Ростислав Јурењев

НЕДОВРШЕНИ ФИЛМ "ЗБОГОМ, АМЕРИКО"

 Крај четрдесетих и почетак педесетих година, све до XIX Конгреса Комунистичке партије, представљао је за совјетску кинематографију тежак период наглог смањења броја произведених филмова и општег опадања њиховог уметничког квалитета. Утицај култа личности за филмску уметност огледао се у томе, што су уметници избегавали да третирају горуће, узбудљиве, кардиналне савремене проблеме, тежили су да прикажу само спољну, парадну страну живота и радо су усредсређивали своју пажњу на историју, тражили су у њој непотребно аналогије са савременим животом, произвољно су модернизовали и улепшавали историјске догађаје. Основни жанр играног филма постао је биографски филм у којем се живот и делатност разних великих људи из прошлости третирао по јединственом стандарду, што је гледаоцима било досадно. Ликови савременика, позајмљени већином из површних и брзоплетих књижевних дела, били су лакирани до неприродног сјаја, губили су сваку везу са стварношћу.

Он је негирао потребу бекства од савремених проблема, он се забринуо због тога што је "производња филмова опала... до размера Балзакове "Шагренске коже" у тренутку њеног крајњег смањења", он је оштро негирао "теорију ремек-дела" која је тада постојала и на основу које је требало да се производи мали број високо квалитетних филмова. Он је говорио:

"Постоји у математици Гаусова крива која се примењује за разна статистичка рачунања. Вертикала, хоризонтала, крива... Ако филмски радници производе годишње сто филмова, онда ће, рецимо, од тога бити одличних филмова - пет, добрих - двадесет, средњих - четрдесет, рђавих филмова - педесет (извините, тридесет пет).

"Нећемо производити средње и лоше филмове, рекли су у бившем Министарству кинематографије, и правићемо само добре и одличне филмове. Колико их је било? Двадесет пет ... Гаусова крива деловала је овако: одличних филмова - два, добрих - пет, средњих - десет, рђавих - пет. А ако се и даље смањи? Правићемо укупно седам филмова. Онда ће добар бити – један..."

Смех и пљесак Конгреса Довженко је зауставио подигнутом руком. Њему то није било смешно. Јер, он је знао да је совјетска филмска производња спала у 1951. години на осам филмова! И за њега, који је живот посветио филмској уметности, политика "малог броја филмова" прерастала је у тешку личну драму. Али он се није бринуо за себе. Он је захтевао од књижевника да се замисле над судбином филма, поверио им је одговорност за најважнију од свих уметности...

После МИЧУРИНА, чија је друга верзија почела да се приказује 1948. године, за Довженка је наступио дуги период неуспеха.

Неуспех... Да ли је ова реч на правом месту? Она се често употребљава за уметника који је нетачно или површно решио свој стваралачки задатак, за уметника који је изразио погрешну идеју, који није нашао форму за изражавање својих мисли. Може ли се нешто слично рећи о Довженку? Не може. Он је много, напорно и плодно радио. Прихватао се обраде најактуелнијих тема, његово интересовање је прелазило оквире филма и обухватало позориште, белетристику, педагогију, публицистику. Међутим, његови радови нису коначно завршени и објављени.

И, отворено речено, он зато није крив.

... Да ли је руководство кинематографије било у праву поверавајући Довженку снимање филма ЗБОГОМ, АМЕРИКО? Филозофу и сањалици, песнику цватућих вртова, бесмртних подвига наше драге отаџбине, поверили су филм по књижици Американке Анабеле Бјукар која је одлучила да раскине са својом земљом.

Тај филм требало је да се снима брзо, оперативно, да би се одговорило на "гвоздену завесу" и друге америчке испаде, проузроковане хладним ратом. Довженко је почео да ради озбиљно, темељно, хтео је да и у тај филм стави своју омиљену концепцију борбе живота са смрћу, цветања са труљењем. Од књижице А. Бјукар, строго речено, није ништа остало. Фабула, коју је Довженко ставио на позадину стварних великих догађаја (последње борбе за Берлин, празновање победе у Москви, рађање Маршаловог плана и политике агресивних блокова САД, остварење плана сађења шума у Украјини) избледела је, изгубила се, изгубила је драматизам. Ликови које је Довженко унео у сценарио - поручника, последњег рањеника код Берлина, који се полако окреће пред болничарком намотавајући се на широки завој, ликови украјинских сељака, и дечака који чита стихове Пабла Неруде, - показали су се упечатљивији, снажнији од ликова неопходних за развијање радње, тј. америчких шпијуна, чиновника и новинара. Ови последњи, отворено речено, нису успели Довженку. Уобичајене шеме иностраних шпијуна, који су одједном проговорили афористично и виосокопарно, производили су чудан утисак. У њиховом говору чуле су се Довженкове ауторске интонације које су биле туђе њиховим карактерима, а многобројни "јес, сер", "но", "ол рајт", расути међу њиховим руским репликама производили су понекад чак и комичан утисак. Главна јунакиња - Ана Бродфорд - испала је дидактична и нежива, поштени амерички новинар Хлуорд исувише је подсећао на Смита из Симоновљевог "Руског питања", а сви ти Мароу, Уинчели, Гревси, са њиховим самораскринкавајућим речима, дошли су из новинске карикатуре. Сценарио потпуно није успео.

Довженко је то схватао. Али "филм је производња", воле да говоре административци, и он је био приморан да почне снимање. А кад је после великог труда филм био скоро готов, снимање је обустављено. Мотив је био солидан: Довженко је доста одуговлачио сувише је закаснио, међународна политика је дошла у такав стадијум када филм ЗБОГОМ, АМЕРИКО више није био потребан. Неко од ревносних руководилаца, када је дознао за одлуку о обустављању снимања, није чак ни разговарао са Довженком, који је снимао у атељеу, већ је једноставно наредио да се у том атељеу искључи осветљење.