Володимир Виниченко

Закон

Превела Милена Ивановић

 ПРВИ ЧИН

Инин будоар – соба намештена брижљиво и с истанчаним укусом у црвенкасто жутим тоновима јесењег лишћа. Писаћи сто, телефон. Лево од гледаоца су врата која воде у Инине одаје; десно су врата која воде у салон; право – врата која воде у ходник.

На ниском сточићу поред софе стоји сервис за кафу.

Мусташенко хода по соби, бацајући погледе на врата.

Улази Марија Андрејевна с корпом колачића.

Мусташенко је уредно одевен, 38-40 година, лица тамнопуто-жућкастог, источњачког типа, косе густе и црне. Ватрена, неукротива природа: непрестано се бори са собом; зато су му , кад је смирен, покрети наглашено достојанствени, одмерени, са одређеном дозом надмености; у тренуцима када га, пак, обузму снажне емоције - оштри, брзи, некоординирани, глас крештав; у таквим тренуцима или пре но што они наступе да би се смирио и обуздао глади руку и ставља цвикер.

Марија Андрејевна - достојанствена, висока фигура. Коса седа. Обучена у одећу тамнијих тонова. Израз лица јој је стално строг, али не и зао, чак и кад се шали. Над очима јој се надносе густе и дугачке обрве. Говоери мало, уверено, смирено.

Мусташенко ( с надменим достојанством): Кхм!.. Па, Марија Андрејевна, ја бих ипак желео да ми објасните Инино понашање. На пример: шта је ово? ( показује главом на сточић са сервисом за кафу).

Марија Андрејевна: Зар не видите: стогови сена .

Мусташенко: Шала је лепа ствар, али ја Вас лепо молим, Марија Андрејевна, да ми кажете за кога се то спрема кафа.

Марија Андрејевна: За Вашу жену и Вашег друга.

Мусташенко: Хвала. А хоћете ли бити тако љубазни да ми кажете и зашто моја жена није ручала код куће? У ствари, Марија Андрејевна, ја одавно желим да са Вама озбиљно попричам о Инином понашању. Покушао сам да разговарам и са њом, али она избегава разговор, смеје се, а ноћу, кад мисли да не видим, не спава и, изгледа, плаче. Данима је нема код куће. Некакви ресторани, позоришта, кабаре. Можете ли ми Ви као њена најближа тетка-мама или «Тама», како Вас она зове, објаснити у чему је ствар? Тешко ми је, да, чак ме боли да признам да после осам година, усуђујем се да кажем, истинске љубави, слоге, искрености међу нама, ја...ја сада морам да тражим објашњења од других. Али, нека буде. Шта значи овакво Инино понашање? Зашто? Шта је разлог? Зар се тако може! ( Тон му се повишава, оштрије, узбуђено.)

Марија Андрејевна ( полако му прилази, прети му прстом): Рекла сам ти: не тражи ђавола. Сад си га нашао. Ето Вам сад Ваше операције.

Мусташенко: Какве сад везе има операција?

Марија Андрејевна: Е, а још је професор психологије и филозофије!

Мусташенко: Али, какве то има везе са операцијом?

Марија Андрејевна: Има, голубе, има, јер сте њом своју жену, а моје дете обогаљили. Рекла сам Вам: послушајте старијег човека, не дирајте, нема деце – није то у вашој моћи, таква је воља Божија, не борите се с Богом. Не, - наука. Наука све може. И шта је испало? Оперисали сте је, па сад никад деце неће ни имати. Зато она сад по позориштима и ресторанима иде, а Ви се по парковима са туђом децом у песку играте. Ето Вам Ваше науке, љубите се сад са њом. А Ину, Ви мислите, не боли што се Ви с туђом децом играте? Што сте је јаловом направили?

Мусташенко (планувши, одсечних покрета, одмах изгубивши сво надмено достојанство): Ја! Ја је направио?!

Марија Андрејевна: Ви, драги мој, Ви. Требало је да с децом буде онако како вам је природа дала. Не, Ви сте хтели да имате жену за радост и забаву. Ето Вам, па се забављајте сада.

Мусташенко: Јесам ли ја то крив? Ја?!

Марија Андрејевна: Ви сте, душо, али не узбуђујте се и не вичите. Вика неће помоћи.

Мусташенко ( одмах долази себи, брзо вади цвикер и неспретно га ставља; покорно, тихо): Извините, ради Бога, - нисам хтео, мој проклети карактер... Тако значи, то је разлог? Хм! Тога сам се и плашио... Па шта да радим, Марија Андрејевна?

Марија Андрејевна ( оклевајући): Да трпите. Као прво, престаните да трчите у парк код деце. Па Ви тиме Ини со на рану сипате, професоре психологије! » Позоришта, ресторани.» Па нека је. Или ова кафа. Шта сте запели? Кафа па кафа. Звала ме телефоном: «Хтела бих да попијем кафу с Јуријем Марковичем. И да је ти спремиш и послужиш.» Нека је. И скувала сам и послужила. Она ће доћи и неће је ни пити, Ви ћете јој пребацити, а она ће у ресторан, па ће је с коњаком пити. Ето, она због нечега већ трећи дан наговара једну девојку да долази овамо. Тобож јој посао тражи. Чак је телефоном за њу питала. Какав посао она може да јој нађе? Али нека, ја ћутим. И Ви ћутите, суздржите се, не пребацујте јој, сложите се са свим што замисли. Немојте јој шкодити, већ јој помозите. Мислите она то из беса изводи? Значи, то јој је потребно. Кад се среди – престаће.

 Мусташенко (прилази Марији Андрејевној, смушено): Хвала, Марија Андрејевна. (љуби јој руку). И опростите ми, молим Вас, нисам могао да се суздржим. Та Ви сами знате колико непријатности имам стално због ње. Татарска, дивља крв, ничим је не можеш савладати, испливава испод разума, културе, као што уље плива на води.

Марија Андрејевна: Ништа, ништа, средиће се све. Некако знам да ни теби није лако. Не би ти од свије деце бежао туђој. Али шта се ту може... Вратите се, душо, својим књигама, а кад дође Ина, никакво тамо татарско уље не помињите. Брбљајте, смејте се, као да је све у најбољем реду. Ништа јој не противуречите. Тако ће бити боље, видећете.

Мусташенко (замишљено се осмехује): Па, добро. Одох. (излази полако, одмереним кораком, достојанствено се испрсивши)

 Марија Андрејевна остаје сама. Вади сат из појаса, гледа и врти главом.

 Улази Људа.

 Људа – стасита девојка, 22-23 године, обучена једноставно, али брижљиво и са укусом; лице лепо, свеже, отворено; коса бујна, светлосмеђа; с непознатима је стидљива, с познаницима смело весела; из тела које пуца од снаге, из покрета, речи избија несвесна тежња ка активности.

Људа (улази смешећи се, бојажљиво и поверљиво): Могу ли да уђем?

Марија Андрејевна: Па ваљда можете, ако сте већ ушли. У чему је ствар?

Људа (радознало и одушевљено разгледа собу): Хтела сам да питам да ли треба још да чекам Ину Васиљевну или могу да идем кући? Већ је десет сати.

Марија Андрејевна: А Ви пристајете да радите само до десет?

Људа: Па макар и целу ноћ!.. А Вама је можда... (пажљиво одлази до зида и намешта слику која виси накриво)

Марија Андрејевна: А зашто то радите?

Људа: Па висила је накриво.

Марија Андрејевна: А ко Вам је тражио да је исправљате?

Људа: Па криво је висила!

Марија Андрејевна: А ја Вас питам, шта се то Вас тиче? Можда све и треба да буде накриво.

Људа: Али, боде ми очи!

Марија Андрејевна: Е, душо, превише Ви својом главом мислите. Ако и на послу будете исправљали оно што од Вас не траже, нећете дуго радити. И како су те родитељи таквом направили?

Људа (искрено, наивно): А каква сам то ја? Нигде ме неће примити?

Марија Андрејевна: Можда ће те и примити, али...шта ће од тога испасти? Нит си проста девојка нит си госпођица. Јеси ли похађала гимназију?

Људа: Завршила сам четири разреда и то с похвалом! Мој тата је поштански службеник у граду Сороковати. Знам и да куцам на машини.

Марија Андрејевна: Види, види :«госпођица за машином». Пре су такве госпођице шиле за машином, а сада куцају на њој. Де, тише, као да се неко чује? (устаје)

Људа ( вири у ходник, тихо): Стигли су. С неким финим човеком. Ја ћу сачекати тамо. (брзо клизне из собе)

Улазе Ина и Округлик.

Ина – 28 година; витка, гипка; коса тамносмеђа с црвеним одсјајем; боја лица – мат бела, усне изражајне, широке.

 Округлик – онизак, са стомачићем, врло ружан; сав је округао и у исто време шиљат; нос му је широк, али му је врх пљоснат; уши су му велике, округле, али су им врхови зашиљени; глава му је округла, али му је врх ћеле испупчен; оштра брада, истурена вилица на округлом лицу.

Ина (са шеширом на глави, весело се њише): Тамице! Ја сам пијана! Схваташ ли: пијана ко смук. Пили смо част! (Округлику) Јесам ли добро рекла? Каже се «част»?

Округлик (поздрављајући се са Маријом Андрејевном): Добро вече, Марија Андрејевна!.. Аха, част, част. Беспрекорно.

Ина (скида шешир и баца га Округлику): Ху, ал' сам се уморила! Хватај! Хоп! Ех, Ви!.. Баците га негде. Тамице, је л' се љутиш? (грли је) Само немој да удишеш кад те љубим, јер се сигурно страшно осећам. Важи? (љуби је) И још једном. И још једном. Ето. Је л' се осећа? Искрено ми кажи?

Марија Андрејевна: А каква је то част?

Ина: А је л' се осећа, је л' се осећа? Кажи.

Марија Андрејевна: Та парфем се осећа.

Ина: И част! Јер, Тамице, знаш, ја ступам... у оперетску трупу! Округличе, дај брзо воде, Тамици ће сад да позли.

Марија Андрејевна ( с једва приметним осмехом, строго): Шта мислиш о гусарској дружини?

Ина: Уозбиљи се, Тамо, буди озбиљна! Немој, молим те, да се шалиш. Та била је част. Ја сам се цео дан с њима бактала и певала им, и свирала, и играла. С режисерима, с директорима. Кажу, Тамице, да ћу ја за два месеца убити или заклати – не сећам се како су рекли – све остале примадоне. И заклаћу. Зар не, Округличе?

Округлик: Поклаћете их ко пилиће! Гарантујем свим својим коврџама.

Ина: Е нашао си чиме ћеш да гарантујеш! Али ја и сама знам. Како оно беше? (пева арију из модерне оперете) Зар није лепо, Тамице? Ма шта ме тако гледаш? Уопште се не шалим. Само што сам пијана, ко нико, и не могу да ти све озбиљно испричам. Али ти ћеш ме грдити. Зар не?

Марија Андрејевна: А зашто да те грдим? Не грдиш ваљда ти сама себе?

Ина (баца се ка Марији Андрејевној, снажно је грли): Ти! Ти! Ти!

Марија Андрејевна: Та доста!.. Де, Ина!.. Види каква је!..

Ина (Округлику): А, ко је био у праву? Тамо, он је рекао да ћеш ме ти најпре страшно строго, онако како само ти умеш, исмејати за све. А онда ћеш ме грдити. Затим ћете ме ти и Пан закључати у подрум. А онда истерати из куће... Је л' видите? Ко је у праву? Само кад се Тамица није љутила на мене и кад ме је разумела, а с Паном ћемо нас две заједно изаћи на крај. (одједном се уозбиљи) А она девојка, је л' још ту? Није отишла?

Марија Андрејевна: Ма чека те тамо. Да иде кући?

Ина: Не, не, хоћу још да попричам с њом. Али прво кафу. Има ли кафе, Тамице?

Марија Андрејевна: Ако још није сва искипела, онда има. Хоћете одмах?

Ина: Одмах, одмах! Округличе, коњак! Тамице, ми ћемо с коњаком. Ја сам сад глумица, не иде без коњака. Та где је коњак, Ви, Шиљичу! Тамице, је л' да да он има погрешно презиме, он је сав шиљат, а не округао. Заправо, Бог је на почетку хтео да га направи округлим, али се после предомислио и све округло зашиљио. Погледај га само. Стављам приговор и предлажем да му се презиме промени: да буде Шиљич, а не Округлик.

Округлик: Беспрекорно! Али молим да се запитате да ли ће се Бог сложити с таквом променом. Што се мене тиче, ја се са свим што Ви предлажете...

Ина: Де-де, ала сипате комплименте, ко из кабла. Где је коњак, ја Вас питам?

 Округлик показује главом на Марију Андрејевну која ређа шољице.

Ина: Ма зашто Ви показујете на Тамицу? Зар ћемо ми радити нешто ружно? Где је коњак, кад Вас питам? Ја хоћу код куће да се ча-ча-шћа-вам.

Округлик: Како Ви кажете(вади из бочног џепа пљоснату флашу и ставља је на сто).

Ина: Па ево га. Браво. Отворите!

Марија Андрејевна (гледа искоса и прави се да ништа не примећује): Идем да видим кафу. Бојим се да не покипи (излази).

Ина (брзо Округлику): А сад марш код Панаса. И гледајте: пажљиво га припремите. Знате шта Вам саветујем: кад будете причали о оперети, станите тако да између Вас и њега буде нешто – сто, ормар. Схватате?

Округлик: А ако се баци на мене, могу ли да гурнем ормар на њега?

Ина: Буди озбиљан, Округличе, буди озбиљан!

Округлик: Не узбуђујте се, Ина Васиљевна, та Ви знате да ја од девете године знам како да разговарам с Вашим Паном, а мојим Пањком. Од оног пријатног тренутка кад ме је угризао за прсте, ја знам шта и како да му говорим. Па нек ми чак и грло прегризе, ако је то за Вас, ја сам сам спреман да му га подметнем. Само цигарету да запалим.

Ина: Само слушајте, Округличе, оставите Ви, ради Бога, ту Вашу фантазију. Шта је у ствари Вама Бог дао? Знамо се осам година и ништа слично није било, и одједном – удварање, комплименти, поезија. Нисте угледни фабрикант, нисте милионер, већ најобичнији сиромашни песник, студент! Шта Вам је, душо?

Округлик: Рећи ћу Вам, Ина Васиљевна; свих осам година, од оног тренутка, кад ме је Панас упознао са својом заручницом – та ја фантазија, како Ви кажете, била у мени. Хронично. Само то се тек сад испољава.

Ина: А зашто баш сада?!

Округлик: Зар сте заборавили да сам ја дрзак?

Ина: Па, то је Ваша тактика, како Ви то кажете.

Округлик: Беспрекорно тачно! Па, онда се сад испољава, зато што сад има наде.

Ина: Шта-а?! (кикоће се) Округличе, Ви сте врло драг и «беспрекорно» дрзак! Знате ли то?

Округлик: Ко се задњи смеје, најслађе се смеје, Ина Васиљевна. Смешно Вам је што се ја овако ружан усуђујем да се надам? Али, ружноћа је, Ина Васиљевна,- глупост – будите сигурни! Треба се само навићи на мене, виђати ме чешће. Па ја сам навикао на себе, јер сваки дан гледам себе у огледалу. Озбиљно, Ина Васиљевна. То није једном било. На почетку – кикотање, само кикотање, ништа више. Ево овако, као Ви сад. А затим се мало по мало човек навикава, прилагођава и, гле, више ништа не примећује. А затим и ову исту ћелу љуби.

Ина (кроз смех): Па, Округличе, доста је глупости. Ви сте песник. То је јасно. Идите код Панаса. Али не заборавите шта смо се договорили: кад кажем «о-хо-хо» одмах идите кући и чекајте да Вас позовем. Чујете ли?

Округлик: Чујем. Нећу заборавити.

Ина: А кад Вам преко телефона кажем «Како сте?» - одмах дођите до наше куће, ја ћу Вас чекати на углу улице. Али само Вас молим, Јурију Марковичу, оставите се Ваше красне фантазије. Схватате ли да ми отежавате да прихватим Вашу помоћ у овој тешкој ситуацији?

Округлик: Извините, Ина Васиљевна, али шта Ви имате против тога? Да Вас увредим не могу – јер је Вама све смешно. Према Панасу нисам грешан, јер је свеједно код тебе и Панаса већ нешто пукло. А ја ипак не могу... Станите! Ја сам тако дуго ћутао, тако дуго, Ина Васиљевна, ћутке подносим своју патњу, да... бар ми дозволите да мало причам о њој. А осим тога... ја сам сигуран да ће се пре или касније моја фантазија остварити. Будите сигурни, Ина Васиљевна.

Ина (смеје се): Шта ћеш му рећи?! Али, немам времена за глупости. Идите. Не, станите: узмите у обзир да се мој разговор с Панасом не мора завршити раскидом и да ја могу остати овде. Онда ми Ваше услуге неће бити потребне.

Округлик: Значи, онда ће то бити касније.

Ина: Али, да Ви узалуд не чекате целу ноћ мој позив, ако све испадне добро овде, рећи ћу Вам :»Ви још не спавате? Та лезите да спавате.» Важи?

Округлик: Беспрекорно. Али ја бих волео...

Ина: А сада идите! Марш! Ево и Таме с кафом.

Округлик: Како ви кажете (креће десно).

Марија Андрејевна: Није искипела, већ је уврила. Та где ћете, Јурију Марковичу.

Округлик: Идем на тренутак до Панаса. Одмах ћу (излази).

Ина (грли Марију Андрејевну, привија се уз њу): Јадна моја Тамица: сама иде, кува, доноси. Ја сам безобразница, драга Тамице. Ја сам тако ниска, права безобразница, Тамчице. Знаш ли то? Кажи.

Марија Андрејевна: Знам, одвратнушо моја, знам. Ништа зато. Стрпи се...

Ина: Хвала ти. А ти се, Тамо, стварно слажеш да ја ступим у оперету?

Марија Андрејевна: Ако си ти озбиљно решила, и ја се озбиљно слажем.

Ина: Ја сам сасвим озбиљна, Тамо. Само можда нећу у оперету, него у драмско позориште. И то не одмах, прво ћу се спремити (одједном плане). Али, ако Пан само проба да ми нешто... моментално ћу отићи и то не у оперету, већ у кабаре! Чујеш ли ме, Тамо. Моментално! Већ колико данас!

Марија Андрејевна (строго): Слушај, Ина, ти ниси дете.

Ина: Да, Тамо, ја, нажалост нисам дете.

Марија Андрејевна: Управо тако. Ради како знаш. Само немој ништа радити зато што ти је Панас нешто рекао, већ зато што је теби то потребно. Није живот лопта да се играш с њим.

Ина (смешка се): Хм. Што ми је потребно... Је л' она девојка још чека?

Марија Андрејевна: Ма пусти је већ једном. А и мене пусти. Време је да лежем.

Ина: Опрости ми, Тамо! Замарам те. Ја сам ових дана ужасна! Али мени је нешто, знаш, ових дана... помало досадно. Проћи ће. Немој да се љутиш на мене.

Марија Андрејевна (одједном загрли Ину око врата , љуби је): Ради, дете моје, оно што треба да радиш – чујеш ли. Па макар то био и кабаре. А ако треба, и мене води са собом. То сам хтела да ти кажем. А сада пи кафу. А ја одох да спавам. Лаку ноћ (љуби је у чело, одлази у собу).

Ина: Тамице, кажи оној девојци да сачека још пола сата. Само још пола сата. Хоћеш ли јој рећи?

Марија Андрејевна: Та рећи ћу јој, рећи ћу (излази).

 Ина сама; забацивши руке на главу, намрштено, брзим корацима хода по соби. Затим одлази до врата здесна, тихо их отвара, слуша, притвара и брзо одлази до сточића с кафом. Ужурбано сипа коњак у чаше, кафу у шоље; седа у фотељу: размишља, пали цигарету и заузима нехајну позу. Ослушкује. Тихо. Престаје да пуши, спушта чашу на сто, ослања се на наслон фотеље и затворених очију, строго намрштених обрва, непокретно седи. Пошто је чула звук гласова, брзо се усправља и ставивши цигарету у уста поново заузима изазовну позу. Улазе Округлик и Мусташенко.

Округлик (обгрливши Мусташенка око струка, гласно, весело): Ина Васиљевна! Дозволите ми да Вам представим беспрекорног мужа и истинског филозофа: није ме задавио, није ме згњећио ормаром, чак ме није ни за прст угризао. Можете ли да замислите?

Ина: Ма шта кажете?! Плашим се да сте причали с неким другим (Мусташенку).

Господине, дозволите да се упознам с Вама.

Мусташенко (високомеран, спокојан осмех): Није ваљда, госпођо, да Вас Ваш страшни муж заиста дави, пригњечује ормарима, одгриза прсте? Како сте до сад само живи остали?

Ина: Па, добри човече, нећемо се дубље упуштати у питање како се понаша мој муж. Да ли гризе прсте или изврће руке у томе, с филозофке тачке гледишта, и нема суштинске разлике. Зар не? Желите ли шољицу кафе с коњаком?

Мусташенко: Не, хвала.

Ина: Ох, извините, можда је за Вас испод части да пијете кафу у друштву оперетске глумице?

Мусташенко (глади руку, тихо, озбиљно): Чему тај тон, Ина?

Ина: А какав је то мој тон? Ми у трупи други немамо. Ми, наравно, нисмо професори филозофије.

Мусташенко (нетремице гледа Ину, не престајући да глади руку; одмерено, пажљиво): Јуриј је био тако добар да ми каже да ти желиш да попричаш са мном о својој намери да ступиш у оперету. Ја сам дошао.

Ина: О намери? Јуриј Маркович је погрешио: о одлуци.

Мусташенко: Па добро, нека буде, о одлуци.

Ина: Округличе. Та пите ту кафу и коњак. Сипајте сами. Превише сам пијана да бих добро проценила удаљеност чајника од шољице (Мусташенку). А хоћете ли Ви да попијете с нама чашицу коњака? То је – част. Ми се чашћавамо. Јесам ли добро рекла, Округличе?

Округлик: Беспрекорно!

Ина: Зашто ме, господине професоре, посматрате тако задубљено, као некакав филозофски проблем? Бојим Вас се. Саветујем Вам да ставите цвикер. Чујете ли: цвикер. Округличе, знате ли зашто неки професори понекад стављају цвикер?

Мусташенко се усправља, зачуђено, са страхом гледа у Ину.

 Ина (кроз смех): Ој, Округличе, позовите молим Вас ватрогасце, сад ће овде бити експлозије и пожара!

 Мусташенко окреће леђа Ини и одлази у други угао собе, брзим покретима гладећи руку. Округлик очима и лицем даје Ини знакове, који као да кажу:» Зашто га раздражујете. Не треба тако.» Ина му одговара гестовима: «Не мешајте се, знам шта радим.»

Округлик (гласно, као да наставља прекинути разговор): Не, озбиљно, ако се на оперетској сцени проведе пола године, онда већ и није тако тешко да се затим пређе у оперу. Будите сигурни. Ви сте школовани. Глас Вам је беспрекоран. Несумњиво је да имате талента. Потребно Вам је само да се научите сценској техници. За пола године-годину имаћемо дивну оперску певачицу.

 Мусташенко разгледа слике.

Ина (показује Округлику главом на Мусташенка): А хоћете ли ми доносити цвеће.

Округлик: О, обасућу Вас цвећем! Из Африке, из Индије, из Аустралије ћу наручити!!

Ина: О-хо-хо! Већ уколико сутра ћу да потпишем уговор! Хоћете ли доћи, Округличе?

Округлик: Како да не, како да не (устаје). А сада бих, ако ми дозволите, кренуо. Треба још да се видим с једним човеком (љуби руку Ини). Лаку ноћ, Пане! Здраво, душо! Можда ћу свратити сутра.

 Мусташенко му ћутке стисне руку. Округлик излази забринуто гледајући на сат. Ина, пребацивши ногу преко ноге, пијуцка из чаше.

Мусташенко (седа, ослања лактове на колен;, узима главу у руке; ћути; као за себе, гледајући у под): Ништа јој не значи осам година. Била је љубав, пријатељство, блискост. И за недељу две све то нестаје. Отуђеност, непријатељство, подсмевање пред другима, ни за шта, без кривице. Стиче се утисак да ми имамо обичан, малограђански брак, да смо ми људи који су додијали једно другом и чак ни пред другима не можемо а да се не препиремо. Зашто пљувати на прошлост?

Ина: Нико и не пљује.

Мусташенко: Пљујеш. Исмеваш пред другима моју интиму, оно што ме боли. Ми смо се заједно, као пријатељи, као... ми смо се обоје договрили о том цвикеру. То је моја борба са дивљим и мрачним у себи, то је моја и твоја интима, па нека је то и смешно, али мени је важно. И то што се ти томе подсмеваш пред другима, и то откриваш, то значи да ти више ниси моја Ина, ниси мој друг и пријатељ, већ си... странац, непријатељ, који зна моје тајне (одједном, неочекивано, уз експлозију гнева устаје). Ја сам дивљак? Ха! Да ставим цвикер? Ето ти сад цвикер (бесно баца цвикер на под и махнито гази по њему). Ето ти, ето ти! Можеш сутра да својим пријатељима из оперете испричаш «зашто неки професори цвикер стављају». Можеш да им испричаш какви су они дивљаци, како изврћу руке својим женама, како одгризају прсте! Молим лепо! Изволите! Молим Вас да им чак испричате како грле и љубе. Ударај, пљуј, гази: нек све иде до ђавола! Молим лепо!

 Ина ћути стиснутих усана. Пауза.

Мусташенко (брзо хода по соби, зауставља се): Јеси ли већ нашла љубавника?

Ина (равнодушно): Нашла сам га пре осам година.

Мусташенко: Ако се то односи на мене, ја сам био твој муж. Ја те за љубавника питам, имаш ли где да се преселиш?

Ина: Ја мужа нисам имала.

Мусташенко: Види, види? Зар и то поричеш?

Ина: Можда сам и имала, али више немам.

Мусташенко: Па наравно! Него шта!

Ина: Немам! Ја нисам твоја жена! Љубавница. Наложница! «Блискост»,»породица»... Какву ми породицу имамо? Где је она? Твоја је у парковима са оном децом код које трчиш. А моја... моја је умрла под операционим ножем. Шта ће мени твоја породична блискост?

Мусташенко: Породица постоји и без деце, ако има онога што...

Ина (с гађењем): Ћути, ћути! Не говори ми те баналности. Ни породице, ни мужа, ни жене без деце нема. Све је то лаж. Имала сам породицу, имала сам мужа и била сам жена, док сам имала барем наду да ћу бити мајка, разумеш ли, мај-ка! А сада. Шта сам ја сада? Реци ми, шта сам ја? Чему служим? Ја сам богаљ, паразит, нисам ни за шта.

Мусташенко: Људи не живе само да би рађали децу...

Ина: Ах, напредак, човечанство, цивилизација, лепота и тако даље? (Устаје.) Ти! Дај ми дете, а ја ћу за то дати сву лепоту, сав комфор, сву Вашу цивилизацију. Чујеш ли ме? Постаћу надничарка, рибаћу подове, живећу у рупи, у шуми. Ја хоћу да крај срца осећам и да лижем – чујеш ли, лижем!- своје дете без икаквих ваших филозофија и цивилизација, чујеш ли?

Мусташенко: Али ти знаш да...

Ина: Знам, све знам! Али нећу да се предам! Нећу! Милиони којекаквих ништавних жена имају децу, гомиле деце, а ја... Ја сам гладна, ја сам све време гладна, мене изједа глад за дететом. Знаш ли то? И шта да радим? Да купим себи куче? Да нађем љубавника? Да пишем реферате о женској еманципацији? Хајде, реци ми, хајде, дај овамо твоју филозофију, науку, морал – нек ми кажу шта да радим. Нека ми дају «закон» , како каже Тама. Дај ми закон!

Мусташенко: Не схватам, Ина, шта ти хоћеш? Задесила нас је несрећа. Значи, треба да се убијемо, или шта?

Ина: Буди искрен! Не можемо да имамо породицу – не треба се заваравати. А ако желиш да имамо породицу, да заиста будемо муж и жена – треба да имамо дете!

Мусташенко: Али ми не можемо да имамо деце!

Ина: Ја не могу, али ти можеш.

Мусташенко (неколико тренутака ћутке посматра Ину): Шта хоћеш тиме да кажеш?

Ина: Ти можеш да имаш деце.

Мусташенко: Значи, ти предлажеш да се разиђемо да бих ја могао да имам дете?

Ина: Не, ја то нисам рекла.

Мусташенко: А како онда?

Ина (ћути; затим тихо, смирено, строго): Да ли можеш да ме пет минута сасвим смирено и ћутке саслушаш?

Мусташенко: Радо. Изволи.

Ина: Не, ти не смеш да заборавиш да ме мораш смирено саслушати. Седи.

Мусташенко: Могу...

Ина: Не, седи. Ево овде. Седи и постарај се да ме без обзира шта говорим не прекидаш и да ме саслушаш до краја.

Мусташенко (нетремице је гледа): Добро. Слушам.

Ина (седа с друге стране сточића, ослања се лактовима о сто и на тренутак затвара прстима очи): Па ево: ти мораш да имаш дете с другом женом, да узмеш то дете код нас и... ја ћу бити мајка.

Мусташенко (неко је време посматра с ишћекивањем): То је све?

Ина: Све.

Мусташенко се сажаљиво и тужно осмехује.

Ина: Не смеј се. Сасвим сам озбиљна, Панасе. Другог излаза нема. Свеједно ће се пре или касније све завршити разводом и ти ћеш се оженити другом која може да има деце.

Мусташенко се још израженије осмехује.

Ина: Да, да! Тако мора бити. И нека буде! А ја ћу отићи на сцену. Ако не могу да имам породицу, зашто морам да будем љубавница, забава једном човеку? Забава? Па нек се онда сви забављају. Барем ћу служити лепоти, људима, а не... Питам ја тебе: хоћеш ли да урадиш ово што предлажем?

Мусташенко: Извини, Ина, то што ти предлажеш је фантастика.

Ина: Зашто фантастика?

Мусташенко: Забога, ја о томе чак не могу ни озбиљно да говорим.

Ина: Али, зашто? Конкретно реци. Наравно, неморално је? Преварићеш ме? Али ја ти дозвољавам ту превару. Само те молим да то урадиш. И шта још?

Мусташенко се осмехује, слеже раменима.

 Ина: Та не слежи раменима, већ ми реци шта је ту фантастично? Да тако мирни, поштени грађани не раде? Па, говорићемо конкретно. Ти свесно тражиш неку жену. Упушташ се у везу с њом. Она ти рађа дете. Узимаш дете код себе, усвајаш га. Шта је ту фантастично, немогуће? Шта?

Мусташенко: Хм! Чак ако изузмемо моралну страну тог питања, ти заборављаш... Не... то је једноставно апсурдно! С каквом још женом ја могу да будем у вези, ако ја ниједну другу жену осим тебе нећу и не могу да желим? То је прво.

Ина: Можеш. Мораш. Мораш!

Мусташенко (нежно је узима за руку): Мили мој Инчић! Ти прва, ако ме имало волиш, ти прва нећеш издржати овај експеримент.

Ина (ослобађајући руку): За мене се не брини. Знам шта причам и шта ти предлажем. Ја спасавам своју срећу. Хоћеш ли да је заједно спасавамо? Али одлучно ти кажем: или то, или ја сутра ступам у оперету. Бирај.

Мустасенко: Можемо да узмемо нечије дете.

Ина: Већ смо једном о томе разговарали. Ти си сам рекао да не желиш да сносиш одговорност за туђу децу. А ја нећу моћи да га волим онако како ја желим, како морам да га волим. Ми морамо да имамо наше дете. Твоје дете биће и моје. Само помисли, само замисли: твоје-мајушно, крхко, топло... Ето га овде, међу нама, све испуњава !

Све око нас одмах постаје тако испуњено, умно, удобно. Често имам осећај да смо ти и ја изоловани од свих људи, некако усамљени, јадни, напуштени. А кад само замислим да имамо дете- одмах имам утисак да смо тесно, најтешње повезани са свим људима, са целим светом...Де, шта ти у ствари имаш против моје замисли? Можемо да нађемо неку младу, здраву, лепу девојку, са села, из неке вароши. После ћеш је обезбедити. Она це ти радо дати своје дете, оне их и онако или подмећу некоме или дају у дом или их чак убијају. Можемо да урадимо и тако да она и не зна да је дете код тебе: као да га дамо на усвајање. Тако се толико пута радило. Та ви мушкарци имате много такве деце у домовима.

Мусташенко( с подсмехом): То значи : ја , професор филозофије, морам да се негде на улици или на пијаци упознам с неком служавком или модисткињом, да јој се удварам , да идем код ње у госте у кухињу, да грицкам са њом с домарем и куварицом семенке, идем у биоскоп...

Ина: Уопште не.

Мусташенко: А како онда? Па морам да будем сигуран да дете неће бити од неког другог конкурента – ватрогасца или полицијског писара. Ето ти, ако конкретно узмемо твоју замисао . Замисли ме само у тој улози. Је ли то могуће?

Ина: То није. Али нешто друго јесте. Замисли да ти треба неко да ти куца предавања, твоју књигу – речју, да ти је потребно дактилографкиња. Она ће живети код нас, јести са нама, па, као неко наш. Је ли то могуће? Реци ?

Мусташенко: Ти си сањар Ина.

Ина: Али то је сасвим могуће ? Зар не?

Мусташенко: И ти мислиш да ћу ја пристати да те у сопственој кући варам са некаквом девојком, да те понижавам пред њом?

Ина: Неће бити никакве преваре јер ћу ја све знати. Она ће бити преварена, кад смо већ код тога. А понижење... У чему је ту понижење? Ми хоћемо да нам она роди дете. То је све. Ја само то знам. Ништа друго ме не занима и није ми битно.

 Мусташенко: И ти мислиш да ће ти бити лако кад ја...

Ина: Апсолутно! Та ти је нећеш волети? Речју, ја ти обећавам да с те стране нећеш имати никаквих проблема. То је моја ствар. Ја све узимам на себе. Слажеш ли се ?

Мусташенко: Слушај, Ина, то је немогуће. То је...

Ина: Значи, пре је могуће да ја ступим у оперету?

Мусташенко( хода по соби с осмехом слеже раменима): Барем треба узети у обзир да мене неће хтети млада девојка.

Ина: О, за то се не брини!

Пауза

Мусташенко: Али схваташ ли какву ми смешну, тешку, ружну улогу намећеш?

Ина: Мислиш ли да ће моја улога бити лакша ?

Мусташенко: Па, тим горе! Чему све то? Ни једно ни друго и онако нећемо издржати, само ћемо имати низ непотребних непријатности.

Ина: Ако заиста хоћемо да остваримо свој циљ и имамо воље, а не слинимо и моралишемо, издржаћемо.

Мусташенко( дирнут): Добро. Ако ме ти тако условљаваш – оперета, раскид или овај суманути експеримент – добро, ја пристајем. Чекај, чекај. Али те упозоравам: ја ћу савесно радити све што је у мојој моћи, али имај у виду да моја моћ има границе. И ти не смеш то да узимаш као повод за раскид. Ако желиш да раскинеш наш брак – уради то сада, часно и без таквих повода.

Ина( притрчава му, грли га, привија се уз њега, радосно као дете): Значи, важи ?

Важи?

Мусташенко: Ја унапред знам да је све ово...

Ина: Браво, Пане! Знала сам да ћеш пристати. Ти си мој дивни, паметни дивљак! Ти већ и сам видиш да је то дивна идеја....

Мусташенко: Напротив. Видим само...

Ина: Видиш, видиш! А цвикер и за све – опрости ми. Опрости ми, молим те, Пане! Али мене је тако разбеснело што ме ти не разумеш и што ћеш ми пребацивати... Али сада смо се објаснили, сада ће све бити добро. Зар не? (имитирајући Мусташенка, басом)»Не волиш ме више, хоћеш да се разведеш». И ти си веровао у то што си рекао? Ух ти! (љуби га)

Мусташенко: Слушај, Инић, нећеш ваљда озбиљно све то да изводиш.

Ина: Него шта, дечаче мој. Тако треба!

 Мусташенко се смеје.

Ина: Буди сигуран да другачије не може бити. И молим те, немој да мислиш да се шалим. Ја чак већ имам ту... што... па твоју секретарицу или дактилографкињу. Она је већ ту.

Мусташенко( запањено): Ина! Надам се да ти ...

Ина: Немој ништа да се надаш, ја ћу је одмах позвати овамо, а ти, молим те, љубазно, топло попричај са њом.

Мусташенко: Стани! Ти си, значи, све ово унапред припремила?

Ина: Све сам смислила. Две сам недеље, и ноћу и дању ,ово смишљала. Сада и сам видиш да ово није ни шала ни тренутна фантазија. Ја желим да будем мајка твог детета и бићу. Толико. И ако твоја реч вреди, молим те да савесно, као што си сам рекао, радиш све што је у твојој моћи. А у твојој моћи није ни да се бечиш, ни да вичеш, ни да филозофираш, већ да смирено поразговараш са девојком која тражи посао. Ја сам јој обећала помоћ. И ево сада, пошто смо попричали, дошли смо до закључка да јој можемо понудити да остане код нас да прекуцава твоје радове на машини. То је све. То није изнад твојих моћи?

Мусташенко: Каква је то девојка?! Одакле је?

Ина: Каква је и одакле је – то ће ти она сама, а и ја ћу после рећи. А сада ћу је позвати, јер је већ касно, она и онако дуго чека. Одмах ћу! (ужурбано креће из собе)

Мусташенко: Та чекај, Ина! Не можеш тако, Ина!

Ина: Касније, душо, касније. Треба да пустимо девојку кући. (излази)

 Мусташенко сам, узнемирено хода по соби, слеже раменима, несвесно се зауставља испред огледала, огледа се, сређује косу, али истог тренутка схвата шта ради, поново слеже раменима, осмехује се, мршти и нестрпљиво погледа на врата.

Ина улази; за њом, помало стидљиво, али бацајући радознале погледе на Мусташенка, иде Људа.

Ина: Дакле, ево, Панасе Михајловичу, дозволи да ти представим твоју дактилографкињу: госпођица Људа.(Људи) Могу ли да Вас зовем само «госпођица Људа»?

Људа(стидљиво, али покушавајући да се контролише): Молим лепо. Можете чак и само Људа.

Ина: Госпођица Људа зна добро да куца на машини и пристаје на твоје услове.

Мусташенко( збуњен;обраћа се Људи хладно, озбиљно): Да ли сте раније негде радили?

Људа(бојажљиво): Куцала сам у уреду у фабрици шећера.( смелије) Али одмах ћу научити све што треба! Видећете. Само треба да ми покажете.

Мусташенко: Хм!.. Да. Наравно. Али управо сад...

Ина(ужурбано): Дакле, значи дивно.Госпођица Људа ће се већ сутра ујутру доселити код нас и приступити извршавању својих обавеза. Па, драго ми је.(Људи) Сада можете кући, а сутра ујутру молимо Вас да сасвим пређете код нас.

Људа(стидљиво, тихо): Тако сам срећна, да не могу да поверујем... Веома сам вам захвална...

Ина: А зашто мени? Панасу Михајловичу се захвалите, он се сетио да Вам да посао код нас .

Људа: Пуно Вам хвала. Трудићу се...

Ина( смеје се): Па потрудите се! Па, лаку ноћ, бежите сада кући! Брзо!

Људа: Лаку ноћ!..(хоће још нешто да каже, али се, постидевши се, окреће и брзо, као да бежи , излази)

Ина: И? Јеси ли видео каква је?

Мусташенко: То је ружно, Ина! Није лепо... Боли ме то што радиш себи.

Ина: Ма хајде! (прилази му, нежно му се уноси у лице и тихо изговоривши»Пане» шири обе руке на тридесетак центиметара једну од друге, уздигнувши само кажипрсте као да показује величину нечега) Сећаш ли се?.. Сећаш ли се како смо чекали наше и ти си ми, ево овако, показивао, сећаш ли се како си ме тим покретом смиривао? Сећаш ли се? Сад ја теби показујем (нежно, лукаво ширећи руке) Панасе?..

Мусташенко трепће, окреће се и седа у фотељу.

Ина( грли га око врата, ватрено га љуби): Биће,биће, биће! Чујеш ли ме? Ја већ знам да ће бити.(трчи до телефона, окреће) 25-44,25-44. Да... Хвала... Јурију Марковичу? А Ви још не спавате? Та лезите да спавате! Лаку ноћ!(смеје се, спушта слушалицу, притрчава Мусташенку, клекне испред њега и лукаво се уносећи у лице и показујући рукама, нежно и заповеднички шапуће)Би-ће! (снажно се привија уз њега)

 З А В Е С А

ДРУГИ ЧИН

Сцена је подељена на две половине.

 Десно је кабинет Мусташенка, ормари с књигама, писаћи сто, софа. Недалеко од писаћег стола је омањи сто са машином за куцање. Тај сто стоји vis-à-vis врата која воде у салон. Врата која воде у ходник и у салон.

 Лево је салон. Врата која воде у кабинет, ходник и остале собе.

У кабинету су Мусташенко и Људа.

Мусташенко седи за писаћим столом и ишчитава папире откуцане на машини.

С времена на време искоса, криомице прати погледом Људу. Људа брзо, марљиво куца.

Мусташенко (прилази Људи с папирима; држи се озбиљно, с хладном надменошћу): Мала грешка, госпођице Људо.

Људа (уплашено): Јој! Није ваљда? Па шта сам написала?

Мусташенко: Ма ништа страшно. Уместо «репродукција» написали сте «ерпродукција». То треба исправити оловком. (Нагиње се према Људи и показује грешку, посматрајући искоса њено лице, косу.)

Људа: Одмах, одмах. Дајте ми, молим Вас. Види стврано. «Ерпродукција» (одлучно) Поново ћу прекуцати овај лист.

Мусташенко: Ма не, шта Вам је, побогу! (смеје се) Довољно је само да исправите.

Људа (молећиво га гледа): Али није лепо да буде грешака. Мислиће да нисте знали ову реч.

Мусташенко (смеје се): Па шта да се ради? Или ће помислити да је дактилографкиња погрешила. А погрешила је зато што је уморна јер превише ради.

 Људа: Ма откуд превише? Кад сам у шећерани куцала то је заиста било превише.

Мусташенко: А зашто сте престали да радите тамо?

Људа (стидљиво): Ма пустите то!

Мусташенко: Јесу ли радни услови били тешки?

Људа: Не, нису услови... и... (заћути, крене да куца)

Мусташенко: Посвађали сте се с неким?

Људа: Управо тако.

Мусташенко: А с ким?

Људа: Па... с директором.

Мусташенко: Види, види. С директором лично? А зашто?

Људа: А зато што сам му се свидела! Он је хтео да куцам код њега у кабинету. А ја нисам хтела. Нека нађе неку другу за то!

Мусташњнко: Аха! Је л' ти се удварао?

Људа: Него шта! Ожењен човек, троје деце. Срам да га буде!

Мусташенко: Да... (одједном се намршти и одмаче од ње)

 Људа погледавши га са изразом кривице налицу почиње да куца.

Мусташенко: Значи тако. Не, госпођице Људо, Ви неизоставно треба бар мало да прошетате. За три недеље, колико сте код нас, само сте две вечери излазили из куће. То не ваља.

Људа: Та ја немам куда да идем! А и немам жеље.

Мусташенко: Како то немате куда? Ви сте млада девојка, треба да се забављате. Упознајте се са младим људима, идите у позориште, у биоскоп, у парк. Зовите их код себе у госте. Ви нисте у затвору, Ви имате пуну слободу. Не може се живети тако како Ви живите. Зато и правите грешке.

Људа: Мени никакви познаници нису потребни. А што се тиче грешака, трудићу се да их не правим. Заиста! Ево видите!

Мусташенко: Ма није ствар у грешкама, чудна девојко! А... ствар је у томе што је Вама досадно да тако живите код нас.

Људа: Мени досадно код вас? (пренувши се брзо се лати куцања)

 Мусташенко је нетремице посматра, намршти се и почиње да чита папире. Људа криомице баца погледе на Мусташенка.

Мусташенко:Ево и овде грешке...

Људа : О Боже!(устаје и прилази му)

Мусташенко (осмехујући се): Ето видите? Значи, потребна Вам је забава, одмор.

Људа: Али забога, то није због тога!

Мусташенко: А због чега је онда? Раније сте далеко мање грешили. Или сте преморени или, пак... заљубљени у неког и више нисте тако пажљиви.

Људа (стидљиво): Чуј, заљубљена! Ја једноставно ни сама не знам шта је то са мном.

 У салон за време ове сцене улази Ина; тихо, на прстима, ослушкујући прилази вратима кабинета, слуша, затим улази у простор иза завесе између врата и остаје тамо.

Мусташенко: Де, не знате. Можда сте се ужелели «њега», много мислите о њему, па и...

Људа: О коме «о њему»?

Мусташенко: Па о ономе у кога сте заљубљени, кога сте оставили тамо негде.

Људа (презриво криви уста): Кога сам ја могла да оставим тамо? Много ми они требају... А што се тиче грешака – ја једноставно не разумем... Изгледа да ја... Дајте ми, молим Вас, тај папир.

Мусташенко (пружајући јој полако папир): Ето, мало сте и убледели код нас (као случајно узима је за руку). Било би ми жао да код нас покварите своје здравље...

Људа: Али ја сам сасвим здрава... А и ово треба исправити оловком? (покушава да извуче руку)

Мусташенко (немарно): Аха, аха, наравно, исправити... Обавезно исправити... Значи заљубљени сте, ха?

 Људа се стидљиво осмехује, извлачи руку и иде до свог стола.

 Мусташенко осмехујући се ишчитава папире.

 Ина излази иза завесе, чврсто стиснувши уста, одлази и седа у фотељу забацивши главу.

Мусташенко (одједном престаје да се осмехује, мршти се, брзо вади цвикер, ставља га, устаје и сасвим другачијим, учтивим тоном): Да, да. Шалу на страну, госпођице Људо, али Вама ја потребно кретање, ваздух. Здравље је пре свега. А онда... Зар не можете да прекуцавате неке ствари код Вас у соби? Овде Вам ја сметам. И, у ствари, мислим да овде у кабинету треба да куцате само оно што диктирам.

Људа (узнемирено га гледа, бојажљиво се придиже): Је л' треба одмах да пређем тамо?

Мусташенко: Па, одмах... не знам. Хоћу да Вам још нешто издиктирам сада. Али сутра можете да радите у својој соби.

 Људа (седа): Да узмем празан папир за диктирање?

Мусташенко (прилази јој): Чекајте, где сте стали? (скида цвикер, нагиње се преко Људиног рамена, чита у себи) Аха... Тако... Још Вам је мало овде остало? Па, ово можете да довршите и одмах.

 Људа се лаћа куцања.

Мусташенко: Та не морате толико да журите. Нико Вас не тера одавде.

Људа ћутке и даље ужурбано куца. Ина прилази вратима и поново улази иза завесе.

Мусташенко: Та не журите толико, кад Вам кажем... (хвата Људу за надлактице, придржава је) Лакше, лакше. Опустите се... Не треба да журите. (не испуштајући јој руке нагиње се над њеним раменом тако да сасвим приближава своје лице њеном и тобоже гледа у папир) Па, пишите тако. Ја ћу регулисати Вашу енергију. Дакле?

Људа (тихо): Незгодно ми је да овако пишем...

Мусташенко (узнемирено): Али не треба да журите. Ха! Не треба да журите, кад Вам кажем. Дакле?

Људа: Али Ви сте рекли да ја што пре треба да одем одавде.

 На вратима кабинета са кантицом за заливање у руци појављује се Марија Андрејевна, види сцену и повлачи се и скривена иза врата посматра и даље збивања.

Мусташенко: Па ја нисам рекао «што пре». И не треба брже да куцате. Већ овако... Слободно, смирено, полако... Овако... (одједном снажно стеже Људине руке, тако да им се врхови чак подижу и изненада одлази до свог стола)

Марија Андрејевна (улази): То цвеће ће сасвим увенути код вас. Ина га је ту ставила, а да залива нема ко. (залива, испод ока нетремице посматрајући Људу и Мусташенка)

 Ина одлази од врата и седа на софу болно се осмехујући.

Мусташенко (тобоже заузет папирима, равнодушно смирено): Заливајте, заливајте! Госпођице Људо, дајте ми, молим Вас, онај папир који смо мало пре заједно прегледали.

Људа: Овај?

Мусташенко: Не знам, потражите.

 Људа му доноси.

Мусташенко: Да, тај. Хвала. Овде ћу уметнути.

 Људа одлази за свој сто и почиње да куца.

 Марија Андрејевна погледавши још једном Људу излази.

 Мусташенко испративши Марију Андрејевну погледом седи неко време непокретно, с гађењем искрививши уста и гледајући у једну тачку. Затим намрштено устаје и не погледавши Људу одлучним, достојанственим кораком излази у салон. Људа узнемирено гледа за њим.

 Ина, зачувши шкрипу врата, брзо мења позу и тобож нешто тражи у угловима софе.

Мусташенко (иде одлучним кораком, али се, угледавши Ину, зауставља): А ти си ту?

Ина: Тражим свој чешљић са круницом. Да га ниси ти видео, Пане?

Мусташенко: Не, нисам. Али рећи ћу ти, Ина, да ја више нећу да спроводим твоје фантастичне замисли. Ти како год хоћеш...

Ина: Зашто?

Мусташенко: Не могу и нећу. Толико. Идем сада да десетак минута прошетам, а ти за то време, молим те, отпусти ону госпођицу до ђавола. Чујеш ли ме?

Ина: У чему је ствар? Није ваљда она...

Мусташенко: Ина, нећемо о томе да причамо. Све је то – ружно, одвратно, понижавајуће, увредљиво! Схваташ ли? Нећу и тачка. Изгледа... (заћути)

 Улази Марија Андрејевна с кантицом.

Марија Андрејевна: Сви воле да имају цвеће, а нико да се сети да га негује, залива. (одлази до цвећа)

Мусташенко: Хтео бих да данас попричамо још нешто.

Ина: Наравно.

Мусташенко (улази у кабинет, суво се обраћа Људи): Ви ту наставите са куцањем, ја ћу брзо доћи. (излази)

 Људа гледа за њим, замисли се, одједном се хвата за образе, затим почиње брзо да куца.

Марија Андрејевна (заливајући цвеће): А треба, треба ти да попричаш са њим. Треба.

Ина (пажљиво је погледа):А о чему, Тамице?

Марија Андрејевна: А о чему би: о високом моралу, о филозофији, о љубави. Та он ти је тако моралан, честит муж. Професор, а не неки лакомислени студент. Угледан човек. Нема шта!

Ина: Јој, Тамице, плашим се! Ето, већ ти се обрве заједљиво смеју.

Марија Андрејевна (ћутке прилази Ини): Хоћеш ли да имаш мир у кући?

Ина: Хоћу.

Марија Андрејевна: Онда сместа позови овамо ону госпођицу дактилографкињу, дај јој за месец, за десет, за двадест месеци унапред и нека иде да куца негде другде.

Ина (зачуђено): Зашто?

Марија Андрејевна: Зашто? Зато што се твој филозоф превише интересује како она куца. Већ су почели удвоје да куцају.

Ина (смеје се): Де, Тамице, Бог с тобом.

Марија Андрејевна: Са мном је Бог био и сада је, а то ко је са твојим професором – то и није тако смешно. Кажем ти: отпусти је већ колико данас.

Ина: Али зашто?

Марија Андрејевна: Зато што је твој муж грли око рамена и прислања свој образ уз њен. Је л' ти то довољно?

Ина: Кад је то било?

Марија Андрејевна: Пре три минута. Ти си овде седела, а они су се иза овог зида грлили. Чак ни врата нису били добро затворили.

 Ина се кикоће, грли Марију Андрејевну.

Марија Андрејевна (извлачи се из загрљаја): Није ваљда да имаш толико поверења у част свог филозофа да ти је чак и смешно?

Ина: Тамице! Ништа ти не верујем. Стани, стани мало! Да си видела како се он наднео над њу, у то верујем али, Тамице, за то постоји једноставно објашњење: он без цвикера лоше види на даљину. Стварно! Са мном се то стално дешавало док сам му куцала. Догађало се да се сав искриви над мојим раменом. Пан да?! (смеје се)

Марија Андрејевна: Дедер, реци ми, кад си тако паметна: како људи куцају на машини?

Ина: Како? Куцају и готово.

Марија Андрејевна: А јеси ли икад видела да их неко још за лактове придржава?

Ина (весело, жустро, зачуђено): Није је ваљда Пан придржавао?! Стварно?! Види, види ти њега!.. Добио је! Замисли, Тамице, опкладили смо се: он се жалио да се госпођица Људа превише труди, да жури, хоће да докаже да је она права дактилографкиња и зато прави много грешака. «Просто да је човек узме за лактове и придржава». А ја му кажем, у шали, наравно: «А ти узми једном, па је придржи». А он ће на то: »Него шта ћу, придржаћу». Почела сам да се смејем. Де, замисли Пана онако стидљивог како придржава госпођицу за лактове! А он се увредио што се ја смејем, узаврела татарска крв: «Хајде да се кладимо да хоћу!» - «Хајде!». И стварно је држао за лактове?! Како треба? И дуго? Јер ја сам рекла да је не држи мање од минута, чак и док пише. Је л' је дуго држао, Тамице?

Марија Андрејевна (збуњена): Хм!.. Можда и... Па, ако ти кажеш да сте се кладили, можда и... Само нешто ми је то...

Ина: Али, види ти Пана, добио је!

Марија Андрејевна: Ја ти ипак саветујем да се више не кладиш у такво нешто. Да си му само видела очи после тога пошто је «за опкладу» држао лактове тој девојци, била би опрезнија.

Ина (с веселом радозналошћу): А какве су му биле очи, какве, Тамице?

Марија Андрејевна (љутито): Немој да се шегачиш са мном. Још си млада. И глупа...

Ина: Тамице, забога, па ја се не смејем теби! Пан ми је смешан. Њему су, кад скине цвикер, често такве очи – ни поспане, ни пијане, него... Зар не, као пијане?

Марија Андрејевна: Аха: «кад скине цвикер»!

Ина: Де, Тамице! Не мислиш ваљда да ја...

Марија Андрејевна: Ја мислим да ти превише верујеш твом Пану. Ето шта ја мислим! А ја већ одавно примећујем да има нешто међу њима. Да, има! Иако су ми очи остариле, ја још увек и без цвикера могу нешто да видим. Можда се он с тобом зато и кладио да би...

Ина: Али, Тамице, па ја ти кажем да сам му ја прва набацила ту мисао! Ти си стварно неправедна према Пану. Па зар можеш да кажеш да ме је он за осам година икад погледом или гестом, било како преварио с неком женом? Можеш ли?

Марија Андрејевна: Ма не, то не могу да кажем, али...

Ина: Па онда како можеш тек тако да сумњаш на неку дактилографкињу? Колико је само било разних жена и сад одједном само с овом... Заиста вређаш и Пана и мене. Теби се нешто учинило и ти...

Марија Андрејевна: Де, добро. Нек ти буде. Можда сам и стварно погрешила. Извини. А њему немој ништа да причаш. Још ће због те глупости испасти и непријатности. Можда ћу и ја морати да зауздам своје очи цвикерима – нешто ме више...

Ина (смеје се, грли Марију Андрејевну): купићемо ти, Тамице, знаш, оне велике, округле наочари, као шоферске. Важи?

Марија Андрејевна: Баш тако... Па, одох ја да спавам, нек ми се одморе очи, можда ћу боље да видим. Лаку ноћ, професорка. (љуби Ину)

Ина: Лаку ноћ, Тамице. Лепо сањај.

Марија Андрејевна: А ти ипак припази на професора! (излази)

Ина: Добро,добро. (смеје се, гласно пева, прилази клавиру, бравурно свира намрштеног, замишљеног лица)

 Људа час ужурбано куца, час, замишљена, непомично седи. Зачувши Ину како пева и свира, окреће се целим телом на ту страну, затим устаје и одлучно креће у салон, тобоже са неком чврстом намером. Али се на пола пута заустави, погне главу, стоји тако и тихо се враћа назад. Севши за сто, спушта главу на машину и седи.

 Ина устаје и ужурбано одлази у кабинет.

 Зачувши звук отварања врата, Људа се лаћа куцања.

Ина: А Панас Михајлович још није дошао?

Људа: Не, није. Панас Михајлович је рекао да ће одмах доћи.

Ина (љубазно): А Ви још куцате? Па, већ је касно.

Људа (не гледа у Ину): Треба обавезно да прекуцам до сутра...

Ина: Па како Вам иде сада? Панас Михајлович не може да Вас нахвали. Каже да се ни за шта неће растати с Вама.

Људа (нагло устаје и не гледајући у Ину, с напором): Ја, Ина Васиљевна, хоћу да Вас замолим... Не могу више да радим код вас. Молим Вас да ме...

Ина: Шта-а?! Види ти! Зашто? Је л' Вам тешко?

Људа (жустро): Не, не, уопште ми није тешко!..

Ина: Неко Вас је увредио?

Људа: Не нико ме није увредио. Сви су са мном, као да сам члан породице. И посебно...Ви.

Ина: Па онда у чему је ствар?

Људа: Ја... Морам кући... Недостаје ми...

Ина: Ко Вам то недостаје? Можда имате вереника?

Људа: Не. Али... Ја једноставно не могу... Хоћу кући...

Ина (нетремице је гледа): Па шта ћемо, ако не можете, силом Вас не могу задржати. Јако ми је жао што хоћете да одете од нас. А ја сам већ размишљала: отићи ћемо на лето на село, на дачу, тамо ћете бити слободнији. Па, шта да се ради? Али ја се ипак надам да нас нећете напустити већ данас или сутра. Још ћете недељу – две остати са нама, зар не? Па ми морамо да нађемо другу дактилографкињу. Зар не?

Људа: Ја бих желела да већ сутра отпутујем...

Ина: Та откуд тако изненада?!

 Улази Округлик.

Ина: Па још ћемо попричати. Важи?

 Људа седа за сто и куца.

Округлик (виче с врата): Ина Васиљевна! Извините што долазим овако касно, али вече је тако дивно да сам се ја усудио да дођем да наговорим неког од вас да се одвеземо ван града. (љуби јој руку) Добро вече, госпођице Људо. А где је Панас?

Ина: Изашао је мало да прошета. Сад ће он, причекајте.

Округлик (пажљиво посматра Људу): Немам времена да чекам, драга Ина Васиљевна: месец је тако беспрекорно леп, јоргован тако мирише да је просто страшно што Ви седите у кући. Госпођице Људо, престаните да лупкате ту филозофију, па идемо нас троје напоље.

Ина: Госпођица Људа нема времена, а ми, хајдемо одавде да јој не сметамо да заврши посао. Хајдемо! (узима га за руку и изводи из кабинета у салон)

Округлик: Шта ћу, морам да се покорим оваквој присили. (нетремице шпосматра Људу)

Ина: Наравно да морате. (излазе)

 Људа се ослања лактовима о сто, спушта главу у руке и седи тако, затим се лаћа куцања, па се поново замисли.

Ина: Де, седите, где год хоћете, и причајте шта има ново. Имате ли цигарету? Дајте ми једну, молим Вас.

Округлик (журно јој пружа табакеру): Радо! Изволите, молим. Ви сте очито нешто узбуђени?

Ина: Одакле Вам то?

Округлик: Па, тражили сте цигарету. Жена која не пуши стално, пуши збиг љубави, беса, у ствари, због напетости.

Ина: А зашто ја пушим – због љубави или беса?

Округлик: А Ви... због Панаса и госпођице Људе.

Ина: Какве су то глупости?! Шта то лупетате?!

Округлик: Извините, Ина Васиљевна, ја разумем, Вас вређа што ико може да посумња да сте Ви узнемирени због неке тамо госпођице Људе, али шта да се ради: то је чињеница. Зар не? А?

Ина: Уозбиљите се, Округличе, да нисте случајно попили превише вашег ридесхајмера?!

Округлик: Не, Ина Васиљевна, ја сам ето само свратио на минут до Марије Андрејевне. Она ми је, као свом старом пријатељу, у поверењу нешто испричала. Немојте ме одати, молим Вас.

Ина: А зато он! (весело се смеје) Да, да, замислите: Пан и госпођица Људа заједно куцају на машини! Шта кажете? Пан је придржавао госпођицу Људу за лактове, а она је куцала. Тама, кад је то видела, умало се онесвестила.

Округлик: А знате, Ина Васиљевна, ово је занимљив призор: Ваша уста се смеју, а у очима Вам је бол.

Ина (смеје се): Ма није ваљда!? Јадна ја! Па шта ми је чинити?

Округлик: Да, Ваша ситуација је заиста тешка. Тако идеална верност, љубав, осам година беспрекорне породичне среће и одједном... нека тамо малограђанка... и, што је најважније, Вас варају и Вас сажаљевају. Вас, помислите само! А?

Ина (смеје се): Слушајте, драги Округличе: хиљаду пута сам Вам рекла да Ви нисте фабрикант, већ песник, Жил Верн, Фенимор Купер. Заиста, Ви бисте само да пишете фантастичне поеме.

Округлик: Ала је поносна ова жена! Ала је поносна! То ме просто одушевљава. Панас ће на моје и на Ваше очи љубити другу жену а Ви ћете ми ипак говорити да то није тако. То не сме да буде и тачка! Зар не?

Ина: Жиле Верне, не узбуђујте се.

Округлик: Али, на жалост, то је тако, Ина Васиљевна, тако. И одавно је тако, ако већ хоћете да знате. Има већ недељу дана како сам то приметио у Панасовим очима. А ја његове очи као отворену књигу читам. Али, шта ја ту могу да Вам причам, кад Ви то знате боље него ја. Али, ево, ако хоћете, боље да Вам испричам на шта ће све то да изађе.

Ина: О, Ви сте још и видовити. Де, де, гатајте ми. Хоћете ли да ми гледате у длан?

Округлик: Ја ћу Вам и без длана рећи. Дакле, слушајте: Ви... ћете бити моја.

Ина (запањено га погледа и прасне у искрени смех): Јој, Округличе! Јој, драги! Па Ви сте надмашили Фенимора Купера...

Округлик (спокојно се осмехује): Смирите се и саслушајте ме и видећете да то тако и мора бити. То је врло занимљиво. Ваша љубав већ је свршена. 

Ина: Ух, ал' сам се уплашила!

Округлик: Љубав је свршена. Ви још неко време «нећете ништа примећивати», борићете се и тако даље. А затим ћете једног лепог дана...

Ина: «Беспрекорно лепог!..»

Округлик: Беспрекорно лепог дана Ви ћете се одједном осветити Панасу. Али сурово, болно осветити. А ради тога... Ви ћете га преварити са мном. Да, да, немојте се смејати, управо са мном. Јер сам ја његов друг. То као прво. Ја сам тако ружан. То је друго. Да га преварите с неким другим, то неће тако болети, а са мном... страшно ће га болети и понизити. Онда: Ви сте поносни, Ви ћете се до краја трудити да нико не сазна за ваш скандал. Зар не? Зато ћете га Ви преварити са мном јер знате да ћете својом осветом једном човеку нанети бол – а другог силно усрећити, о чему он дуго година машта, за шта је он спреман на било какав преступ. А то привлачи. Видите ли како то постаје логично, фатално, нужно. И тако ће бити! Ина Васиљевна, видећете, то мора тако да буде!

Ина: А знате, Округличе, морам да признам да Ви прилично лукаву игру играте: кријући се иза отворености или дрскости, Ви ми убацујете у главу унапред смишљене поступке. Ви сте као хипнотизер.

Округлик: Не, Ина Васиљевна, ја само помало познајем људску душу. Да бисте победили госпођицу Људу, ту нову и зато пожељну за Панаса жену, Ви и сами треба да постанете нова и пожељна за њега, треба да привучете пожуду мужјака, која је сада усмерена на госпођицу Људу. А то...

 Ина одједном почиње да се сама за себе гласно и дуго смеје.

Округлик: Могу ли да знам шта Вам је тако смешно?

Ина (кроз смех ): Не... сада... не можете. Једном... једном ћете можда и сазнати.

Округлик: Штета, штета што се не могу смејати с вама сада.

Ина: Ништа зато, кад Вам једног дана будем рекла, смејаћете се. (устаје) И то како ћете се смејати, Округличе!.. Па, много Вам хвала што се тако бринете за нашу породичну срећу и делите тако добре савете, али ја мислим да ћу и без таквих екстремних средстава успети да га задржим. (с шаљивим патосом подиже руке) Све ћу победити! (смеје се) А сада ме извините, идем да спавам. А Ви идите да се возате по месечини и да стварате фантастичне поеме. Важи? (пружа руку)

Округлик: Па видећемо ко ће победити. Ја мислим да ћу на послетку победити ја. И госпођица Људа ће ми помоћи у томе.

Ина (смеје се): Није ваљда? А ја, замислите, мислим да ће госпођица Људа управо мени помоћи!

Округлик: Вама? Чисто сумњам.

Ина: Видећете.

Округлик: Па, видећемо. Мирно спавајте, ако можете.

Ина: А зашто не бих могла? Све најлепше.

Округлик (заједљиво љубазно): Поздравите Панаса и госпођицу Људу.

Ина: Хвала.

 Округлик излази осмехујући се. Ина, намрштена, тихо прилази вратима кабинета и кроз отвор посматра Људу која седи, ослонивши главу на руке. Одмиче се од врата и упућује се ка клавиру.

 Улази Мусташенко, држи се усиљено озбиљно, са спокојно-надменим осмехом.

Ина: Јеси ли срео Округлика?

Мусташенко: Улазио је у аутомобил, нисам хтео да га заустављам и неприметно сам ушао у кућу... И, јеси ли попричала с њом?

Ина: Јесам. Она је, замисли само, прва изразила жељу да оде од нас.

Мусташенко (живне): Ах, стварно? (одмах одмереније) Па, ништа, утолико боље. Значи нема никаквих препрека да завршимо с овом бесмислицом. Драго ми је због тога. Кад одлази?

Ина: Она инсистира да неизоставно оде сутра или чак још данас,одмах.

Мусташенко: А је ли? Хм! Па ништа, дивно, нека иде с милим Богом. Је ли она тамо? (показује главом на кабинет)

Ина: Тамо је. Завршава с куцањем.

Мусташенко (изненада се разбесни): До ђавола! Нема потребе да било шта завршава! Нек се купи одмах!

Ина (све време га нетремице посматра; тихо): Зашто се љутиш?

Мусташенко (не може да се контролише, оштрих покрета): А ти мислиш да се немам зашто љутити? Је ли?

Ина: Мислим.

Мусташенко: Ха! Довести ме у идиотски, гнусни положај некаквог маторог швалера!.. Наравно, њој се то згадило и она бежи. Сасвим разумљиво.

Ина: А откуд је она могла то да примети? Па ти јој се ниси удварао?

Мусташенко: «Ниси се удварао». Већ сама чињеница да она куца у мом кабинету, а може да куца у својој соби јесте удварање! И она то види.

Ина: Па, то је још далеко од удварања. Можда си ти испољио неке друге знаке... пажње према њој?! Стиснуо јој руку или нешто слично. А?

Мусташенко: Ништа јој ја нисам стискао и цела ми је ова прича, у ствари, одвратна! Молим те, води је из мог кабинета и плати јој шта треба. Ми немамо више о чему да причамо.

Ина: Али то руши све наше планове!

Мусташенко: Не наше, него твоје! И тим боље. (хода по соби)

Ина: Мени се чини да она из других разлога жели да оде од нас.

Мусташенко: Мене ти разлози не занимају. Доста с тим.

Ина: Сигурна сам да је она... заљубљена у тебе...

Мусташенко (зауставља се са осмехом): И то врло заљубљена?

Ина: Можда и врло. А бежи она не зато што јој је одвратно, већ зато што не сме да очекује од тебе... пажњу.

Мусташенко: Не измишљај глупости, Ина, боље је да што пре завршиш са овом причом.

Ина: Зашто да завршавам ако постоје све основе да је остваримо до краја?

Мусташенко: Ти хоћеш да ја и даље играм ту ружну срамну улогу маторог развратника?!

Ина: Као прво, престани већ једном да кокетираш са речју «матори»! И, затим, нема ту никаквог разврата, ми имамо наш велики, чисти циљ. Ти си се сложио да ми имамо морално право да га остваримо таквим средствима. Чему онда те непотребне, жалосне речи «матори», «стид», «разврат» и томе слично? Могла бих да разумем када би ти одустајао зато што ти се чини да изазиваш гађење у тој девојци. Али, ако тога нема, а има, напротив, онога што нам треба да бисмо остварили наш циљ, зашто онда мењаш свој став?

Мусташенко: Да, наш циљ је чист, али су нам средства... прљава.

Ина: Шта то значи чист и прљав? По чему су наша средства прљава?

 Мусташенко ћути, шета.

Ина: По чему су прљава?

Мусташенко: Она каљају нашу љубав. Она у наше односе уносе нешто мрачно, нешто... увредљиво, подло, лукаво и... опасно.

Ина: Осећаш то по себи?

Мусташенко: Не по себи, већ по... нама обома. Ти и сама видиш шта радиш. Ти не узимаш у обзир последице до којих може доћи независно од наше воље и жеља.

Ина: Ти се плашиш да ћеш се... заљубити у њу.

Мусташенко: Не плашим се тога, али... бојим се онога чиме не руководи ни наш разум ни наша воља. Ја нисам Бог, нити сам камен! (бесно) И озлојеђен сам и стид ме је што нисам камен! Схваташ ли?

Ина (тихо): Она те узбуђује?

Мусташенко (љутито): Да, она ме узбуђује. Је л' ти драго?

Ина: Јесте. Тако ћемо брже и лакше доћи до циља.

Мусташенко: А зашто су ти усне побелеле? Зато што ти није драго!

Ина: Уста ко уста. Није ствар у томе, већ...

Мусташенко: А ако сад одем код ње и почнем да је љубим, хоће ли ти и онда бити драго? Да је љубим, стежем у наручју исто као што сам тебе. Као тебе!.. И ти ћеш бити овде, у овој соби, а ја и она тамо. Је ли то желиш?

Ина (тихо, равним гласом): Желим, иди.

Мусташенко (брутално): Слушај: ја од ноћас спавам у спаваћој соби! Чујеш ли?! (снажно је грли, хоће да је пољуби)

Ина (снажно се истргне): Не!

Мусташенко: Шта ово треба да значи?

Ина: Не! Немој! Не додируј ме!

Мусташенко: Шта ово треба да значи, кад те питам!

Ина: Иди код ње, ти је желиш.

Мусташенко: Нека она иде до ђавола! Чујеш ли? Ја желим тебе! (прилази јој)

Ина: Не прилази ми! Вриштаћу!

Мусташенко: Јеси ли полудела, Ина?

Ина: Седи тамо. Де, седи, молим те.

Мусташенко: Зашто?

Ина: Седи. Хоћу да ме мирно саслушаш.

Мусташенко (седа): Добро. Реци. Само брзо. И што краће.

Ина (ћути; тихо, одлучно): Иди код ње.

Мусташенко: Ништа више?

Ина: Чекај: ти мораш да идеш код ње. Она ти се свиђа. Значи, чак ће ти пријатно бити. Стани, кад ти кажем. Ја немам ништа против. Само... мораш да ми говориш истину. Чујеш ли ? Целу истину. Немој да ме лажеш и немој да ме сажаљеваш. Ваљда схваташ да ако ми све будеш говорио, неће бити никакве преваре. Реци ми: да ли си је већ љубио?

Мусташенко: Ина, ја то не желим.

Ина: Одговори ми на моје питање. Јеси ли је љубио?

Мусташенко: Ти си стварно сасвим полудела од те идеје.

Ина: Панасе, ја те преклињем, буди искрен, отворен са мном. Само то тражим од тебе и онда ради шта хоћеш. Хајде, отворено ми реци: јеси ли је додиривао? Јеси ли јој стискао руке? Грлио је на неки начин? Ради Бога, немој ништа да сакријеш од мене, немој ништа да ми слажеш. Чујеш ли?

Мусташенко: Ти си једноставно луда! Нисам је љубио, нисам је грлио, руке јој нисам стискао и нећу да је грлим нити уопште хоћу да изводим целу ову ујурдурму! Чујеш ли? Слагао сам те да ме она узбуђује. Рекао сам то зато да бих те приморао да прекинеш са целом овом комедијом! Тешко ми је и стидим се свега овога, и ништа више. Стидим се што Марија Андрејевна и послуга знају да ја већ две недеље због нечега спавам у кабинету, да као да се нешто десило међу нама. Стидим се што ме као гимназијалца затварају у собу насамо с том девојком. Тешко ми је што смо се нас двоје отуђили једно од другог, што се нешто испречило између нас. То је превелика жртва за тај циљ. Ја више не могу и нећу, Ина!

Ина (приближава му се): «Стид», «послуга», «гимназијалац» - све су то глупости. Погледај... (показује рукама величину од око четрдесет центиметара) Зар не желиш ово? А то може бити! Зар све ово није глупост у поређењу с тим? Сам кажи. Па, нека те она узбуђује. Па шта? Она је млада, лепа, ти јој се свиђаш. То је природно... Па ти си филозоф, мој Пане. Ти видиш да је све ово – условно. «Шта ће рећи послуга, Тама, Округлик, људи?» Нека причају, они ништа не знају, ами своје знамо. Иди код ње. (води га за руку) Де, иди.

Мусташенко: Ина, ми играмо опасну игру.

Ина: Никакву уигру ми не играмо. Ми желимо да имамо своју породицу. Иди, можеш да радиш са њом шта год хоћеш. Не мораш ништа да ми причаш. Можеш чак да ме лажеш, да ме обмањујеш, шта год хоћеш. Ја се не плашим. Нека. Само иди. А ако не одеш, онда запамти моје речи: ја у сваком случају нећу бити твоја жена. Чујеш ли? То ћу бити само онда кад будем имала твоје дете. То да знаш.

Мусташенко: Али ја је не желим. Ја желим тебе!

Ина (огорчено): Панасе!.. (суздржава се) Све једно: хтео, не хтео, ти већ колико данас мораш да је учиниш својом љубавницом!

Мусташенко (прасне): Ја ћу је већ колико данас истерати! Докле овако, до ђавола?!

Ина: Панасе, ти не смеш то да урадиш! Чујеш ли ?

Мусташенко: Е па, видећемо! Онда можеш да радиш што год хоћеш . (одлучно креће у кабинет)

Ина: Панасе, чекај! (хоће да је заустави)

Мусташенко: Остави ме на миру! (одгурне је и улази у кабинет затворивши врата за собом)

 Ина се зауставља код врата, хоће да уђе за Панасом, али се не усуђује и слуша.

Мусташенко (прилази свом столу): Госпођице Људо, дали сте завршили с послом?

Људа (чим је ушао Мусташенко пажљиво и кришом погледава на њега; устаје и прилази му са радом): Јесам.

 Мусташенко узима папире и намрштено их прегледа.

 Људа: Панасе Михајловичу! Молим Вас да ме отпустите. Ја више не могу да радим код Вас.

Мусташенко: Да? Па ништа... Ина Васиљевна ми је већ рекла. Изволите. Ја не могу да Вас задржавам. Ако Вам се не свиђа, шта се ту може.

Људа: Свиђа ми се, али... недостају ми моји.

Мусташенко: Ваш вољени?! А? Па добро, добро. Свеједно је ко год да Вам недостаје. Када желите кући?

Људа: Ја бих сутра, ако могу.

Мусташенко: Кад је сутра, онда сутра. Не можете више да издржите раздвојени?..

Па то је разумљиво. Јесте ли можда добили писмо од њега? Је л' Вас зове? А?

Људа: Ја немам никог... таквог.

Мусташенко: Де-де, немате чега да се стидите. Шта је ту страшно: младе су године, то је природно. Па, желим Вам ускоро велику свадбу и срећу у браку.

Људа(окреће се, са сузама и бесом у гласу): Неће бити никакве свадбе ни брака. Не идем ја због тога!..

Мусташенко: Види ти сад! Па зашто плачете?

 Људа ћутке плаче.

Мусташенко: Хм!.. А можда сам Вас ја увредио?.. А?.. Па, госпођице Људо, у чему је ствар?

Људа: Ништа... то је онако... одмах ћу...

Мусташенко (узима је за надлактицу): Де, зашто плачете, а? У чему је ствар? Стварно Вас нисам увредио? Растужило би ме да сам Вам на крају нехотице направио непријатност. Де, реците, и ја ћу Вас замолити за опроштај. Де? (стиска јој руку, узбуђено) Де, зашто плачете?

Људа: Онако, ни због чега...

Мусташенко: Како ни због чега? Де, зашто? (грли је око рамена)

Људа покушава да се извуче.

Мусташенко (одједном је брутално, снажно грли обема рукама, стеже је уз себе): Де, зашто, реци! А? Волиш ли ме? А, волиш ли ме? (Страствено је љуби у уста. Људа премире, затим покушава да се истргне, али је Мусташенко још снажније, бруталније грли, држи је једном руком, другом гаси лампу на столу и води Људу до софе)

 Ина устаје, полако одлази од врата, седа на софу, граби јастук и снажно га гризе.

 З А В Е С А

 ТРЕЋИ ЧИН

 Десно је фасада сеоске улице са терасом. Право је удаљени пејзаж са широком реком у дну. Лево је откривена сеница са стубовима; у њој је сто прекривен столњаком, на којем су постављни самовар, тањири, чаше. Жбуње, лежаљке, сточићи. Јутро.

 За столом седе Ина, Мусташенко, Марија Андрејевна, Округлик, Људа.

Мусташенко (грлећи Округлика око рамена): Не, слушај, Јурице: не организујеш ваљда озбиљно ту експедицију на Јужни пол?

 Округлик: То је најозбиљнија ствар у мом животу.

Ина (весело): А ипак, како Вам је тако чудна фантазија пала на памет?

Округлик(осмехујући се): Хоћу да једном чудном фантазијом избијем из главе другу, још чуднију.(нетремице гледа Ину)

Ина: А хоће ли Вам то поћи за руком?

Округлик (живахно): А Ви мислите да неће?

Ина (суво): А откуд ја да знам? Ваше су фантазије, Ви треба да знате. Мени се само чини да је та нова фантазија само... ратно лукавство за прву. Ида никуда нећете отићи.

Мусташенко: Какво лукавство? О чему то ви?

Округлик: Ина Васиљевна ми не верује. Мисли да је моја експедиција берзанска игра, лукавство. Шта ћу?

Ина: Па, у сваком случају, хвала што сте дошли. Надам се да ћете мало остати код нас? Зар не? Чекајте: нисам Вам заборавила – за цело лето ниједном нисте дошли код нас!

Округлик: И то је било лукавство, Ина Васиљевна.

Ина: Вероватно. (устаје) Па, господо моја, морам вас оставити на тренутак. Панасе, је л' данас шаљеш пошту?

Мусташенко: Обавезно. Ако имаш нешто, дај ми одмах.

Ина: Одмах ћу. (креће у кућу; Људи) А Ви треба да идете на сунце, госпођице Људо!

Мусташенко: Да.да, госпођице Људо! Време је да идете на сунце! А?.. Дозволите да Вас отпратим. (пружа јој руку)

Људа: Ој, шта ће ми сунце. Већ сам изгорела, као рак. (креће)

Мусташенко: Ништа, ништа, потребно ти је. Здравље пре свега. (Округлику) Одмах ћу, Јурице. Да пошаљем пошту.

Округлик: Молим, молим! Осећајте се као код куће.

Људа (тихо, док иду): А зашто јуче ниси изашао? Хоћеш ли изаћи данас?

Мусташенко: Нисам могао, нисам могао – прате нас.

Људа: А хочеш ли изаћи данас? Ако изађеш – лежаћу на сунцу, ако не изађеш – отићи ћу да се купам. Хоћеш ли изаћи?

Мусташенко: Тихо, тихо, гледају нас.

Људа: А хоћеш ли изаћи, хоћеш ли?

Мусташенко: Изаћи ћу.(гласно) Па ево – лезите и сунчајте се. (помаже јој да легне у лежаљку, која стоји десно, крај терасе) Ето тако... Па ево. Лежите.

Људа( тихо):Види па изађи. Ја ћу чекати!

Мусташенко(тихо): Добро, добро. (одлази у кућу)

Марија Андрејевна (пере суђе, тихо): Јесте ли видели, као са женом...

Округлик (истим гласом): И више не крију њену трудноћу?

 Марија Андрејевна: Сама Ина је као сестру пази. Верује да је од неког поштара. Замислите, тако су је залудели да свему верује.

Округлик (осмехује се): Хм... «Верује». Понос, Марија Андрејевна. Умреће, а неће признати. Да – аа. Занимљиво. А шта ће даље бити, шта Ви мислите, Марија Андрејевна? (пажљиво је гледа)

Марија Андрејевна: Шта ће бити? Несрећа. Ина се смеје, а шта се крије иза тог смеха,.. нек се чувају они! Јесте ли видели како је Ина смршала? Сваким даном све више копни. Копни, а смеје се. О, страх ме је, страх ме је. И њих ће уништити, и себе. Све. Попричајте Ви са Панасом, Јурију Михајловичу. А ја ћу са оном. Идите, попричајте, пријатељу. Нека је истера. Можда ће бар Вас послушати.

Округлик: Мислите одмах?

Марија Андрејевна: А зашто да не? Шта да се чека? Ја се за сваки тренутак бојим. Ко може да предвиди шта ће Ина учинити?

Округлик(размишља): Хм?.. Па добро. Успут, и ја ћу написати писмо у град.(одлучно одлази у кућу)

Марија Андрејевна(прилази Људи): Па, девојко,морамо да попричамо. Устаните да лепо седнемо . (седа)

Људа(живахно устаје): А о чему да причамо?

Марија Андрејевна: А о лепој хаљиници за Вас и о Вашем вољеном «поштару»

Људа: Опет ћете да ме грдите?

Марија Андрејевна: Кад бих почела да те бијем и то би ти можда мало било. Де, реците ми једноставно и искрено: није ли већ време да Ви негде одете од нас? А?

 Људа ћутке, широко отворених очију гледа у Марију Андрејевну.

Марија Андрејевна: Озбиљно ти, девојко, кажем, озбиљно. Доста смо ћутали и играли се жмурке. Треба ипак једном и образа имати. Вас смо тако примили, тако смо добри били према Вама, Ина је с Вама као с најрођенијом, а Ви њу тако бесрамно, тако дрско обмањујете, тако нечасно јој рушите живот.

Људа: Кога ја обмањујем?

Марија Андрејевна: Јеси ли ти професорова љубавница?..

Људа: Ма шта Ви то причате?!

Марија Андрејевна: Питам те, јеси ли?

Људа: Нисам…

Марија Андрејевна: Аха. Па, ако ниси, онда уопште немаш зашто да будеш овде. Одлазите, госпођице Људо.

Људа(увређено, постиђено): Кажите то Панасу Михајловичу. Ја већ одавно желим да одем, али он ме не пушта. А ни Ина Васиљевна. А ја хоћу,још колико данас. Одмах. (устаје)

Марија Андрејевна: Чекајте. Немојте да се узбуђујате. Мирно. Да вас Панас не пушта, то Вам верујем. Али да Ина, у то немојте да верујете, па макар Вам тако и говорила. На Инином месту друга би Вас већ одавно отерала ко пса, а од Ине Ви нисте

чули ниједну реч за све што сте јој урадили. Зар не?

Људа: А шта сам јој ја то урадила?

Марија Андрејевна: Девојко! Имај образа. Имај образа, кад ти кажем. Ћути. Боље ћути, али барем немој да лажеш. Ја Вас питам: хоћете ли ко човек да одете од нас? Не бојте се, ми Вас нећемо напустити у таквом стању. Ја ћу Вам одмах дати 20.000, а затим ћу Вам наредних десет година сваког месеца за дете давати по 100. Даћу Вам писмену потврду. Хоћете ли?

Људа: Али шта ће мени те паре? Ја ћу и овако отићи. Ви мислите да је мени лако? Ја и сама хоћу одавно да одем. Не требају мени Ваше паре, ништа ми не треба.Поразговарајте Ви сами са Панасом Михајловичем, а ја ћу, ако треба, одмах…

Марија Андрејевна: А шта ће Вама Панас Михајлович? Ви стварно хоћете да одете? Онда и идите, без питања. А новац не одбијајте. Где ћете с дететом?

Људа: То је моја ствар! Убићу се, а новац од Вас узети нећу. Ја нисам на продају. А без сагласности Панаса Михајлвича ја не могу да одем. А Ви како хоћете.

Марија Андрејевна: Аха, значи тако. Знаш да се он ни за шта на свету неће растати са тобом и на њега све сваљујеш? Знаш да ће Ина радије умрети него што ће се понизти да разговара са тобом о овоме, и на то идеш? О, чувај се, девојко, чувај се, кад ти кажем. Ја сам се понизила да разговарам с тобом, ја сам спремна и на горе. Не дам да неки пробисвет извргава руглу моје дете! Ја се не шалим и слушај моје речи: мени је 65 година, ја сам једном ногом у гробу и није ми жао да остатак свог живота дам за живот свог детета. Нема теби живота овде. Док сам ја жива, тебе овде неће бити. Чујеш ли? Нека ми људи суде, а Бог ће ми опростити јер он види истину. Ето, ја ти рекох, а ти одлучуј како знаш. Само запамти, девојко, ја ћу своју реч да одржим. Имаш рок до ручка. Добро размисли. Чујеш ли? (иде лево, у башту)

 Људа стоји неко време на једном месту, гледајући за Маријом Андрејевном. Затим строго намрштена лица одлази у кућу.

 Здесна, из баште, излазе Ина и Мусташенко с писмима у руци.

Мусташенко (држи се понизно, нежно, покорно): Ти не желиш да будеш са мном ни пет минута?

Ина (смеје се): Веома желим, али тамо је гост – Јуриј Маркович.

Мусташенко: Он пише писмо. (пресече јој пут) Чекај... Овако се више не може. Ти ме избегаваш као да сам ти непријатељ. За цело лето ја скоро ниједном нисам био насамо с тобом.

Ина: И за чудо: жив си и здрав!

Мусташенко: Да, жив сам и здрав, али зашто ме толико мучиш? (с дубоком нежношћу) Ина, де, опрости ми, заборави и дозволи ми да ти се вратим! Сав претрнем и узбудим се кад чујем твоје кораке, твој глас. Ја љубим твоје укоснице и носим их у џепу, као гимназијалац. (вади укоснице из бочног џепа и показује)

Ина (смеје се): Гле, гле а ја се чудим где ми укоснице нестају. Већ сам седам паковања купила. Јесу ли све код тебе?

Мусташенко: Зар ми нећеш рећи ни једну топлу реч? Јеси ли све заборавила? Али, зашто си таква? Па ја сам радио оно што си хтела.

Ина: Хвала. Заслужио си похвалу.

 Мусташенко глади своју руку.

Ина: Можда имаш потребу да ставиш цвикер? Али пре тога ме пусти.

Мусташенко: Ина, ја те волим. Чујеш ли ме, волим те.

Ина: А, врло ми је драго! А ја нисам ни знала.

Мусташенко: Дозволи ми да вечерас дођем код тебе. Дозволи ми!

Ина: Шта-а?!

Мусташенко: Мало ћу поседети с тобом. Седећу тихо и само ћу те гледати. Ина!

Ина: Пане, ти заборављаш шта сам ти ја рекла.

Мусташенко: Ти очито желиш да ја отерам Људу? Је ли?

Ина: Отерај је, али заједно са њом отераћеш и мене.

Мусташенко: Шта ти, у ствари, хоћеш?! Зашто ме мучиш?!

Ина: Ја хоћу да ти запамтиш шта сам ти рекла: ја ћу бити твоја жена онда кад постанем мајка твог детета. Изгледа тако једноставно и јасно. Ти толико сложених филозофских формула памтиш, а тако једноставну формулу не можеш да усвојиш. Оног дана кад она оде из наше куће и остави ти твоје дете, тог дана ја ћу постати твоја жена. Хоћеш ли запамтити то?

Мусташенко: Ја не могу да чекам толико дуго!

Ина: Чекаћеш. И шта ћу ти ја сад? Јесам ли постала «нова» и «пожељна», као што рече један психолог. (смеје се) Боље иди до ње, још ће постати љубоморна.

Мусташенко: Ја ћу је још данас истерати и ти ћеш сносити сву одговорност! Без тебе мени нико и ништа не треба.

Ина: Чудна ствар: пре три месеца теби без ње ништа и нико није био потребан. Сада без мене. Шта ли ће бити кроз три месеца?

Мусташенко: Никад није било тако!

Ина: Пане, ја видим да ти је памћење прилично попустило. То је опасно. Чак се чудим што ми сад дозвољаваш да је помињем. Сећаш ли се како си ми забранио да пишем о њој, да помињем ваше интимне односе? Зар си и то већ заборавио?

Мусташенко: Ја сам то урадио због тебе.

Ина: Из сажаљења према мени? Ах, како си ти добар! И због мене си је водио по разним собама? И заједно с њом си ме сажаљевао тамо? А?

Мусташенко: Није тачно, никада ниједну реч о теби ја с њом нисам проговорио! Ух, до ђавола, како ружно ти о мени мислиш! Како ружно, Боже мој!

Ина: Не верујем. Мора да сте разговарали, она мора да те је испитивала. Видела сам по вама. Ти си јој говорио о мени. Али слушај: ако желиш да ти се ја икада вратим – чујеш ли – ако заиста осећаш нешто према мени, рећи ћеш ми целу истину. Чујеш ли? Ма шта да те питам. Видећемо колико ме волиш. Али не заборави: истину! И да се ниси усудио да се лицемерно окрећеш сажаљењу! Хоћеш ли да причаш?

Мусташенко: Питај.

Ина: Да ли си разговарао са њом о мени? Али истину!

Мусташенко (ћути, с напором): Јесам.

Ина: Да. (на тренутак од бола склапа очи)

Мусташенко: Ина, нема потребе за тим. Зашто?

Ина: А шта си јој причао?

 Мусташенко ћути.

Ина: Питала сам – шта!

Мусташенко: Да те пуно волим... Кад сам те заволео...

Ина: И ти си могао да јој причаш о томе?! Ти си јој допустио да те о томе пита?!

Мусташенко (бесно): Морао сам да јој дозволим! Сама си то тражила! Ја сам те упозоравао. Она није уличарка, она ме је волела, она је имала право на моју интиму. Ти си сама жртвовала нашу љубав! И шта хоћеш сад од мене?!

 Ина (с подсмехом): Шта ја хоћу? Дођи овамо. ( журно одлазе до сенице) Седи. Сад ја хоћу да попричам с тобом. Сада ми реци све. Шта си јој најинтимније о нама испричао? Али истину! Чујеш ли?

Мусташенко (круто): Оно што сам ти већ рекао.

Ина: Ја хоћу да знам детаље. Шта тачно?

Мусташенко: Како смо се упознали.

Ина: И како... и како си ме први пут пољубио? Јеси ли и то?..

Мусташенко: Не.

Ина: Стварно?

Мусташенко: Стварно.

Ина: Је ли те она испитивала или си ти сам?..

Мусташенко: Она.

Ина: А ако ниси хтео да кажеш?

Мусташенко: Увредила би се. Избегавала ме.

Ина: И она је убеђена да ја ништа не знам?

 Мусташенко клима главом.

Ина: И мирне савести ме обмањује?

Мусташенко: Њој је тешко због тога.

Ина: Хе, њој је тешко!.. Али она се усуђује да те пита, усуђује се да дира!... А у исто време је сигурна да у њену интиму нико неће дирнути јер ти немаш коме да кажеш. Ето шта је пикантно! ( одједном грубо) Је ли била невина?

 Мусташенко клима главом.

Ина: Када те грли, како ти се интимно обраћа?

Мусташенко (пригушеним гласом): Чему ово, Ина?

Ина (с мржњом): Реци! Све ми реци! Откри ми све ваше, ја то хоћу, ја то захтевам.

Чујеш ли?.. Шта ти говори?

Мусташенко: «Драги». «Мацо».

Ина (злобно, дуго се кикоће): «Драги»... «Мацо»... А куцо не?.. А како је ти зовеш?

Мусташенко: Доста, Ина. Чему ово самомучење?

Ина: Како си је звао?

Мусташенко: «Мила, добра».

Ина: И још? Интимније! Немој да кријеш! Хајде, реци!

Мусташенко: Доста, Ина, после ћу ти и сам све испричати. Доста.

Ина: Да, сада ћеш ми све испричати! Даћеш ми целу њену душу, до најинтимнијих кутова! А после, кад она да дете, ти јој реци да сам ја све, све знала. Чујеш ли? Она мора то да зна.

Мусташенко: Све ћу ти испричати. Али под једним условом... Испричаћу својо старој Ини, оној која има право на то...

Ина: Шта-а?! Ти се усуђујеш да ми постављаш услове? Ти?! (посматра га презриво, гневно, сужених очију)

Мусташенко (гладећи се по руци, равним, спокојним гласом): Да, усуђујем се, јер те волим.

Ина: Мацо, драги, ти превише...

Мусташенко (устаје, гневно прасне): Ина!!!

Ина: Ах, дирнула сам у оно што ти је најсветије?

Мусташенко: То је себично, немилосрдно, не...

 На терасу журно излази Људа.

Људа (гласно, узнемирено зове): Панасе Михајловичу!

Ина (тихо): Ох, маца је изашла, трчи код ње!

Мусташенко (осврнувши се, оштро): У чему је ствар? Извините, али не могу сада, заузет сам.

Људа (одлучно): Морам да разговарам с Вама! Веома је важно. Одмах! Иначе ћу ја... (напрасито се окрене и утрчи у кућу)

Ина: Иди, тамо се, изгледа, нешто десило.

Мусташенко: Сачекај ме ту. Одмах ћу. Хоћу да завршимо разговор. Хоћеш ли ме чекати?

Ина: Иди, иди.

 Мусташенко журно одлази у кућу. Ина остаје сама, спушта главу на сто и непомично седи, одједном се прене, устане, хоће да уђе у кућу, али се предомисли и седа на старо место.

 Мусташенко журно излази из куће и силази са терасе натмурена лица.

Ина (узнемирено): Шта је било?.. Је л' јој позлило?.. Да није пала?..

Мусташенко: Још горе: она хоће да одмах оде од нас.

Ина: Зашто?! Јеси ли јој рекао нешто?

Мусташенко: Рекла јој је Марија Андрејевна, категорично и ултимативно, да ће је, ако Људа већ колико данас не оде, убити.

Ина: Кад је то било?

Мусташенко: Пре десетак минута. Људа се сва тресе, пакује ствари, неће да разговара, неће ни да чује...

Ина: Тога сам се све време и плашила!

Мусташенко: Да. Али шта сад да радимо? Људа хоће да иде код родитеља. Или ће се негде убити. Она је у таквом стању да свашта може да уради. И то сад, кад већ...

Ина: Морамо одмах да попричамо с Тамом!

Мусташенко: И шта ћеш јој рећи? Да је то моје дете? Да си ти тако желела? Да си ти о свему знала? Можеш ли да јој кажеш то? И да ли си сигурна да је она и тада неће убити, и тебе, и мене за то?..

Ина: Морамо да поразговарамо са њом да не дира Људу док се не породи. А онда ће и она сама отићи.

Мусташенко: Нема наде. Она је одлучила да брани твоју част и породичну срећу. Она је мајка и ја је схватам. И верујем да ће урадити оно што је рекла. И Људа верује. Па и ти.

Ина (оклева): А ако би Људа за то време живела одвојено од нас?

Мусташенко: Онда би могла да уради са дететом шта год хоће. Помисли само: с мојим дететом! Па она сво време жели да абортира. И, наравно, абортираће. А! Сва понижења, сва прљавштина, све жртве – ни за шта! Крај. А зашто крај?

Ина: Све ћу рећи Тами! Она ће разумети. Не може а да не схвати!

Мусташенко: Добро, реци јој. Али, ако не буде разумела, шта онда?.. Схваташ ли да је онда вероватно све пропало, јер ти Људа неће дати своје дете. Ако можеш да гарантујеш за Таму, а ти јој реци.

 Ина ћути.

Мусташенко: Нека Тама оде на неколико месеци до тетка Лине. Она је већ одавно зове у госте.

Ина: То значи да истерамо Таму, зар не?!

Мусташенко: Не да је отерамо, већ...

Ина: То значи – истерати. То значи – истерати. Због оне да истерам Таму! (кикоће се) Замисли само то!..

Људа (излази на терасу са шеширом на глави; гласно): Панасе Михајловичу!

Мусташенко: Одмах, госпођице Људо. Два минута.

Људа: Ја не могу да чекам

Мусташенко: Одмах ћу. Одмах.

 Људа улази у кућу.

Мусташенко: Она се већ облачи.

Ина: Та шта ти хоћеш?

Мусташенко (не гледајући у Ину): Треба некако да одлучимо: ако иде ова, нека иде до ђавола!..

 Ина снажно загризе доњу усну, непомично стоји, гледа у земљу.

Мусташенко (шета се тамо-амо; одједном одлучно прилази Ини, искрено, нежно, топло): Слушај, Инић, нека иде Људа. Шта да се ради? Признајем: то ми тешко пада. Већ сам почео да верујем у остваривост нашег сна. Осим тога... већ сам се.. осећао као отац. И страшно ми је да помислим шта она може да уради са дететом. Али нека. Ми морамо да одаберемо – Људа или Тама. Али ми не можемо то да урадимо Тами. Превише је било жртава. Доста је. И шта ћемо, опростићемо се с нашим сном, и... крај. Рећи ћу себи да нисам имао никакво дете, да је оно умрло и доста. И нека иде и нека ради шта год хоће. Зато ћемо ми повратити наш живот. Ја ћу себи вратити тебе, а то је мени најважније. Зар не, Ина?

Ина (ћути, тихо, замишљено): Значи још и то?.. (чврсто, одлучно) Па, шта ћемо, нека буде тако! Тама мора да оде. Можеш да кажеш Људи да остане.

Мусташенко: Ина, не можемо то да кажемо Тами.

Ина: Шта се мора, то се може. Узимам то на себе.

Мусташенко: Па, ако ћемо тако, онда ћемо заједно то учинити. Али... размисли, Ина, још има времена. Не можемо да будемо тако окрутни.

Ина: Доста, Панасе. Иди, реци Људи да остане.

Мусташенко (стоји ћутке; тихо): Не знам како ћемо моћи то да урадимо. (нежно, тужно) Чему то? Чему то, Ина? Чему, душо моја? Бог с њом. Погледај се – и онако си већ страшно бледа. То је страшније од убиства. Можда ћемо некако с Људом...

Ина: Иди, Панасе, она може нешто да учини себи ( с напором) Ма, иди већ једном, ради Бога.

 Мусташенко, стиснувши зубе, одлучно и брзо одлази у кућу. Ина као скамењена стоји на једном месту.

 Слева се чује глас Марије Андрејевне:

 -А зашто сте пустили то теле у башту? А? Где је Павле? Истерај одмах то теле!

Ина се, зачувши глас, стресе и уплашено покушава да побегне, баца се десно, затим лево, стаје, ослушкује, гледа ка башти и са ужасом, полако и на прстима одлази у кућу.

Марија Андрејевна (улази слева, мрмља): Пустили стоку по целој башти. Баштовани! (тешко, уморно седа, разгледа сто) Ето ни овде до сад нису поспремили. (устаје, поново гледа у башту, виче) А зашто вучеш теле за реп? А?.. Даћу ти ја!

Глас младића: Али оно неће да иде!

Марија Андрејевна: То код тебе неће. Јак си ми ти пастир! (врти главом и поново седа)

 Ина и Мусташенко излазе на терсу.

Ина (застаје, губи дах, тихо): Ја не могу да јој кажем. Реци јој ти.

Мусташенко (тихо): Ина, а можда и да ништа не кажемо, не треба?..

Ина (одлучно, силазећи): Треба!

 Силазе.

Марија Андрејевна (угледавши их): Ви би, Панасе, требало да Вашег Павла мало притегнете. Он више гледа девојке, него башту. Пуна башта стоке.

Мусташенко: Добро, драге воље... Одмах ћу... данас...

Ина (прилазећи Марији Андрејевној, тихо): Тамо, хтели бисмо да попричамо с тобом.

Марија Андрејевно (зачуђено их згледа): А о чему?

 Ина ћути.

Марија Андрејевна: Ма, о чему? Де, реците.

Мусташенко: Видите, Марија Андрејевна... Кхм!.. Дошло је до неких непријатности... Молимо Вас да нас не разумете погрешно, али једноставно, човечности ради...

Марија Андрејевна: Ништа не разумем. У чему је ствар? Ма зашто сте ви такви, као да нешто мољакате?..

Ина: Ти си, Тамо, прилично уплашила госпођицу Људу и она...

Марија Андрејевна: А ипак је рекла? Пожалила се?

Ина: И она хоће да оде од нас.

Марија Андрејевна: Па, хвала Богу, ипак ме послушала. И шта с тим?

Ина: Па, она. Али њени родитељи, кад виде да је она...

Марија Андрејевна: Па што је блудничила?! Добила је шта је тражила.

Ина: Свакоме може да се деси. Зашто да је кажњавамо?

Марија Андрејевна: Ма шта ти хоћеш? Да јој дамо паре? Дајте јој.

Ина: Не паре, него не... треба да је терамо одавде.

Марија Андрејевна (запањено гледа час Мусташенка, час Ину): И ти сама тако хоћеш? Ти?

Ина: Ја.

Марија Андрејевна (Мусташенку): Ето докле сте је довели! И Ви се ни мало не стидите, Панасе Михајловичу? И имате образа да ме при том гледате у очи?

Мусташенко: Немам се ја чега стидети, Марија Андрејевна. Не разумем Вас. То што ми нећемо да упропастимо сироту девојку...

Марија Андрејевна (огорчено): Та барем ћути, лицемеру један! Како се само усуђујеш да ми кажеш тако нешто?! Зар ти мислиш да ја ништа не видим, не чујем, не схватам? Ти мислиш да и мене можеш да обманеш као ову несрећницу? «он не разуме, сирота девојка»... Ах, Боже драги, докле може да сеже људска бесрамност! И ти јадна верујеш да твој моралиста спасава «сироту девојку»? ти си или слепа или су ти тако завртели мозак да сама себе пљујеш, саму себе извргаваш руглу пред људима? Шта су ти то урадили, јаднице моја? До чега су је само дотерали, да она сама задржава љубавницу свога мужа! Сама! То је већ филозофски! Ц-ц!..

Мусташенко: Нећу да се расправљам с Вама. Страшно грешите и једном ћу Вам доказати да сте неправедни према мени.

Марија Андрејевна: Ах, јадничак. Сви су се огрешили о њега.

Ина: Али, кад те молим, Тамо: дозволи госпођици Људи да остане. Кад се породи сама ће отићи.

Марија Андрејевна: Ма, немој се више понижавати, Ина. Па већ ти се сва послуга, цело село смеје! Боже мој, шта се ово ради? Или сам ја већ подетињила или се свет преокренуо па је разврат већ постао закон?!.. Али, боље да своје последње дане проживим на робији, него да допустим ово ругло и бешчашће! Чујете ли ме? Нека се она безобразница што пре носи одавде, или ће је мртву изнети! Ако ти не можеш саму себе да браниш, ако су те они тако залудели, или хипнотисали, шта су ти већ урадили, па ни образа, ни поноса, ни своје воље немаш, онда ја, ја имам и образа и поноса и воље! Чујете ли ме? И нећу дозволити да ми дете извргавају руглу! Докле овако? Да већ колико данас не буде ни трага ни гласа од оне безобразнице! (Мусташенку) Чујетели Ви?.. Доста је било!

 Ина и Мусташенко ћуте.

Марија Андрејевна: «Сирота девојка»! Видите ли докле је дошло? А?

Ина: Де-де, молим те, Тамо... Ја тако хоћу. Ти ћеш касније можда све сазнати. Ја не желим да она оде. Преклињем те!

Марија Андрејевна: Или си ти луда или је ово заиста неки махнит, болестан понос... Али, ти – ниси нормална,Ина. То је јасно. Ти си једноставно ненормална.

Ина: Нека сам ненормална, нека немам образа, немам воље, нека ми се сви смеју, али ја те преклињем, ја те преклињем, Тамо, нека она остане овде и немој да је дираш!

Марија Андрејевна: Слушај, Ина, ако ти ниси нормална, ја сам, кад ти кажем, здрава! Зато више не могу да трпим. Не могу. Немам снаге. Не спавам, не једем, не могу да те гледам, не могу више људе у очи да погледам. Не могу, кад ти кажем! Или она и ова срамота, или ја. Не могу...

Ина: Још неколико месеци...

Марија Андрејевна: Ни неколико дана, ни неколико сати не могу!

Ина (ћути, затим пригушеним, једва чујним гласом): Тетка Лина... те... већ одавно... зове да одеш код ње... Можда би...

Марија Андрејевна (устаје): Како-о? Де, говори даље, говори...

 Ина ћути.

Марија Андрејевна: Значи, не њу, већ мене избацујете. Је ли тако или није? Само реците... Па?

Мусташенко: Вама је овде тешко. Само за то време, док...

Марија Андрејевна (тихо): Шта се ово ради? Мене, своју мајку, која ју је одгајила, на својим рукама носила, мене, зарад мужевљеве љубавнице рођена кћи тера...

Ина: Тамо! Немој тако да причаш. Немој тако да причаш. Де. Не тера те нико, нико те не тера!

Марија Андрејевна: Значи тако!.. Шта сам дочекала! (сломљено седа) Не њу, већ мене. Она јој је, та блудница, ближа, дража. Хтела сам због ње на робију, за њену срећу. А њена је срећа у мужевљевој љубавници – због ње избацује мајку... (устаје) Па, шта да се ради, нека ти Бог да среће. (Мусташенку) Свашта сам о Вама мислила, али да сте спремни на овакво нешто, то нисам ни слутила. Па, шта ћу, морам да идем, кад је већ тако... (креће)

Ина (баца се ка Марији Андрејевној): Тамо! Ради Бога, немој тако да одеш од нас! Ја ћу ти после...

Марија Андрејевна (снажно је одгурне): Бежи, беспотребна, безвољна, одвратна крпо! Тако ти и треба. Крпа и јесте за то да се њоме гадост и прљавштина брише.

 Здесна, иза куће, излази Округлик са писмом у руци.

Округлик (издалека виче): Где си нестао, Пане?! Претражио сам целу кућу и башту. Још ниси послао пошту? (пажљиво загледа све, узнемирено) Шта се десило, господо моја?

 Ина и Мусташенко ћуте.

 Марија Андрејевна: Ништа посебно се није десило, Јурију Михајловичу, кћи избацује рођену мајку из куће. Најуобичајенија ствар. Је л' можете да ме, Јурију Михајловичу, одмах одвезете Вашим аутом до станице или до града?

Округлик (зачуђено гледа у све): У чему је ствар, госпођо? Ина Васиљевна, шта је било?

Ина: Тама одлази од нас.

Марија Андрејевна: Лажеш: Таму избацују. Хајдемо, Јурију Марковичу, одведите ме до Вашег аутомобила. Дајте ми руку, нешто ме ноге...

Округлик (журно јој пружа руку): Али... чекајте... Тек тако, одмах?.. А ствари? Да се обучете?..

Марија Андрејевна: Моја нога више никада неће прекорачити праг те куће. Ако хоће да ми пошаљу ствари – хвала; ако неће – и на томе им хвала. (Ини) Буди срећна, Ина. Од свег срца ти желим да се никад не покајеш због овога. Хајдемо, Јурију Марковичу. (иде на десно, ка башти)

 Округлик се, водећи Марију Андрејевну, збуњено осврће на Мусташенка и Ину.

 Мусташенко се хвата за главу и руши на сто. Ина непомично стоји, гризе усну као човек који ће сваког тренутка завикати од бола.

 Људа тихо, бојажљиво излази на терасу и гледа за Маријом А

ндрејевном.

 З А В Е С А

 ЧЕТВРТИ ЧИН

Соба је украшена цвећем које стоји у саксијама,у вазама на столовима, виси у венчићима на зидовима и плафону.

Ентеријер првог чина

Округлик је сам ; замишљено шета по соби сређујући цвеће, с времена на време се замисли, стоји непокретно, затим се поново лаћа цвећа.

Журно улази Ина са шеширом на глави, с букетима цвећа у рукама ; весело ставља цвеће на сто, скида шешир обраћајући се Округлику још са врата.

Ина: Већ сам стигла! Дуго сам се задржала? Зар не? А Ви радите, душо? Како је Тама?

Округлик: Чини ми се да се одмара од пута. Некако ми је, знате, чудна, Ина Васиљевна. Понекад, на пример, уопште не слуша шта јој се прича. Чини ми се да је чак и болесна. Узгред, обратите пажњу на њену торбицу, не испушта је из руку. Има неку idée fixe.

Ина: О, она има једну једину idée fixe: да ме штити. Зато је и дошла (радосно се смеје). Мила, дивна, Тама! Али те ће идеје још колико данас нестати: нема више од чега да ме штити! Јел ' била овде?

Округлик: Јесте, али ништа није приметила.

Ина: О, приметиће! Све ће приметити! Колико је сати?

Округлик ( гледа на сат ):Пола седам.

Ина: Још пола сата. Округличе мој! Округли, драги, још пола сата! Чујете ли? Чекајте, позваћу Панаса.( Телефонира )11-19, 11-19. Да. Хвала...( Слуша ) Нема га. Он је, значи, код госпођице Људе. Округличе, треба брзо да ставимо цвеће у оне вазе. А Ви сте зумбул ипак ставили тамо? И да знате, веома је лепо тако! Дивно. Имате укуса, Округличе, дајте овамо ону плаву вазу. Само, душо драга, не будите тако кисели. Та ви сте Округлик – а све што је округло је добро, срдачно, весело, а Ви данас нисте Округлик, већ Кислик. Погледајте само како су ове ружичасте руже стидљиво - невине. Просто пожелиш да им шапнеш на уво нешто такво од чега би поцрвенеле. Зар не, Округличе?

Округлик: А Ви им кажите где сте то били, па ће поцрвенети.

Ина ( весело – зачуђено ): Ај? А где сам то ја била?

Округлик ( осмехује се ): Ех, Ина Васиљевна. Каква сте Ви невина ружичаста ружа! Зар мислите да ја не знам сваки ваш корак?

Ина: Па где сам онда била?

Округлик: Спремали сте стан за данашњу селидбу госпођице Људе. Вознесенска, бр.8. Пре две недеље Ви сте га лично изнајмили. Чак сте јуче купили самовар, јер домаћица има само један. Зар не?

Ина: О, па Ви имате добре шпијуне!

Округлик: Нису лоши. Али зар сте Ви, Ина Васиљевна, заиста толико наивни да мислите да је читава ствар у селидби госпођице Људе? И да ће тад Панас бити сасвим Ваш?

Ина: Мислим, Киселиче! Него шта да мислим! Дајте овамо руже. Брзо!

Округлик: Хм!..А дете?

Ина (лукаво, ведро ): А шта са дететом?

Округлик: Па ништа посебно. Само чини ми се да ће, па било то и поштарево дете, Панас седети крај њега даноноћно. Дешава се то понекад с људима.

Ина: Па наравно да ће седети! И ноћ и дан. Сама ћу га сместити крај њега! ( Кикоће се, грли цвеће као да грли дете, љуби га, игра )

Округлик ( зачуђено је посматра ): Извините, Ина Васиљевна, али ... мало ме је страх за Вас.

Ина: Мислите да нисам нормална? То је тачно, Округличе, то је тачно! Треба да Вас је страх. Знате и мене је помало страх.

Округлик: Не, страх ме је од Вашег поноса. И ово цвеће, и ова бурна радост Ваша, све је то, Ина Васиљевна, због поноса. Да – да! Па и Ви сами то у дубини душе знате. И мене, да будем искрен, растужује да вас гледам такву.

Ина (смеје се): У праву сте, драги. Ја сам поносна! Сећате ли се, једном сам Вам рекла: ја ћу победити! ( показује широким веселим покретом на цвеће ) И ево моје победе! Ево!

Округлик: Ина Васиљевна, допустите ми да вам на миру кажем неколико речи. Могу ли?

Ина: Ој «на миру»!.. Па, ништа, реците. А знате, било би лепше да овамо пренесемо онај букет.

Округлик: Не, станите тренутак. Сећате ли се кад Вам се отело из срца :»Ах, да ми је да одем негде далеко, далеко, у Аустралију, Африку, да сасвим, сасвим нестанем?» Сећате ли се ?

Ина: Па ?

Округлик: Ја сам вас тада разумео, разумео сам читаву Вашу страшну ситуацију. И ево, дозволите да Вам сада кажем да сам читаву ову експедицију организовао због Вас, Ина Васиљевна.

Ина: Јесте ли полудели, Округличе ?!

Округлик: Нисам приметио. Знао сам да ће доћи такав тренутак када ће Вам поново бити потребна оперета или ћете пожелети да се убијете или да «одете негде сасвим, сасвим далеко».Тај тренутак ће убрзо доћи, Ина Васиљевна, можда чак за недељу-две. И ето, тада имајте у виду експедицију. То је све што сам имао да кажем.

Ина: Округличе! Ако је тачно да сте због мене предузели читаву експедицију, онда сте Ви луд човек! Схватате ли то? Сасвим луд!

Округлик: Не знам. Ја не мислим тако.

Ина: Па, сада немам времена да разговарам о томе, касније ћемо још попричати, али то је страшна грешка с Ваше стране Округличе. Страшна! Ви ћете и сами то убрзо увидети. А сада дајте овамо букет. Брже, забога. ( сетивши се ) О, Боже! А где су орхидеје? Морате одмах да идете по орхидеје! Цвећара данас не може да пошаље. А ни ја не могу без орхидеја. Округличе, драги, идите одмах! Оне су већ спремне. То је два минута.

Округлик: Радо, радо. Са орхидејама или без њих, ви ћете ипак...

Ина: Ви сте дражесни, Округличе! Ви сте дражесни, Округличе! У стању сам да Вас изљубим. У стању сам да загрлим и изљубим цео свет, сву нашу земљу – јесењу, хладну, прљаву, стару земљу. Округличе, драги! Схватате ли Ви то?

Округлик: Доста, доста. Дакле, да узмем веће или мање орхидеје?

Ина: Веће, највеће! Али брзо. Јој, морам још и да се удесим.

Округлик: Стижем за десет минута. ( излази )

Ина: Али немојте да их поломите! Чујете ли? ( ужурбано загрли цвеће и весело певушећи излази налево )

Пауза

Здесна журно улази Људа, за њом Мусташенко.

Мусташенко: Људо! Стани, кад ти кажем! Шта ће ти Ина Васиљевна?

Људа: Ни за шта. Само ћу јој рећи како отимају дете од мајке. Нека каже шта она мисли о томе.У ствари, рећи ћу јој све! Ја не могу више! Нека зна све!

Мусташенко: Остави се глупости, Људо. Ина није код куће. Стоти пут ти кажем:

детету ће тамо бити боље него код тебе.

Људа: Без мајке? Боље без мајке?!

Мусташенко: Али ти си сама пристала, до ђавола!

Људа: Била сам глупа. Шта сам онда знала? Зар сам знала шта значи бити мајка? Да ја своје дете дам?! Ма да ми дате милионе, да ме сечете на комадиће – не дам! Какво неговање?! Па ко може боље да негује него мајка? Па одузмите дете кокошки, куји, она ће вам очи ископати. Зар сам ја гора од кује?

Мусташенко ( хода по соби, глади се по руци; затим ужурбано вади цвикер, ставља га; врло суздржано, одмерено, озбиљно ): Али Ви заборављате, госпођице Људо, да и ја имам права на наше дете. Ви сте ме преварили. Да, Ви сте ме преварили: рекли сте да ћете дати дете на усвајање. Да сам знао да ћете се тако понашати, не бих Вам дозволио да родите моје дете. Не бих допустио!

Људа: Нисам Вас преварила! Ја нисам знала. Зар сам ја тако страшна, тако лоша да не могу имати своје дете?! Одведите те ме у неко друго место, живећу тамо са Михасом, нико нас неће познавати.

Мусташенко: Ја не могу да не виђам своје дете.

Људа: Па, онда ме оставите овде; долазите ако хоћете и сваки дан.

Мусташенко ( врло смирено, тихо ): Не могу ни то. Ина Васиљевна ће тада знати да је то моје дете.

Људа: Ина Васиљевна, Ина Васиљевна ! Значи, ја због тога морам некоме да дам своје дете? Ма никад!.. Само преко мене мртве...

Мусташенко ( одједном прасне, гневно, прилазећи јој ) : Не, даћеш га! Чујеш ли ти?!

Људа: Никад!

Мусташенко: Даћеш, кад ти кажем! ( баца се на Људу, стеже је за грло ) Проклетнице!.. Хоћеш ли дати, реци?

Људа ( кркља и врти главом ): Не!.. ( Ноге јој клецају )

Мусташенко ( пренувши се испушта Људу, брзо одлази од ње, скида цвикер, љутито, али тихим гласом ): Не дам ти дете! Чујеш ли?

Људа: Кад позовем полицију, даћете. Ја сам мајка, дете је моје! ( увређено почиње горко да плаче) Зашто?! Волела сам Вас, руке сам Вам љубила... Добро, не волите ме више. Али да тако?! ( зајецавши устане и брзо излази )

Мусташенко: Људо! Људо! ( трчи за њом )

Улазе Ина и Марија Андрејевна. Пауза. Ина у другој, празничној одећи. Марија Андрејевна је ископнела, смршала, више не хода одмерено и достојанствено, већ погнуто, несигурно. Поглед замишљено – затворен, одсутан.

Ина (загрливши Марију Андрејевну води је до фотеље, смешта је, радосно је милује): Ево, опет си код своје куће. Седи, Тамице... Ево овде, ево... овде. А ја ћу поред тебе, као некад. ( клекне испред Марије Андрејевне, привија се уз њу ) Тамице моја! Једина! Де, загрли своју безобразницу. Загрли је како треба. Дај овамо ту твоју торбу. Нека стоји овде. Загрли ме... Ето тако. Сада је тако спокојно, тако удобно. Ја сам сасвим, сасвим код куће. Како је тихо. Како је божанствено, радосно тихо, Тамице! Зар не? Чујеш ли?

Марија Андрејевна: Да, да, добро, дете, добро... А госпођица Људа се, значи, данас сели?

Ина: Данас, Тамице, данас. Сад, за пола сата. И сасвим, заувек, Тамо. Бићемо сами као некад. И још ће лепше бити. Још лепше, Тамице! Видећеш!

Марија Андрејевна: Дете моје драго!.. Јаднице моја!

Ина: Ја јадна!? Тамо! Па нема срећнијег човека од мене! Знаш ли то? ( устаје ) Погледај само. ( показује на цвеће око њих ) Напољу почиње зима, а код мене је пролеће. Видиш ли: та ово је празник! Ма не можеш да замислиш како сам срећна Тамице! Једном ћу ти све – све испричати. И ти ћеш све разумети и нећеш ме осудити, јер ... победницима се, Тамо, не суди. Али, Тамо!.. Не, ти не можеш да замислиш ни десети део огромне радости коју ми доноси данашњи дан! Пре свега, ти си овде. Али то као да је тако и требало да буде, да се ти баш данас вратиш код нас. Знаш, у стању сам да поверујем у неке тајанствене силе...

Марија Андрејевна: Да, да... А где се сели она девојка, Људа? Је л' далеко?

Ина: Не, живеће овде, у граду.

Марија Андрејевна: Требало би да се ипак лепо опростимо с њом.

Ина: Да наравно. Зашто бисмо се љутили на њу?

Марија Андрејевна: А и ја бих хтела да се помирим с њом. Огрешила сам се о њу. Можда да спремимо чај или кафу и да је позовемо овамо да поседимо мало и опростимо се са њом. Незгодно ми је да тражим опроштај од ње, а овако би било као да ништа и није...

Ина: Ма какав опроштај?! Бог с тобом!..

 Марија Андрејевна: Па, не опроштај, него овако, да се помиримо. Ипак се нисмо лепо растале онда.

Ина( пажљиво, нетремице, подозриво посматра Марију Андрејевну ): Глупости! Уопште нема никакве потребе да спроводимо некакве церемоније.

Марија Андрејевна( сво време говори равним, тихим гласом, гледајући у земљу ): Ма каква је то церемонија – попићемо заједно кафу у знак опроштајног поздрава.

Ина: Али шта си запела за ту кафу?

Марија Андрејевна: Да поседимо... попричамо. Шта ту има лоше?

Ина( гледајући сво време зачуђено у Марију Андрејевну топло је загрли ): Бог с њом, Тамице, нека иде без икакве кафе! Не треба. Одмах ћу позвати Пана да га питам у колико сати одлази. Рећи ћу ти, у поверењу, да нам је она већ дозлогрдила, посебно Пану. Он једва чека да она већ једном оде. ( трчи до телефона ) Одмах ћу га питати.

Марија Андрејевна( устаје): Питај, питај. А ја одох ипак да кажем Хани да послужи кафу овде. Још одавно сам јој наредила. А ти позови Панаса и госпођицу Људу. Позови, дете...

Ина: Тамо! Али чему све то? Буди сигурна да...

Марија Андрејевна: Тако треба, тако треба, та немој да причаш...( излази)

Ина ( осмехује се, телефонира ): 11- 19... Да. Хвала.(чека ) Пане? Где си био? Код ње? Дођи брзо овамо... Одмах, одмах дођи. Сместа! Чекам те... ( одлази до цвећа, поправља га, премешта,певуши. Примети на фотељи заборављену торбу Марије Андрејевне, брзо је отвара, вади кутију с кексом, намрштено разгледа; оставља је у торбу и одлази у други део собе )

Марија Андрејевна( улазећи): Заборавила сам своју торбу. Остарило се! А, Боже мој!

Ина: Стварно? А где ти је торба? ( као тражи ) А, ево је! ( пружа јој ) Какви су ти то лекови, Тамице? Твој неизбежни морфијум?

Марија Андрејевна: Да, морфијум, морфијум. Ах, стара глава!.. ( излази, незадовољно вртећи главом )

 Ина намрштено, замишљено гледа за њом, затим весело одмахне, као да одбацује неку мисао, поново почиње да сређује и размешта цвеће.

 Улази Мусташенко са цвикером, држи се суздржано и озбиљно.

Ина ( притрчава му ): Хоће ли ускоро? Код мене је све спремно. Може ако хоће и одмах да иде. Чак сам наредила и самовар да ставе.

Мусташенко: Пакује се.

Ина: Стварно?( ватрено, радосно грли Мусташенка ) Пане, Пане! Напокон! Напокон могу с тобом да се поздравим како треба. Здраво да си, Пане! Ти си тако дуго, тако далеко био од мене, мој муж, мој вољени, мој... једини Пан...( одједном ) Ма шта је то са тобом? ( узнемирено ) Шта се десило?

Мусташенко: Она одлази с дететом.

Ина ( запањено, не разумевајући ): Како с дететом?!

Мусташенко ( уморно седа ): Да, она неће да да дете.

Ина ( ћути, тихо): Не разумем... Неће да да. Коме неће да да?

Мусташенко: Никоме. Ни на усвајање, нигде. Узима га са собом.

Ина: Стани мало... Како то? Ја, извини, не разумем баш најбоље. Значи...

Мусташенко: Значи нећемо имати дете. Она ни за шта на свету неће да га да.

Ина ( ћути, пригушено ): Али она је рекла?.. Можда се боји да ће...

Мусташенко: Ничега се она не боји и ништа не жели. Нудио сам јој менице, новац,све; обећавао сам да ћу одлазити код ње, да ћу је волети, претио сам да јој нећу дати ни динара и да се никад нећу видети с њом, стезао сам је за грло, клечао пред њом. Ни –за-шта!..

Ина ( с ужасом ): Боже, шта се ово дешава?!

 Мусташенко седи држећи се за главу.

 Пауза.

Ина ( полако, тихо реч по реч ): Нећемо имати дете...

 Пауза.

Ина ( још тише ): Нећемо имати дете.( одједном бризне у очајан, сув и испрекидан горким јецајима плач, али одмах се заустави и успе да се смири )

 Мусташенко на тренутак подиже главу и спушта је на дланове.

 Пауза.

Ина ( устаје, љутито ): Нећемо имати дете!! Схавташ ли тај ужас?! Схваташ ли?! Значи све, све је било само зато да она добије дте?! Своју сам љубав, понос, част газила, каљала, руглу извргавала, своју сам мајку понижавала пред неком... и све зато да би она..! О, не! О, не!.. То се неће десити!.. ( потпуно ван себе бесно се баца ка столу, гневно тражи нешто оштро, баца ствари на под )

Мусташенко ( уплашено јој притрчава, смирује је ): Ина, Ина, смири се!.. Не треба!.. Ина!..

Ина: О, не! Убићу је!.. Отећу јој!.. Она мора! Она не сме! Грло ћу јој прегристи!

Мусташенко ( грли је,држи је ): Ина, Ина, немој тако. Душице! Добра моја, немој... Стани мало! Седи! Смири се! Попричаћемо.

 Ина се ослобађа из загрљаја, смирује се.

 Мусташенко се полако одваја од ње и седа на своје место погнувши се.

Ина( одједном, сурова, одлучна израза лица ): То се неће десити! Она мора да да дете! Ти мораш да га узмеш, ти си отац.

Мусташенко: Закон је на њеној страни. Како да ја узмем?

Ина: «Закон»! Али постоји виши закон: закон праведности! Ја сам мајка том детету, а не она! Она га није желела, плашила се, мрзела га, она је хтела још у првом месецу да га убије. А ти и ја смо га чували, ти и ја смо га призивали у живот, ми смо га желели. Ко је права мајка? Ко? Ко има стварно право на то дете?

Мусташенко: Ко год да има, дете ће остати код ње и ми ту ништа не можемо.

Ина: Можемо! Рећи ћу јој све. Захтеваћу своје право. Она не сме да ми не да моје дете, ако има образа. А ако хоће да те уцењује тим дететом, ако њиме хоће да те веже за себе, онда... онда ћемо видети! Ја ћу се борити за свој живот!

Мусташенко: Нема смисла, Ина, да разговарамо с њом. Само још једно понижење, још једна срамота и мука. Неће га дати. Она не жели да уцењује, али она не признаје твоје право, јер је она...целим својим бићем осетила у себи мајку. Схваташ ли, мајку. Никаква логика, никаква праведност, ништа то неће помоћи. Сами смо дозвали силу која је јача и од нас, и од ње, и од свега...

Ина: Значи, крај је свему?!

Мусташенко: Крај.

Ина: И ти се тако лако мириш с тим ? Она узима твоје дете и ти чак нећеш имати право да га видиш? Ти се мириш с тим?

Мусташенко ( устаје, љутито, с муком у гласу ): А шта треба ја да радим, реци ми?! Шта?! Хајде, реци сада! Сама си ово хтела. Ти си тражила ђавола. И шта ћемо сада да радимо са њим? Шта да урадим да ме не обузима слепи ужас кад само помислим да ће она однети моје дете? О, да је проклет онај дан кад сам пристао на ово! Постао сам звер. Гола, примарна звер. Упао сам у неки вртлог мрачних, страшних нељудских сила, које ме окрећу као перце. Више не размишљам ни о чему, ништа ме не интерсује, равнодушан сам према свему. Наука? Филозофија? Универзитет? То више не постоји. У мени је само неки животињски крик, туга, страх за онај комадић живога меса. Ноћу се грчим од сопственог стида, бојим се самога себе. А ти ми сипаш со на рану и питаш како могу да се мирим с тим!.. Плашио сам се овога. Од првог тренутка како сам је видео с дететом, како сам приметио у њеним очима онај мрачни сјај грабљивице, кад је она први пут дојила дете, још тада ми је срце претрнуло. Још тада сам схватио да га она неће дати и да је смешно и сумануто чак и говотити о томе. Можемо је исећи на комадиће, а она неће испустити дете из загрљаја. Јер она је – мајка. Ти си заборавила да је» закон «, како си ти рекла, « закон « за све...

Ина ( тихо): И шта ће сада бити?

Мусташенко: Откуд ја да знам? Кад би ми неко рекао шта ће бити, како да изађемо из овог страшног ћошета у које смо сами себе сатерали!

Ина ( продорно се загледа у Мусташенка ): Али ипак мислиш ли ти нешто да урадиш са свим овим?

Мусташенко: Шта ја ту могу да смислим?

Ина: Треба се борити за себе.

Мусташенко: Како?!

 Ина ћути и не скида поглед са њега.

Мусташенко ( и он гледа у њу, схвата, са страхом ):Ина! Шта то смишљаш?!

Ина: Она нам одузима живот. Ми морамо да се бранимо.

Мусташенко: Ина, јеси ли полудела?!
Ина: Али мени одузимају живот! Живот ми одузимају!

Мусташенко ( журно јој прилази, грли је, с дубоком, ганутом нежношћу, тугом ): Јаднице моја, једина моја!.. Остави се таквих размишљања... Остави се срећо моја. Та то је болесно,сумануто. Остави се тога. Хајде, де. Па шта да се ради, још једном нас је задесила несрећа. И подносићемо је чврсто, нећемо падати у очај и безумље. Закон је виши од нас. Живећемо као што смо и пре овога живали... Можда и лепше... Немој Ина, немој.

Ина ( нежно се ослобађа, одлази до цвећа, махинално га намешта;разбијеним, равнодушним гласом ):Шта ће бити сада са оном... с Људом?

Мусташенко: А шта с њом? Нека иде у онај стан и готово.

Ина. Хоћеш ли одлазити код њих?

Мусташенко ( ћути,тихо ): Не, очито више нећу ићи.

Ина: Ићи ћеш. Тамо ће бити твоја права породица. Породица је тамо где је дете.

Мусташенко ( с муком ): Али, Ина, зашто себе мучити без потребе! Ионако ми је тешко, страшно ме боли, али ако кажем да нећу, онда већ знам шта причам. Зашто још и !.. Ех! ( одмахује руком, седа у фотељу и спушта главу у руке )
Ина ( прилази му, нежно га милује по глави ): Ово је наша друга операција, Пане. Сада смо исти. Сада ћемо бити једно другоме и деца и родитељи и породица. Да, мој Пане, да драги мој.

Мусташенко је зграби за руку, ватрено је љуби, притиска своје лице уз њену руку.

Ина ( милује га другом руком по глави, с љубављу, тужно ): Ми смо јадни сирочићи. Данас смо сасвим, сасвим постали сирочићи.

 Мусташенко одједном узнемирено подиже главу и ослушкује.

Ина: Шта је било?

Мусташенко: Учинило ми се?.. Је л' то Михасик заплакао?

Ина: Ја ништа нисам чула.

Мусташенко: Можда му је нешто урадила?( устаје ) Она је у таквом стању да га може зграбити и без ичега истрчати.

Ина: Нека истрчи, сад је свеједно.

Мусташенко: Де, како тако? Напољу је хладно, снег је мокар. А он је и онако болешљив. Чекај, погледаћу. Сигуран сам да је заплакао.( брзо излази )

Ина се бледо, горко осмехује и тако стоји неколико тренутака. Затим се нагло, снажно усправи, климне главом као да одговара на нечије дозивање и с претњом у гласу, зло и весело говори за себе» А – а?» Брзим корацима одлази до звонцета, звони; нестрпљиво шета по соби, весело се осмехујући. На вратима се појављује слушкиња.

Ина: Хана, реците Марији Андрејевној да ја чекам кафу. Сместа је послужите овде! Чујете ли? Сместа! Сместа!

 Служавка поклонивши се излази.

 Код последњих Ининих речи улази Мусташенко.

Ина :И шта?

Мусташенко ( намрштено ): Ништа. Одлази.Послала је по кола.

Ина: Тако брзо?

Мусташенко: Ништа не носи са собом. Неће да узме ни динара од мене.

Ина: Само дете? Браво! Она лукаву игру игра, она зна да ће касније све узети помоћу њега. Уцењивач!

Мусташенко: Она је – мајка. А за то се много шта може опростити.

Ина: Она мајка? Та прорачуната, бездушна, нечасна малограђанка, која без трунчице стида обмањује мене у мојој сопственој кући и уцењује дететом? Да јој опростим?! Ха!

Мусташенко: Ах, Ина, ти о њој мислиш горе него што заиста јесте! Ако би тебе давили и отимали ти сопствено дете...

Ина: Добро, доста, нећемо више о томе. Али не можемо је ипак пустити да иде кад је у таквом стању. Бог зна шта може да уради с дететом. Она сада ни наш стан неће прихватити?

Мусташенко: Наравно.

Ина: Морамо да се помиримо с њом! Сместа!

Мусташенко: Покушај.

Ина: Па ти то можеш да урадиш кад год хоћеш! И ти, детета ради, мораш то да урадиш. Чујеш ли? Иди, помири се с њом и доведи је овамо.Тама и ја решиле смо да је позовемо на кафу и да се опростимо с њом. Она ће видети да ни ја ни Тама немамо ништа против ње и тако ће мирније отићи и прихватиће све од тебе. Иди.

Мусташенко: Ма неће се она помирити и неће доћи овамо. Можда и она има поноса, стида, образа?

Ина: Ако те воли, опростиће и заборавиће све. Годину дана је она заборављала и на стид и на образ. И још једном ће заборавити. Де, иди,иначе ће она узети дете и отићи ће без речи. Брзо, иди!

 Мусташенко неодлучно излази.

 Ина ужурбано почиње да поспрема сточић за кафу.

 Улази Округлик с орхидејама.

Округлик ( с врата ): Могу ли? Нисам закаснио?

Ина: А, Јурије Марковичу? Дошли сте? Хвала, ставите их негде.

Округлик: А како су дивне. А? Погледајте само. Беспрекорне!

Ина ( одсутно): Да – да, врло су лепе. Хвала, душо, хвала.

 Округлик зачуђено погледа у Ину.

Ина: А сад ћемо да пијемо кафу, Јурије Марковичу. Испраћамо госпођицу Људу. Последњи поздрав. Последњи, Округличе! И онда... Али што не долази Тама?

Округлик: Могу ли да Вас питам, Ина Васиљевна, шта се десило?

Ина: Где?

Округлик: Код Вас.

Ина: Ништа. Баш ништа. А откуд Вам то? Зашто питате?

Округлик: Ма онако... Учинило ми се да...

Ина: А Вама се све неке глупости чине!.. А, напокон!

Улази Марија Андрејевна, а за њом служавка с кафом, која, пошто је послужила кафу, излази.

Ина: Браво, Тамо! Страшно ми се пије кафа. Сад ће доћи Панас с госпођицом Људом. (Округлику ) Тамица хоће да се, како је ред, поздрави с госпођицом Људом. А и ја. Она је добра девојка. Зар не, Тамице?

Марија Андрејевна( сређујући сточић ): Јесте, дете моје, јесте. Јесте...

 Округлик зачуђено погледава на обе.

 Улази Мусташенко.

Ина: А госпођица Људа?

Мусташенко ( збуњено ): Она не може, много је боли глава...

Ина ( живахно ): Глава? О, значи... Значи треба да узме неколико капљица морфијума! Пане, обавезно је доведи! Чујеш ли? Реци да ћемо је одмах излечити. Она не може да оде у таквом стању. Никако не може! Чујеш ли?

Мусташенко ( поздравља се с Округликом, усиљено се осмехујући ): А осим тога психа јој је у некаквом чудном стању. Боји се да се и на тренутак одвоји од детета.

Ина: Боји се...

Марија Андрејевна: Па то се често дешава с младим мајкама. Али ништа страшно, нека дође с дететом. А ако је боли глава, онда бисмо заиста могли да јој дамо капи. Доведите је, доведите је. Зашто да седи тамо сама?

Ина: Па наравно, она може и са дететом да дође. Али обавезно, обавезно мора да пре него што оде мало буде с нама. Иди, Пане! Пане, иди!

 Мусташенко збуњен, нагло, одлучно излази.

Округлик: А госпођица Људа то стварно данас одлази? С дететом?

Ина: Ма увртела је себи у главу. Мора баш данас.

Марија Андрејевна: Младе мајке су често помало ненормалне. То је нормално.( сипа кафу, окреће леђа, вади бочицу из торбе)

Округлик ( осмехујући се ): Изгледа да у ствари нормална ненормалност данас постаје нормалност.( нагиње се ка Ини и показујући главом на Марију Андрејевну тихо ) Шта ово треба да значи? Марија Андрејевна с Људом?..

Ина ( такође тихо ): После ћу вам, после ћу испричати. Не обраћајте пажњу. (гласно) Дакле Ви,Јурије Марковичу, одлазите у експедицију? Тужно, тужно. ( кришом прати шта ради Марија Андрејевна и видевши да је извадила бочицу, узима Округлика под руку и одводи га до цвећа ) А видите, Јурије Марковичу, како се ове боје лепо слажу. Зар не? Зар не? ( гледа како Марија Андрејевна сипа из бочице у шољицу )

Округлик: Да, предивно... ( одједном се, пренувши се, загледа у Ину зачуђено, уплашено) Шта Вам је, Ина Васиљевна?

Ина: А зашто?

Округлик: Страшно сте пребледели и тако сте ми стегли руку да...

Ина ( кроз смех): Ма нисам ваљда? Нисам приметила. Устала сам па ми се завртело у глави.

Округлик: Можда бисте да седнете?

Ина ( кроз смех ): Ма шта Вам је! Већ је прошло.

Округлик: Али Ви сте страшно бледи!

Ина: Ма, глупости! А ево и Панаса са госпођицом Људом.

 Улази Људа, за њом Мусташенко, збуњено се осмехујући. Људа се држи суздржано, стидљиво, бојажљиво.

Мусташенко ( осмехује се весело и гласно ): Па ево! Једва сам измолио госпођицу Људу. Страшно се плаши да јој неко не украде њено скупоцено благо. Никоме не верује.

Марија Андрејевна( иде у сусрет Људи ): И добро ради, што не верује. Здраво, госпођице Људо. Молим, дођите овамо код нас. Шта је било, било је, заборавићемо на то. Свако може да погреши. Седите, молим Вас.

Људа ( тихо): Хвала. Али ја... морам одмах да идем.

Марија Андрејевна: Ви заиста намеравате да ноћу путујете с дететом?

Људа: Морам... чекају ме.

Марија Андрејевна: Боже ме сачувај! Ко је још тако радио?

Мусташенко: Видите, госпођице Људо, сви Вам то кажу.

Људа: Не могу... морам одмах...

 Ина стоји бледо се осмехујући.

Округлик ( узнемирено је гледа, тихо): Ина Васиљевна, можда би било боље да седнете.

Ина ( не погледавши Округлика, покушавајући да равним кораком дође до Људе, врло учтиво): Изволите, седите, госпођице Људо!

Људа: Хвала... Ја сам само... Хоћу одмах да идем.

Ина: Ма где да идете? Нећемо вас пустити. Не можете још, треба још да останете у кревету. Седите, седите. Боли Вас глава?

Људа ( седа): Боли.... Мало.

Ина: Даћемо Вам капи, престаће. Обавезно треба узети капи! Тамо, мора да имаш негде морфијум. Треба да дамо госпођици Људи неколико капи.

Марија Андрејевна: Имам и капи, али је најбоља кафа.( одлази до сточића )

Ина: Не, не, обавезно треба ставити у кафу и неколико капи морфијума! То чудно помаже! Знам то. Ти, Тамо, ништа не знаш. Дај овамо! Дај ми твоју бочицу с морфијумом, сама ћу сипати госпођици Људи... Дај!

Марија Андрејевна: Али...

Ина ( нестрпљиво ): Дедер, дај, Тамо! Две капи, то је неопходно.( узима торбу, вади бочицу и капље у Људину шољицу, занесено причајући за то време ) Ништа ти не знаш. Две капи морфија са кафом. То је одлично против главобоље. Ја то стално радим. Ево, готово. Одлично. Сада ће госпођица Људа дивно да заспи.( Људи) Ви данас, наравно, никако не можете да идете. Одмах ћете лећи да спавате, лепо ћете се испавати, а сутра ћете отићи. Јел тако?( пажљиво приноси шољицу Људи )

 Људа се све време осећа тешко, хоће нешто да каже и не усуђује се.

Ина ( пружајући јој шољицу ): Изволите, госпођице Људо. Попијте, мила, одмах ће Вам бити лакше... Попијте, душице...

 Људа одједном у заносу хвата Инину испружену руку и ватрено је љуби.

Ина ( као да је ударила струја, цела се укочи ): Шта Вам је?! Шта Вам је?!

Људа: Нисам достојна ваше нежности! Ја сам ниска, лоша, требало би ноге да Вам љубим, а Ви мене тако...( бризне у плач )

Мусташенко ( тихо): Госпођице Људо, госпођице Људо!.. Пустите то... Де, доста!

Ина ( неко време скамењено стоји, не скидајући запањени поглед с Људе, затим изненада, као случајно испушта шољицу на под, тихо узвикнувши ): Јој!.. Боже!..

Марија Андрејевна( јурне ка Ини ): Шта си то урадила?! Шта си?! Ох, Боже мој!.. Ох, Боже мој!..

Ина ( грлећи Марију Андрејевну, као зачуђено, смирујући је): Тамо, Тамице! Зашто вичеш, зашто? Па шта је ту страшно? Испустила сам и ...

Марија Андрејевна( одмах клоне ): Ху! Како си ме уплашила! Чак су ми се ноге одузеле. Јурије Марковичу, помозите ми... Идем да легнем...( Округлик јој притрчава )

Ина: Опрости ми, Тамице! Де, опрости ми!

Марија Андрејевна: Ништа.... ништа....( узима Округлика под руку ) Остарило се.... Ништа... Опростите ми.

Округлик ( води је): То је од пута. Преморили сте се, Марија Андрејевна.

Марија Андрејевна: Да, да, може бити, од пута... Може бити.( излазе)

 Ина уморно седа и руке јој сломљено клону.

Мусташенко: Госпођице Људо, сачекајте мало...

Људа: Не, не, боље је да пођем!! Боље је да пођем!!( одлази готово трчећим кораком)

Мусташенко хоће да пође за њом.

Ина: Панасе!

Мусташенко: Одмах ћу, Ина, само...

Ина ( снажније): Панасе!

Мусташенко: Одмах ћу. Само ћу... Одмах ћу, одмах!( брзо излази )

Ина ( неколико тренутака с горким осмехом врти главом. Смирује се, седи непокретно. Затим одједном одлучно строго устаје и одлази до врата с леве стране, отвара их и зове ): Јурије Марковичу! ( када се појави Округлик, подигнутим, али хладним, строгим гласом тоном говори ) Јурије Марковичу, можете ли да одмах, сместа одвезете мене и Таму одавде, а да нико, чујте ли, нико ништа не зна о томе?

Округлик: Мислим да могу... Али...

Ина: У том случају идите до Таме и реците јој да морамо одмах да идемо. Је ли Вам ту аутомобил?

Округлик: Ту је.

Ина: Идите. Одмах ћу доћи. Ако сретнемо некога на улазу, водимо Таму код лекара. Чујете ли?

Округлик: Чујем.

Ина: Идите, обуците Таму. Одмах ћу.

 Округлик журно излази. Ина одлази до стола и брзо пише поруку коју ослања на лампу на столу. Узима фотографију са стола, вади је из рама и приноси је грудима. Затим кида венчиће са зидова, вади цвеће из ваза, обара вазе, гази по цвећу. Гаси светло, остављајући упаљену само лампу на столу. Стоји непомично неколико тренутака, разгледа собу као да се опрашта и брзо излази на лево.

 Пауза.

 Улазе Мусташенко и Људа обучена у капут, са шеширом на глави и дететом у рукама.

Мусташенко ( осврће се по соби ): Шта је ово? Мрак је. Нема никог. Ина! Госпођица Људа хоће да се поздрави с тобом. Ина!.. Шта ово значи?( види поруку на столу, јурне, чита, затим тешко седа и спушта главу на сто)

 Људа непокретно стоји очију широко раширених од запрепашћења. Дете почиње да плаче. Људа га ућуткује, смирује. Чује се пригушена аутомобилска сирена. Дете још гласније заплаче.

 Мусташенко на плач детета брзо и узнемирено подиже главу, гледјући га.

 Људа седа, журно раскопчава хаљину на грудима, ставља дете на груди и умирујући га пева успаванку и љуља га. Мусташенко поново спушта главу на сто. Наступа тишина.

 Полако се спушта завеса.