Љубица Рајкић

Богу иза леђа

- 33 Песме -

Интернет издање ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ Технологије, издаваштво и агенција ЈАНУС Београд, ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Зоран Стефановић ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ Ненад Петровић ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ Ненад Петровић ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА Ненад Петровић

Штампано издање Савез Срба у Румунији Посебна издања • Књижевност • Књига 3 Председник Издавачког савета: унив. проф. др Борислав Крстић Велимиров За издавача: Светозар Живанов Уредник: Славомир Гвозденовић Рецензенти: Славомир Гвозденовић, Љубинка Перинац Станков Лектор: Славомир Гвозденовић Коректор: Љубинка Перинац Станков Издавачки саветник: Славомир Гвозденовић Корице: Емилија Живанов Савез Срба у Румунији Темишвар 1997. Компјутерски слог: Рада Мирјанић Технички уредник: Љубомир Степанов Тираж: 300 Објављено: 1997 Штампа: DINAMIS PRINT Тимишоара ISBN: 973-98243-0-7 Comanda nr. 129/5.11.1997 Штампање ове књиге помогли су: Савет националних мањина у Букурешту и Фирма "Royal plus" у Решици

Садржај

 

 

 

Уместо предговора

Образлажући једном, сад већ давне 1986, пред читатељем нашу женску лирику у Темишвару написах између осталог: "Предлажем да у нашем граду оснујемо посебно Друштво за чување песникиња. Њих, песникиње, може да гане мрки поглед непрегледне улице... могу се загледати у каквог калфу, будућег Доситеја, на пример... Њих материнским погледом одева свакога јутра Еустахија Арсић, бринући да им ваздух не нанесе непотребну рану. И ко зна шта их још у бескрајној поезији чека.

Могу се у граду паркова и цвећа убости на трн црне руже. Могу узводно потећи, као што прави ствараоци чине.

Скоро десет година касније, у ово време наше, утврдио сам како је заиста потребно, када је Љубица Рајкић у питању, Друштво за чување песникиња.

Лако бисмо са оснивањем Друштва за чување песникиња (а и "чувара"би се нашло!). Али пред нас искрсава вечита загонетка: Како песникињу сачувати од саме себе. И "тишина пред српску реч".

После колективног дебија у "Вишебојним мостовима" (Критерион, Букурешт 1986), које је солидно подупрла својим стихом, и праве прве књиге ("Тишина пред српску реч", Дечје новине, Горњи Милановац, 1991), песникиња (рођена у Белобрешки 1962; са филолошким студијама у Темишвару) чудесно молитвено ушеће у нашу српску књижевност. Ако бисмо се по наслову повели, рекао би човек (ако се још човеком може звати ко поезију критикује): Богу иза леђа. Али није. Љубичино "Богу иза леђа" јесте наше Богу на истину. Да кажемо - њено изношење душе (људске и песничке) пред Бога, њена молитва - књига не звучи нимало умилно, женски нежно. То је руски бруј у Невској катедрали. Бруј који рађа ожиљке на сваком кораку - читању:

На тај начин песникињине сузе, душа, срце, руке, колена и крици рађају божије знаке стављајући нас на грдне муке.

Кроз њен глас проговара један читав народ: клан, силован. Кад Љубица Рајкић проговори (помоли се):

"Дошла сам, Боже, да ти кажем:
српској деци више није довољна једна глава

И још те као порођена молим:
прећути нашој мртвој сирочади
да си о свему унапред знао!"

(Поглавље друго), од те молитве настају несанице.

Једно од главних оруђа-оружја песникиње јесте иронија. Горка и опора. И свака је песма Љ. Рајкић опет молитва. Крик. Којим и у којем песникиња не штеди ни себе, ни нас. Када говоре "кошмарни извори ватре" настају "пејсажи бића", рађа се "предодређење".

Друго, не мање прво (!), средство Рајкићеве јесте обрнут ефекат. У стиху: "наједном смо тако турци (са малим словом), тако мали за нашу истину... " (Народ на крају света) ни већег народа од српског, ни веће недаће од наше. Тако то бива кад песникиња својим алатом претумба речи, молитве се врисак чује до неба, отвара пролаз другом свемиру.

А оно, Исусу Сину "спомени у одбрану, Душо Пресвета", толико је искрено, брижно, да поједине (намерне!) неодмерености! (или боље: прекорачења) при обраћању Свевишњем попримају обрнут смисао, бивајући, тамо горе, опомена.

Изговорен у име свог народа:
"И опрости и нама, српском народу
што верујемо
свако својој јами, а не верујемо
Теби"

(Христе, Боже наш),

тај песнички чемер носи једно посебно оправдање. Сетимо се, песникиња је преокренула, наглавачке, многе редове и редоследе, само да Он чује и доле (!) њен напаћени народ. Може се посумњати: је ли то страшна оптужба коју песникиња горко изговара. Одговор, један једини, и исправан, гласи: Не. То је страшна, потресна молитва једног читавог национа чије је битисање пољуљано. И због чега је песникиња заборавила да пише "све те стихове о срцу". Услиши онда, Боже, ову крик-књигу песникиње и њеног народа. Услиши и опрости. И буди Ти наш разлог.

Јер песникиња је душа и "какве све грехе измишља"! И кад брине и кад воли, и кад у љубави и бризи пати, и кад, ...

Сети се, Господе, наша је Љубица закључила На прагу и ово:

"- Кога тражиш?
- Бога.
- Бога? Од чега си умрла?
- Од срца.
- Онда је Господ управо тамо .
То је наше образложење. И разлог за издавача.

Славомир Гвозденовић

Сањала сам ове стихове из захвалности Исусу; да би подсетила свој народ како је смрт пролазно доба у вечности; да би поручила Папи Јовану Павлу II да више не стоји леђима окренут Богу, јер нико не зна кад му је време...

Мото:

"1 Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.

2. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.

3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.

4. Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се,

5. Не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу,

6. Не радује се неправди, а радује се истини.

7. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.

8. Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати.

9 . Јер нешто знамо , и нешто пророкујемо;

10. А кад дође савршено, онда ће престати што је нешто.

11. Кад ја бијах мало дијете као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљавах; а кад постадох човјек, одбацих дјетињство.

12. Тако сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајемо нешто, а онда ћу познати као што сам познат.

13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима."

Коринћанима посланица прва
светога апостола Павла,
Глава 13.

Цитат из Библије српског паћеништва

 

Ко да смо ти Исусе
силовали Мајку
Н... мој ужаснути анђео

Покриј својом белином то проклетство које ја себи тако сама прорекох и навукох - али, ја се опрах анђеоској души и наставих да пишем:
Нисмо Ти ми децу
топили за сапун

Шв... овде ме одлучно прекину мој очајни анђео, заклони очи од силног порока и дода: "Онда пиши, ако је већ по диктату, пиши и шта она друга страна, Исусова, има да каже твојој бестидности, баналности и хулништву; не оклевај, пиши, јер ћу иначе уз твоје руке да извучем крило; дакле, пиши: Опрости ми, Боже, јер не знам шта судим. Само је ово истина, Боже - да ја говорим као неразапета и да моја успутна и пролазна распећа немају везе са правим распећем, као што хиљаде мојих угаслих ватри нису ломача, као што гомила ситних година не даје вечност... Само је ово истина Боже - да ја о Васкресењу једног народа кроз његово клање и изгнаништво - ништа не знам - да о Твом божанском науму и љубави према Србима - ништа не знам. Опрости ми, Боже, јер ништа не знам, а време ми је да знам...".

Божији знак

"Ни само божанство не може да
претвори у пораз победу човека
над њим самим"

Зиету-Го-Киу

Ожиљак који потврђује да сам
везана за Бога
држи ме отворену изнад малог мозга
и помало погрбљену.
А ја сам се одувек поносила
на осећање туге
као веома интимне ствари
као мог личног доприноса
или моје ти ноблес издвојености.
Ја сам чак сакупљала
посуде и фрагменте за светлост
мамила новорођене анђеле
на моје отровне ноге...
Чак ме је нечитка нека емоција
одобравала
код сваког устајања
да се поздрављам са ја
и отуд грешно убеђење
да то ја и постоји.
Вене сам секла
- од беснила да се докажем -
и ништа!
Једне ноћи више нисам
успела да се пробудим.
Тешко сам одредила
које ми је око,
шта бих могла овде
да пружим као руке.
Знојаве липе махале су ми
да мало пожурим
мало брже
још мало брже -
и силном ломљавом
покривале звона.

Поглавље друго

Дошла сам Боже да Ти кажем:
српској деци
више није довољна једна глава.
Погледај само какви су Ти се дани
вратили у календару
па ћеш ми веровати;
подметали смо им Боже
прсте с рукама,
дојке, носеве, мушкости и ноге Боже
али је потреба за клањем толика
и да те самотне главице
расту на врату као лишће
опет би их премало било.
Ни очију немамо Боже доста.
Бар један пар подај нам за вађење
један за нарицање
па ако се један нађе за сведочење
хвала Ти честити Боже.
А што се тиче срца
Српској деци не треба Боже
ни ово једно.
Слободно узми и раздели
Неће се ни приметити!
Јер се Твојом неком светом грешком
у Срба
деца рађају без мозга
без коже, без косе на глави
и без крвних зрнаца.
Уместо свега имају по душу.
Морам исто да Те обавестим
како ћемо у противном
мало и велико
да ти се преселимо Онде
и да ће тежина
читавог једног сатрвеног народа
пореметити распоред небеса
и однос вечности...
Због тога ће Боже звездочатци
предсказивати цивилизованом свету
саме несреће,
а то није у реду!
И још те као порођена молим:
прећути нашој мртвој сирочади
да си о свему унапред знао!
Вратиће се мимо заповести
да одрасту.
Право је да крвницима опростиш Ти
и по Твојој вољи, Боже.

Страва

Небо се ноћас згрушава у земљу
И сироти мртви силазе у кости
Тело мог анђела несвесно лежи на поду;
Огледала се - од празноће - параноично боду;
курве нас једино воле
о свом трошку -
колико год могу...

Само да се нешто није десило
и Богу.

***

Кошмарни извори ватре.
Пејсажи бића.
Предодређење.

Народ на крају света

Овај је народ непажњом Свети
пореметио све критеријуме
од Тебе почевши - до у проклети! -
јер минут убијања престолонаследника
- и он судњи
није имао на српском сату
- оних шездесет секунди,
или , ево, узми.
"У I рату изгинуло 80% писменог
становништва српског"
за бројке очајно...
Боље да си нас Господе
написао у слободно време
и заборавио под звездану прашину
наједном смо тако турци, тако мали
за нашу истину...
Догађа се Боже
да се рибе подаве у водама
српског троугла, Сам знаш,
да се заклане мисли на Косову
појаве 300 година низводно
у семену без глава, и то знаш,
чак, дешава се да та црна балканска рупа
отвори пролаз другом свемиру
и сваку Твоју заповест ишчупа...
Исусе Сине, ово сам хтела
кад нам будеш угасио сунце
спомени у одбрану Душо Пресвета
како смо били гажени народ на крају света...
А на самом почетку неба.
Стопало Оцу, кад год затреба.

Измеђ светова

Март - у овом слепом свету где је пример за црвено крв и у коме ето и ја, привремено, уместо хода трпим ноге, уместо вида носим црне очи и уместо увек користим данас - март је, скоро ће пролеће...

У мом свету - гнојавом као необјашњива рана на мојој опипљивој глави - и даље је доба ванвременских и ванпросторних киша, сновиђења, ванредних спокоја и тишина. А јутрос сам приметила како то спољашње ромињање и моје праве кише имају неку заједничку опомену, како ме уче значењу за које још нема створене речи, како ме употребљавају као маглу у њиховим меланхоличним работама. Да, да, разлика између лажи и истине једино је у временском одстојању тих киша...

Свом Богу Исусу

Обратила бих се свом Богу Исусу само да бих од Њега неизмерно тражила, или Му нешто, по замраченој слабости мојој, пребацила. Ни случајно Му нисам рекла.

- Ево, Исусе, узми;

Можда - добро ми је што си;

или - Волим Те (а којим све грабљивицама нисам то понудила) и да ме једноставно буде брига шта има ново у души Божијој. Имала сам исти размажени однос као према мајци (која је за све била задужена и за све крива!). Могла сам...

- Лагаћеш и из гроба - ја ти као Отац кажем - ти ћеш и из гроба да лажеш.

Христе Боже наш

Христе Боже наш
ухваћен у спиралу
који удеваш сунце у око
и провлачиш своју Божију мајку
кроз обичне мајке.
Молимо ти се
сакриј и нас, српски народ,
од љутње Оца Свога
јер смо тачност узели за истину
и утемељили се на законима
бити и не бити
а могли смо другачије.
И опрости и нама, српском народу
што верујемо
свакој својој јами, а не верујемо
Теби.
Избави и нас, српски народ
од расуђивања мозгом
од прохтева џепом
од злопаћења духом и душом.
А сачувај и нас, српски народ
од нас самих
сад
и увек
и у векове векова
амин.

Прва змија

"И сувише сам патио да немам
понеку несносну радост"

Е. Чоран

На прагу

Преда мном ће ићи кривда моја
на колена, раскрвављене, у вечност
теглиће се непокајане речи,
измешан задах мојих тајни и тела
ране које нису издахнуле са мном
прецвали љубавни снови, на киши
и код малих врата
чух прву заповест:
- Стој и дужи се.
- Добро.
- Кога тражиш ?
- Бога.
- Бога? Од чега си умрла?
- Од срца.
- Онда је Господ управо тамо.
- Срце нисам понела, сметало ми је и на оном
свету.
- Врати се и понеси.
- Добро.
И чим се стрмоглавих на супротну страну, ја и моји
греси, а кад оно раскошне двери и чух другу
заповест:
- Клекни и разоткриј се.
- Одмах.
- Кога тражиш ?
- Бога и моје срце.
- Паролу знаш ?
- Не.
- Добро. Овде улазе само чисти, само они што
нису спознали.
- Могу да уђем ?
- Ниси више од почетка и краја, прођи, неко те
већ дуго овде чека.

Ветрови...

Сећам се како ми је ветар
разносио времена по памети
и као низ пусту улицу
котрљао: Свето писмо
над којим се моја мајка
потресно и страшно била молила
да тог априла не умре;
кутију чарапа
(исто тако нових и неношених)
које ми беху купили за свадбу;
неколико новина од пре рата
из којих ми је
мој неписмени деда читао!
џак пројиног брашна на тавану
уваљеног у напуштени рам
наше невероватне историје...
Сећам се однекуд овог пејзажа
са ситним багремовим листом
који ми искрсну, сад први пут
десном улицом Гимназије
док ми ветар наједном севну
и око главе
око обода шешира
као што заболи
парче одсечене ноге у лавору.
Ветар Боже дува
изнад света створеног у пролазу
и мени је самртно свеједно.
"Сви сте ви гробови, лутко,
погледај улицу, ова два клинца
завршиће у рову, без сахране
без крста
а сви пешаци, они, на срећу,
сви су, видим, помрли у мирно време,
имају крст.
Кад се поново будеш сетила
овог ситног багремовог листа
доћи ће други ветар
да ме замени
који зна и шта ће од ових
крстова да буде.
А што ти сама шеташ?
- Да се сетим, трудим се
да се сетим"

***

да сам ја Оче изникла свет
никад не бих живела у њему.
Откуд мени довољно суза
и за зидање неба...

Укидање смрти

Господ је од земље направио сутра
и онда камен гурнуо на тај улаз -
јер шта би било, зна Он
да рођени прозру укидање смрти
и пружи им се призор - крви
тешке останак секунде,
- науке што јавља тачно поноћ
- и млека у вези с плочницима слепих.

...зрела прашина мојих корака
у празно...

Тумачење

- Шта смераш Оче са оним женама
које никада није волео нико...
и с побаченом децом којој - во вјеки
неће моћи да крену први зуби...
и с народом српским Оче наш
који је све добијене ратове изгуби...
- Добро, чекај,
ниси требала да завирујеш чак у
око божије, то могу и ја да ти протумачим:
У господњем сну неко бере воћку
неко је сади
неко је ломи и краде
а неко је воћка.
Господ све једнако воли.
Али њега једино та жртвујућа воћка
воли.
Господ ће у право време то да
има на уму
кад буде надовезивао српску крв
на библијску вечност, ти се у велике
речи не мешај, слабо ти је срце -
све је то расправљено
откад света и века
а ти гледај своја слаткоречива посла
видиш да си слепа
јер ти се истина, ни издалека,
није указала
иди, не забадај се
док лепо не будеш примљена...
шта ме тако гледаш, ниси јагње
сад стварно иди, још ниси за овде...
- Ја сиротињи својој ништа не замерам.
Пустите је да прође с њима
на велика врата.

Мајка

I
Помрле су као сирочад
у гладној години
и у телу сваке од тих трагичних речи
почеле су да труле неке друге,
неке опште секунде...

II

Не мисли више ни на мене
- тргла се моја мати -
она жали сећање пре раја господњег,
црна ја, какве све грехе измишља!

III

Теглим кости као да нисам од костију
као да нисам од личне самоће
од остатка сопствености
као да сутра нађене
и прекосутра затурене речи
нису једнаке
с прекјуче дошлим
и јуче несталим речима
као да је важно шта је пре
и шта ће после да напусти себе.

IV

Песак и време
осећају исту пространу немоћ
пате од исте, измрвљене,
јединице за мерење
и клањају се кораку
као што ми, насилно отворени
дрхтимо пред Богом.
Стога је небо забранило у клици
(и трептају и праху)
да се (икад) боље спознају
да се оживе или умртве
и да сањају на левој страни
Дозвољено им је да се врате
кад год зажеле
у једно те исто стање.
Наређено им је да светле.
Али уморни песак и време
осећају исту пространу немоћ
пате...

V

Ово су страшне ствари, дете моје,
црква се,
разумела ти то или не
за кратко вратила из рушевина
да би је ви, данас, на време,
били почели да зидате.
Моли се на другу страну. Изнутра.
Она више и не зна да се подиже
као свети храм
и не помиње Исуса
и брига је није!
Ја знам шта је теби
али су то тешке ствари, сине материн,
могућност да се моје овде
усклади са твојим - непомична је;
ако сад стигнеш, скоро да смо вршњакиње
бићу ти сестра;
ако закасниш, бићу ти ћерка;
проста чињеница да сам те родила
значи ми да никад нећеш доћи...
Ти срљаш у нешто уопштено,
у празноверно
јер немаш довољно мојих прстију
Боже, Боже,
где си да је видиш
црно моје дете...

VI

ти си... мајко?!

VII

-

VIII

-...

IX

-

Проповед

Сваког пролећа видим Христа
пролази крај наше клупе на гробљу,
боде семење свемирских трава,
заборављене поздравља лево и десно,
мирише љиљан.
Увек га понешто питам:
- Пењеш, Свети, поново пењеш...
- Пењем, синко, а што поново - иста је година.
Пењем, ето, идем код Оца.
- Па што Свети не заобиђеш? Нису те зар ту
раскрвавили?
- Није се Мени, синко ништа догодило.
Ја сам се догодио крсту.
Моја се стопала догодише земљи мојој.
Моје се жиле пробише ексерима
и моја глава моме трњу.
- Али Тебе је јако болело Свети... Ти си се мучио.
- Савршенији је грех самобогоубиство од убиства.
Навео сам се на распеће
у здравље младих бубамара
и ради њих ме терет није жуљао.
Полудео сам од рана, од грозоте
код зверника правих, код свемрзника.
Умро сам од умирања.
- А, реци ми Свети, шта ја о себи важно не знам?
- Помоћи ћу ти. Ово не знаш: разби се и изађи.

***

Разбила сам се да изађем.
Магновења и сене занебеске.
Душевно болестан сан.

Ни сам Господ

Бојим се места на коме ме је болело
као што Исус стрепи од крста.
А други пут
ни Сам Он
не би лако пристао
да буде Бог.

Блудна апстраховања моје нарави;
На вересију -
- по узору баба Невенкиног пра-во-славља
цео један (мој) живот за дајбож
и без карте у рукаву; вечност?!;
патина и магле луцидности;
тај почетак.

Марија је засигурно знала
шта њеног Сина чека.
Али ни Марија није слутила
како проречена страва
неможе бити иста с доживљеном стравом
ни рођени Исус истоветан
умрлом Исусу.
Да између Њеног детета и
Божијег детета
стоји нешто налик на крст...

Босе мисли

Моје су босе мисли училе ходање
по касним цветовима брескве
и потезима зрака.
- Сиђи мало,
пуцали су у мени почетни знаци
- спусти се на моју лепу машну
да те узмем!
- Не можем. Ја нисам нешто конкретно. Ја сам
душа.
- Нећу да те згазим тако шарену, не бој се!
Окренула сам се да нађем доказ.
Одозго је силазило небо,
испод је висило небо,
около се исто било насукало небо;
данас је свуда било данас,
јуче и сутра су исто биле данас;
нека - тресла сам о трошни кров хамбара
и почела да плачем...
- Јер не могу дању
да разумем звезде.
- Јер нисам
ма колико да јесам што јесам
и тачка.

Молитва за нешто друго

Много сам од Тебе млађа Сине
(од наивних икона по сеоској цркви)
и док је мој деда горео воштанице
пред наслеђеним Кузманом и Дамјаном
па клечао за мушке Рајкићеве
ја сам Ти се молила за смрт
за неку врсту рађања без живота
за облик некаквог времена ван зодијака
за простор неки без простора
за камен некакви без чврстине
за данашње немешање са јуче и сутра
за не чекање Твоје у нама.

Ја Ти се и даље молим
јер ако је по Твојој вољи
да сам много старија од умирања
бар да нисам један од војника
што ти је копљем разнео груди
да нисам ја најгласније викала
у гомили
"Исус је крив..."

Молим Ти се, свеједно
ја сам првобитна врста Мучитеља
и по неком затуреном правилу
на овај дан
у овај час
затвориће се круг и поћи ћу.
Ја ћу из сваке ране одједном
да Ти се молим.

Моја баба Љубица

"Модерни је свет подлегао, до
проклетства, примами готових
ствари."

Е. Чоран

Нисам слутила да моја баба
која је живела од чварака и кисела купуса
од мрсног и пекмеза
има појма о лебдећим богатствима
овога света
до једне исто тако масне вечери
у доба кад сам већ била почела
да се заљубљујем и падам у несвест...
жалила ме је
и мора бит
да ни она није слутила
како сам тако немоћна
и толико неупућена простака остала
после вагона ишчитаних књига
па ми непоречиво подвикну:
"Крв је, слушај мајку, зелена течност
само до јесени.
Зато се не везуј за боју
и њена раздобља
нити за време
и његове вечности
негуј се за хватање тишине,
за свачије сунце,
за оченашко молење Бога
за икону Светих Врача
за светосавску свећу
и за чување наших гробова.
- За шта да се везујем?
- Не везуј се, љуби те мајка"

Поново ја

Мене је давно прелистало време
из судбине ми капље туђе семе...
и Бог моју црвљиву крв
просу у етар...
Нека је врата! -
- Нареди код мог имена
Господњи секретар,
разјапљена врата
која ће случајно
да затвори ветар...

Молитва пре сваке песме

Нисам вредна овако да те молим:
једно ми грешно слово просвети Христе - и биће
доста
да се безимена закопам у трулеж...
У том ће ме белегу грејати први
векови векова...
И пешице ћу иза тога поћи до Оца Бога...
Марију ћу Мајку затребати ко дете...
Онда ће на место моје слетати
успомене нерођених...
И онде ћу благошћу Твојом нероткиње
волети да роде...

"Или јој дај Мајко
или јој узми
над њом смо се насмртили обојица
нека нас неко одмени."

Рупа у небо и рупа у земљу

Не верујем да ћу икад умети да прозрем - колико нисам била вољена. "Имаш да прецркнеш дете, хајде, диж се одма и ман се цмиздрења - па шта ако те не воли - ди си ти видла сарањенога у небо - зашто да те воли, Боже мој - и ти ћеш само рупу у земљу да оправиш, шта се пренемажеш толико, ко лепа луда!" Трудили су се да схватим како између тројке и петице има разлике. Учитељица је јадна навраћала неколико пута код моје мајке, добронамерно - а моја је мајка паћенички подрхтавала - "Шта је после три, говори?!" - "Четири". "- И после четири ?" - "Пет". - "Пет мање три". - "Два". - "Значи да између тројке и петице постоји разлика од два". - "Између три и пет мајко нема никакве разлике, немој да ме бијеш, јер је и два једнако са три и пет." Није било тих казни које да ме убеде у логику и значај устаљеног, јер чим бих подигла поглед - вечност се, ван нас, лелујала на ветру, а те тројке, илити петице, ти листићи освежавали су простор...

Самном ништа није било у реду. Синови мог сина и сви даљи моји синови биће у недоумици што се нисам на време усмртила, јер, за мене, засигурно, није било наде...

Порука по крсту

Сад ми је Боже јасно
зашто је морала свака улица
да ме прегази
и свако небо разбије уста
и свакој Вили будем кочијаш.
Јер дођоше двојица код мог крста
и одлучише: Хајде, скидај се
одатле доле
нашли смо ти место међу нама
на Светој Гори.
Сад ми је Боже јасно
зашто си ми од самог првог живота
растурио ватру.

 

Облаци

"Има у нама нечег дубљег од
нас самих."

Ниче

Чак ни облаци Драгане
нису оно што се од њих види:
кондензована вода, сивило, дим.
И они имају скривену гену бесмртности
погледај:
постоји нешто заветно стално
негде, у неком неодређеном ткиву
што ће облака увек да чини облаком
никад кондензованом водом, сивилом, димом.
Немој да се тешиш ни с променљивостима
ни с пролазностима.
Немој више да се детињиш!
Оно што тебе чини Драганом
толико је себи једнако у свакој капљи
сваког твог времена
а оно што нисам ја
прошло је или ће од мене проћи
као каква злослутна
или срећоносећа случајност.
И жалим што нисам имала бар мало смелости.

Да вам те илузорне магле
несебично разделим, јер су онда, давно,
кроз прозор наше учионице
биле видљиве чак и оком...

Само сам Наталији рекла - ови
језиви облаци - као несрећна реч -
а она ми одговори - не, ближе, као несрећа!
Ово признајем као једину
могућу класификацију међу облацима:
уметничким и њеним.
Али, веруј ми, ја се том пролећу не дам..
Оно што не садржи непрестано отицање
вечности
то је увек нешто друго и друго ништа, у суштини.
А облаци су, Драгане, озбиљна ствар
чак ни они нису оно што се...

 

Сан, можда

"Ако си добро нацртао грану
чућеш фијук ветра"

Чин Нунг
(кинески сликар)

Постоји место у мом сну кроз које се извлачим испод присилности овог неба у звездани мир другог простора. У биће моје сени; свог оца и мајку ту никад нисам срела и ако сам, по сећању са фотографија, трагала за отисцима познатих прстију, за ожиљцима њихове Богом дане истине; ни од мене није остало толико да се назовем собом, али сам се, са сигурношћу, сачувала у гласу као јутарња нада; после јединице овде није следила двојка већ је владао закон заслуженог реда и облика; сунце је остало божанско само с једне стране, траве су мирисале уто и непостојеће, лептири су цветали по коси провидних девица и можда би све било у реду да се лабилна личност тла не отвори испод помаме коју сам ословљавала са ја. И угледах линеаран пролаз ка сензуалном, ка појму, ка неодређеном терету у глави; стварна моја мати и мој стварни отац држали су погледом живу у термометру и молили се Богу да ме из те пукотине изведе на раван бол. Сликарском руком Господ забележи докле сам стигла, а моје пожали и опомену: "Кајаћете се, добри људи !"

Разумном Богу

"Ми би желели да умремо а да
смрт не постоји"

Е. Чоран

О, Праведни Боже, Опрости
пре завештања
једини те ђаво у мени сања...
И Свевишњи, пре Тебе!
Ја сам у себи чезнула себе!
О, Господе, не свеза ми кости
и сенка светости се од мене опрости.
И, Оче Добри, што даде
- у Твом присуству свечане параде
да он кроз жену понизи Небо
и сахрани га у земљу.
То, опрости, ниси требо...

Као на мом сату

Кад би време каснило
колико и мој сат
ове би године, пред зиму,
док су се ђубрили клисурски виногради
требао да се роди
мој пра-пра-прадеда Дамјан
и моја пра-пра-прабаба Сида.
У божијем албуму
на означеној страни
стајала би репродукција судбине
која није дошла да постоји.
Господ би својеручно
ширио ћилиме између секунди
и одлагао, из сажаљења, сутрашњи дан.
Син Исус би себи тражио жену
зарад нових незахвалника и
нове литературе;
Али од тога нема ништа...
- Неки ме туђ рукопис настави
направљено безнађе песме, Боже,
зато касни,
или је тачно, или жури,
направљен костур, наточена крв
надодато месо - сваког прошлог
као и сваког будућег момента
могу да се слупам
и више да не макнем...
У ствари,
Срби се, Оче, не плаше лековите смрти.
Страх им је да и нису.

На крају памети

"У будућности, фантастика има
највеће шансе да буде истина."

TEILLHARD DE CHARDIN

Видим ја
како ме нећеш пустити да кажем
пре но што главу изујем на врата.
Од Тебе је Бога (кад боље размислим)
па до моје просјачке нити
један умртвљени језик неначетка
одстојање као од моје коже до мене
колико од појма тренутка до тренутних ноктију
и да је мало више времена
још би за живота могла да питам
моју жилу на десној нози -
- Шта ти је, моја десна жило? а она
да ми својим крвавим речима врати:
то и то, моја Љубо, и довиђења.
Могла би уво
наше отеране мачке да анкетујем о
начину његовог рада с принципима акустике
и мачка би ми лењо одговорила: овако
и онако; и у том божијем именовању
ја не бих требала поново да учим
све што појма немам
да напамет знам,
не бих морала да се засебњујем
на српски језик,
не бих се више рађала постепено...
Приметила сам ја
да ме ледина јутрос и не поздрави,
да ми нешто намерно крије...

Плава

"Осећање да јеси све, и
известност да си ништа."

П. Валери

Једном руком ослањам ваздух
другу држим у џепу и тепам:
Господе, овако близу, на длану
Твоје се праисконско небо и не види
и не осећа
и не постоји!
- Ту си негде близу
јер сам ја скинуо небо до вас
да би се твоја сад
небески плава рука
видела, осећала и постојала.
И ако се ти не покрећеш
као псето које нањуши смрт
Ја вртим свој блажени жрвањ
изнад вас и ради вас.
Онај ко буде видео небо и на длану
тај ће синко себи
ту шаку да одсече
да светлост не смркне.
Приђи и захвали се
јер ме је твоја мртва мати
још за живота молила
- и Ја сам из милости дао -
да сва та светлост за тебе
увек остане игра.