Властимир Ерчић

О Украјинистици уопште узевши, и о њој у Срба

Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад, 43, 1993, стр. 197-202.

Кад је реч о основном предмету, односно - чим отварамо ово или оно раздобље у историји ових или оних односа украјинско-српских, или - ако хоћете - српско-украјинских, рашчишћавати - препознавати, морамо, - у првом реду - кад су Срби у питању, најпре оно прво, и основно: шта је, и што је, УКРАЈИНСКО, под појмом РУСКО, и обратно. Јер, Срби су РУСОФИЛИ, од вајкада, и од векова наовамо. Тј. нису криви, никад, ни у ранија времена, ни у данашња, или јесу - увек, што не препознају, и што не размишљају, историју Украјине, и што не знају, или у обзир не узимају, све оно што се збило измећу "Росије" и "Окрајине". Светао је пример архимандрит Јован Рајић, чувени историчар "славјаносерпскиј" 18. века, који је био оно што јесте, и којему нису измицале чињенице о томе ко је ко, и одакле је ко. Што га последоватељи нису памтили, или боље речено: што нису умели читати га, није његова срамота. Кад разведемо државне границе, и кад на уму имамо, да је - у 18. веку - Кијев "росијски" град, и кад из вида не губимо ни то да је одатле - у нека своја давна времена - кренула стара, добра, Русћ, дужни смо - Србима, нашим "предшаственицима" - опростити заблуде. Нови, и млађи, ослобађају их се - споро, али кад на чистац изиђу, стамени су, тврдокорни, и непобитни. Тако, данас, у Србији, стоји невелики круг истраживача-украјиниста, све мање - с временом - праћен "злим гласом", и злурадошћу, у својој средини. Они ће, једнога дана, заједно са "братијом" осталом, омеђити украјинистику српску у свем славенофилству српском, и издвојити украјинско-српске везе, и односе, из уобичајене, и наслеђене, руско-српске сарадње, и узајамности. У том, неће бити никаквог - овог или оног - национализма, или овог или оног додворивања, него - чисте, и јасне, недвосмислене, науке. Украјинци и Срби имају шта да кажу једни другима, и што је понајбоље - почели су то и истицати: од подударности, и јединствености, погледа на свет, до истоветности црквенонародног живота, од међусобног духовног општења до спона, и размена, својих самопросвећивања, од "хероизма ћутања" до разглашивања "на себе осуђених", и своје "друге половине неба", - па све тако редом, као што приличи и што друге није. Нека им - и њима, и онима који их наслеђују - буде са срећом, истине ради, и ради оних који су то устоличавали.

Барок је појава, на Западу - јасна, или - безмало јасна, до танчина проучавана. У нас, Словена, и наш, још је - засигурно - полупознат, и препознат - више у начелу, и најнаметљивијим својим цртама, него у појединостима и чисто нашем - свесловенском своме бићу, колико и својим - овим или оним - посебним, односно - националним, особеностима. Постао нам је - тренутно - преокупација, па - све што има неку крајност, у виду сазнавања и циља, ваља подржати, - стога што свако време има своје заносе, и јер мислим, у уверењу, да ће и овај искрај века - колико и прошли - донети плодове наредним генерацијама, и омогућити им да на њима живе, и стварају. Дакле, кренути нам је - и на овом терену - у размећивање свега руско-српског, у корист, и за рачун, украјинско-српског - с именом и презименом. Раздобље Петра Првог-Великог, и његовог сарадника Феофана Прокоповича, мрсиће нам - при том - конце, уколико будемо неопрезнији, и традиционалнији, у поимању, а - и велики помоћник, и путеводитељ, у нова схватања, и у разбистривања уочених чинилаца. Срби су, на пример, пренагласили удео споменутих времена у својим историјским судбинама, као да су Беч, и Аустрија, постојали само зато да њима - Србима - чине неправде. Јер, безброј је доказа о томе да се збивало и друкчије, то јест - да су Срби многошта примали и непосредно "од Вијене", без страха по своју "национску" одређеност. Истина, предстоји нам мукотрпан посао: да утврђујемо кад је нешто западњачко "преузето" самосвесно, "партнерски", кад - изравно - "неконтролисаним" угледањем на Русију, и Украјину, у којима је то и исто, и свакодневица, а кад је - у Срба - преовлађивала свест о резултату ПРОВЕРЕНОМ, и ОПРАВОСЛАВЉЕНОМ, на њиховом Истоку.

Споменуо бих и други задатак украјинистике, онај који својим осећају Срби, и који није само њихов, него - свеукрајинистички, друкчије речено - свих украјиниста. То јест, ма којим правцем ударио украјинист, сусрешће га мањак - незаобилазан - у озбиљности његових изучавања. Реч је, заправо о књизи украјинској, о њеном информатичко-документалистичком опису, без којега су сва трагања наша у основи ускраћена за много које сазнање, много који траг, и много коју путању - често и магистралну. Централни московски Отдел редких книг, односно - Т. Н. Каменева и Д. Д. Гусева, учинили су досад и много, и премного, својим делом Украинские книги кириловской печати XVI-XVIII вв.[1] Али, како је време изнедривало пред нас информатику, и информатичко-документалистички приступ књизи, тј. штампаним стварима, и овај - иначе - епохалан, и фундаменталан, опис украјинске књиге постајао је један од основа, и остајао потреба да се превазилази, унапређује, и разуђује. Украјинско се књижество само собом намеће у први план својим својствима, превасходно саобразним нашим данашњим разговорима. Елем, организујмо тај посао, и прихватимо га се, нас ради, и барока ради - да овај не застане на некој половини пута, и да не буде за много крје шта сиромашнији, и неприсутнији, него што јесте.

Приволимо ли се, једнога дана, томе царству - учинићемо то у жељи да обухватимо сву књигу украјинску, и све књижество украјинско, свесни да ћемо их "комплетирати" тек радом свих библиотека, и свих "књигохранилишта", широм света. Нека се то заиста деси кад - тад. Да као у Хилендару, рецимо, не лежи знатна неколицина словенских књига, незабележених ниукојем "описанију", и да је - често - примерак неког издања, прворазредан очуваношћу, далеко од наших очију, и од могућности да се њиме послужимо. Информатичко-документалистичка обрада свег старог украјинског штампаног блага неопходна је, пре свега, стога што је оно својеврсна, и непоновљива, датост, и што је збирка осебујних дела о којима не смемо не знати зашто су нестала, и шта су доносила - а кад су Срби у питању - и због чега су до њих досезала, шта су ови у њима тражили, шта су им она казивала, и слично.

Кад већ говорим о ономе што нам недостаје, да не заобиђем ни речник, енциклопедију, барока, приручник у којем ће наћи места сва досадашња одговарајућа достигнућа, и све оно што информатика захтева. Дуг је то и скуп посао, али га треба започети, да и ми - Словени - имаднемо нешто посебно, и капитално, поред свих садашњих енциклопедија - рађених "на основу енциклопедијских начела", иначе - скучених, и сужених, од којих наш речник не би смео да пати, па макар колики био, као они стари - у којима су чланци од по неколико страна, и од којих човек зна куд да крене, изравно. У њему би се, да будем јаснији, налазили исцрпни библиографски подаци о аутору, његова библиографија, и литература о њему, односно - и све то, ако је - с неке друге стране-реч о појму, термину, појави, једној јединој публикацији, и слично. Моји сељаци веле: ко не започне, тај и не доврши. Послушајмо их! Да не буде, у нас, исувише позива на старомодну литературу, и да у нашим радовима - буде што мање натруха из ње. И данас, ето, многи причају да је Козачинскиј написао "Драму о смрти Уроша Петог", и да је она играна 1736. године. Мећутим, студијама нашим све је више потребно храбрих истраживача, оних попут Валерије Михаиловне Ничик, која је - још пре неких 15-20 година - задивила, и "пренеразила", смелошћу својих продора у свет омаловажаване "схоластике", видевши у њој и древни предзнак, и далеког претка, сувремене "научно-техничке револуције", и ере "електронских рачунара и кибернетичких прибора".[2] Речју, и у периоду који разматрамо - подоста је "околности које измичу погледу данашњих посматрача", и препотребно је много шта - у тим временима - поново расудити, и преосмислити. И опет: нека се деси тај посао што га речником назвасмо.

Оснивање информационо-документационог  центра украјинистике наредни је, и преки, посао који нам је обавити. Наравно, морао би он бити на два места: негде, овде, у Кијеву - за Европљане, и негде у Канади, или у Америци, за тај део "нашег света". Савремено компјутерско записивање грађе подразумева се. Али, подразумева се - одсад - и обавеза сваког аутора да по примерак свога рада достави одељењима центра. Успут, сви бисмо бринули и о томе да се у центар сабирају и извори, и стара истраживачка достигнућа. Данас је то чак и врло лако, што се техничких могућности тиче. Уз нешто напора, и добре воље, изнашла би се и потребна финансијска средства. Примера ради, да споменемо чињеницу да је - негде одмах после рата, академик Др Бранислав Ђурђев - ако се у имену "предузимача" не варам, "снимио" и "фотокопирао" готово сву грађу о Југословенима која се затекла у Цариградском архиву, и сав тај свој труд сместио у Оријентални институт у Сарајеву. Шта то за Југословене значи, треба ли ишта рећи!?

Српски барок биће проучаван на основу дела Динка Давидова, Милорада Павића, Дејана Медаковића, Властимира Ерчића, и многих - осталих - приложника. Али, овом приликом, и примера ради, нећемо заобићи Кијев, "само" зато што је - и поред свега - Кијев и тад Кијев, тј. и Москва, и Санктпетербург, али - и стожер прогресивније духовности православне, и самосвојан, и "редактор" свега што из "царствујушчих градова" долази, довејава, надире, или се - на овај или онај начин - намеће. Нећемо превидети ни његовог митрополита Рафаила Заборовског, ни "српског црковноначалника" Викентија Јовановића, сигурно - не само стога што су на својим националним столицама били архијереји, и посленици, достојни положаја, звања, околности, и улоге намењене им. Заборовскиј је имао среће да буде виђенији. А Викентију Јовановићу дало се да га Срби уваже до националног издајника. Каква несрећа, за овог другог, кад је - у потребном часу - наишао на разумевање великог, и величајшег, Заборовског, којим Срби и имају разлога, и морају, да се поносе. А реч је о личностима које су се разумевале у "Росијскују империју" и Аустријску царевину, и пре свега - у потребе, и нужности, својих "национа", и времена на чијем су се челу налазили. Каква би неправда била затурити, у овим наводима, "во тму забвенија" гласовитог Феофана Прокоповича, "сиву еминенцију" Викентија Јовановића, и Заборовског, и сен њихову - која их и прати, и претходи им.[3] Хоћу рећи, остављајући - засад- Феофана Прокоповича "по страни", да нема потпуног барока - на Украјини - без Заборовског, и нема га - ни у почецима, ни у свевишњим досезима, у Срба, без Викентија Јовановића. За првога, докази су - не једини - остаци, иза њега, у Митрополијској резиденцији Света Софија, а за другога - довољно је и то што се, од прве, определио за Кијев - кад су учитељи и школство у питању, и кад је реч о књизи. Претерано бити неће нагласити да је веран остао првој мисли, и првој намери.[4] А да их је остварио - више је него сигурно. Добио је наставни кадар завидне учености, и несвакидашње радиности, школа је било "на пробир", а у Сремским Карловцима - заживела је друга Кијевска академија,[5] елитна колико и прва, с обзиром на то да је и сам Викентиј био човек од "регула", да је за првог ректора имао никог другог до високообразовног Синесија Залуцког, и да му је - нема сумње у то - Заборовскиј "дотурио" препис својих Правила Академије (кијевске). Што се књига тиче, Викентиј се - историчарски гледано - и данас, после толико десетлећа - налазио у процепу. Штампарије није имао, "архијерејским књигама" (поузданим светосавским преписима) траг се загубио, настало је било време "непреписивачко", а излаз се указивао у Прокоповичевско-Петровској Русији. Сви архијереји српски, пре и после њега, за књигу су се обраћали Синоду, "в Санктпетербург", или - Москви. Само је он, увек мислио на Кијев, можда и зато да заобиђе "верховну" бирократију, а свакако - и пре свега - стога да добије оно што му треба, и што му одговара, свим изгледом својим. Не заборавимо, при том, Заборовског и штампарије украјинске, и имајмо у виду Викентијеву ограду, и вољу, да део тих издања буде "синодалан", наравно - ако су у питању Нови завет, Катихизис, Десетославије, Служабник, и Требник.[6] Јер, Свезналац и Свемоћник национа Српског није могао бити неупућен усведеност и прочишћеност основних теолошких и богослужбених издања "росијских", и у контролу Синода над њима, тј. није се имао бојати протурања ни унијатског,ни јеретичног, каквог "ученија". Да се радовао, и с нестрпљењем очекивао, оно што ће "при переводе и своде књиг правних" изићи из руку Амвросија Дубневича, архимандрита Кијевског братског манастира (!),[7] није сумњати у то, и ограђивати се. Све остало "књижество" украјинско, под окриљем Заборовског, "зазорно" је колико и прво. Тако Срби, предвођени Митрополитом Викентијем, и поучени њиме, могу убрајати украјинске штампарије и у своје, дичећи се - у себе - многом књигом украјинском, избеглој пропадању, разарању, и уништењу. А она је, одувек, из реда "поучителних", "црковних", "школних", "учителних", "душеполезних", "душеспасителних", "божествених", "богодухновених", "полезних", "свјатих", "светих многољубезних", "богоглаголемих", "бисерних", "правилних", "рад наказанија человека", "насладителних", и ко ће рећи којег све! На крају, процеп је Викентијев, управо у чињеници што се није бојао украјинске књиге уопште узевши, што је умео да сараћује са бечким резбарима, и што је тежио да буде свој, један, и јединствен. Стога су "Малоросијани" (Рајићеви) на челу са Мануилом (Михаилом) Козачинским могли остварити оно што им је Заборовскиј наложио, што су и сами хтели, и што је хтео Викентиј Јовановић. Тад се - у Срба - оплодио смисао за барок, и тад су заживели - у Митрополији српској - сви његови облици, од рода и врста, до овог или оног дела, и до сваког вида његовог.

И о једном, и о другом, споменутом "нашем" митрополиту, још ће имати да се говори. И још ће они израстати у горостасе украјинског и српског барока. Викентиј Јовановић, поготово. Јер, барок је и језик којим се пише. А Козачинскиј је то знао, па је - користећи се смелостима, и висинама, Кијевске академије - и Србе учио да се свога језика (својих језика!) не либе.[8]

И да прикрајчимо ове подсетнике, и напомене, речју да је управо српско-украјинска размена књига текла и у време Викентијева "наследника", Патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте. Тад је овај послао Митрополиту Кијевском најзнаменитију српску барокну књигу - Џефаровићеву Стематографију, а овај њему - Чиновник сей архиереискаго священо служения[9] Данас се у Віділу рукописі ЦНБ УРСР налазе - колико знам - два прецрта Стематографије,- што нешто много значи, и врло много говори о Украјинцима и Србима.

Напомене

1. Каталог изданий, хранящихся в Государственной библиошеке СССР имени В. И. Ленина, Москва, Голб СССР..., 1976, и даље.
2. Уп. В. Ерчић, Мануил Михаил Козачинскиј и његова Траедокомедија, Нови Сад - Београд, 1980, стр. 400, напомена 39.
3. На пример: В. Ерчић, нав. дело, стр. 77.
4. Рад М. Грујић, Прилози за историју сриских школа у првој половини XVIII века, Споменик (САН), ХЦХ (42), Бгд 1910, стр. 116-117; Описание документов и дел, хранящихся в Архиве Святейшаго Правительствующего Синода, том II, первая часть, (1722 г.), Санктпетербург 1879, стр. ССССLV, СССLХХVI.
5. Уп. и В. Е. нав. дело, стр. 77-97.
6. Др Мита Костић, Гроф Колер као културнопросветни реформатор код Срба у Угарској у XVIII веку, Београд, 1932, стр. 24-30.
7. ЦГИА СССР, Ленинград, ф. 796, оп. 17, ед. хр. 119, стр. 40.
8. Н. И. Петров, Кіевская академия во второй половине XVII века, ТКДА, Киев 1895, III, стр. 22б; О. В. Мишанич, Григорій Сковорода и усна народна творчість, Київ, 1976, стр. 20. -Уп. и В. Е. нав. дело, стр. 124-129.
9. Н. Петров, Известия ЦАО при КДА за м. апрель 1880 г., Киев 1880, II, стр. 318-319; Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Београд 1903, стр. 134.