Мирко Р. Барјактаровић

Судбина одсељених Срба у Украјини

Зборник радова Етнографског института, Београд, 5, 1971, стр. 139-150.

Проучавање мањине у некој земљи, то јест испитивање њихова начина живота и традиционалне културе (односно праћење асимилације те мањине са етничком средином у којој живи или пак њено опирање и одржавање у тој средини) од интереса је за више научних дисциплина, а, можда, највише за етнологију. На примерима проучавања мањина као на конкретним и очигледним илустрацијама могу се доносити одређени закључци о етногенези и развитку појединих народа и садржају њихове културе. Пре свега, дакле, такво је проучавање од општег научног и методолошког значаја. Али код појединих аутора таква проучавања могу да имају и сентименталних побуда и мотива, као што су питања шта је било или шта бива са њиховим сународницима у туђој средини? Јер, познато је да су у разним временима и на разним странама од једних народа или њихових делова постајали други народи, или су пак поједини народи или њихови делови и физички истребљивани од других.

1

У овом прилогу ми ћемо се, макар на основу само неких али сигурно недовољних података, осврнути на судбину Срба одсељених у Русију пре више од двеста година.

O српским насељима у Русији пре педесетак година Мита Костић је урадио једну лепу студију.[1] Он је ту студију писао као историчар и природно је што се у њој првенствено говори о (ондашњим) политичким и друштвеним односима у Аустрији и Русији, који су и условили покрет Срба граничара из католичке Аустрије (и Угарске) у православну Русију. Међутим, од тога времена објављено је и нових података о тим колонистима. Сем тога, ми смо недавно били у могућности да посетимо два-три од насеља у Украјини, у којима су били Срби настањени, заправо која су они тамо засновали.

Али да пре свега сажето кажемо како, одакле и зашто су Срби одлазили у Русију? Када су при крају прве половине 18. столећа укинуте Поморишка и Потиска крајина, Срби граничари из тих крајина нашли су се дубље у аустријској територији, заправо у Угарској. Требало је да се помакну на другу линију према Турској, на пример, у јужнији банатски део границе. Или, ако остану и даље тамо где су се тада затекли, требало је да изгубе војничке повластице и постану паори (ратари). То је једно. Друго, тих година су Маџари на бечком двору постали доста утицајни. А они су тада још били кивни на Србе, уз чију је помоћ нешто раније Аустрија и угушила неку њихову буну. Сем тога, они су били љубоморни и на неке привилегије које су Срби граничари имали. И, када их је запало, посебно преко цркве, Маџари су стали да киње Србе, особито оне из ових двеју укинутих крајина. Зато се код ових Срба тада и развио покрет за одсељавање у Русију. Аустрија је у први мах ма одсељавање својих поданика у Русију гледала толерантно јер јој је Русија била савезник противу Турака и Пруске. Русија је опет у то време требала војника, особито искусних као што су били Срби граничари, јер су јој јужне делове (Украјине) држали Турци и Татари. Па и касније, 1804, у кримској степи се помињу аули (насеља) и кибитке (шатори) Ногајаца, који су били, у једном акту пише „савршено тући људи за Европљане".[2] Србима опет, који су испред Турака напустили своју домовину и избегли у Аустрију (1690. и 1737), била је као заветна мисао да се и даље боре против Турака не би ли се кадтад, како каже Црњански, поново вратили „у своју Сервију".[3] Ето тако су 1752. и 1753. настале две војничко ратарске (у први мах више војничке) насеобине Срба у Русији. То су биле Нова Србија, са средиштем у Миргороду (данас Новомиргород), и Славеносербија у подручју реке Лугана[4].

2.

Одмах се поставља питање колико је Срба тада одсељено у Русију? Немамо сигурних података о томе колико је породица или људи тада у том миграционом покрету учествовало. V једном руском податку[5] говори се да је 1760. у обе српске насеобине у Русији било 26.000 душа. Али и када би та бројка била сасвим тачна, ми морамо рачућати на то да је у такозваним српским насеобинама у Украјини било и других досељеника, а не само Срба. Сем тога, делом се и месно (малоруско или украјинско) становништво исказивало тада за Србе и то зато да би се добиле одрећене војничке повластице. Још нешто, у Русију нису одсељавани само Срби из Угарске. Владика црногорски Василије Петровић досаћивао је тих година у Петрограду са молбама за помоћ да би, наводно, превео у Русију велики број Црногораца. Једном приликом он је чак и протеран из Русије[6].

Код Сремске Митровице прелазили су преко Саве људи из Босне и Србије и казивали се за Црногорце, не би ли се лакше 'преселили у Русију. Само 1757, пише Пишчевић[7], било је таквих око хиљаду. Затим мећу тадашњим досељеницима у Русију било је Македонаца, Бугара, „пословачених Русина", Арбанаса, Молдаваца, Маџара, Немаца[8]. Уосталом, зна се да су и сами главни иницијатори сеобе Срба из Угарске у Руоију (Хорват и Шевић) радо дримали у своје одреде и прппаднике других народности само да би испунили дата обећања да ће одрећене бројеве људи довести у Русију и тамо их организовати у одговарајуће војничке јединице. Они су то свакако радили не толико ради одбране јужних граница братске им Русије, колико ради добијања високих чинова и пространих имања. Колике су опет те јединице понекад биле, може се судити из писања једног од ондашњих официра граничара. Наиме, Пишчевић у својим мемоарима пише да је у почетку у својој чети имао 11 редова једног наредника и два каплара[9].

У вези са мало пре поменутом бројком од 26.000 душа у српским колонијама додајемо овде и закључак Костића, који на једном месту каже да је за одсељавање у Русију као основна бројка била 2200 породица, које су из поморишких и потиских шанчева 1750. пресељене у Банат[10].

Но, у сваком случају, може се сматрати да половином 18. столећа и није велики број Срба одсељен у Русију. Уосталом, баш тих година (1752), када се била развила најживља пропаганда за одлазак Срба из Угарске у Русију, у Бечу је објављен такозвани, "казнени пагент", акт који је био уперен баш противу оних који су врбовали домаће, аустријске, поданике у страну службу[11].

3.

Али 'нас интересује даља судбина Срба у Русији, макар број тада одсељених и не био велики. Како су се снашли ти људи у новој средини и шта је све било даље са њима?

Првих година колонисти су тешко живели. Насељени су у пустој степи, на граници према Турској, и нису ничега имали. Јели су траве, како пише један од њих, које су могле да се кувају и неко корење које је личило на црни и бели лук. Живели су у први мах под шаторима, или су правили колибе од прућа и грања и травом их покривали[12]. Свуда је, пише Пишчевић у својим мемоарима, био јад и жалост и ти људи су, каже он, личили на несрећне бродоломнике[13]. Плата тим граничарима стизала је са закашњењем и нередовно и она је одлазила на одело и друге војне потребе[14]. Додуше, Пишчевић саопштава да је тако било само прве године, а да су се људи брзо прихватили земље[15], узајамно се помагали и тако отимали од немаштине. Особито су могли да се помогну трговином[16]. У писмима већ одсељених има вести о томе како им је било у новој средини. Неки се, на пример, жале да су у Русији и секире другачијег облика, па моле оне који треба после њих да се доселе - да понесу секире из Угарске. Има у тим писмима и жалби на домороце који исмевају њихове навике и који им надевају погрдна имена[18].

Иначе су ти колонисти били насељени дуж граничне линије и организовани строто по војнички. Њихове насеобине делиле су се на пукове и шанчеве или роте (чете). И сада се на уласку у село Мартанош, када се долази од Новомиргорода, још лепо |разазнаје гранични ров, који мештани зову „Турецки вал". Свако рота имала је свога комндира и ратно правленије[19]. Ето тако су, уз војничку организацију и немаштину, ти одсељеници отпочели са животом у новој средини, степи, у којој пише Пишчевић, „од створења света нико није живео и где се ни за какав новац ништа није могло набавити"[20].

Разуме се да је најтеже било првим насељеницима. Онима који су се касније досељавали, сигурно је било лакше да се снађу. У овом миграционом покрету, као последњи за који сазнајемо, биле су две групице из Црне Горе и Херцеговине, које су приспеле у Одесу 1804. и 1815. године[21]. Наиме, године 1803. долазили су у Одесу сердар Мина Никшић и обервојвода Ован Тјоти да виде где би могли да се населе са новим досељеницима. И, 1804. приспео је у Одесу Мина Никшић са (породицом и сродницима) 97 особа оба пола. Ова је група насељена у области Тираспоља[22]. Никшић је за то добио овећи посед и награду од 1000 рубаља. Последња група досељеника, или како пише у једном документу „црногорских Срба", од 16 породица (и 50 душа) стигла је у Одесу маја 1815. Она се најпре настанила поред Бугара, да би наредне, 1816, за стално пресељена у славеносербску колонију код групе коју је Никшић пре тога довео[23].

Када су се већ снашли и после одслуженог рока у војсци, бивши официри и генерали повлачили су се на (понекад) велика имања која су, поред племства, добијали и настављали да раскошно „на руски начин" живе[24]. Ови племићи имали су кметове од домородачког становништва[25].

Украјински антропогеографи истичу да је планско подизање насеља и кућа у Украјини најпре почело код граничара, да би се потом проширило и на друге. Посебног удела у планирању насеља имали су досељеници, особито Немци[26].

4.

Какво је данас стање Срба у Украјини? Када се погледају најновије совјетске, односно украјинске, статистике или етничке карте, одмах се запажа да ни рубрике у статистикама, нити посебне боје или ознаке на картама, не постоје за Србе. По попису од 1926. било је 386 Срба, који 'су живели :на селима у Украјини. Приближно толико било их је и у градовима (мада су мећу овима у градовима могли да буду и они кој'и су каоније досељавани или тамо били само привремено). На Наулковој најновијој етничкој карти Украјине обележени су, на пример. 3.800 Арбанаса у Приазовској области[27], док се у општим пописима из 1959. јављају и народности са мањим бројем, на пример, Осетини, Урдмути, Караими[28].

Шта и како је то било да за релативно кратко време, време од 150-220 година, нестане Срба у Украјини као посебне народности? Да ли се ради о потомцима некада одсељених Срба, када се данас у локалним статистикама Украјине јаве Југословени? Вероватно су то људи који су се после другог светског рата тамо нашли из политичких разлога. Може бити да се данас незнатни део од негдашњих Срба јавља у рубрици, /прочи" (остали). У сваком случају, истина је да данас према статистикама у Украјини Срба више нема.

Ми смо већ рекли да вероватно није већи број наших људи ни одсељен у Русију. То је једно што ваља имати на уму. Друго, они су били настањени граничном линијом, не само што су били груписани у две једну од друге доста удаљене колоније. Затим, још 1752. било је прописа да се Срби који се досељавају у Русију не групишу одвојено, већ да се настањују у насељима са староседеоцима[29]. Ове две насеобине, потом, нису дуго и са повластицама живеле. Костић каже да су оне као такве престале да постоје 1764.[30], док Пишчевић, који је активно учествовао у ондашњем животу тих насеобина и који је о свему водио дневник, пише да је то било 1761. Тада су те две насеобине не само расформиране и изгубиле повластице, већ су добиле и нова имена и ново уређење[31]. Значи да су колонисти после десет година административно потпуно изједначени са домаћим становништвом. Када говори о сразмерно брзој асимилацији Срба у Русији, Костић наглашава да је то увелико долазило отуда што је у та граничарска насеља био стални прилив Малоруса, а да она с друге стране нису освежавана новим досељеницима из њиховог ранијег завичаја[32]. Произилази да је то ново, досељеничко становништво прогутао простор и староседеоци. Треће, што ваља посебно истаћи када се говори о асимилацији Срба у Украјини, јесте иста религиозна припадност једних и других. Срби су у Маџарској терани у унију и са те стране осећали су притисак. У Украјини за њих тога није било. Сигурно не зато што су тада Руси били толерантни, већ због тога што су били исте (православне) вере и Украјинци и Срби. Када се помиње русификација неруских група у Русији, разуме се да треба знати и то да политика царске Русије није имала неке нежности и сентименталности ни према Русима, а још мање према другима. Уосталом, познато је да се, на пример, досељени Маџари ни у насеља нису примали док не би прешли у православну веру[33], а тиме су још у почетку губили једну од видних црта дотадашње етничке припадности. Четврто што је убрзавало процес интеграције Срба са Украјинцима, била је сродност њихова језика. Маџари, Арбанаси, Немци и Молдавци у том погледу сасвим су се разликовали од Украјинаца. Мита Костић пише да се генерација одсељених још осећала Србима, а да су се већ њихова деца „порусила"[34]. То се, уосталом, закључује и из писама која су писали они већ одсељени родбини у ранијем завичају у којима се јасно каже да им деца већ не знају српски[35]. Додајемо овде још нешто што се може чути и сада у самој Украјини. То је оообина енергичиих украјинских жена да ое у кући понашају као газде. Јасно је да је у браковима са таквим женама процес русификације (односно украјинизације) ишао брже.

Природно је дасепостављапитан.екојепрвинастојаои коме је највише било стало да се што пре идентификује са домаћим украјинским становништвом? Који су то били слојеви или групе одсељеника'-' Како су одсељеници (или колонисти) по правилу били активни војници (обични и официри), који су једно време имали одрећене граничарске привилегије, сигурно је да је тај слој Ауди најпре почео и да се украјинизира. Особито у јединицама у којима је било и Украјинаца. Утолико је то пре ишло са граничарима који су дошли неожењени и који су овамо заснивали породицу. Други слој, ако га као слој можемо сматрати, били су они који су се бавили занатима и трговином. Те гране занимања биле су несумњиво потребне и оне су се брзо развијале. Када се говори о прихватању свести о припадности ових одселеника Русима (то јест Украјинцима), помињемо и једну заједничку гкзихолошку основу за све одсељенике. То је била сада још већа удаљеност од своје напуштене домовине, него што је го била Аустрија, у коју су били избегли. Дакле, поред сродности језика и исте конфесије, било је и других околности које су одсељене Србе у Русији гониле на прилагођавање новој средини.

Занимљиво је да Цигане чергаре по Украјини често називају Србима[36]. То свакако зато што су они из Србије (преко Румуније) каткада овамо наилазили и што су се вероватно и они сами тако исказивали. Ми то овде опомињемо и због тога што је код насељених Срба по Украјини процес украјинизације могао убрзано да се обавља онамо где су чергари („Срби") чешће долазили. Наиме, да их домаће становништво не би поистовећивало са чергарима, настањени Срби по Украјини су настојали да се што пре стопе са својом средином.

Из овог и оваквог стања, како видимо, сасвим је јасно што је произишао и закључак украјинског антрополога Баченка да су Југословени узели учешћа и имали удела у антрополошком (мисли се на физичку антропологију) формирању украјинског народа, те да је од Југословена остало по Украјини до данас само трагова у називима места[37].

5.

Тако омо дошлн и до онога што је уистини најви.днији траг ранијет присуства надиих сународника по Украјини. То су називи насеља. Географска имена остала су као уопомена и од других. На пример, у црноморској приморској области има село Византија. Или, код Херсона се једно село раније звало Арнаутка (сада Камишани), а код Вознесенска су била два села са именом Арнаутка (сада су то Дорошева и Гриторевк.а). Занимљиво је да је још у XIX столећу, особито код Бутара, по Украјини гајена врста пшенице под именом арнаутка"[38]. Ваљда отуда и сада у продавницама градова Украјине пшенични црни хлеб од једнот килограма називју „арнаутка".

Мало пре поменусмо да су називи села Арнаутка измењени. Царске власти у Русији имале су не само то као систем, већ и да становништво пресељавају из једнога места у друго[39]. Уосталом, и совјетске власти су измениле називе бројним местима. А те промене, опет, бришу и последње трагове и остатке од некадашњег присуства другог становништва, од кога су и потекла поједина географска имена.

Баченко је у својој књизи Антрополошки састав украјинског народа написао да су од представника народа Југославије и као успомена на њих остала имена Серби, Македонивка, Черногоривка[40].

У једном другом раду он је истакао да у Украјини има 23 етнонима са основом Срби (Сербка, Сербињевка, Сероиновце, Славенсербски)[41]. Северно од Кишењева (у Молдавији), у кодимском рејону, и сада има село Серби[42], северно од Одесе је село Сербка, засновано крајем деветнаестог столећа од пресаљеника из села Серби[43]. И село Славјано-сербка, источно од Кишињева, настало је од пресељених Срба из села Сербке[44]. Недалеко од Арнаутивке, на северу, у николајевској области, налази се село Србуловка. Према овако знатном броју етнонима са основом Срби могло би се закључити да је у прошлости овамо заиста велики број Срба насељаван. Али, биће да је у питању заснивање у ненастањеној степи посве нових насеља и од сасвим малог броја новопридошлог становништва.

У јужном делу ворошиловградског краја налази се село Македонивка. У приморском делу, северно од Жданова, је село Македонка.

У добровеличковском рејону ( кировоградске области) налази се село Босна, а у никопољском рејону (кировоградске области) село 1тод нменом Бошњивка.

Део Новомиргорода (некадашњег административног седишта Нове Србије) још до пре педесет година звао се Черногорија. Јужни део овога насеља називао се Бесарабија. Милан Першич, Србин из Бачке, који од 1918. живи у Украји.ни (село Кањижа) причао ми је како му је 1919. године једна жена од Гвозденовића из новомиргородске Черногорије говорила да је она Српкиња и да је овамо као мала доведена. Сећа се Першич и сада, 1970, како је она за разлику од Украјинаца још знала „орпске" термине за поједине делове одеће (чзрапе, кошуља). Део села Софиевка код Новомиргорода и сада се зове Черногорија и неке породице у њему сачувале су презимена Генич и Бурич[45].

Прокопије Бурланенко, Молдавац, или како он сам за себе каже Влах, из села Мартоноша (код Новомиргорода), стар 84 године, јуна 1970. овако ми је говорио: „Јесте, било је некада у овим селима и Срба. Од њих су, на пример, у нашем селу (Мартоношу) Рајковичи, Романовичи, Бабаличи, а у суседном Панчеву Настичи и Смадичи". Бурланенко је скоро шаљиво додао: „Мој зет Рајкович, који се сада исказује за Молдавана, не зна да је Србин, а ја то знам". Ако би се овај податак сам за себе узео, онда он говори о томе да је било не само украјинизирања, већ и молдавизирања Срба у Украјини. Ово би потврћивало и народно казивање да су у Кањижи најстарији Данилови, молдавска породица.

Враћамо се називима насеља, али не етнонимима (он-има која су дата по етничком имену), већ онима која су тташи сународници пренели из старе у нову домовину. У књизи Мите Костића о српским насељима у Русији набројан је велики број, често и значајних руских породица кроз деветнаесго и другу половину осамнаестог столећа, а које су биле пореклом од Срба, као и сиисак од 24 имена места која су одсељеници из ондашње Уг.арске пренели и дали својим новим селима у Украјини[46]. Костић узима да су та имена нових насеља, односно шанчева, у Украјини „несумњиво доказ више" да су ова српска насеља настала од граничарских породица из укинуте Поморишке и Потиске крајине[47].

Мало пре смо казали да су у царској Русији, а и касније у Совјетском Савезу измењена стара имена бројних насеља. Али, и поред тога, данас се на подробнијим географским картама и у именицима места Украјине још налазе ова имена места која су пресељени Срби из Угарске овамо донели: Надлак, Мартонош, Панчево и Кањижа (сла у рејону Новомиргорода), затим Мошорин, Суботци (или Суботец) и Петрово (2) (североисточно од Кировограда) и накрају Павлиш, јужно од Кременчуга и Вершеци, недалеко од реке Тјасмина, десне притоке Дњепра. Стављамо под сумњу име Петрово. Са тим именом постоје у Украјини два насеља. То име је могло и тамо да настане од личног имена. Могло би затим да се претпоставља, Црњански би го и учинио да је можда и име села Клинци, на југу и не далеко од Кировограда, пренесено од наших сународника. Можда од пресељеника из Клинаца Боке Которске или Клинаца Ваљевског краја, који су и добили име по онима у Боки Которској[48]. Ако би било ово друго тачно, онда би украјински Клинци била друга етапа даљет ношења тога имена из Боке.

Завршна реч

Као што се из досадашњих излагања могло да закључи, од Срба у Украјини мало шта је остало. Уосталом, као и од представника неких друтих народа. Али ипак је остало. Одржали су се, на пример, етноними и имена за насеља која су граничари сами засновали, али која су им дали по именима насеља у свом ранијем завичају. Срби као да нису били сваки пут јаки у свом етничком одржавању. Особито онда када би се удаљили од своје матице. Трагова у именима насеља од одсељених Срба има и по Маџарској. Тако један део Печуја назива се Рац-варош (Рац је раније у Маџарској значило Србин, Рашанин). Једно село на Чепелском острву, код Будимпеште, зове се Ковин[49]. И у Турској, источно од Брусе, има села под именом Боснакеј,"[50] која су засновали пресељени Муслимани из Босне, онда када су припадајући „турској" вери сматрали да припадају и турској нацији.

И са Србима „у Русији" потврдило се оно старо правило и законитост: да једно становништво, било стариначко или досељеничко, никада посве не ишчезне а да од себе, својих напора, своје културе и својих способности не остави било каква трага код онога ко га надјача и превлада[51].

Објективно узето, на крају морамо рећи да се таквим мешањима и прожимањима народи и културе не само зближавају већ и садржински постају богатији и разноврснији. Ако се у таквим општим кретањима и процесима иде ка стварању виших, хуманијих и интернационалних вредности, онда је то у основи и позитивно.

Прилог

Као врсту илустрације доносимо неке податке о украјинском селу Кањижа, које су засновали Срби 1752. године. Насеље Кањижа имало је 1926. год. 5670 становника, а 1959. 3280, док данас 1970. броји 809 домова и 2200 становника. Млади све више одлазе у градове и тако колхоз „стари", како кажу месни органи.

До пре сто година Кањижа је била на малој површи изнад садашњег насеља, онамо где је данас сеоско гробље. Одатле се имао бољи преглед, што је сигурно било од значаја и потребе за једно граничарско насеље. Кањижа је иначе била десета рота (чета), суседно Панчево девета, а Мартонош осма. Млађи се сећају казивања старијих како је некада насеље било издељено на „десетке". Сваки десетак имао је тридесет кућа.

Куће у селу су усмерене ка улици својом ужом страном, као оно и код нас у Војводини. Улице са страна немају канала. Зграде су од набоја, ниске, сламом покривене. Уместо трема или „гонга", који се види код војвоћанске куће, направљено је на средини, тј. на улазу, одељење обично од застакљених зидова. То се, као улазна одаја, назива „ханачок". У свакој кући је земљана пећ.

Одмах се примети да поред станбене зграде нема онолико и онаквих привредних зграда, као што је то код нас. То долази отуда што је код њих и поседовање и обрада земле колективно. Али зато се у селима (или колхозима) јављају велике задружне штале, амбари и друге привредне граћевине. Разуме се и одговарајући машински парк.

У овом насељу се према презименима донекле може препознати и етничка припадност и привредна делатност предака данашњег становништва села Кањиже. Ево неких (породичних) презимена: Украјински, Иљкјевич, Новак, Тагаров; затим: Росул, Гросул, Лоскул, Мунћан; Потурјак. На некадашња занимања људи подсећају презимена: Кожухар, Ткач, Швец. Стони и Гвардијан као да подсећају на некадашњи војнички статус.

И молдавско становништво, којега има у селу око једне трећине, и које мебусобно говори молдавским, данас се углавном исказује за Украјинце.

Напомене

1. Мита Костић, Српска насеља у Русији - Нова Србија и Славеносрбија, Насеља и порекло становништва књ. 14, Београд 1923.
2. Аполон Скальковский, Хронологическое обзорые истории новоросійского края, Одеса 1838, 69.
3. Милош Црњански, Сеобе и друга књига Сеоба П (Срп. књ. задр.), Београд 1962, 1036, 1042.
4. Костић, 112-114;
5. Брокгаузъ-Ефронъ: Енциклопедический словарь, XXI, С. Петербургъ 1897, код Новоросіиски край, Нова Сербия и Славяносербия (књ. XXX)
6. Симеон Пишчевић, Мемоари (превод с руског Светозара Матића) (СКЗ) Београд 1963, 352.
7. Пишчевић, 254
8. Костић. 13, 14, В. I. Наулко: Географічне размищення народів в УССР, Київ 1966, 4, 17.
9. Пишчевић, 184.
10. Костић, 40, 50.
11. Костић, 73.
12. Пишчевић, 181, 184.
13. Пишчевић, 184, 185.
14. Пишчевић, 185, 187.
15. Пишчевић, 184, 185.
16. Исторія міст і сіл Української ССР - Одеска област, XXVI, Київ, 1969, 790-791.
17. Костић, 97.
18. Костић, 96.
19. Костић, 92.
20. Пишчевић, 184.
21. Скальковский, 114.
22. Скальковский, 163-165.
23. Скальковский, 253-254.
24. Костић, 130.
25. Костић 95.
26. Г. I. Стельмах, Историчний розвиток сільских поселень на Україні, Київ 1964, 137-140.
27. В. I. Наулко: Географічне розміщення народів в УССР, Київ, 1966, 27.
28. Итоги всесюозной переписи населения 1959 (Украинская ССР), Москва 1963, 170-172.
29. Костић, 83.
30. Костић, 128.
31. Пишчевић, 429.
32. Костић, 81, 92, 95, 96, 124.
33. Костић, 98.
34. Костић, 130.
35. Костић, 97.
36. О. П. Баранніков, Українські цигани, Київ 1931, 5, 23, 24, 33.
37. В. Д. Дяченко, Антропологіческии склад Українского народу, Київ 1965, 100-101.
38. М. К. Рожкова, Сельское хозяйство и положение крестьянства-очерки економической истории России первой половини XIX века, Москва, 1959, с. 8.
39. Народы Кавказа I, Мосжва 1960, 101.
40. Дяченко, 100-101.
41. В. Д. Дяченко, Про назви населених пунктів України етнонімічного похождення Питания топоніміки та ономастики, Київ 1962, 161-162.
42. Исторія міст і сіл, XXVI, 521.
43. Исторія міст і сіл, XXVI, 564.
44. Исторія міст і сіл, XXVI, 410.
45. Саопштење Баченка.
46. Костић, 94.
47. Костић, 93.
48. Љуба Павловић, Једна етничка веза Бокеља и Ваљева, Гласник Географског друштва св. 6, Београд 1921, 153, 155.
49. Јован Цвијић, Балканско Полуострво и јужнословенске земље I, Загреб 1922, 333, 334.
50. Јован Цвијић, Говори и чланци I, Београд 1921, 256.
51. Црњански је на самом крају својих Сеоба овако казао: У Москви живи академик (геолог) Николај Борисович Васојевич. „Било је сеоба, као и порођаја. И биће их увек. Сеоба има. Смрти нема" (Црњански, Сеобе 1074).