Дејан Ајдачић

Приказ књиге Елзе Стојанове

Ельза Стоянова. Феномен збереженого слова: Етномовний та соціолінгвістичний аспект острівного писемного дискурсу . – Київ, 2004. – 278 стр.

Књига „Етномовний та соціолінгвістичний аспект острівного писемного дискурсу“ Елзе Стојанове бави се бројним етничким и социолингвистичким аспектима језика Бугара у северном Причерноморју и Бесарабији. Бугари на тлу данашње Украјине припадају староседеоцима из времена првог бугарског царства и досељеницима у Новоруски крај (XVIII век), Бесарабију (почетак XIX века). Са променом историјских прилика у односу према мањинама, мењали се и однос према њиховом језику, али су Бугари сачували свој језик, па део наслова књиге гласи „Феномен сачуване речи“.

Професор Кијевског славистичког универзитета у Кијеву, родом Бугарка из Украјине, ауторка је у својој најновијој публикацији обрадила низ разнородних проблема, проширујући уобичајен лингвистички приступ језику ове етничке групе дијалектолошким истраживањима, новим приступом у коме се даје широки друштвено-историјски контекст. За такво тумачење, ауторки су била неопходна знања из многих додирних нелингвистичких дисциплина, којима она суверено влада, као и испитивање разноврсне грађе: архивских списа, дијалектолошких и фолклорних записа, новинских чланака, преписке, књижевних дела и др.

Књига Елзе Стојанове је складно компонована и краси је негован научни стил којим се и уски проблеми представљају и анализирају у занимљивој и убедљивој форми. Књигу чини пет поглавља. У првом се разматрају проблеми стратификације етничког језика као хетерогеног система у вези са разматрањем феномена језичког острва (језички контакти и промене у контексту лингвогеографије). У другом се поглављу указује не претходна истраживања језика Бугара и његовог односа према другим језицима (М. Державин, С. Бернштејн, Атлас болгарских говоров в СССР, И. Бунина, И. Стојанов, Е. Чешко). У трећем одељку књиге ауторка испитује социолингвистичке и лингвостиличке параметре функционисања и нормирања бугарског идиома у Украјини током прве половине ХХ века. У разматрањима о ортографији, прегледно ауторка указује на бројне иницијативе за промену ортографских решења у писању бугарским језиком, које су се јављале у Бугарској и у Бесарабији и прати судбину усвојених решења. Ауторка показује да су Бугари ван матице, предлагали решења која ће у даљем историјском развоју бити потврђена као исправна, насупрот конзервативној ортографији која је у првој половини XX века била важећа у Бугарској.

Истраживање фолклора Бугара у Бесарабији које је спровела Елза Стојанова проширује сазнања о значајним сакупљачима бугарског фолклора, Врбанског и, посебно Червенакова, чија је збирка била занемарена у проучавањима. Ауторка свестрано користи фолклористичка и историјска сазнања, излаже историју народног стваралаштва, и упућено користи достигнућа фолклористичке теорије. У овом одељку, важно је указивање да се записи са почетка века (збирке из 1910. године) могу поредити са записима које прикупио и у двотомном зборнику објавио савремени бугарски етномузиколог Николај Кауфман, што даје могућност праћења историје фолклорних текстова. Елза Стојанова се бави и изабраним мотивима указујући на њихове језичке аспекте и историју (нпр. „врата у Константинопољу“). Осветљава се преплитање (ратних) песама мешаног – писаног и усменог постања, као и фолклора који настаје у додиру градске песме и народне песме, или народне песме и ауторских текстова (нпр. по Љубену Каравелову, или инојезичке писане књижевности, као у случају преузимања стихова Тараса Шевченка). Наведени примери из традиције Бугара, изазиваће пажњу стручњака, јер су ова питања актуелна и у другим традицијама.

Обиман истраживачки посао по архивама, партијским билтенима и публикацијама требало је обавити како би се утврдио став совјетске власти према језику мањине која живи у Совјетском савезу. Питања језичке политике у време изразито јаког идеолошког притиска морао се одразити и на бројна питања језика бугарске дијаспоре. Али политичке амбиције нису се, како показује Елза Стојанова завршавале само давањем потребних оквира положаја језика у заједници која је живела у СССР, већ су се дотицала и питања ширења комунизма. Тако је и језик Бугара повезан са напредном класом и у Бугарској, па је бугарски језик као острвни дискурс предлаган као језик пролетера. Прати се и судбина бугарских књига, њихових тиража у СССР и показују сразмере по областима – већину су чинила политичка издања, али су у оквиру ширења народног образовања заступљени и уџбеници и приручници.

Када се говори о односу језика у матици и у острвним говорима, ауторка показује да се на примеру језика Бугара крајем XIX и у првој половини XX века могу уочити црте самосталног развоја – неке речи су се раније појавиле у језику „острвског“ говора, да би доцније се јавиле и у језику матице. Овакви резултати документују се примерима лексичких иновација и носе у извесној мери и саме иновациони карактер. Овим својим примерима, ауторка нуди интересантан модел за упоредна истраживања и у другим језицима у оквиру славистичких истраживања језика.

Ауторка прати и судбину претварања сеоског дијалеката у наддијалекатске форме називајући их напола дијалектима. Елза Стојанова бави се и проблемима двојезичности лексике и стилистике у књижевним делима А. Власова, М. Хаџијског, Фуклева, заокружујући лингвостилистичке функције језика Бугара у јужној Украјини.