Владан Недић

Један српски мотив у Шевченка

из књиге О усменом песништву, Београд, Српска књижевна задруга, 1976, стр. 162-165.

4. маја 1860, у Петрограду, Шевченко је написао песму којој је дао наслов По српском (Подражаніє сербському):

Наїхали старости
Й молодик за ними:
Вони собі пішли в хату
З батьком розмовляти;
А я в його, молодого,
В того чорнобривця,
Беру коня, та й нічого —
Веду до криниці.
Кінь утомлений, копита
Розкуті, розбиті,
Сіделечко мережане
Зопсуте, невкрите.
— Скажи, коню, до кого це
Ви так нагло гнались?
— До якоїсь чорнобривки
Всю ніч майнували.
— Чи ти ж, коню, будеш пити
З нашої криниці?
Чи буде та чорнобривка
Сей рік молодиця?[1]

На шта се угледао велики украјински песник када је стварао наведене стихове? Осим шкртог наслова, он није оставио никаквих других података. Судећи, опет, по најновијим издањима Кобзара[2], где се уз ову песму не даjе никакав коментар, изгледа да се њоме није нико позабавио.

Да би се пронашао песников извор није, међутим, била потребна нека велика мука. Мотив песме упућује на нашу народну лирику, најпре на збирку Вука Караџића, чије је дело знао творац Кобзара. [3] И одиста, у првој књизи Вуковој налазе се две песме са истим предметом — Дјевојка и коњ момачки и Будљанка дјевојка и коњ[4]; своје стихове Шевченко је испевао према првој:

Гдјено синоћ на конаку бјесмо,
Господску ти вечер' вечерасмо!
Лијепу ти дјевојку видјесмо!
За главом јој од бисера лале.
Ја јој дадох коња провађати,
Она коњу тихо говораше:
„Ој дорате гриве позлаћене!
„Је ли ти се господар женио?"
Коњиц њојзи вриском одговара:
„Ој Бога ми, лијепа дјевојко!
„Није ми се господар женио,
„Него мисли тобом о јесени,
„О јесени која прва дође."
Тад' дјевојка дору говораше:
„Да ја знадем да је то истина
„Ја бих моје павте расковала,
„Па бих твоју узду оковала,
„У чисто бих сребро оковала,
„А ђерданом мојим позлатила."

Основни мотив наше народне песме — разговор девојке са коњем за чијег би господара желела да пође — Шевченко је прерадио. Наше стихове казује момак, Шевченкове — девојка, — и ту су већ прве разлике. У српској песми мотив се развија постепено, са све већом отвореношћу која при крају достиже врхунац, док украјинска песма помиње на самом почетку просиоце, али је зато при завршетку сва у наговештају, помало у неизвесности. Многе појединости које се садрже у једној песми не постоје у другој.

Српски стiхови певају, на пример, обећање девојке дa ће дорату оковати узду и сребром и златом, чега нема у преради украјинској. Или обратно: Шевченкови стихови о уморном коњу, који је сву ноћ толико јурио да су му се потковице отковале а седло подерало, немају одговарајућих у нашој песми. Српска песма изриком истиче лепоту девојке, даје још и појединост „за главом јој од бисера лале"; украјинска вели о њој само да је црних обрва, а то је био Шевченков идеал жене. Затим, наша песма је цела у десетерцу, док је украјинска у наизменичним осмерцима и шестерцима (изузимајући први стих — седмерац), и у слику.

Набрајати све разлике било би ситничарство. Пред нама су две песме везане само главним мотивом, али развијене свака на свој начин, и свака изврсно.

Сусрет украјинског песништва са српским постаје још занимљивији ако се узме у обзир чињеница да се Шевченко није случајно надахнуо баш овом нашом песмом. По повратку из прогонства он је узалуд покушавао да оствари давнашњи сан: кућа на обали Дњепра, са вишњиком, и жена — кметска сељанка. Жудња за огњиштем бацала је сенку и на стихове. Децембра 1859, Шевченко је препевао пољског изгнаника Јана Чечота, изабравши светле строфе о тихој породичној срећи. [5] Маја 1860, поново је прикрио своја осећања, овога пута кроз мотив српске народне песме.

Напомене

1 Кобзар, Кюв, 1947, стр. 262. Превод:

Наиђоше просиоци
И за њима момак млад:
Уђоше у кућу
Да говоре са бабом;
А ја њему, младоме,
Црновеђом томе,
Примим коња, и ништа —
Водим ка бунару.
Коњ уморан, потковице
Отковане, поломљене,
Седло везом искиђено
Подерано, голо.
— Реци, кон.у, за киме сте
Ви толико зурили?
— Ми смо некој црновеђој
Сву ноћ журили.
— Хоћеш ли ти, коњу, пити
Са нашег бунара?
— Хоће ли та црновеђа
Бити скоро (тачниде: ове године) млада?

² Кобзар, Київ, 1947 (приређен према целокупним делима у издању Украјинске академике наука, 1939). Исто тако: Тарас Шевченко, Собрание сочинений в пяти томах, под редакцией М. Рыльского и Н. Ушакова, Москва, 1948.

³ Међу рукописима који су одузети Шевченку приликом хапшења 1847. године био зе и нацрт предговора за ново издање Кобзара, тада неостварено. У томе предговору песник се осврнуо на дадно стање украјинске књижевности: „Велика туга обузела ми је душу. Чујем, а покаткад и читам: Пољаци штампају, Чеси, Срби, Бугари, Црногорци, Руси, сви штампају, а код нас — ни гласа, као да су сви замукли." Прекор украјинским писцима који су се одрекли матерњег језика завршио је речима: „Зашто се Караџић и Шафарик и други нису понемчили (било би им згодније) већ су остали Словени, верни синови мајки својих, и лепу славу су стекли." Потпуни текст Шевченковог предговора објављен је тек 1901, у књизи Олександра Кониског (т. II, стр. 204—205), одакле су и ови наводи.

⁴ Српске народне пјесме, књ. I, у Бечу, 1941, бр. 407, 408, стр. 299—300.