Милана Радић-Дугоњић

Концептуална анализа имена срце у руском и српском језику

0.1. Владање језиком пре свега подразумева владање морфолошко-синтаксичким правилима повезивања његових лексичких јединица, као и познавање њиховог семантичког потенцијала у толикој мери да се може формирати исказ. Независно од тога говоримо ли о примарном, матерњем језику корисника, или о другом, страном језику, за формирање исказа данас се у лингвистичким истраживањима као доминантан фактор издваја корисник – самостална језичка личност, било да се он појављује у улози говорника или пак реципијента одређеног текста. Полазећи од оваквог приступа првобитно изнету дефиницију владања језиком модификоваћемо на следећи начин: владање језиком подразумева одабирање оних могућности из постојећег спектра прописаног нормом, које би у одговарајућој комуникативној ситуацији употребила аутентична језичка личност.

0.2. Идеја по којој је у свакој анализи текста примарна улога корисника и по којој је он “мерило свих ствари”, потекла од старогрчких филозофа, много пута је бивала у жижи лингвистичке пажње, иако, судећи по интересовању лингвиста, антропоцентризам у оном облику у коме се он данас примењује представља једно од полазишта лингвистике краја двадесетог века. С тим у вези навешћемо речи П. А. Плетњова из писма упућеног Ј. К. Гроту средином прошлог века (1845. године): “Я изъяснил, что нет в языке слов равнозначащих совершенно, потому что с лексиконным значениям в голову приходит с каждым словом идея века, народа, местности, жизни. Все это удалось мне выяснить простым примером – борода и брада. Первая так и рисует читателю Русь, в виде ее мужика, купца или попа. Второе каждого из нас переносит во время патриархов (иудейских), в жизнь восточных народов и проч., оттого только, что это слово врезалось в память из церковных книг." (Виноградов 1977: 165-166).

0.3. За наше истраживање, полазну базу представља утисак који речи производе у језичкој личности, тј. сама језичка личност која, служећи се језиком, у њему овековечује своје целокупно знање.

Удео језичке личности приликом продуковања, односно разумевања текста на датом језику најлакше се може уочити у процесу превођења, тј. онда када се остварује контакт између језичких личности које за исказивање вербално-семантичких садржаја користе два различита кода. Илустроваћемо ову тврдњу следећим примером. У познатом дијалогу Ане Карењине и њеног сина Серјоже, у тренутку опраштања, када мати саветује сина да не буде престрог према оцу Александру Алексејевичу речима “Люби его, он лучше меня”, дечак кроз сузе узвраћа: “Лучше тебя нет!” Преводећи овај одговор реченицом “Боље да те нема!” носилац српског језика испољава пре свега недовољну језичку компетенцију у морфолошко-синтаксичкој сфери, мада, међутим, она за сам језички контакт овде није примарна. Јер, овако преводећи Серјожин одговор носилац српског језика директно полемише са аутором, уносећи у тумачење текста сопствени морал, своју етичку позицију, једном речју културолошка обележја себе као језичке личности.^[1]

0.4. Значај језичке личности као фактора у коме се непосредно одражава међујезички контакт, може се сагледати и при превођењу текстова који у себи садрже речи из базног националног слоја (тзв. безеквивалентну лексику). Оне су специфичне за сваку колективну језичку личност а смислови који су са њима у вези доступни су искључиво изворном говорнику. Показаћемо то на једном примеру из “Горског вијенца” П. П. Његоша и његовом руском преводу (Шумилов 1996: 128-129). Питање Вука Мићуновића упућено војводи Драшку о Млецима – “Појаху ли уз гусле лијепо?”, преведено је – “А поют ли там под гусли, Драшко?”. При томе је преводилац у коментарима навео да су гусле гудачки музички инструмент с једном или с две жице уз који се певају јуначке песме. Међутим, на међујезичком плану семантичка вредност лексема гусли – гусле није примарна стога, што је за њих као когнитивне јединице битно каквим се специфичним националним својствима одликују српске гусле, а каквим руске гусли у свести њихових језичких личности. Својства као што су ‘инструмент’, ‘национално биће’, ‘српство’ представљају компоненте српске лексеме гусле, на основу којих она добија статус митологеме (в. рад у овој књизи М.Радић-Дугоњић, О превођењу непреводивог ?).

0.5. У међујезичком контакту двају језика чија се блиска сродност одражава и у културној сфери, није лако разлучити елементе структурно-семантичког плана (садржаног у семантици речи) и лингво-когнитивног (садржаног у додатним информацијама о култури и цивилизацији етноса). Елементи ових двају планова припадају засебним нивоима језичке личности – нултом и првом. Као што је познато, према теорији језичке личности, нулти ниво представља подручје на коме се испољава језичка компетенција корисника; први или лингво-когнитивни ниво, међутим, одражава узуалне садржаје, тј. све оно што чини “дух језика”. При томе треба истаћи да се као јединица у оба нивоа јавља реч. Међутим, док на нултом нивоу она испољава своја семантичка својства парадигматско-синтагматског карактера, реч на првом нивоу врши функцију дескриптора у коме се оваплоћује знање етноса, идеје, појмовни садржаји (Караулов 1987: 52.). Дескриптори функционишу у склопу прецедентних текстова. Свака језичка личност располаже одређеним фондом дескриптора на основу којих на специфичан начин дели стварност, образујући тако националну “слику света”. Одређивање оних кључних тачака у којима се формира тезаурус језичке личности (по терминологији Караулова), представља основ за изналажење оних компоненти, помоћу којих се преносе знања једног етноса са поколења на поколење. С друге стране, управо ове компоненте маркирају узуалне елементе дескриптора. Тако речи на специфичан начин дуалношћу своје природе одражавају спој елемената значења у које је уткано и знање генерација корисника одређеног језика Дескриптори чине ограничени скуп речи-концепата у оквиру сваке колективне језичке личности. Међу њима у словенским језицима преовлађују речи апстрактног карактера, као што су дух, душа, слобода, јунаштво, правда, чежња, страх итд (в. рад у овој књизи С. Ристић, Значење речи дух и душа у савременом српском језику ?). Међутим, и код речи који се одликују конкретном семантиком у својим номинационим значењима, чак и када оне не припадају безеквивалентној лексици, удео когнитивних елемената може бити релевантан за њихово разумевање. У том случају оне се појављују у својству концепата, фрагмената знања из сфере интуитивног, који одражавају наивну слику света створену језичком личношћу (Черњејко 1997: 288). Овакви концепти имена на тај начин постају еталони културних, националних својстава језичке личности ( в. рад у овој књизи Радич-Ристич, Концептуальный анализ имени душа в русском и сербском языках ?).

Концепти имена, поседују отворена асоцијативна поља. Хијерархијски организовани елементи концепта-имена реализују се у оквиру гешталта, сценарија и фрејмова Док се идентификовање сценарија концепта-имена одвија на нивоу пропозиција, идентификовање гешталта врши се у оквиру минималних окружења, која на семантичком плану одговарају фразеолошки везним значењима (Виноградов 1977: 175) и имају когнитивну вредност.^[2]

1.0. Овим радом покушаћемо да покажемо један од могућих метода за утврђивање когнитивне вредности најважнијих елемената концепта-имена срце у руском и српском језику. Концептуалном анализом гешталта, сценарија и фрејмова које поседују ова два имена покушаћемо да оговоримо на питање у чему су њихове основне специфичности и подударности, односно како изгледа концепт срца у наивној слици света руске и српске језичке личности.^[3]

1.1. Блиска сродност руског и српског језика узроковала је на међујезичком плану паралелизам у полисемној структури лексема сердце и срце, онда када се оне односе на човека. Он се првенствено огледа у номинационом и номинационо-изведеним значењима ових лексема: “витални орган у телу човека”, “орган као центар човекових емоција и расположења, тј. свих душевних обележја”, “орган као центар за осећање љубави”. Специфичности поимања света и човека у њему, у руском и српском језику, међутим, одражава различито концептуализовање ових основних семантичких садржаја.

1.2. Сродност по вери која зближава Русе и Србе, узроковала је да руско и српско срце представљају онај стожер у коме се у човеку оглашава реч Божја (Маслова 1998): “Блаженные чистые сердцем, ибо они узрят Бога”/”Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети” (Јеванђеље по Матеју, 5.8. Међутим, оно је, како с правом истиче В. Маслова и извор греха: в сердцах (в порыве раздражения), ледяное сердце, камень вместо сердца итд. Срце као извор речи Божје али и грешних мисли среће се и у српском језику. Сетимо се само речи кнеза Рогана из Његошевог “Горског вијенца” о вероломној женској ћуди која је на све спремна само “да учини што јој срце жуди”.^[4]

1.3. Дуална природа руског и српског срца среће се и у оквиру других архетипова који карактеришу ову лексему. У раду ћемо међу бројним обележјима издвојити она која су по нашем мишљењу кључна за руски и српски концепт. Тако, на пример, у оквиру архетипа ‘човек-карактер’ руско и српско срце може бити добро и зло, ватрено и камено, лавље и зечије итд. Аналогно човеку оно може и да воли и да мрзи.

1.4. Као ‘центар човекових осећања’, оно изражава радост, задовољство, жалост, страх, бол, бригу, љутњу итд. Међутим, разлике руске и српске језичке личности испољавају се управо у начину формирања предикатских синтагми. У изражавању радости српско срце испољава се кроз гешталт ‘дете’: срце игра, кличе, расте, разиграва се итд, док је за руски карактеристичан предикат взыграло. У руском концепту бројнији су предикати који имају значење бола, туге, жалости, узнемирености.( в. рад у овој књизи С. Ристић, Концептуализација неких речи из сфере духовности носилаца српског језика ?).

1.5.У српском концепту срца издваја се архетип ‘затворени простор’ у којем се јасно истичу димензије, па је самим тим код њега јаче истакнута локализованост: до дубине срца, из дубине срца, преко срца, бити накрај срца, пуно ми је срце, отворена срца, итд. Аналогне формалне руске конструкције типа до глубины сердца, в глубине сердца знатно су ређе и имају сему квалитативности а не интензитета, као српске конструкције.

1.6. За разлику од руског, срце у српском језику поседује архетип ‘центар сећања’: урезало му се у срце, примити к срцу итд. У руском језику аналогни архетип среће се у концепту глава. Овом својом особином српска језичка личност ближа је западноевропским језичким личностима (learn by heart у енглеском итд.). (Булигина, Шмељов 1997: 537).

1.7. Специфичност у концептуализацији имена срце посебно се јасно уочава у архетипу ‘срце – центар љубави’. За руски концепт карактеристични су гешталти ‘ватра’ (гореть, пылать, зажигаться, гаснуть ) , и 'тврђава’ (покорять, завоевать, овладевать), док су за српски ‘цвет’ (вене), ‘снег’ (топи се, копни), ‘ватра’ (изгоре му срце), ‘чаша’(разбити, сломити). Уз то, руска лексема реализује и ‘гастрономску функцију’, сачувану у прозрачној творбеној структури лексеме сердцеед. У овом архетипу такође је присутна већа локализованост у српском концепту: ишчупати срце – оторвать сердце .

1.8. Емотивна стања човека руско срце реализује на основу сценарија ‘гатања’ (любит, не любит, плюнет, поцелует, к сердцу прижмет, к черту пошлет – гадание по ромашке) и фрејма ‘молбе’ (прижать руку к сердцу). Српско руку на срце реализује и вербално, и невербално фрејм ‘искреност’.

1.9. Једно од битних дистинктивних обележја, карактеристичних за концепт срца у оквиру српске језичке личности одражава се у архетипу ‘срце – желудац, стомак’. Оно је реализовано кроз сценарије отићи празна срца, јести и пити на гладно срце, наште срца. По нашем мишљењу наведено обележје повезано је са својством, да у сазнању носилаца српског језика и други органи могу бити центри емоција: на пример, изјести џигерицу некоме итд. (овакво обележје карактеристично је, на пример, за неке афричке језике, језик догон: в. Маслова 1997).

2.1. Срце се на семантичком плану у оба језика појављује у двострукој реализацији – у функцији виталног органа људског тела и истовремено као орган у коме су лоциране најважније човекове емоције. Управо на основу ових карактеристика, срце ступа у корелативне односе са крвљу, главом, мозгом – именима која су непосредно повезана са интелектуално-емотивним својствима човека, али и са душом, која у наведеном систему заузима највише место. За руску језичку личност ове митологеме образују опозиције које се супротстављају по параметрима идеално-материјално, емоционално-интелектуално. Као одраз емоционалног срце и крв супротстављени су глави и мозгу – симболима интелектуалног, док се међу њима као стожер који их повезује налази душа. (Булигина, Шмељов 1997: 537). Отуда се душа у одређеним позицијама појављује у оквиру истих когнитивних јединица као срце. То су позиције ‘делокализованост’ (сердце/душа не на месте, сердце/душа перевернулась, сердце/душа не лежит), ‘ограниченост’ (в глубине сердца/души, от полноты сердца/души, на сердце/душе), ‘центар бола’ (болеть сердцем/душой, вынуть сердце/душу, пронзить сердце/душу) итд.

И српску језичку личност карактеришу наведене митологеме, али су односи који међу њима владају унеколико другачији. За српску језичку личност карактеристичне су позиције у којима се срце и душа напоредо употребљавају: ‘својство карактера’ (бити без душе и срца, имати срце и душу), ‘интензитет’ (свим срцем и душом, из срца и душе) итд. Напоредо појављивање оба имена на семантичком, а и когнитивном плану исказу даје обележје коначности, крајњег степена развијености.

На међујезичком плану, међутим, при упоређивању аналогних јединица, још више се изражавају специфичности њихових индивидуалних когнитивних обележја. Тако, на пример, руском сердце/душа взыграла одговара српско срце је заиграло. На месту руског душа ушла в пятки, у српском се налази срце је отишло у пете.

3.1. У оквиру значења ‘средиште’ руско и српско срце поседују заједничке архетипове ‘територија’: срце Србије, у срцу Брача/сердце Кавказа, сердце области и ‘предмет који врши радњу’: срце прекоокеанског брода/сердце машины. Оно по чему се српско срце разликује су компоненте концепта ‘језгро, плод, цвет’ – сочно срце лубенице, ‘најважнији део’ – срце филозофије, ‘покретач’ – срце устанка.

4.1. Руски концепт имена срце не поседује компоненту ‘срцолики предмет’ – лицидерско срце; уз то он, за разлику од српског, не обухвата бројне ботаникосемизме – девојачко срце, кокошје срце, краљевско срце итд.

5.1. У целини гледано, сва наведена обележја показују да концепт имена срце у српском језику, у односу на аналогни руски концепт, поседује знатно израженију локализованост-способност “"сељења" по вертикали, димензиону ограниченост, тенденцију ка реификацији и да тек у јединству са душом, оно остварује хармоничну идеалну целину.

Напомене

¹ Пример је узет из наше картотеке грешака студената русистике на Филолошком факултету у Београду.

² Термине ‘гешталт’ и ‘архетип’ или ‘митологема’ користимо онако како га користи Л. Черњејко (Чернејко 1997: 299-301, 306). То су когнитивне јединице које одражавају прагматичке садржаје, које су изузетно погодне за међујезичка контрастивна истраживања.

3 Грађу за руски језик ексцерпирали смо из четворотомног дескриптивног речника руског језика (МАС), из Дескриптивно-комбинаторног речника руског језика (ТКС), док смо за српски језик користили шестотомни Речник српскохрватског језика (МС-).

⁴ Наши речнички извори не бележе ово значење услед идеолошке обојености. Проблем који оно поставља није искључиво лингвистичке природе: наиме, одговор на њега зависи да ли се тексту Јевањђеља приступа као преводу или као речи Божјој. (в. Булигина, Шмељов 1997: 538-539).

Литература и извори

1. Булигина, Шмељов 1997 Т. Б. Булыгина А. Д. шмелев, Языковая концептуализация мира (на материале русской грамматики), Школа “Языки русской культуры”, Москва.
2. Виноградов 1977 В. В. Виноградов, Избранные труды, Лексикология и лексикография, Москва.
3. Караулов 1987 Ю. Н. Караулов Русский язык и языковая личность, Москва.
4. МАС Словарь русского языка, т. 1-4, Москва, 1981-1984.
5. Маслова 1998 В. А. Маслова , Роль и статус лингвокультурологии в ряду других лингвистических дисциплин, Седьмой международный симпозиум МАПРЯЛ 98, Велико-Тырново (у штампи).
6. МС Речник српскохрватског књижевног језика, Матица српска, т. 1-6, Нови Сад, 1967-1976.
7. ТКС И. А. Мельчук, А. К. Жолковский, Толково-комбинаторный словарь русского языка, Вена, 1984.
8. Черњејко 1997 Л. О. Чернейко, Лингво-философский анализ абстрактного имени, Москва.
9. Шумилов 1988 – П. П. Негош, Горный венец, Подгорица (перевод на русский язык А.шумилова)

Концептуальный анализ имени сердце в русском и сербском языках
Резюме

В настоящей статье автор, исходя из теории языковой личности, пытается определить сходства и различия при концептуализации имени сердце в русском и сербском языках. Анализ когнитивных единиц их ассоциативных полей, в частности «гештальтов», «сценариев» и «фреймов» показал, что основные различия в двух близкородственных языках вытекают из степени их локализованности, различных типов ограниченности, факторов реификации .