|
|
![]() |
||||||||||||||||||||
Интернет издањеИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ Технологије, издаваштво и агенција ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК |
Штампано издањеИздавачи: Нови Сад, 1995 За издавача: Зоран Колунџија Уредник: Стеван Бугарски Технички уредник: Владислав Војнић-Хајдук Ликовна опрема и слог: "Citadela", Нови Сад |
CIP- Катаголизација у публикацији |
|
После много таме,
мрака
и сувог лишћа које ме окружује,
лети поред мене,
видим неку врану,
црну врану,
која се губи негде око мене,
негде на мени,
негде у мени -
мрак.
Суво лишће ме окружује,
лети поред мене,
а ја,
ја стварам црну врану,
која ме диже
високо на својим крилима.
Суво лишће лети поред нас,
ми – поред њега.
Врана,
црна врана
спустила ме на облак
са којег ћу сићи са мојом враном,
са оном
која је сада у мени.
Мрак.
Суво лишће ме окружује.
Оно не окружује две црне вране
које управо слећу са мојих рамена
далеко,
далеко у неповрат.
Мрак.
Суво лишће лети поред мене.
Мрак.
Далеко, далеко,
далеко је нежни поглед,
далеко, далеко,
далеко је тихи глас...
Около мене свуда је туга.
Около мене сви траже спас.
Зашто ја мирујем?
Због чега гледам?
Зашто не спречим
птицама лет?
Зашто у мене гледа сав свет?
Да ли ја сањам сав овај мрак
или он сања мене?
Можда то мрак сања и мене,
и ово цвеће које вене.
А овај свет који ме гледа?
Можда ја маштам, па ми се ствара,
можда је ово само шала,
можда ово није било
и није.
Само се мени по мислима крије,
а није било.
И није.
Овај је ветар однео тајне
и срећне мисли веселог лета,
разнео лишће и мирис цвећа
које је тако хтело да цвета.
И ова киша, гле, сеје тугу –
Дах јесени се све више ближи...
Не чекај, друже, подижи руку
и бокал с вином у сусрет дижи!
Веселимо се уз чашу вина,
док стане бура у хладној ноћи!
...Да. Предосећам: пљуснуће киша
и наша jесен ће доћи.
Магла ме среће у пустом сокаку,
у ноћној тишини, у мраку;
пита ме: Где ћу провести ноћ?
Да л' ће и мисли моје с њом поћ?
Да ли да пођем да тражим мисао
која ме довела на ову страну
или да гледам у голу грану,
па да сачекам рађање сунца,
да на пут кренем по белом дану-
Да л' да се попнем на овај облак
и гледам птице што јуре по мраку?
Да ли да бројим секунду сваку?
Ако ме туга дотле доведе,
да ме расплаче облак мали,
пљуснуће киша по целој улици...
Питаћете: Зашто?
Ако нисте знали,
то капи хрле земљи...
А када видите ту тужну воду,
Питаћете: Зашто стојим на сокаку
кад моје мисли од мене оду?
Ову сам ноћ провела овде,
а другу – ко зна у којем крају...
На ком облаку?
У којем гају?
...Питајте оне који то знају.
На мене се спустио мрак
и плете моју косу
са својим тамним косама...
Покушавам да удаљим таму.
И слушам јауке.
Будим се и бежим, бежим,
али ме његове руке уплићу мед прсте,
довлаче до себе,
упијају ми сузе,
зачарују мисли,
и ја поново заспим
у тој чаробној тами...
тако ми пролазе дани.
Ох!
Када бих се винула у дубине,
да не видим ништа,
да не чујем вреву, уздахе, речи,
тада бих тако мирно спавала
без таме, без чина.
Пловили би срећно ови невидљиви дани.
Хеј, људи!
Отмите ме из ових руку
што чежњу плету!
Погубите моју сету!
Дај да се отплетем!
Дај да се винем!
Да ову таму са себе скинем!
Да видим дан.
Да сањам ноћи.
Хеј, љубави,
дођи!
Кад ли ћеш доћи?!
Све чешће сањам чудне сне.
И тих се снова бојим.
Као, ја сам птица, а ти – цвет
у белим крилима мојим.
Или: ја – лабуд, а ти – јастреб,
и јастреб ме надлеће.
О, камо среће да је тако!
О, камо, камо среће!
Или: ја – башта, а ти зумбул
у цветном крилу мом.
А сред те баште у дивном цвету
у ниском лету
љубе се двоје.
Ја сам она.
А он ко је?
Јеси л' то ти?
Јер ја се бојим –
Варљив је санак лаки.
О, камо среће да није тако,
да није наопаки!
На јави плачем
и мрсим косе,
и мрсе ми се сни.
И болно себе у потај корем:
Што ниси био ти?!
Девојка-срна ливадом трчи,
ветар јој разноси косу,
и она, срећна, и не примети
кад крчаг воде просу,
кад иза ње нешто зашушта,
кад трава пови се влажна...
Лако се прену
тек кад јој раме
додирну рука снажна...
Чија ли беше?
Је ли ко гледо? –
Све је то и за њу тајна.
И само руке живо се сећа:
Снажна,
а нежна
и бајна.
Слећу голубови.
Не слећу на мене.
Не знају
моје снове и жеље.
Али они, бели, мене не побеле,
и они, гучни, мене не веселе –
бела крила затамне ми вид.
Плашим се.
Нисам голуб, ал опет гучем,
мирисаву белину у себе вучем
и ширим руке, да бих голуб била...
- Човек није голуб.
- Руке нису крила.
Растужи ме неко.
А срећна сам била.
Затрована летњим чежњама
пузим као змија, и лишће ме гребе.
Ујешћу неког пре но што потече вино,
пре но што опије тебе.
Отров са вином да се плете,
по киши да се пије.
У блату, опијени летом,
људи и змије.
Веје
и пун је пољубаца снег.
Ни пахуља на мене неће пасти.
Моја младост гледа кроз затворени прозор,
и соба ми је хладна од самоће.
Латице цвећа лебде,
све док уморне не почину
на нечијем рамену,
у нечијој коси...
Мени су цвећа пуне очи,
и ноћи – мириса будног.
Ћутим.
И у самоћи проматрам:
небом птице лете,
док ми на чело пољубац спушта
заводљиви цар јутарње сете.
Газим по твојим длановима.
Чешљам се твојим прстима.
Храним се твојим устима.
А ниси ту.
Други ме гледа твојим очима.
Други ме дотиче твојим рукама.
Ти ниси ту.
Тражим те.
Ниси ту.
Наилазим на друге.
Ти ниси ту.
Газим по твојим длановима...
Ти си бесконачност.
Тебе боли када ти крјају ногу,
да уђе у ципелу.
Тебе боли када ти гурају крилату руку
у тесан џеп.
Тебе боли бескрајна машта
испод капе бр. 36.
Боли те несналажљивост и кратковидост.
Простор је тесан за твоју бесконачност.
Само у самога себе
можеш комотно да уђеш
и цео останеш.
Тражила сам те у длану
као Циганка повод за лаж.
Нашла сам само бору
твог чела.
Привукла сам длан уснама
и пољубила те у чело.
Нема у њему што бих хтела да заборавим.
Ни чега нећу да се сетим.
Ни речи којима претим.
Ни очију пред којима сам била зла.
У дневнику ме нема.
У њему нисам сва.
Дневник је само део.
То нисам ја.
Материнство се сваке ноћи
у мојој души рађа и мре.
Хоћу да чеду које сањам
поклоним живот. И све.
Да ми на млеко руке миришу.
Хоћу да живи!
Да живи сан...
Са њиме увек почињу ноћи,
без њега јутром крочим у дан.
Грлим га у сну малог и топлог...
Да ли он живи? Да л' са мном пати?
...Дахом уз мене шапће ми тихо:
- Ти деце немаш,
али си мати.
- Чујеш ли своју песму?
...Песма наших покојних тихо лебди кроз гору.
- Моја песма! Да, моја песма!
...Мене нико никада није схватао,
осим покојника.
Мене нико никада није волео.
Само покојник.
- Чујеш ли своју песму?
...Песма наших покојних тихо лебди кроз гору
- Моја песма! Да, моја песма!
Али ја, да ли сам ја жив?
- Не.
Ти си покојник
и сам себи певаш.
Теби бих посветила
песму без речи,
песму ћутања дугог.
Јер није било речи да изрази.
И није било пута да ти приђем.
А гледао си ме
ко да ти никад ништа ћутањем нисам рекла.
Ти са том кућом ниси имао никакве везе,
сем што сам ја мислила да је твоја.
Ни са сељаком што је крочио преко прага.
Ни са старицом са прозора.
Никакве везе
са багремом из дворишта.
Ни са писмом из поштанског сандучета.
А ја сам у машти све грлила,
мислећи да је твоје.
Дивна је била улица усамљених.
Привлачила ме је као мати дете.
У њој сам видела
птице како у кљуну носе време,
људе како се мире са судбином,
искрене погледе њихових љубимаца,
очи – огледала:
у њиховим – ја,
у мојима – они.
Сву љубав бих своју
посадила тамо
за спомен -
на искреност да мирише
кад процвета.
- Хоћу да будем ваша, ваша!
Ал нису ме хтели.
Штета.
- Уђи! – кажем.
А нико куцао није.
- Седи! – кажем.
А нико ушао није.
- Добро ми дошао!
А нико дошао није.
Са вама
сама
да уђем хоћу
уз вашу пратњу
у своју самоћу,
да наздравим с вама,
да отпијем сама.
Јер знам:
Све је сасвим чисто само кад си сам;
све чисто,
све бело.
...И моје још нетакнуто тело,
по којем снови шарају ноћу
јарким бојама
белу самоћу.
Моја је љубав
недокопани бунар:
ни кап од себе није дао,
а хтео је све да напоји,
све да поплави.
Хоћу да будем
и да трајем,
да целу себе
целцату дајем,
да целу мене
целцату прима,
и да му будем,
и да ме има.
Топао човек снег с мене топи.
Топао човек пред моје очи.
Топао човек и мир мед нама.
Топла самоћа.
Ја топла сама.
Топао човек.
И топло вече.
Топао човек од мене креће.
Топао човек и мир мед нама.
Топла самоћа.
Ја топла сама.
Минуо.
Обућа,
одећа
којега сањам.
Видех:
нежност точаше.
Принесох пехар, опих се сва.
А не беше он.
Само ја.
Нада – ко нада.
Машта – ко машта. Бескрајно зла.
У сулудости да смо обоје
не беше он.
Ни ја.
Пишем,
пишем,
песме множим,
стихове у души делим.
Само пре почетка свега
у мени су били цели.
Волим овог,
сутра оног,
и моја се љубав дели.
Само пре почетка свега
у мени су били цели.
Па и ја сам само део
неког који снове дели.
Само пре почетка свега
у њему смо били цели.
Данас делим дељен део,
па ми се у души дели.
Само пре почетка свега
делови смо били цели.
До сада
себе
ко колач
парче по парче
свима.
Од сада
ником
ништа
никад.
И ко заиште
биће ми крив.
И шта ме брига
за ког не схвата,
но даље себе
парче по парче.
Толико пута
раздавана,
преосталу себе
очајно чувам.