Оксана Микитенко

Сеоба Срба и Украјина (историјскокултурни и етнофолклорни поглед)

Научни састанак слависта у Вукове дане, 20/1, 1991, стр. 271-280.

У овом излагању, које није расправа да би му одређени резултати били циљ, ми смо покушали да пратимо историјске судбине једне гране разгранатог народног живља што се нашла у Украјини подстакнута сеобом 1690.

Дуг и мучан пут сеоба, напуштање својих огњишта и прелажење у крајеве далеко од своје отаџбине праћено је великим надама и великим трагедијама српског народа. “А на љето 1690. приде Ћуприлић везир са великоју силоју и узе Ниш на веру али с лажом, понеже исече све христијане”.[1] Поворке избеглог народа кретале су се дуж Дунава, насељавајући десну и леву обалу до аустро-угарске границе. У јесен и зиму 1690. из Србије, углавном јужне и Старе Србије, иселило се око 60.000 до 70.000 лица.[2] Тако је почела велика сеоба Срба под Арсенијем Чернојевићем, која је одиграла значајну улогу у историји Срба, након које је српски народ у великој мери проширио своје етничко подручје. “Тим чином патријарх је превео не само један део свог народа са Балкана у Средњу Европу, - пише Д. Давидов, - већ су тиме, пре свега, омогућени свеколики друштвени преображаји чије су плодотворне духовне тековине трајно присутне у националној култури”.[3]

Међутим, пресељавање у Угарску није донело тражену слободу, посебну територију и сопствену власт Србима. Током времена сужаване су српске привилегије. Сви нису били признати као народ, него само као верска заједница. Национално и верски неравноправним досељеницима претила је опасност денационализације и покмећивања, православна вера била је угрожена, повластице Срба сведене на ограничену црквеношколску аутономију.[4] У овим околностима, тежећи националном самоодржању и духовно-политичком јединству, очувању српског живља и православне вере, настојећи обезбедити национални опстанак и верску слободу, Срби траже ослонац у Кнежевини Србији и полажу наде у помоћ и подршку са стране истоверне Русије и “јединоплеменог” народа руског. 1701. патријарх Арсеније моли цара Леополда да се српском народу врате његова права, зајемчена привилегијама, а ако му се та права не врате, онда нека му се дозволи да се може иселити из његове државе у државу “другог хришћанског господара, где ће моћи слободно исповедати своју веру”.[5] Изгубљене наде на повратак на своја огњишта у завичају наводиле су Србе да траже Нову Србију у далекој Русији. Више пута понављане су молбе Петру да их прими за руске поданике, да “мојсејствује” српском народу (29. октобра 1705). на његовом путу тражења своје судбине.

Истовремено жеље Срба подудариле су се не само са верским патернализмом Русије, него и са спољно-политичким интересима и стратешким опредељењем те државе на балканском простору и у Средоземљу.[6] Уједно, Русија је имала планове да насељавањем војника учврсти своје јужне границе и активизира противљење турско-татарским нападима. Руски културни и политички утицај предодредио је и културно присуство Украјине код Срба, које је било значајно и због идеје традиционалног схватања Кијева као колевке православне религије у Русији и захваљујући постојећим културним везама и просветитељској делатности представника Кијевске академије, међу којима су били и Срби,[7] и повременом одласку у далеки Кијев и Москву српских свештеника “по милостињу” за потребе цркава и манастира. Из Русије су стизале не само црквене књиге, него и дела световног садржаја. Сем тога, руска влада је нудила досељеницима значајне привилегије. Одазивајући се сталним позивима, а и засењени донекле сјајем руске државе XVIII века, Срби напуштају своја боравишта и крећу у Русију. Симеон Пишчевић истиче да при одласку “без икакве невоље остављају и своју домовину и своје куће упропашћују, јер неки су при одласку једва продали своја имања испод пола цене, а неки их нису уопште могли продати, него су оставили све и тако отишли. С каквом су се само жељом журили да тамо оду. Савлађивали су све могуће тешкоће, излагали се немилости цесарског двора и смело се одлучивали на тако тежак и далек пут трошећи свој последњи новац и подносећи у путу још и нове губитке”.[8]

Могу се уочити неколико таласа сеоба Срба у украјинске пределе у XVIII веку. Већ 1724. иселило се 459, а следеће године дошло је за њима још око 600.[9] 1727. формиран је Српски хусарски пук, који је 1729, сагласно плановима смештаја досељеника у посебно одређена места и организације насеља војно-територијалног система, смештен између тврђаве Тор (данашњи Славјанск) и Бјелгородске линије.[10] На тај начин остварују се планови Русије, о којима се говорило још у “позивној грамоти” (1723) - “да у нашим украјинским градовима држимо неколико коњичких хусарских пукова од српског народа”.[11]

Ипак о већем доласку досељеника може се говорити почетком друге половине XVIII века. Непосредан узрок томе била је одлука о укидању потиско-поморишке војне границе 1741. и стварног развојачења извршеног 1749. Уколико су у пределима војне границе Срби били издвојени испод властеле и жупанија, након укидања границе постали су угрожени јер је претила опасност да потпадну под жупанијску власт. Желећи да задрже војни статус, а и зато, што се досељеницима додељивао по чин више од онога што су га имали у аустријској војсци, дошло је до исељавања значајног броја Срба 1751-53. Истовремено с пресељењем граничара започела је и сеоба у Украјину. За насељавање биле су одређене посебне територије у јужним крајевима Украјине. Једна - на десној обали Дњепра, обухватала је задњепровска места и имала средиште у Новимиргороду (тада Трисјаги) -1752, названа је Нова Сербија. Друга - на левој обали Дона између Бахмута и реке Луган, -1753. названа је Славјаносербија. У Мемоарима Симеон Пишчевић, који је као капетан аустријске војске прешао у Русију у својој двадесет трећој годни, пише: “Први је дошао у Русију генерал-мајор Иван Хорват. Он је био лепо примљен. Дата му је привилегија о слободи исељеника и пуста земља за насељење. Западну страну те земље чини река Сињуха до свог ушћа у Буг - па на север до реке Висе, па Висом, изнад границе пољске Украјине, до реке Тјасмина и даље десном обалом реке Дњепра до граница ондашњих запорошких козака - што у дужини износи више од тридесет географских миља. То је место било одређено за насеобину исељеника, под називом Нова Сербија”.[12] Попис становништва тих година сведочи да је у децембру 1754. на територији Нове Србије становало 2225 особа мушког пола (у том броју 257 Срба, 124 Македонца, 57 Бугара, 1676 Влаха, 32 Немца и 79 Мађара) и 1694 женског.[13] Вероватно, овај попис становништва-ревизия- није обухватао војнике регуларних пукова, него само колонисте, јер зна се да је Хорват довео неколико хиљада Срба, Црногораца и Бугара.[14]

Сам С. Пишчевић, који је био у групи Шевића, доселио се у Славјаносрбију. “Шевић се иселио, - пише Пишчевић, - из ћесарске годину дана после Хорвата... Шевићу су дали засебну земљу у Бахмутској провинцији, у пустом крају око река Донца и Лугана, а Прерадовићу тако исто око Донца и суседних речица, изнад Шевића, ближе тврђави Бахмут, Један другом потчињени да не буду, него да сваки има своју засебну насеобину, а цео тај крај да се назове Славеносербија”. Организоване на војнички начин насеобине су биле подељене на чете или шанчеве, досељеници су обављали војну службу, а сем тога градили су свој живот на пустим земљама Нове Србије и Славјаносрбије у степама на југу Украјине. Досељеници, у које су сврстали и многе староседеоце, били су подељени у три категорије од које је свака имала своје дужности: војни сталеж (служилые) бавио се само војном службом у тврђави, заменици - замењивали су прве за време војних акција, и т.зв. фамилијанти обрађивали су земљиште и радили у газдинству.[15] Живот досељеника првих година био је као “живот несрећних бродоломаца”, и људи који су “пали на ту голу степу, на земљиште на коме од створења света нико није живео” суочили су се са стварношћу која се у многоме разликовала од њихових нада и илузија. Исте тешкоће чекале су и досељенике у још једној Славено-Србској насеобини, коју су много деценија касније, на почетку XIX века основали водворенные в Тираспольском уезде Херсонской губернии Славяно-Сербы, вышедшие из Черногории и области Герцеговинской и происходяшие от дворянской фамилии Никшичей”.[16] Досељеници, који су навикли пити живе кључеве воде и живети међу планинама, где овогодишњи снег пада на лањски, нашли су се у равници без река и потока. Али они нису чекали да њихов пут буде лак, и поново, као некад њихови преци “и ту соградихом хиже, како који може, и церков воздвигохом од древ”, али већ близ “брега” дњепровског. Казивања старих Требјешана чува успомену на камену цркву саграђену 1807. посвећену 1815. Током времена савлађивали су тешкоће, “почели сејати жито, радити баште, гајити крупну и ситну стоку и све врсте живине - и живот је постао лакши”.[17]

Тада, а и касније, руска влада радо прима у службу и у насеобине стране колонисте, У Украјину као у обећану земљу долазе из различитих крајева досељеници “нации волоској, черногорској, модлавској, далматској, македонској, болгарској и греческој”, како се говори у једном од пописа. Герасим Зелић у свом Житију бележи: “Неки из Мађарске и Баната због различни у оно вријеме збивши се политички узрока, неки из Србије, Босне и Ерцеговине од теготе ига турског, неки из Далмације и Албаније због гоненија венецијанскога избјегли бијају и дошли у она времена у Русију, и населили ону, празну бившу, земљу, која се по њима и назвала Новаја Сербија”.[18] Почетком друге половине педесетих година сеобе у Украјину прелазе оквире српске етничке средине, и више се ових година (1756-59), када се доселило преко 2500 лица,[19] може говорити о досељавању Црногораца или оних који су долазили под тим именом. Пишчевић, један од учесника црногорске комисије, каже “1757. прешло их је, који људи са женами и децом, које нежењених, око хиљаду душа - и исто онако као и раније: под називом Црногораца”.[20] Једна од последњих група стигла је у Одесу 1804. и бројила 22 породице, још једна група “црногорских Срба” од 16 породица дошла је 1815.[21] Ово су, вероватно, били последњи досељеници, мада и касније није потпуно прекинут долазак оних који су трагали за срећом у далеким крајевима. Претпоставља се да број Срба, који су током XVIII в. одселили у Русију, није достигао десет хиљада.[22]

О Србима у Украјини готово нема расправа. Низ исцрпних података о историји досељавања има у издатој 1986. “Историји српског народа” (4. књига). За сада најкомплетнији остаје рад о српским насељима у Украјини, који је скоро пре седамдесет година објавио Мита Костић.[23] Тада, тачније 1926, према попису становништва у Украјини било је 386 Срба по селима и скоро исти број у градовима. Мирко Барјактаровић, који је 1971. посетио неколико села, некад основана Србима у Украјини, констатовао у свом чланку, објављеном исте године у часопису “Народна творчістъ та етнографія”, да према “новијем статистичким подацима и етничким картама Срба у Украјини нема”.[24] Одсечени од своје етничке матице и насељени на територији активних етнокултурних веза славено-неславенског света, а и на подручју украјинског живља, они су се подвргли неизбежној асимилацији и претапању у сродној славенској маси. Процес интеграције сродних народа и њихових култура подржавао се јединством економских веза и начина живота, јединством религије и сродношћу језика (оно што каже Герасим Зелић - “језик му је руски готов, кад је Србин и уме црквене књиге”).[25] У истој судбини, у истим надама и тегобама, чујући иста црквена звона, формирао се посебни етнички тип културе народа у историјској области југа Украјине - Новоросије. Обилазећи овај крај 1894. В. Н. Јастребов је записао: “Срби, који су дали основни материјал за државну колонизацију овог краја у прошлом веку, данас су се претопили у руској средини без трага, мада треба претпоставити да су и они унели у њу нешто своје; узајамни утецај других народности, које овде живе, траје и сада. На тај се начин ствара посебан тип руске народности - новоросијски”.[26] Културна асимилација, до које је дошло у резултату интерференције традиција у полиетничкој зони контакта различитих националних култура попраћена је спајањем духовних тековина сродних националних култура Славена, с једне стране, а и заменом вредности једне културе тековинама културе прихваћене, с друге. Овај процес био је карактеристичан за народну културу веома бројне у региону молдавске етничке групе, која се ипак нашла у условима “етничког острва” (термин К. В. Чистова), што је донекле допринело конзервацији националне културе. Зна се да поколење, што се подвргло асимилацији, још се сећа етничке припадности предака, али из њиховог језика и културе ова генерација чува само поједине елементе. То се догодило славенским досељеницима. Изгледа да су пророчанске биле речи генерала Енгелсхофена упућене младом Пишчевићу у великој тиради прекора и неодобравања сеобе: “Ја не одричем да су они тамо лепо примљени. Али у томе се види политика. Све ће се то временом изгубити и преокренути, и унуци и праунуци њихови неће знати право порекло своје, изгубиће слободу свога народног имена”.[27] А политика се видела у томе да су били позвани за потребе и циљеве државе. Тада, добијајући повластице, земљу на вечно коришћење - “сваком чину по пропорцији”, помоћ од државне благајне у новцу и житу, - подизали су насеља, која су се граничила с Пољском, Запорошком Сечи и татарским степама и градили свој живот, стално га бранећи од татарских напада (што су трајали до 1769), односно до напада на земље Нове Србије татарске хорде под каном Керим-Гирејом. Политика се видела и у томе да су већ 1764. Нова Србија и Славјаносрбија биле укинуте. Исте године укинута је у Украјини и Хетманштина. Од ново-србских насеља и насеља Новослободског козачког пука, формираног 1754. од одсељених на југ Украјинаца, организована је Јелисаветградска провинција у саставу Новоросијске губерније.[28] У састав Бахмутског и Доњецког ујезда исте губерније ушла је Славјаносрбија. Има података о националном саставу Јелисаветградске провинције крајем 1764. (Украјинци - 65,37%, Молдавци - 15,40%, Руси - 12,66%, Срби - 3,22%, Пољаци -1,56% и други - 1,70%. 1775. Украјинаца било 64,94%, Руса -13,42%, Молдаваца - 18,47%, Срба - 0,67%, Пољака - 0,99% и других -1,51%).[29] Још у шездесетим годинама, у вези са доста малим притоком страних колониста било је дозвољено да се у пределе Нове Србије и Славјаносрбије досели један број Украјинаца и Руса. На територији Нове Србије украјински и руски досељеници нису се досељавали све до 1763. У Славјаносрбију су се и за време свог самосталног административног постојања интензивније насељавали Украјинци. Нешто касније, у доста кратком временском раздобљу од 13 година, већ у осамдесетим и деведесетим годинама, а и у измењеним спољно-политичким околностима, становништво Новоросије порасло је за 80%[30] и то углавном досељавањем Украјинаца.

Сматрамо да се оправдано може говорити и о процесу русификације и процесу украјинизације Срба-досељеника Настојећи да се у свом војном статусу што више изједначе с регуларним руским пуковима, Срби, нарoчито на почетку, представљали су за Украјинце-староседеоце страно тело, поверенике Москве, москалі. Како су се “нас ти људи из почетка плашили”, говори Пишчевић: “Кад су нас у свом крају видели, бежали су од нас као прави дивљаци. О томе су нам после, кад смо се мало упознали, и сами причали. Изгледали смо им страшни и зато нам као радници нису хтели ништа да помогну”.[31] Користећи свој повлашћен положај, официри новосрбских пукова и руских војничких команда поседовали су најбоље парцеле земљишта. Сем тога, староседеоци су имали и део радних обавеза везан за подизање нових насеља. Морамо имати у виду да су српски пукови учествовали не само у војним акцијама руске армије, него и у савлађивању народних сељачких буна. Још у урученој Хорвату 1752. грамоти било је наређено да се сагради тврђава свете Јелисавете “за одбрану од гайдамака”,[32] мада су често Срби сами учествовали у сељачким бунама. Један од већих народних покрета био је устанак 1768. против пољске шљахте, познат под називом Коліївщина. У њему су учествовали и војници новосрбских насеља, а Срби Побушкаревић и Требињски доспели су у затвор.[33]

Учешће Срба у освајању Запорошке Сечи 1775. у саставу руске армије и укидању козачке аутономије добило је негативан одјек у украјинском усменом стваралаштву. Наиме, после руско-турског рата 1768-74. и према Кучук-Каинарџиском мировном уговору Русија је добила земље између Дњепра и Буга, дакле и излаз на Црно море. Након тога Запорошка Сеч постала је унутрашња територија, па због изгубљеног одбрамбеног значаја, а и као стално жариште немира, била је укинута. У јулу 1775. руска војска на челу са генералом Текелијем што се враћала са турског фронта, изненада је напала Сеч и разорила је. Овај чин, схваћен као трагичан слом националне слободе, детаљно је испричан у народној прози и опеван у поезији:

Ой летить бомба від Москаля, - та серед Січі впала,
Геи, хоч пропало військо Запорізьке, та не пропала слава.[34]

О генералу Текелију говори се у једном од переказа - “Лихо прийшло на зелені свят”.[35] Трећег августа исте године царски манифест званично је прогласио укидање Запорошке Сечи. Земље некадашње Сечи ушле су у састав Јекатеринославске губерније и углавном биле су раздате племству. Међу велепоседницима били су и Срби. О том говори у свом Житију и Герасим Зелић, који је 1782. боравио у Новомиргороду у Новој Србији. Он пише: “Овђе нађем г-на мајора Јоана Скорића, мога најближег сусједа из Међеђе у Далмацији, и друге млоге Србе... И другу сам знатну господу познао ту: славнога Текелију генерала, генерала Чорбу и Хорвата из Баната, графа Ивана Подгоричанина из Црне Горе, генерала Пишчевића из Паштровића и књаза Анту Стратимировића, генерала из Новог Ерцега от Боке Которске”.[36] Учешће у свим војним акцијама руске војске у другој половини XVIII в. условило је бројне официрске каријере, многим официрима било је додељено дворјанство и они су били између најугледнијих породица тог доба. Ови људи добро су послужили војној организацији Русије и, као што и Пишчевић каже за себе, назвали Русију својом отаџбином и децу своју њој у службу дали.

Ово је био ипак пут мањег броја. Већина обичних досељеника, већином нежењени људи, била је украјинизирана. Као сведочанство међуетничких бракова јављају се свадбене песме, у којима се спомиње етноним “Србин”; затим баладе. У једној украјинској балади, записаној у различитим варијантама на доста великом подручју Украјине, пева се:

- Ой сербине, сербиночку,
Сватай мене, дівчиночку![37]

Варијанта је вероватно каснија, јер нема увода као у другим варијантама[38] и завршава се изразито поучним мотивом. Ову баладу о сестри-отровници, добро познату у народној књижевности многих народа, код Срба записао је Вук;[39] варијаната има у збирци народних песама Рајковића (стр. 221) и у збирци хрватских народних песама Мажуранића, I, (стр. 152).

У другом поглављу Књиге Живота пише се: “...Сви они имају исти језик, и све што они зажеле да учине, биће за њих могуће”. Срби-досељеници поделили су судбине украјинског народа на његовом историјском путу, путу страдања и борбе, потврде сопствене вредности и опстанка. Као успомена на изгубљену земљу остали су у народном памћењу, понекад и на географској карти Украјине, називи села, што су некад основали Срби: Самбор (сада Диківка), Требинське (сада Петрове), Надлак, Каніж, Панчеве, Буковар (сада - Букварка), Федвар (сада - Підлісне), Беча, или Бечка (сада – Олександрія), Вараждин (сада - Протопопівка), Косњка, Павлиш, Ганно- Требинівка, Печка, или Пекине (сада - Коробчине) и др.

“Судбина нација и националних култура мора се остварити до краја”, - писао је Н. Бјердјајев. Вођени сталном жудњом за својим завичајем, ми сви пролазимо тај пут живота, где не постоји граница између прошлости и будућности, а “личност ураста у нацију, нација у човечанство, човечанство у свемир, свемир у Бога”. На том вечном путу сеоба рађамо се и нестајемо знани по свом имену, остајући “свуда где је моја сенка разнесена”.[40]

Напомене

1. Д. Ј. Поповић, Велика Сеоба Срба 1690, Београд, 1954. стр. 36.
2. Исто, стр. 41.
3. Д. Давидов, Арсеније III Чарнојевић патријарх српски, Задужбина, 1990, бр. 10. стр. 1.
4. С. Гавриловић, Стремљења српског народа ка аутономији у Хабсбуршкој монархији у Угарској, XX Задужбина, 1990, бр. 10. стр. 13.
5. Д. Ј. Поповић, пав. дело, стр. 74.
6. Историја српског народа. Срби у XVIII веку: четврта књига, први том. Београд, 1986. стр. 233.
7. 3. И. Хижняк, Киево-Могилянська академія, Київ, 1970. стр. 161-165.
8. С. Пишчевић, Мемоари, Београд, 1963. стр. 120.
9. Историја српског народа, стр. 235.
10. Исторія  міст і сіл УРСР в 26-и томах. Донецька област - Київ, 1970. стр. 13-14.
11. Историја српског народа. стр. 234.
12. С. Пишчевић. Нав. дело. стр. 171.
13. В. М. Кабузан. Заселение Северного Причерноморья (Новороссии) в XVIII (1719-1795. г.) Советская этнография. 1969. 6. стр 34.
14. Упор.: “У 1751. р. офіцеру російської армії сербу И.Хорвату доручено перевести на Україні кілька тисяч сербів, чорногорців і болгар і створити з них к!нн( гусарсвк! та нандурсћК! (шш!) полки”. (1сторји мЈст ! с!л УРСР. Кгровоградсљка областв. - Київ, 1972. стр. 16).
15. Путешественнћш записки взсилбл Зуева от Санкт-Петербурга до Херсона в 1781 и 1782 году. - СПб, 1787. отр. 230.
16. Казивање старн Требешана и архива Сердара Малише и Капетана Бућића-Никшића, у Веограду, 1842. стр. 291.
17. С. Пишчевић, нав. дело, стр. 185. 274
18. Житије Герасима Зелића, Београд, 1897. стр. 78.
19. Историја српског народа, стр. 248.
20. С. Пишчевић, нав. дело. стр. 254.
21. А. Скалькoвский, Хронологическое обозрение истории НовороссиИского крал, Одесса, 1836, стр. 253-254.
22. Историја српског народа, стр. 250.
23. М. Костић, Српска насеља у Русији - Нова Србија и Славеносрбија, Насеља и порекло становништва, књ. 14, Београд, 1923.
24. М. Барлктарович. Сербииа Укршт, Народна творч!стћ та етнографш. -1971, Н 3. стр. 40.
25. Упор.: “Сербские селђские картинн оченв напоминакгг нашу Малороссиго К)жни1х уездов КиевскоИ или подолбскои губ. Те же беленБкие мазанки с черепичннми кровллми, те же аистм на клунлх и по поллм, те же длиннорогие сивине волн, запрлженнне в хохлацкгоу фуру с огромннм неуклгожим лрмом. ...Даже сам тип серба очснь близко подходит типу наших малороссов, особенно у женшин... Некоторне села так и кажутсл вмхваченннми откуда-нибудБ из Балтского или Чигиринского уезда: вокруг мазашлх хаток идут заваленки, в палисадниках цветут малБвн и мак, пахнет коноплеИ и табаком, около дома - садок, правда не вишневнИ, а сливовмИ, по лрам и оврагам растут совсем наши русские ракитники и верби. Молодие черноокие девушки с цветами в волосах, с массоИ бус и монет, в белнх вншитмх рубахах, смотрлт настолшими “МариИками” или “Тнтлнами”...Молодне парни в вшиитнх сорочках и баранБих шапках напоминагот “Андриев” нашеИ Малороссии. Хмурне, черномазме, угркжне на вид, но в деИствителБности необБ1чаИно добродуинше старики в широчаИших шароварах - совсем наши “д!ди” малороссиИских хуторов. ...Зта иллгозил полнеИшего сходства сербов с нашими хохлами дополнлетсл еше близостБш сербского лзика к малороссиИскому”. (А. Н. Кожухов. Сербил и Сербћ!, Каменец-Подолвск, 1915. стр. 7-8).
26. В. Н. Лстребов, Материали по зтнографии НовороссиИского крац собраннме в ЕлисаветградскомиАлексаидриКскомуездахХерсонскоИгубернии, Одесса, 1894, стр.1.
27. С. Пишчевић, нав. дело, стр. 89.
28. Исторш шсти сш УРСР, К1ровоград<љка областц стр. 17.
29. В. М. Кабузан, нав. дело, стр. 37.
30. Исто, стр. 39.
31. С. Пишчевић, нав. дело, стр. 181.
32. А. Скальковский, нав. дело, стр. 271.
33. Исторія міст и сіл УРСР, Кіровоградська обраств, стр. 19.
34. Малорусспи песни, преимушественно исторические, собраннвге Л.П. Новицким в ЕкатеринославскоИ губернии в 1874-1894 г, Харвков 1894, стр. 45.
35. Савур-могила. Легенди та перекази нижнбо! НадднШрлнвдини. - КиКв, 1990,- стр. 89-93.
36. Житије Герасиш Зелића, - стр. 78.
37. - Ой сербине, сербиночку, /21
    Сватай мене, дівчиночку!
    - Ой рад би я тебе сватать, 121
    Та боюсь твого брата!
    - Ой, я б його отруїла, /2/
    Та не знаю того зіля!
    - Ой у полі есть могила, /2/
    На могилі есть калина,
    На калині есть гадина,
    На калину сонце пече, 121
    ПШстав, Дьвко, коновочку, /2/
    Під гадини головочку! -  
    А отрута коло рота.
    - Ой на тобі, брате, пива, /21
    Ш,о для тебе наварили!
    Козак пива лк напивсл, 121
    Та В за серденько схопився.
    - Лке, сестро, хмільне пиво, /2/
    Ш,о за серденько вхопило.
    Ш,о за серденько вхопило /2/
    И з коника похилило. -
    Пиво свое јзробило /2/
    Та А з гадини трута тече.
    Дзв.они # вонили - Ш
    То оратика хоронили.
    ! братика поховали. /2/
    Дурна д!вка послухала 12/ _А сестришо зарубали.
    Та И отрутонБки набрала. _{По бра}тику лгоди плачутг, 12/
    1ше братик у дорозЈ, /2/ _По сестриШ чорти скачутБ.
    А отрута на пороз!.
    т!лбки братик на ворота. 121
    (Закувала зозуленька; антолог& української народної творчості. - Київ, 1989. стр. 204-205).
38. Упор.: Ходе Свнднр по городу,
    Пнтаецл свого роду:
    “А чн жива, чн здорова
    дивчіночо черноброва?
    - Ой, Свнрнде, Свгрндочку
    СватаИ мене, дивчнночку! итд.
    (Материалн для етнографии Херсонской губернии, Собрал И.В. Бессараба. - Сборник ОРЛС, Т.ХСIV, Н4. - Петроград, 1916. - стр. 201-202.). Обична је и замена властитог имена, упор.:
    Ей, Семене, сватай мене!
    Ей, Семене, сватай мене!
    Ей, я б тебе, дивко сватав,
    Та боюсь твого брата. итд.
    (Д.И.ЗварницкШ, Малоросс1ск1л народннл песни, со-браннвш в 1878-1905. г, Екатеринослав, 1906, стр. 264-265.).
39. Сунце зађе међу две планине,
    Момак леже међу две девојке;  
    Једну љуби, а другу не љуби.
    Ал' говори лепота девојка: 
    “Љуб' и мене момче нежењено”
    Њој говори момче нежењено: 
    “Љубио б' те, лепото девојко! 
    Али не смем од брата твојега:
    У тебе је братац кавгаџија, 
    Кудгод иде, он замеће кавгу.”
    Кад то чула лепота девојка, 
    Она иде у гору зелену, 
    Те премеће дрвље и камење,
    Док је нашла гују отровницу,
    Заклала је злаћеним прстеном,
    Уточила по кондира једа,
    Оно друго вином наточила,
    Па га дала свом брату рођеном,
    Те је свога брата отровала;
    Па отиде момку нежењену:
    “Љуби мене, момче нежењено,
    Ја сам мога брата отровала.”
    Ал' говори момче нежењено:
    ,,Ид' одатле, једна отровнице!
    Кад си свога брата отровала,
    Отроваћеш и мене јунака”
    (Сабрана дела Вука Караџића, IV. СНП, I, Београд, 1975, стр. 222-223).
40. Ж.Живковић, Милости изгнанства, Крушевац (Б.Г.), стр. 28.