Јевгениј Пашченко

Сеоба Срба у Украјину средином 18. века: прилог проучавању проблема међуетничких веза

Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, 20/1, 1991, стр. 263-270.

Током дугог низа векова две културе, украјинска и српска, биле су, на овај или онај начин, у континуираном контакту. Нажалост, морамо констатовати да, без обзира на постојање богате и најразноврсније грађе, правих компаративних студија о међусобним везама и утицајима између ове две културе још увек нема. Српска култура је готово непозната у Украјини, а слично је и са украјинском у Србији. При томе се ова тврдња не односи само на недовољну обавештеност када је реч о савременом животу у обе ове земље, већ је и оно што је и историјски значајно за оба народа и што би изискивало посебну пажњу истраживача, готово сасвим занемарено и заборављено. Тако су, да наведемо само нека, пажњи истраживача измакла и тако значајна питања као што су упоредно проучавање култура претхришћанског раздобља, односно митологије старих Словена од Кијева до Балкана[1], затим питање сродности украјинске и српске усмене књижевности (посебно епске поезије[2]), као и читав низ питања из компаративне етнологије. Занимљиво је напоменути да је прилична сродност ове две културе још у прошлом столећу била очигледна за српске реалисте који су, и сами тиме понекад изненађени, откривали да је малоруски, односно украјински "народни живот" представљен у причама Марка Вовчока или миргородским приповеткама Николаја Гогоља прилично близак оном српском, па су тако Јанко Веселиновић или Милован Глишић сликали живот српских сељака у амбијенту врло сличном амбијенту сеоских приповедака Марка Вовчока

Осамнаести век представља један од најзначајнијих и најинтензивнијих периода када је реч о међусобним везама културних центара јужних Словена и југа источнославенске вертикале - Кијева. Док је током ранијих периода јужнословенска култура у два наврата извршила врло снажан и плодотворан утицај на украјинску, током 18. века уочавамо изразит утицај ове потоње на српску. Треба подсетити да је у овом периоду српска култура доживљавала најкритичније тренутке свога опстанка. И баш у том тренутку украјинска литература, уметност и друге форме културе бивају свестрано прихваћене код Срба, па на тај начин имају и значајну улогу у формирању нове српске културе. Овај утицај протеже се од ученика Емануела Козачинског, па све до Доситеја Обрадовића

Као саставни део тих културних комуникација могу се посматрати и сеобе Срба у Украјину средином 18. века. Ове сеобе (које су биле масовне и организоване од стране руске администрације) занимаће нас у првом реду у оним својим аспектима који бацају више светла на конкретне и непосредне додире једног народа са другим. Основно питање које се намеће у истраживању овог феномена је: који су то разлози који су довели до постепеног н е с т а н к а  (а с и м и л а ц и ј е) српских насељеника после њиховог досељавања у Украјину? Ово питање је тим значајније што се од свих других етничких група које су се досељавале у Украјину (Бугари, Пољаци, Чеси, Грци, Немци, Татари, Јевреји) - само Срби нису одржали. При том треба подвући и чињеницу да досељавање Срба у Украјину у 18. веку и формирање Нове Србије и Словеносрбије не представља прву и једину масовну српску миграцију те врсте на територију Украјине, већ је само једна од етапа трајног и систематског путовања Срба са југа према руском истоку. Мада су трагови тог путовања бројни, они, на жалост, још увек нису довољно проучени. Овде издвајамо изворе најзначајније за њихово проучавање.

1. Т о п о н и м и. Можемо их поделити у две групе. У прву спадају они топоними за које имамо сигурну потврду да припадају српским досељеницима. То су пре свега називи настали средином 18. века на територијама Нове Србије и Славеносрбије, а такође и топоними настали приликом каснијих српских и црногорских сеоба које су се одиграле крајем 18. и почетком 19. века. У овој групи налазимо називе који су сачували свој изворни облик, као и оне који су претрпели одређене измене и добили облик прихватљивији за месно становништво. Низ тих назива могуће је и данас пронаћи на административној карти Украјине: Панчеве, Суботици, Надлак, Каниж, Кальниболота, Мартоноша, Петроострив, Павлиш, Мошорине. Читав низ других топонима је током времена из различитих разлога изгубио свој првобитни облик, али су њихови ранији називи и данас познати. То су: Бечеја (данас Олександрија), Вараждин (Протопопивка), Семлик (Скалева), Земун (Успенка), Чонгард (Велика Андрусивка), Самбор (Дикивка), Требињске (Петрове), Санта (Њивка), Славјаносербск, Македоњивка, Косивка и др. На југоистоку Украјине сусрећемо се са још једном групом оваквих топонима. То су они називи села која су своја имена добила по именима својих власника, српских официра који су од Катарине Друге добијали земљу у посед као знак захвалности за учешће у ликвидацији Запорошке Сече (Бабичево, Братољубивка, Љубомиривка, Сентањивка, Рашкивка). У ову групу топонима спадају и називи који се и данас чувају на југу Украјине, у близини Одесе, а који су настали почетком 19. века као резултат колонизације јужних приморских простора. То су села Серби, Сербка, Славеносербка. Осим на овој територији, називе са основом Серб- налазимо и у данашњој виницкој области, западно од Кијева: Серби, Сербањивка,Сербиновци.

Другу, одвојену групу сачињавају топоними за које немамо потврду да су настали у непосредној вези са српским досељеницима, али према којима имамо паралелне називе на тероторији Србије. И мада допуштамо сасвим логичну замерку да подударност географских назива на широким словенским просторима не мора обавезно значити и да су они настали под утицајем досељеника (тако се, на пример, топоним са основом Кијев - може наћи код многих словенских народа), ипак желимо да скренемо пажњу на низ назива у Украјини који, по нашем мишљењу, заслужује специјалну пажњу. Реч је о карпатском топониму Косив- и о неким називима у близини виницких села са основом Серб - као што су Лука Барска, Бар, Јаготин, Бела Црква и слично. Што се тиче територијалне распрострањености таквих назива, они се сусрећу широм Украјине - од Кијева на северу до Одесе и Молдавије на југу. Ти називи заправо одсликавају маршуте српских миграција које су са словенског југа ишле према истоку и поткрепљују тврдњу да су српски досељеници били присутни скоро у свим регионима Украјине.

Тачно време настанка ових топонима (па, сходно томе, и прецизно време српских миграција) није лако утврдити. Према најстаријим познатим подацима, који имају само усмену потврду, назива села у плодним пределима данашње виницке области (Серби, Сербињивка. Сербиновци) настали су у 16. веку. Назив Бар поменут је први пут 1425. године, а Лука Барска у 16. веку. Из наредног, 17. века има много више писмених потврда о присуству Срба на украјинској територији. „Козаци Срби" помињу се и у војсци кнеза Острожског и у запорошкој војсци. Средином 18. века формира се тзв. Украјинска линија која се протеже дуж територија данашње кировоградске и луганске области, а у коју су тада биле укључене и територије Нове Србије и Славеносрбије. Крајем 19. и почетком 20. века, како се јужна граница Русије спуштала према Црном мору, у новоросијском крају (данашњој одеској области) јавља се и један мањи број села у чијем називу се налази основа Серб- у овом периоду су, изгледа, и завршене масовне миграције Срба у Русију, односно Украјину.

2. А н т р о п о н и м и.Презимена на-ич, -ович/евич типична су за украјинску и белоруску номенклатуру (за разлику од руске), што украјинску антропономију зближава са српскохрватском. Код Украјинаца су то углавном презимена настала од карактеристичних патронима (Антонич, Безилевич, Лукашевич, Јакубович). Таква презимена карактеристична су за украјинску грађанску и племићку популацију. Уз ова, јављају се и презимена на ич која воде порекло од женских имена (Зинич, Горпинич, Мартич, Химич)[3]. Како су та презимена везана углавном за закарпатски регион, појава читавог низа презимена насталих од типично српских патронима у централној и југоисточној Украјини сасвим недвосмислено упућује на њихово порекло. То се у првом реду односи на презимена типа Сербин, Сербиченко, Сербинов, Сербски, а као типично српска препознајемо и презимена Мандич, Бонсаревич, Карачун, Кокош, Живан, Полевич и многа друга.

3. Ф о л к л о р. Усменокњижевна сведочења о контактима између Срба и Украјинаца могуће је поделити у три групе. У првој би се нашла она која конкретно говоре о Србима у Украјини и непосредно сведоче о ставу староседелаца према дошљацима У другу групу ових сведочења убројали бисмо народне песме, углавном љубавне, које садрже мотив о неверној љуби и у којима се појављује лик Србина[4]. Те и такве баладе су још у прошлом веку изазивале чуђење истраживача јер су нетипичне за украјинску народну поезију.[5] Забележене углавном у западноукрајинским, карпатским регионима, ове песме су од стране истраживача најчешће биле интерпретиране као оне које су преузете од Срба. Питање о томе када и како се то десило, и данас је отворено. Најзад, трећу групу ових сведочења сачињавале би украјинске епске песме чија се сличност са српским епским песмама објашњава, између осталог, и утицајем српских миграната.

4. П и с а н и  и с т о р и ј с к и извори.Најпотпуније су проучени они који се односе на средину 18. века, односно на настанак Нове Србије и Славеносрбије. Они из пређашњих времена, посебно из 16. века, још нису довољно расветљени, мада је још Иван Франко, украјински писац и етнолог из 19. века упућивао на њихов значај. Такође је недовољно испитана и огромна архивска грађа из 17. века која се односи на присуство Срба у козачким војним снагама Десне и Леве обале (на које је тада Украјина била административно подељена).

5. С а в р е м е н и   у с м е н и   извори. Анкетирање савремених носилаца презимена која су српска по пореклу, могло би да пружи додатне податке како о некадашњим носиоцима ових презимена, тако и о разлозима који су довели до губитка њихове националне свести.

Досад побројани извори, наравно, не исцрпљују све релевантне чињенице, и мада захтевају дубља проучавања, ипак нам омогућавају изношење неких опажања:

1. С в е с т   о   м о г у ћ е м   п у т о в а њ у   н а   и с т о к као путовању ка словенском језгру које ће омогућити свесловенску консолидацију и на тај начин решити и значајна егзистенцијална питања етноса, има изгледа дубоке корене код Срба. Може се претпоставити да та свест има и своје митско утемељење које се рефлектује у социјалноутописјким представама о постојању, тамо негде на истоку, обећане земље у којој живи сродни народ и којом влада добри и хумани владар који ће примити, заштитити и одбранити Србе. Елементи овакве свести присутни су у српским масама све до савремених времена о чему сведочи и стих: "Ми волимо Русе, Руси воле нас, у Русима је спас...", Зато нам се и чини да је важно истаћи да је, осим конкретних политичких разлога и циљева који су увек пратили контакте два народа и оваква утопијска свест прастарог порекла одиграла несумњиву улогу у историјским процесима преко којих су Срби своју судбину везивали за Русију.

2. П р е д с т а в а  о   с л о в е н с т в у као некој јединственој категорији никад није губила од своје актуелности код Срба. Оваква представа може се интерпретирати као један од израза прасловенске антитезе МИ: ОНИ, веома карактеристичне за свест Словена који су живели на мешаном словенско-несловенском подручју. У 18. веку ова прастара "словенска идеја" добила је форму "барокног славизма".

3. У х о д а н о с т  и с т о р и ј с к о г   п у т а  југ-исток и то не само онда када је била реч о многобројним узајамним посетама црквених и иних поглавара, већ и када се радило о покретима народних маса према истоку. Топонимијски ланац који се протеже од претпостављеног српског Косова на Карпатима, па преко многобројних села Серби на Волину, све до јужноукрајинских степа, сведочи о томе да се и обичан народ у таласима кретао према истоку тражећи срећу на плодним украјинским земљама

Шта су Срби доживљавали и како су они били доживљени на том путу?

Познато је да су културне институције Срба и Украјинаца средњовековног и барокног доба сарађивале сасвим добро и са значајним резултатима. Српски митрополити у Кијеву и кијевски културни утицај на српски барок довољно сведоче о томе. Кад је пак о обичном народу који се селио ка истоку реч, слика је другачија и може се окарактерисати као кретање од конфротације према стапању (асимилацији). Разлоге за ово сагледавамо у низу и разлика и сличности које су одредиле међусобне односе ова два етноса. Међу најбитније разлоге за конфротацију свакако треба уврстити и следеће:

1. Појам словенске солидарности на словенском истоку није значио ништа и у широким народним слојевима уопште није био познат. О Словенима као етничкој браћи размишљао је само узан слој интелектуалне елите и мада је тема словенства била прилично заступљена у списима аутора Кијевске академије, сељачки слојеви на територијама широм Украјине о тиме нису знали ништа. Зато су дошљаци били туђи и нису наилазили на разумевање. 2. Ни религиозна солидарност, која је такође водила Србе према истоку, није налазила одјека међу украјинским становништвом које (у том тренутку) није имало разлога да осећа да је православље угрожено. 3. Као од стране Петрограда привилегована категорија, Срби су добијали земљиште које је до тада припадало староседеоцима. 4. Антропоморфолошке и етнографске одлике досељених Срба значајно су се разликовале од оних које су карактерисале придњепарско становништво. 5. Мада су им по начину живота били сличнији, ни запорошки козаци нису прихватили своје нове суседе. Нема сумње да је царистичка Русија уз Украјинску линију намерно сместила ова два различита етноса како би их међусобно сукобила. Пошто су уз украјинске, Срби заузели и старе козачке поседе, није било никакво чудо што су често били мета напада

Због свега побројаног, јасно је да су конфротације биле нужне, па се може закључити и да су српски досељеници који су у Украјину стигли очекујући спас и заштиту, доживљавали бројна и болна разочарења С тим у вези се онда и поставља питање о природи разлога који су довели до постепеног утапања и нестанка Срба као самосталне етничке групе на територији Украјине?

Верујемо да ове разлоге опет треба тражити у међуодносима који се успостављају унутар троугла Срби - Руси - Украјинци. Свест која је Србе водила (и довела!) у Русију, одиграла је своју улогу и у њиховом с в е с н о м одрицању од властите националне припадности. Традиционално занети идејом панславизма, Срби су на неки начин већ унапред били осуђени на пропаст. Идеја свесловенског јединства се током свог многовековног постојања никад није показала оправданом и продуктивном. Тако су Срби средином 18. века представљали њене можда последње поборнике. Зато први разлог за асимилацију Срба налазимо - у самим Србима

Други разлог треба тражити у спољнополитичким приликама које су пратиле сеобу Срба у Украјину. Ова миграција одговарала је и уклапала се у сасвим конкретне политичке циљеве тадашње руске политике.

За двор у Петрограду, сеоба Срба је значила оно исто што је значила и за двор у Бечу; Срби су на Украјинској линији били потребни као граничари - војна снага која би бранила границу од упада запорошких козака и татарско-турских племена. Да се ни руски, као ни аустријски двор није трудио да потврди обећане привилегије, сведочи и чињеница да Срби у Новој Србији нису добили право на властиту цркву која би им омогућила да сачувају сопствену националну самосвест. Као и Аустро-У гарска, и руска власт се прибојавала српског националног осамостаљења, па су зато, кад су одиграле своју улогу и кад Украјинска линија више није била потребна, и Нова Србија и Славеносрбија биле укинуте као самосталне административно-територијалне јединице. Заједно са другим етничким групама из југоисточне Украјине и Срби су се претворили у објекат асимилације, односно русификације. А како њихово православље није имало граница, брзо су изгубили своје националне одлике и претворили се у оно што се од њих тражило - национално сређен, односно асимилован етнос.

Трећи разлог, који нас овде и највише занима, испољиће се као одговор на питање: у којој мери је етничка, ментална и политичка сродност Украјинаца и Срба имала своју улогу у свесном стапању Срба са аутохтоним становништвом? Да би се на ово питање одговорило, потребна су бројна компаративна истраживања, а њих, за сада, нема у недостатку релевантних података, овде ће бити само назначени неки могући правци даљих трагања. Украјински етнолошки мозаик, посматран у целини, прилично је близак српском и никако није могао довести до потпуног отуђења придошлица и староседелаца. И основне црте историјског развоја сличне су за оба народа. И један и други имали су своје "златно доба" током средњег века. Њихове некад моћне државе биле су у оба случаја срушене од стране нехришћанског непријатеља. Трагична свест о доживљеном поразу оставила је бројне трагове у створеним и током векова сачуваним еповима. Током потоње историје, и један и други народ били су изложени (само са временским помаком од једног века) истој опасности унијаћењу. Разлика је само у томе што су Украјинци пружали отпор пољском, а Срби аустроугарском покатоличавању. И начин пружања отпора био је истоветан; свестрани развитак сопствене културе. Као и Украјинци, и Срби су се за помоћ обратили Москви. И као и Украјинци, и Срби су били изневерени у својим очекивањима; Нова Србија је као самостална јединица била укинута у исто време кад и аутономија Левообалске Украјине.

Иако су Срби досељени на територију Украјине сасвим изгубили своју националну самосвест, траг њиховог пребивања на овим просторима уочљив је и данас. Топономи српског порекла расејани су по целој територији Украјине, а Срби су били и непосредни учесници најзначајнијих догађаја у украјинској историји. Свој допринос дали су и укупном развоју украјинске културе.

Тема украјинско-српских веза само је додирнута у овом раду. Она своје истраживаче тек очекује. Нама је овде било важно да скренемо пажњу на етничку сродност Срба и Украјинаца као на један од битних разлога који су довели до стапања ова два етноса у Украјини.

Напомене

1. На то смо покушали скренути пажњу у предлогу реконструкције словенског паганства у Дубровнику. Види: Е. Н. Пащенко, Дубровник, в сравнительном изучении славянской мифологии. - АН СССР. Институт славыноведения и балканистики. Балканские чтения I. Симпозиум по структуре текста.. Москва 1990, стр. 133-136.
2. Пашченко Јевген, Рашковић Срђан, Украјинци и српска народна песма. Преводна књижевност,. Зборник радова II београдских преводилачких сусрета, Београд 1978, стр. 177-181. - Пашченко Јевгениј, Вуково дело и упоредно проучавање украјинске и српскохрватске епике у украјинској фоклористици. Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, 1988, стр. 297- 308.
3. Б. О. Унбегаун, Русские фамилии. Москва 1989, стр. 201-226.
4. Примери таквих балада делимично су представљени у Академијином издању украјинске поезије, које је покренуо Институт за уметност, фоклор и етнографију "М. Т. Риљски" АН УССР.
5. Већ је познати писац и фолклориста Иван Франко посветио томе питању низ студија, називајући то питање најмагловитијим у проблематици украјинско-српских фоклорних веза.