obrađuju, ne trguju ili gospoduju - "paori"), a kod Grka i nas prostaci, i to tako da seljane ne zovu prostacima, samo varošani (građani), nego i oni sami sebe tako zovu. Čućete često da vam čovek sa sela kaže: "mi smo ljudi prostaci", jer on to zaista i jeste pa i sam oseća da je manje obrazovaniji i uglađeniji od građanina.

Zbog ovoga i jezik kojim seljanin (narod) govori, bez obzira na to da li je seljanin istog plemena sa građaninom, zove se prost jezik. Svako se lako može setiti da su knjige pisane ovim jezikom - kojim narod govori - imale napomenu da su pisane prostim jezikom ili prevedene na prost jezik.

Često se dešavalo da se ova reč prost pleonastički kaže, to jest, ista ona koja znači na primer prost seljački jezik. Deli li se, pak, a čega je na ilirskom poluostrvu (kao i u Panoniji) uvek bivalo, da su seljaci drugačiji od građana, onda se njihov jezik dvostruko zove prostim, i u tom slučaju često je bivalo da se uz narodnu reč prost doda i gospodska reč prost. Tako u Panoniji doskora ste mogli čuti izraz "prostak paorski", a kod Grka "prost vulgarski".

III

Da se opet vratimo malo na istočnu polovinu našeg poluostrva.

Onamo su Sloveni došli preko donjeg Dunava, poglavito iz Dakije, dakle oni Sloveni koji sa Dnjepra odmah skrenuše levo kroz otvor između Karpata i Dunava, najkraćim putem za ovamo.

Njihov Hanaan prirodno bila je najdonja Misija iz koje su opet, sasvim prirodno i postepeno, krenuli put Crnog mora i ka donjoj Marici, postavši kao i svi drugi mirni podanici vizantijski.

Ali uskoro na carevinu nagrnu Tatari koji su, pri kretanju Slovena sa Dona i Dnjepra, a možda i uz njih i sa njima, prošli kroz njih i nastanili se na Galičkoj visiji usred nepreglednog slovenskog prostora.

Ove Tatare, susedi im Sloveni, nazivali su geografskim imenom isto onako kao što su i same sebe nazivali geografskim imenom.

Tako istočni deo ovih Tatara, Dakijski Sloveni (kao prvi im susedi) zvali su se po reci na kojoj su bili i niz koju su poglavito u ravnicu ka Slovenima došli. Reka se zvala, onda i sada, Bug, Blg, Bolg, i oni ih nazovu Bolg-ari.

I zapadni deo istih Tatara, Panonski Sloveni (kao prvi im susedi) nazvani su po reci na kojoj su bili, i niz koju su poglavito ka Slovenima došli. Reka se zvala, onda i sada, Unga, i oni ih nazovu Ung-ari.

Ovi Bolgari napadnu na vizantijsku carevinu i u osvojenoj zemlji vizantijskoj osnuju sebi državu. Naravno osvojena zemlja bila je Grčka, ali osvojeni narod bili su Sloveni.

Država je dobila ime osvajačevo, pa su Vizantijci sasvim i naravno narod te države zvali imenom države, kao što je svuda i oduvek bivalo i biva.

Ali i sam narod, opet sasvim prirodno, nazivan je po imenu osvajača, sada gospodara svoga, naročito u odnosima prema drugim državama, i u odnosu na druge Slovene. U ovom drugom slučaju reč Bulgarin stajala je umesto Bulgarski, dakle kao pridev, čime se htelo reći - Slovenin, za razliku od onih Slovena koji su ostali vizantijski.

Ovakav običaj sasvim je prirodan i nije u istoriji usamljen.

Ovako su i oni Sloveni u severnoj Sarmatiji, koji su prihvatili upravu plemena Rusa nad sobom nazivali, ne svojim imenom koje i danas znamo, ruski, razume se Slovenin, za razliku od ostalih i drugih Slovena koji nisu bili pod Rusima. Ovaj naziv ostao je i do dana današnjeg takav, to jest pridev, te nijedan taj Slovenin i danas ne kaže "ja Rus", jer i nije Rus, nego "ja ruski" (razume se - Slovenin). Ostali Sloveni su taj naziv promenili u ime vladajućeg plemena, i mi ih danas zovemo Rusi, mada oni sami za sebe kažu ruski.

Ovog običaja ima i kod pojedinih ljudi zbog raznih uzroka. Mi smo imali: Radivoj Prajz (zato što je bio u "frajkorima" Marije Terezije protiv Prajza); Joca Švaba (jer je jedini u nekom društvu znao "švapski" jezik); Stevan Francuz (zbog istog uzroka) i još dosta takvih slučajeva.

Osim toga imali smo doskora, ponekad još i danas, isti slučaj, to jest govorili smo za Srbe u Austriji Švabe umesto švapski a oni nama uzvraćali Turci umesto turski, razume se - Srbin.

Evo kako treba razumeti ime Bolgarin u istočnoj polovini poluostrva.

Onih pravih Bolgara (tatarskog porekla) bilo je malo i oni se ubrzo, možda odmah u trećoj generaciji, pretope u svoje Slovene, te osim imena ostavili su veoma malo traga za sobom.

Ali kako Grci nemaju slovo B, oni su ime ovog naroda pisali Βολγαροι. Οa kako ova reč koja znači ime nekog naroda (natio) zvuči skoro isto kao i reč Βονλυροι, κoja označava kulturni stepen naroda (populus), te se desilo da su se kasnije ove dve reči pobrkale utoliko pre što Vizantinci ni ove na istoku nisu mogli računati u civilizovane, i što su oba ova naroda (u istočnoj i zapadnoj polovini carevina), iako među sobom različita, bila ipak srodna. Kasnije pak "nevježe" uzeše da obe reči znače jedno isto, i to ime naroda, to jest natio, a ne populus.

Eto tu je Gordijev čvor.

O ovome bi se moglo veoma mnogo pisati, ali mislim da je i ova napomena dovoljna svakome koji zna misliti, koji ume da čita istoriju i život naroda i koji hoće da je pošten.

IV

Ali narod u Makedoniji i sam se zove Bugarima - reći će koji Bugarin i - pored Austrijanaca, na žalost još i mnogi Rus Bugarofil. Posle svega rečenog ovoj reči apsolutno nema mesta ali - da i to objasnim.

Pre svega ne zove se tako svaki, a i oni koji se Bugarima zovu, ne nazivaju se od davnina tako, što ima tri uzroka.

1. Srednjovekovni naziv Βολγαροι = Βulgari = prosti ljudi sasvim prirodno ušao je i u sam narod pa - što je istina čudnovato, ali i u najudaljenijim krajevima od Bugara, kao na primer u severnoj Dalmaciji - obrnuto od vulgar - u bugar. Setite se samo "bugar-kabanice", koja se u Hercegovini peva, ali koja se u Bugarskoj ne nosi niti se nosila (dakle ne kao "dalmatica" koju su i nemački carevi nosili, koju su i katolički popovi sebi na glavu stavljali i od čije reči je najpre postala dolma, dolman, a kasnije i "dolama") i setite se pesme "bugarštice", u Dalmaciji, što će reći pesme prostačke, prostog naroda, tako nazvane za razliku od pesme književničke - uglavnom italijanske.

Ovo je neoboriva istina i nikome ko pravo na nauku polaže ne može da posluži kao oružje u korist Bugara.

2. I Turci su uzeli da reč "bugarin" znači prostak, naravno sada u odnosu na njih kao gospodareći narod, pa da bi Turcima, kao i nekad Grcima ugodili, te da bi se ovakve ili onakve napasti oslobodili, mnogi se Srbin u Makedoniji nazivao onako kako to prija njegovom gospodaru, a mnogi se tom tuđom reči umesto svojom služio i u odnosu prema građaninu od koga je pojedinačno zavisio.

Međutim, reč Srbin rano je počela kod Turaka da znači revolucionar.

Bugarski narod, od kada je pao pod Turke, skoro se nikad nije dizao da sebi izvojuje slobodu, narodnu, građansku i uopšte. On se uvek zadovoljavao time ako je mogao da umiljavanjem i svakovrsnom pokornošću obezbedi sebi lični opstanak, ili da pribavi materijalne koristi.

Setite se, ako znate, ili proučite ako slučajno ne znate - ja vam ne mogu, a da ne pocrvenim, iako Bugarin nisam, nabrajati sredstva kojima se raja u Bugarskoj služila da bi se Turcima dodvorila, da bi svoj teški život u miru provesti mogla.

Naravno da je takvo držanje Turcima sasvim odgovaralo i - oni su zbog toga u Bugarima - uvek videli miran, poslušan narod, vernu raju.

Naprotiv, Srbi su se vazda opirali nasilju, i pojedinačno i u masi. Oni su vrlo često bune dizali i uz svakog neprijatelja turskog pristajali, tako da turska carevina u Evropi skoro nikad od Srba nije bila mirna.

Nemojte se mnogo obazirati na srpske hajduke bez kojih turska carevina apsolutno nikad nije bila, nemojte isto tako uzimati u obzir ni sitne - iako vrlo česte bune u srpskom narodu - ali svakako ne smete gubiti iz vida, već ste naprotiv dužni da na pameti imate one velike - po carevinu često opasne srpske ustanike - koji su bili uzrok čestih trzavica u carevini.

Uzmite na primer ustanak od 1595. godine u Staroj Srbiji zbog koga su Turci spalili kosti Svetog Save, pošto je na ustaničkim zastavama bio lik toga srpskog sveca. Uzmite dalje ustanak 1689. kad su Srbi, njih oko 30.000, kao prethodnica čistili teren Ludvigu Badenskom, te je on mogao da prodre do Kačanika. Uzmite, zatim, ustanak 1716. godine za vreme ratovanja pod princom Eugenom kad je veliki deo carevine otkinut. Uzmite potom ustanak 1791. u ratu pod Laudonom, koji se završio Svištovskim mirom; onaj herojski ustanak 1804. godine i odmah potom 1815. i, na kraju, rat 1876. kojim su Rusi poklonili Bugarima oslobođenje - da ne spominjem druge, iako ne manje krvave i manje slavne ustanke 1862. i 1875. u Bosni i Hercegovini, pa ćete onda jasno videti da je srpski narod tokom blizu tristo godina skoro bez prekida držao zapetu pušku prema turskoj carevini.

Sasvim je onda prirodno i razumljivo, da Turci taj i takav narod, ne mogu voleti kao neki drugi - koji je pogotovo dragovoljno - podnosio, kao narod i kao pojedinac, svakojaka nasilja.

Uz sve ovo postoji jedna činjenica koja, umesto da koristi, samo šteti srpskom imenu u turskoj carevini.

Pošto je jedan deo srpskog naroda, iako vrlo mali, početkom ovog veka izvojevao sebi političke slobode i stvorio sebi državicu od Turske odvojenu, a pod imenom srpske države, onda su Turci ime Srbin, ionako već mrsko im, identifikovali sa podanikom Srbije, te stoga niti su Turci trpeli da se neko u njihovoj državi Srbinom zove, niti je neoslobođeni narod smeo da sebe zove imenom koje je u Turskoj na zlu glasu.

Ovakvo poimanje narodnog imena u političkom smislu evo se i danas ponavlja, na žalost i sramotu bratstva i obrazovanosti, kod Hrvata, koji, kao sluge Austro-Ugarske, kao vlasnici u Bosni, zabranjuju srpskom narodu Srbinom se zvati, govoreći mu: "Srbi su u Srbiji, a vi niste u Srbiji".

Zbog ovih oslobođenih Srba Turci su nad neoslobođenima nalivali svoju najbešnju žuč, tako da je siroti narod morao kriti pa i odricati se imena svoga samo da bi koliko toliko izbegao turski gnev i nasilje. Mnogi koji je arnautski jezik znao, kazao je da je Arnautin, grčki – Grk, a ostali narod je u nuždi i nevolji prihvatao ime Bugarina, to jest proste i mirne raje, samo da bi spasao goli život svoj i poroda svoga.

Razmislite gospodo, a Bog vam je dao te niste tuđi robovi, i braćo, ako ste prava braća, malo ozbiljnije o ovakvom stanju jednog naroda, koji je, nemajući apsolutno nikakve moći, morao - da bi održao fizički život - i od sebe samoga kriti ime plemena svoga; u tom strahu su prohujale čitave generacije pod imenom koje domu njegovom nanosi plamen a životu smrt.

Ovo se ne bi smelo ne znati, ni zaboraviti, još manje ignorisati, a najmanje zloupotrebiti.

3. Bugare iz sna nije probudio ni srpski ustanak 1804. i 1815. ni grčki ustanak 1821, pa ni ruski rat 1828, koji se vodio u njihovoj sopstvenoj otadžbini. I još više i crnje od toga: ruska ratna istorija je nemilo zabeležila da se u tom narodu, koji su Rusi oslobodili, našlo više ljudi koji su svom starom gospodaru protiv oslobodilaca špijunirali nego što ih se latilo oružja za svoju slobodu. Pa i u ovom poslednjem ruskom ratu 1877/78, pogledajte samo u ruska akta, koliko ih je zbog špijuniranja streljano, a s druge strane, iz spiska njihovih dobrovoljaca, koji su s oružjem pristali uz rusku vojsku, koliko ih je iz Bugarske rodom bilo!

Ali isti ti Bugari na drugom su polu bili ohotniji.

Blagodejanjem srpske i ruske države oni su stekli i svoju inteligenciju, ali koja se odmah latila da se koristi zabludom, koju je proizvela s jedne strane plitka, indolentna i bolesna inteligencija a zbog toga i - ignorantna, površna i kratkovida srpska diplomatija, a s druge strane nesimpatija i gramzivost suseda naših.

Ta prva bugarska inteligencija napela se svom snagom da svoj bugarski narod, ne od Turske oslobodi, jer su im oni najveća zaštita bili, nego da pod tom zaštitom, agitacijom i propagandom predstave ga kao najmnogobrojniji i sve ono što nije bilo u granicama oslobođenog srpskog naroda predstave Turcima i Rusima i celoj Evropi kao bugarski narod.

Eksploatišući svoju bezgraničnu servilnost prema Turcima, njima nije bilo teško da Turke zadobiju za sebe a protiv Srba, koji su istim tim Turcima već bili trn u oku i koji su pod pritiskom turskog besa, grčkog sveštenstva i arnautskog nasilja bili prinuđeni da trpe sve ono što mu je taj pritisak nametao pa se dakle nije mogao niti smeo odupirati propagandi favorizovanoj od sile i vlasti, nažalost i od njegove uzdanice Rusije. Zar se onda smemo čuditi što mnogi sad u muškoj snazi Srbin i sam misli da je Bugarin kad ga je njegov učitelj u školi od detinjstva tome učio?!

Turci protežiraju bugarsku propagandu ne zbog neznanja (kao Rusi), nego iz računa (iako lošeg); a oni vrlo dobro znaju, tako dobro kao i mi sami, i bolje nego mi sami, kome plemenu pripada taj slovenski narod u Makedoniji. Jer Turci vrlo dobro znaju od koga su osvojili Serez i Strumu, od koga Skoplje i Vardar, od koga Tetovo, Prilep, Bitolj i sve pokrajine "donje Srbije" (Serbia inferior, kako je naziva poslednji arvanitski despot Ivan Musakija još 1510. godine), dakle dve generacije ranije od Prvog velikog srpskog ustanka 1595. godine. Sve to Turci vrlo dobro znaju, ali čemu sve ovo govoriti Rusima!...

Položite silna braćo, koji niste kadri tuđu bedu da pojmite, stavite ruku na srce pa priznajte da bi mi Srbi, koji sve te svoje jade znamo, i još pamtimo, da bi morali biti najcrnji podlaci među narodima u svetu i nedostojni imena ljudskog kad ne bi mrzeli, do fanatizma, onoga koji svojom jakom protekcijom ide na to da naše pleme uništi?!

Sad ćete valjda bolje razumeti onaj bol koji smo mi izrazili prilikom San-Stefanskog ugovora, a povodom karte koju je slovensko opštestvo uz kalendar izdalo.

Koliko je pak bugarskom propagandom falsifikovana i mistifikovana istina i pravda, a što i sami, da hoćete, uvideti možete, evo vam najjasnijeg i bespogovornog dokaza u samom vašem kalendaru.

Govoreći na strani 78, o manastiru Zlatovrhu ili Treskavcu, tamo se kaže: "Sohranilo s ljubopitnoje predanije objasnjajušteje samoje nazvanije monastirja; Doč njekojego bolgarskago carja, po imeni Kalamarija, viđa za muž za sultana Murata".

I u turskoj i u srpskoj istoriji zapisano je, i svaki, koji je te istorije čitao, zna, da je Marija (Mara) kasnije od svetogorskih kaluđera prozvana Kalamarija (dobra Mara), jer je manastirima ostavila ogromna zaveštanja - a koja je pre toga bila udata za sultana Murata, 1437. godine, da je ta Marija bila kći srpskog despota Đurađa Brankovića-Smederevca. I pri svemu tome, što svi Rusi, koji su pismeni, znaju tu istorijsku činjenicu, jer su srpsku istoriju pisali i Rusi - Giljferding, Majkov - redakcija kalendara nije našla za shodno da svojim čitaocima kaže da otac Marijin nije bio "Bolgarski car".

Molim vas da taj slučaj uzmete malo bolje i dublje za analizu pa ćete se i sami uveriti, ako vam je uverenje potrebno i želite ga, koliku i kakvu istinu možete pridavati bugarskim i bugarofilskim istoričarima, a i tradiciju, koju vam neko sa poluostrva saopšti. Verujući Bugarima, a ne verujući Srbima, vi činite ogromnu i neoprostivu pristrasnost prema braći, a ne verujući ni vašim sopstvenim naučnicima - Majkov, Jastrebov - koji zaista zauzimaju važnije mesto i među ljudima i u nauci nego ti vaši uskoci bugarski - vi se pokazujete kao saučesnici u zločinstvu koje nikad zastareti i nikad oprostiti ne može, sem ispravljanjem sebe samih.

I kad mi Srbi, u Beogradu, Skoplju i u Bitolju, mrzeći protektore bugarske, zbog braće Rusa nam je žao, istina i mnogo do srca žao - šta i zar možete onda od nas tražiti više

Kad se dakle, i ako se, sve ovo, što sam napred izložio uzme u ocenu ozbiljniju, istini i pravdi odaniju, onda prestaje svaki spor o tome koje je to slovensko pleme koje je u Makedoniji.

"Staru Srbiju" ja nigde ni spominjao nisam naročito stoga što naziv "stara Srbija" istina obuhvata i Makedoniju, ali severnu polovinu te "stare Srbije", dakle nekadašnju "Dardaniju", koju pod imenom "Stare Srbije" neki jedino i uzimaju, a u kojoj se nalaze sve prestonice nezavisne Srbije; Ras i Priština, Lipljan i Prizren, i Skoplje - u bugarski element mogla bi računati samo najbezobraznija bezočnost i neljudsko besnilo, koje i najprostija ljudska pamet mora sa gnušanjem osuditi i prezreti.

Dakle:

1. I u Makedoniji su Srbi, i to oni sa kojima je Nemanja državu stvorio, i prema tome celo nemanjićko doba - preko dvesto godina - nije ništa drugo, nego oslobađanje i ujedinjavanje Tribalskih Srba, to jest onih "Slavina" koji su pod zastavom Huna i Avara ove zemlje zauzeli i naselili.

2. Βολγαρ i Βονλγαρ dve su sasvim različite reči: je nomen nationis, latinski napisano Bolgar, slovenski Bolgar i Bugarin; taj narod nikad nije prelazio Rodope i Despotovu Goru, koja ga sasvim prirodno i neminovno odvaja od naroda zapadno od tih planina.

Βονλγαο je classificatio populi (i plebis), latinski napisano Vulgar = prostak, i znači "nižu klasu" naroda u zemlji. Ovo je dakle treća tuđa reč u slovenskoj etnologiji, koja se daje imenu naroda; reč Servus za Srbin, i reč Sclavus za Slovenin, već su i tuđini odbacili, a reč Vulgar zar Rusi hoće da prime?

3. Gopčevićeva karta je jedino pravilna.

Ali pogotovo ista takva karta nalazi se u arhivi Ministarstva spoljnih poslova u Petrogradu (i u Beču, Berlinu, Parizu, Londonu i Rimu) među aktima Berlinskog kongresa, dakle užem krugu poznata pre dvanaest godina; slična njoj izdata je i u Beogradu 1885, nažalost Srbima nepoznata! Ako sve te karte uporedite, vi ćete videti da se one ranije dve u potpunosti slažu sa Gopčevićevom - koja je proizvod autopsije - u šta sam se lično uverio. Njegovom autopsijom studija je dobila na vrednosti, a autopsija naučne potvrde.

4. Ko hoće da bude pravi sudija taj se mora najstrože pridržavati prvog pravila: audiatur et altera pars, inače, rešavajući samo po jednoj strani, sudija postaje razbojnik... a ovakav kriminal učinjen prema narodu ne mogu zaboraviti pa ni oprostiti mnoge generacije.

Nauka nije isto što i politika.

Istina, ima nauka, koje se mogu prilagođavati politici, kao što je na primer politička ekonomija koju su Englezi prvo počeli mistifikovati, jer oni su praktikovali i u nauci propovedali zaštitnu (prohibitivnu) trgovinu, sve dotle dok do tančina svoju industriju nisu obezbedili, a kasnije, kad su ušli u sistem svetske trgovine - drugačije stvari postavili. Ako neko misli da će uspeti da politiku potčini politici, taj se vara, jer je to prividno i kratkoročno šteta, u ovom slučaju po celo slovenstvo, pa dakle i za Rusiju, očevidna i ogromna.

Prema događajima poslednjih godina izgleda kao da Rusija i ne želi da rukovodi politikom ni u svojoj blizini, nego se zadovoljava da se prilagodi onoj koju njeni protivnici vode. Tako velika i tako silna carevina pa da se pri rešavanju za nju važnih pitanja - zadovoljni sekundarnom ulogom i sa glasom drugog ranga to za ostale Slovene nije utešno, a za nju samu nije ugledno...

Pasivnost Rusije pri rešavanju slovenskih pitanja, Evropa eksploatiše na štetu slovenske budućnosti i na uštrb političkog ugleda Rusije.

Eto to sam smatrao za nužno da kažem redakciji iz Slovenske nauke i iz srpskog srca.

Misleći da sam se ovim odazvao pozivu redakcije imam čast zvati se

1890. Beograd