Оксана Микитенко (Київ)

Етно-поетске константе српских тужбалица у контексту универзалија европске традиције тужења

У поеми “Роксоланія” пољско-латинског песника друге половине 16. Века Себастијана-Фабијана Кленовича наводи се текст плача, који је Владимир Данилов назвао “најдревније малоруско оплакивање” [Данилов, 1901, 148-153]. Најмљена тужилица, поред гроба, изговара такве речи: 

Мужу коханий, помер ти, помер, наймиліший, єдиний,
В вічну домівку ти йдеш, звідти нема вороття.
Хто буде в хаті порожній господарем, хто буде вчити
Осіротілих дітей? Поле хто буде орать?
Хто череду випасатиме, мед із колод буде брати?
Хто нам плестиме коші, щоб покладати в них сир?…

Без обзира на књижевно порекло текста, Михајло Грушевски оправдано сматрао је плач С.-Ф. Кленовипа као такав који “према свом карактеру у целини одговара нарицању што још данас живи у устима народа” [Грушевський, 1923, 17 ].

У једној од шест тужбалица “Паштровског нарицања за мртвима”, представљеног Вуком Караџићем у сборнику “Српске народне песме” (1841), налазимо слична реторска питања у тексту “Над мртвацем у кући”:

Што остави муку твоју:
Све остале миле твоје;
Ко ће шнима управљати?
Ко ли ће их сјетовати?
Ко ли мудру р’еч изрећи
ред господом изабраном?… [Караџић СНП, 123].

Иако, према Вуку Караџићу, “ово нарицање не може за сваког употребити…, овако се обично нариче за кућнијем старјешином, који је и у селу био знатан човјек”, он ипак у Српском Рјечнику (1852) објашњавајући реч “тужити”, наводи: “плакати иза гласа (особито за мрцем) и нарицати т.ј. говорити: јаој Божо (или како му буде име), моје грдне ране, јаој ко ће твога пуста коња јахати? јаој ко ће твоје хаљине носити? јаој ко ће твоје оружје пасати? и т.д.”[Караџић СР, 1024].

На тај начин Вук скренуо је пажњу на реторичка питања тужбалица као карактеристичну особину поетског израза ове врсте усмене књижевности, што се касније потврдило и низом записа текстова из различитих традиција. Нпр., упор. макед.: 

 …
Нивјето кој ке ни орат,
Лозјата ни кој ке копат,
Овците кој ке ни гледат? [Цепенков,1972, 263].

Према Владимиру Бовану “и саме су тужбалице велико реторско питање састављено из низа мањих” [Бован,1990,113], у чему се огледа иначе “заједничка стилистичка особина погребног тужења” као универзалне фолклорне традиције [Ajuwon, 1981, 277].

Одређујући константне особине текста тужбалица као семантичко значајних елемената структуре и композиције, Дагмар Буркхарт истиче:

1. Обраћање мртвом;
2. Тематизирање туге, бола и самоће особе која жали и породице;
3. Приказивање детаља из живота мртвог и обавјештавање о смртним околностима;
4. Благосиљање мртвог и његових добрих особина, при чему се у тзв. повијесним тужбалицама хвале јуначка дјела и поступци, који се оријентирају према херојској вриједности;
5. Захтјев од мртвог да се врати и да дође у породични контекст у посјету;
6. Молба мртвоме да поздрави оне, који су раније умрли, и да пренесе вијести;
7. Проклињање убице и позив на освету, ако је покојник умро насилном смрћу  [Буркхарт, 1990, 90].

Сетимо се да  је  у своје време Е. Барсов, баш полазећи од последне наведене особине  као најмаркантније карактеристике традиције, донео  закључак о “духу борбене храбрости”, којом дишу српске тужбалице [Барсов, 1997, 16].       

Интересантно упоредити наведене константне особине тужбалица са “основним моментима”, како их назива Петар Динеков, текстова сродних бугарске и македонске традиција, између којих он истиче следеће:

1. Питање, са којим обично почиње тужење, зашто и у каквим околностима блиски је умро;

2. Један од потресних момената, у којима се обично разоткрива тешко стање породице, јесте жалба што је покојни оставио родбину без помоћи и заштите;

3. Тужилица исказује патњу што никад више неће видети умрлог, обраћајући се њему са молбом да се пробуди. Њена је туга толико велика што је спремна да умре заједно са њим или уместо њега;

4.У нарицању се ређају добре особине умрлог, и то са најнежнијим епитетима и поређењима;

5. Значајно место у оплакивању заузимају узроци  смрти и нарочито опис болести ;

6. Обично на крају тужбалице наводи се опраштање, изражено у различитим формама и повезано са тугом растанка;

8. Поздрављање раније умрлих - “много здраве” - јесте честа појава у тужбалицама. [Динеков, 1959, 349-358].

Спроведена  анализа  (60 текстова македонских  и преко 300 бугарских тужбалица) углавном потврдила је ова запажања. Ознаке македонске - бугарске традиција тужена, смисао које “бил је ограничен на изражаване туге и бола”, а тужбалица најчешће “имала је интимно-породичну садржину” [Латковић, 1967, 169], у многоме се подударају и са “централним мотивима”, према М. Грушевском и Ф. Колеси, украјинских голосіння, класификација којих детаљизује истовремено и  садржајни ниво јужнословенске традиције тужена. Ако условно разграничемо наративни и стилистички слојеве текста, које се концентришу око дијахронијско двеју различитих тема - теме смрти и теме туге, од којих тема смрти и посмртног постојања везана је за “најдревнији слој сазнања” [Еремина,1981,70], онда наративно-описне конструкције украјинских текстова  могу се углавном свести на приказивање погреба као свадбе у случају смрти  неожењеног или неудате (1) и описа мртвачког сандука  и гроба као “тужне кућице” (сумної хати) без  врата и прозора, “куда ветар не вије и сунце не огрије” (2). Истовремено   стилистички ниво превасходно импровизираних текстова обредно-емотивне функције представљен  је - и то не само у украјинској традицији - низом разноврснијих уметничко-поетских пријема, који у целини стварају одређену композицијско- садржајну специфичност плачева као фолклорне врсте. Између таквих жанровских универзалија наводимо:

- обраћања (мртвом или другим учесницима ритуала) која се јављају као интродуктивна компонента текста;

- молбе упућене умрлом (да не умира, да се врати родбини, да  устане, да се пробуди , прошета, проговори и погледа);

- прекоравања  (што је покојни осиротио родбину и оставио овај свет; што су преци “замамили” умрлог);

- очај и екскламација (нарочито јаки у случају смрти детета и младе особе) ;

- императивне конструкције и елементе бајаличких формула (у обраћању умрлом, земљи и гробу,  природним стихијама);

- констатација да је “пут”, којим је отишао умрли, нема повратка;

- разноврсни систем величања умрлог, у одређеним случајевима глорификација, са великим бројем епитета и имена из милоште, морфолошки - деминутивна суфиксација;

- набрајање покојникових добрих дела за живота;

- понављање  и таутологија као жанровско креативни пријем;

- реторичка питања.

Превага синтаксичких конструкција које експлицирају емотивно напето стање тужилице над наративно-описним била је уочљива и  код Ирине Федосове, познате руске тужилице 19. века, у стваралаштву које иначе подједнако и снажно су били  представљене  лирске и епске врсте фолклора. Када је тужила, Федосова “ретко нешто казивала. Она је питала или узвикивала (рус.”вопрошала” или “восклицала”), обузета тугом или чак бачена у очај. Она је питала, знајући да неће следети никакав одговор…” [Чистов, 1997, 470].

У исто време типолошка блискост северноруске и српске традиција тужења у погледу присутности епске атмосфере и наративних момената, нарочито зхаступлених у т.зв. “историјско-документарним” (Н. Шаулић) тужбалицама, огледа се у превасходно монолошкој форми израза, мада је и форма дијалога широко представљена као комуникативна особина обредног текста.

Са друге стране, само аке се узме у обзир подједнаки утицај специфичности националне традиције на стилистику обредног текста и епске песме, може се говорити о сличности поетског израза и стилистика обадве  фолклорне врсте. И мада су у  тужбалицама очигледни неки типични моменти композиције епске песме - почетак, завршетак, одређене формуле и уметничка средства (нпр. хипербола неспособности тужилице да достојно “искити” погинуле), у праву остаје Николај Кравцов, који је запазио да тужбалице се разликују од епских песама најпре тиме што немају сижеа, уместо којег “иде једноставно набрајање поступака или особина лица по којем се жали, у ствари нема и лика, јер се не описује човек, него се даје однос према нему са карактеристичним обраћањима, као што је нпр.: “О Лазаре, сунце моје!” [Кравцов, 1985, 136-137].

Чини се да наведени композицијско-структурни и стилистички показатељи представљају максимални жанровски модел којом се описује текст тужбалице било које традиције, узимајући у обзир да “у сваком народу или крају постоји одређен тип тужбалице са устаљеном метричком формом, стиховима-формулама” [Пешић, Милошевић-Ђорђевић, 1984, 252]. Уједно устаљени тематски, поетско-изражајни и метрички оквир јесте  предуслов импровизације текста, и мада су тужбалице “песме тренутка”, “импровизација као целина”, у нима “има делова, стихова, израза који се понавлају у вепини песама” [Бован, 1990, 113]. Инваријантни жанровски модел постоји као макроструктура која се реализује преко поетског језика жанра, односно негових микроструктура, у оквирима којих евиденцирају структурно-морфолошки, семантичко-функционални и композицијско-уметнички принципи текста као комуникативног чина и уметничког остварена.

Међутим, ако се поетика тужбалица мало али се ипак разматрала упор.[Килибарда, 1980; Шутић,1971; Органџијева, 1973], прагматика тужбалица као обредног текста и вербалне комуникативне компоненте скоро није проучена, тражећи увид у перфоманс фолклорног импровизираног текста базираног на низу уметничких стереотипа.

У претходном раду [Микитенко, 1992] предложили смо да као такве уметничке стереотипе текста што концентрирају кључне законитости поетике тужења и уједно поетске традиције региона сматрамо основне семантичке елементе које смо условно распоредили у три семантичке зоне, или семантеме: “смрт” (1); “умрли”(2); “ритуал” (3). Семантичке зоне, са своје стране, одређују неопходне семантичке конотације у оквирима ширег функционалног значаја.

Будући да  појам стереотипа односи превасходно на семантички ниво текста и настојећи назначити те значајне компоненте преко снопу којих сагласно теорији текста и усмене комуникације текст се репрезентира и које у комбинацији творе основни садржајни скелет [Николаева, 1987], за потпорни појам изабрали смо “константу” којом се разоткрива не само садржајна него и формално-структурна страна обредног импровизираног текста. Ослањајући се на појмове loci communes, topos, formula, термин “константа”  за анализу поетике фолклорног текста предложио је Виктор Гацак, који на основу текстолошке анализе епа словенских и несловенских традиција различитих временских периода  донео закључак о “варијантној профилираности епа, у којој се варијанте јављају као поетска реалност створена историјски”[Гацак, 1989, 4].

Конструктивно се за наш материјал показало разграничити три текстуелна нивоа тужбалице. На спољашњем нивоу (І) -композиционо-структурне реализације - константа се јавља као латентни невербални модел, у оквирима којег постоји низ композицијско-значајних пријема и особина текста плача (обраћање, реторичка питања, дијалог, императивне конструкције, формуле почетка и завршетка и сл.) Повезаност оваквих пријема даје посебну жанровску структуру тукста, у којој се експлицира средњи ниво (ІІ) - семантичко-концептуелни са реализацијом макроконстанта као концепата-стереотипа.

На фактурном нивоу (ІІІ) - вербално-демонстрационом - текстуелна константа се јавља  на нивоу текстуре као показатељ поетског система фолклорног жанра. Истовремено у максималном инвариантном моделу поетска вербална константа репрезентирана као сноп компонената, који у пуном обиму обично нису заступљени.

На тај начин текст тужења може да буде представљен као “основни” варијант-екотип са неограниченим бројем попратних мултипликатора,а што са своје стране помаже разоткривану саодноса традиције и импровизације у тужбалицама.

У своје време А.Н. Веселовски одазвао се на зборник Е.В. Барсова “Причитанья Северного края” чланком који је био објављен у петербуршком часопису на немачком језику “Russische Revue” (1873, №3). Упоређујући обред и текст, Веселовски том приликом истиче да је вербални текст много је покретљивији, варијативнији, или  према њему “текућ”,  Ниво обредних радњи и за њих везаних веровања испао је семантички и према саставу стереотипа  много архаичнији од тужења као вербалног текста, мада и чини ритуално јединство. Веселовски образлаже  да цео низ мотива који као да имају митолошке или магијске корене у плачевима, у записима Барсова већ се јављају као поетске пријеми. Између таквих мотива Веселовски назива молбу-позив да се покојни врати, иза чега се обично следи сентенца да је повратак немогућ (мада је то обредом имитирано). Нагласимо да то је један од универзалних жанровских мотива уопште, упор. у макед. тексту:

Поврати се, очи свети,
Од кај што си кинисало,         
…         
Секој којшто пошол тамо,
Дома веке не се вратил,
Тамо коски си остаил! [Цепенков, 1972, 245].

Таква формула максимално емотивног порицања очекиваног повратка, где реалност надмашује жељено, у плачевима коегзистира поред императивних конструкција са очуваним одјеком магијске бајаличке формуле уз карактеристичну ритмичку и  фонетску организацију:    

Рсом срзни руком врзи,
људски рсу! 
Отреси се од земљице,      
синко Вуко!           
Као соко од росице,                      
мој соколе!            
Не дотрчи, но долети -        
кам да ми је!                        
[Караџић, 155].

Овде је веровање да се умрли враћа назад у облику птице попримило метафорички израз. Међутим, уочљива су два слоја, поетски повазана у  исту слику очекиваног повратка - из подземног locus-а и из горњег света. Да би се могло закључити да се ради о архаичном концептуалном слоју, упоредимо наведени одломак са другим примером императивне конструкције  исте константе:

Но ти пружи гране руке,
Па растури црну земљу,
Црну земљу у крајеве,
Па начини себи прозор. [ЗНЖО, 1967, 194].

Земља као “nomen agentis” која “има властиту вољу и иницијативу, има способност да врши човекову судбину, да одлучује о његовом  животу и смрти” [Невская, 1982, 203], често се у текстовима појављује у конструкцији непосредног обраћања земљи са молбом да врати драгог покојника, иза које следе закључак да је то немогуће:

Дај ми земљо мила брата!
Али земља не говори,             
Ни говори, нит’  с’  отвори! [СНТ, № 93].

Ови примери говоре да проницљивост запажања Веселовског нашла је потврду на материјалу јужнословенске традиције тужења.  

Овде је неопходно нагласити да је за тужбалице остаје актуелни проблем - иначе један од најбитнијих у фолклористици уопште - аутентичности текста. Вукоман Џаковић, објављујући 1970 године зборник  црногорских народних тужбалица, први је скренуо пажњу да су у многим збиркама тужбалице претвориле у мистификације, будући да су  скупљачи неодговорно допуњавали и дотеривали записе. Због тог разлога Џаковић није могао да унесе у своје антологију, како је тврдио, “ниједну тужбалицу од рукописне збирке В. Врчевића, од книге Р.Трипковића “Посмртни обичаји у Морачи и морачке жалопојке” (Београд, 1967), од издања “Босанска вила”, “Прилози проучавању народне поезије” и многих других. Из обимне збирке Новице Шаулићи унео је само неке одломке. Оправдане сумње и констатације у односу бројних записа тужбалица, ипак нису спречиле и самог Вукомана Џаковића да понекад скрати или испусти нешто из објављених текстова, што само доказује сложеност проблема. Неопходност аутентичних записа и увида у  постојање одређене мистификације записа тужбалица нагласио је Блаже Ристовски, истакнувши да “многи истраживачи и данас пишу о овим творевинама као о аутентичном фолклорном материјалу и на његовој основи доносе закључке о идејно-естетским карактеристикама и стилско-морфолошким особинама народног стваралаштва у  одређеним етничким регионима”[Ристовски, 1976, 11]. Међутим проблем ако не и “мистификација”, онда варијативности остаје, ако се текст фиксира  ван обредног контекста. К.В. Чистов оправдано наглашава да су “текстови плачева који су звучали у току погреба, непоновљиви” баш зато што се “емотивна атмосфера обреда у принципу не репродукује” [Чистов, 1997, 463]. За разлику од других фолклорних врста где “полиморфност” (термин А. Лорда) текста постоји упоредо са системом текстуелних стабилизатора и што условљава у минималним синонимним оквирима “вибрирање”, према Чистову, текста, а у максималним - варирање, у плачевима чак свако понављање тобоже истог текста за одређено лице, створеног истом тужилицом, постоје као једнократни варијант према свим претходним текстовима, који се никад не понавља у целини у истом облику, форми и садржају (ако се не ради о постојаном нарицању).

Такво стално варирање текста тужбалице значи да за разлику од других врста усмене књижевности  у којима текст улази у традицију, овде већ сама традиција условљава стварање или репродуковање текста, утичући на његову, према Чистову, “трансмисију”, односно одређујући карактер и правила тужена, особености  обредне стилистике  и постејећи фонд вербалних стереотипа и формула. На тај начин специфичност одређене етно-регионалне традиције тужења одређена је фолклорном традицијом као резултат наизменичних закономерних трансформација - као уметничких, тако и вануметничких подсистема, које одређују садржајно, поетско и формално-структурно јединство ове фолклорне врсте.

ЛИТЕРАТУРА:

Ajuwon B. Lament for the dead as a universal folk tradition // Fabula. - 22, 1981. - S. 272-280.

Бован В. Народна књижевност. - Приштина, 1990.

Буркхарт Д. Текст - контекст - аспекти српскохрватске тужбалице // Расковник, 1990.- С. 85-102.

Гацак В.М. Устная эпическая традиция во времени. - М., 1989.

Грушевський М. Історія української літератури: В 5 тт. К.,Л.; 1923. Т.1, ч.!.

Данилов В. Древнейшее малорусское причитание // Киевская старина. - 1901. - 12. - С.148-153.

Динеков П. Български фолклор. - София, 1959.

Еремина В.И. Историко-этнографические истоки “общих мест” похоронных причитаний // Русский фольклор. - ХХІ. - Л., 1981. - С.70-86.

ЗНЖО - Зборник за народни живот и обичаје Јужних Славена. - Загреб.

Караџић Вук Стеф. Српске народне пјесме. Књ 1. (1841). - Сабрана дела Вука Караџића. - Кн. IV.

Караџић Вук Стеф. Српски Рјечник (1852). ІІ. - Сабрана дела Вука Караџића. - Кн.XI/II.

Килибарда Н. На маргинама поетике народних тужбалица // Зора говора. Ка поетици усменог песништва. - Ниш, 1980. - С.92 -104.

Кравцов Н.И. Сербохорватский эпос. - М., 1985.

Латковић В. Народна књижевност. І. -Београд, 1967.

Микитенко О.О. Сербські голосіння: поетичний та јсторико-географічний аналіз. - К., 1992.

Невская Л.Г. Семантика дома и смежных представлений в погребальном фольклоре // Балто-славянские исследования 1981. - М., 1982. - С.106-121.

Николаева Т.М. Единицы языка и теория текста // Исследования по структуре текста. -М., 1987.

Органџијева Ц. Поетикати на македонските народни тажачки со обзир и на другите јужнословенски тажачки // Народно стваралаштво. - 12; 47-48. - 1973. - С. 69-77.

Пешић Р., Милошевић-Ђорђевић Н. Народна књижевност. - Београд. - Beograd, 1984.

Ристовски Б. Тажачките песни како фолклор, мистификации и литературни творби // Македонски фолклор, год. ІХ, бр.18. - Скопје, 1976. -С. 11-23.

СНТ - Српске народне тужбалице из збирке Новице Шаулића. - Књ. І. - св. 1. -Београд,1929.

Цепенков М.К. Македонски народни умотворби. Во десет книги. - Скопје. 1972.

Чистов К.В. «Причитанья Северного края, собранные Е.В. Барсовым», в истории русской культуры // Причитанья Северного края, Т.1., С.-Пет., 1997. - С.400-495.

Шутић М. Поетске слике у нашим народним тужбалицама // Књижевна историја. - Београд, 1971. - ІІІ, 11. - С. 397-435.

* This work was supported by the Research Support Scheme of the Open Society Support Foundation, grant No.: 1322/1999. Међународни састанак слависта у Вукове дане. Зборник реферата. - Београд [2001]