Илија Бакић

Станислав Лем (1921–2006): Откривање људских (не)способности

Недовољно обавештени љубитељи свих категорија научне фантастике (књижевна, филмска, стриповска) углавном свој омиљени жанр везују за дела аутора англосаксонског говорног подручја, што је свакако последица агресивне рекламе која има за циљ да прода нови производ (у овом случају мање или више успели уметнички рад). Међутим, научна фантастика ‘успева’ и у другим земљама (Француска, Пољска, Русија, Скандинавске земље, Јапан) и то врло успешно. Један од сјајних примера ове тврдње је и Станислав Лем (1921–2006), писац чији су изванредни романи и врхунска ерудиција пробили идеолошке блокаде и засенили америчку публику (толико да је једно време ‘протурана’ прича да се иза овог имена, у ствари, крије Lunar Excursion Module – LEM, моћни компјутер); неки потпуно аргументовани ставови, из његове студије „Фантастика и футурологија“ (1973), пре свих да је америчка проза 1950-тих и 1960-тих „безнадежан случај са изузецима“ тако да изузеци тј. квалитетна дела чине ‘целих’ 1% продукције, толико су наљутили колеге по перу да су га избацили са места почасног члана „Удружења америчких писаца научне фантастике“ и ставили на црну листу непожељних (али, залагањем неколицине аутора на челу са Урсулом Ле Гвин, Лему је коју годину касније враћено чланство, што  значи да су и његове тврдње признате, а публика је поново могла да ужива у његовим романима и причама).

Лем је своје прво дело Човек са Марса (Człowiek z Marsa) објавио 1946. године а међу 30-так његових књига најпознатије су хумористична збирка Звездани дневници Ијона Тихог (Dzienniki gwiazdowe, 1957), збирка Инвазија са Алдебарана (1959), суморна визија будућности Земље у Мемоарима пронађеним у кади (Pamiętnik znaleziony w wannie, 1961), ингениозна прича о (не)спремности човека да се вине у свемир и суочи са сопственим мрачним странама у његовом најбољем и најпознатијем роману Соларис (Solaris, 1961), блистава визија сукоба људске и машинске цивилизације у Непобедивом (Niezwyciężony, 1964), гротеска о андроидима Киберијада (Cyberiada, 1965), студија о неспособности да се схвате поруке из свемира у Гласу господара (Głos Pana, 1968),   импозантно дочаран сусрет са ванземаљском цивилизацијом у Фијаску (1986). Лем је објавио и књигу Summa technologiae (1964) у којој се бави неким аспектима будућег развоја наука (кибернетике, егзобиологије) и која је незаобилазна литература сваког озбиљнијег читаоца научне фантастике, те студије „Филозофија случаја – књижевност у светлу емпирије“ (1968) и поменуту „Фантастику и футурологију“ у којим се бави теоријом књижевне рецепције и рецензије.

Лемова дела, у распону од хумора, гротеске до интригантних проблематизовања људске природе и цивилизације, доказ су великих потенцијала научне фантастике које могу спознати и искористити само ванредно талентовани писци, којима он дефинитивно припада.