Борис Олијник

Сатанизација Срба, коме она треба?

• Радослав Пајковић: Запис о песнику
• Борис Олијник: Сатанизација Срба, коме она треба?
• Борис Олијник: Хеј Словени! ...
• Борис Олијник: Иди и гледај
• Људмила Поповић: O Борису Олијнику

Радослав Пајковић
Запис о песнику

Песник из Полтаве, Борис Олијник, једном је записао: дужник сам већ тиме што Украјинац сам по роду. Са најплеменитијим кореном у том роду, песник се својим стиховима одужио у првом реду сопственом завичају, Украјини, а потом задужио и многе друге завичаје. Па и мој.

Песничко приближавање Бориса Олијника Југославији настало је, вероватно, још онда када је кључ његовог Ерата почео да откључава ове светове. У почетку, разуме се, кроз сећање и памћење, том густом ситу имагинације, а последњих година и непосредним присуством и сведочењем о црним маглама на овим просторима. Написао је поему о Крагујевцу из 1941. године, "Школски час". Тако се крвава бајка још једном поновила кроз 534 стиха Бориса Олијника. Бранковина и Полтава су се саставиле у луку преко Шумарица.

Прави песници увек потврђују ону незаобилазну народну мудрост: ако не волиш свој народ, не можеш волети ни друге народе.

У поезији Борис Олијник је давао одгонетке на многа питања. Неке се могу наћи у првој збирци стихова Бориса Олијника на српском језику "На линији тишине", објављеној 1994. године у Југославији.

Моје пријатељевање са Борисом Олијником траје већ две деценије. Једно време живели смо, стицајем околности, под истим кровом, у Кијеву. Ја као југословенски дипломата, а он као већ славан, иако млад, песник - који ми је најбрже и на најбољи могући начин помогао да схватим земљу и ваздух Украјине. Потом је Борис Олијник, долазећи повремено у Југославију, прихватио небо над мојом домовином за свој кров. Сада као академик, аутор великог броја књига поезије и литерарно-политичке публицистике.

Борис Олијник је у тим кратким пропутовањима по нашим дијагоналама обилазио и крваво босанско ратиште. Када су ми отуд ових дана наши заједнички пријатељи донели нову Олијникову песму, у рукопису, која још нигде није објављена, ни тренутка није било двоумљења да ли да је преведем. Рукопис на рукопис, украјинска реч уз реч на српском. У узајамности. Баш као на оној фресци у цркви Свете Богородице Љевишке из Призрена, испод чијег малтера је после више од шест векова пронађен стих: Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој.

Радослав Пајковић

Борис Олијник
Сатанизација Срба, коме она треба?

Пробијао сам се према Београду кроз ембарго. Тим мрачним еуфемизмом господари новог светског поретка маскирају још један чин у исконској драми геноцида над Србима. Ипак, садашњи се од претходних разликује по томе што га врше УН, тј. светска заједница. И што је најгоре одвија се под веома племенитом паролом "заштите општељудских вредности"!

Није ли то већ веома познато? Управо су под тим видом обављене неправедне операције у Вијетнаму, Гренади, Панами и Авганистану. Мада је то, у прва три случаја, било сервирано под видом заштите општељудских вредности, у последњем случају је названо правим именом: необјављени рат против целог народа.

Нормално, надали су се да би и наш партнер (а сада "највернији Друг") после нас морао да се покаје јер су његове операције у Вијетнаму, Гренади и Панами скоро адекватне авганистанским.

Драги Украјинци, престанимо већ једном да свет забављамо својом непоправљивом наивношћу! Па, сваки Американац ће на ваше искрено питање шта се то дешавало у Вијетнаму, Гренади и Панами? - зачуђено раширивши руке рећи: свако дете зна да је то била "заштита општељудских вредности, слободе и демократије, људских права" - и томе слично. И биће апсолутно шокиран вашим незнањем ако се замуцкујући интересујете шта је то било... у Авганистану? а скрушено ће, уздахнувши, одговорити: а у Авганистану сте ви извршили директну агресију, погазивши суверенитет, људска права, демократију, општељудске вредности. Јасно нам је да за вас то није пријатно, али шта се може - истина је истина". И погледаће вас тужно-саосећајним погледом наивно-чистих очиу.

А то, поједностављено, и јесте феномен мишљења двоструким стандардима. И директан одговор на питање шта се може десити с човеком када се "седма сила" максимално труди да обради психу у одређеном правцу. И најстрашније - човек чак и не примећује, да у његове природне механизме мишљења и перцепције света продиру цели блокови задате информације. При чему они "заживљавају" тако виртуозно да личност те блокове прихвата као органске, као да сама мисли, анализира и изводи закључке. Док за то време уместо њега све завршава неко други...

Дакле, стигао сам некако авионом до Будимпеште, а затим одатле у Београд. Нисам пуно причао о свом путовању. Из наведеног искуства боравка у чворовима међуетничких сукоба знао сам: разглашавати своје намере вреди само после доласка на место збивања. У супротном случају већ на аеродрому или железничкој станици почињале су разноразне "перипетије" - од патрола до приклањања делегације оној или супротној страни, а, дешавало се, и до оружаног притиска. Ово губљење времена није толико ни плашило, колико нервирало, јер је тамо сваки тренутак - по цену људске крви. Јурили смо кроз ноћ. Возач и његов пратилац (обојица су, осећало се то, искусни) мирно су измењивали реплике. И тек када је пут, (бескрајно пуст - ембарго) залазио у неке шумарке, оба пратиоца би с напетошћу заћутала. На само пар десетина километара борбе су биле у јеку.

Пут дуг: времена за успомене више него довољно.

... За мене је Југославија била, јесте, и остаће празник, који је увек са мном. Са неком, сетном нежношћу (а "младост се не враћа") сећам се Струшких вечери у Македонији - тих много језичких, веселих и истовремено свечаних песничких мегдана, на којима је увек побеђивало братство. Изистински, а не у офуцаном клишеу некадашњих парола. Чини се да је управо тамо, још 70-тих настала парафраза:

"Песници свих земаља уједините се!"

Чувам топлоту стиска мале, сувоњаве, али крепке и чврсте руке велике српске, свесловенске, светске песникиње Десанке Максимовић. Имао сам среће да лично познајем ту храбру, и мудру жену, и указана ми је посебна част да јој у Београду уручим међународну награду "Иван Франко". Не, она није прекорачила вечиту црту. Такве личности као Десанка, просто прелазе у Незаборав. Вечни Незаборав...

Дан данас ми светли обасјано борицима лице Цирила Космача - прозаисте светског ранга, динамичног, повремено оштрог човека са добром дозом ироније и финог хумора. Памтим његов роман "Балада о труби и облаку" чију сам редакцију превода ја имао среће да урадим, једном од најуверљивијих дела о трагичним догађајима другог светског...

И ево ме, неколико година после светске збрке, назване "перестројка" поново сам у Београду. Мај 1993. године раскошан. Срећно време, које осветљавају свећњаци кестенова, опточено сребрним нитима славујевих цвркутања.

Рекло би се, живи се уз Божију помоћ. Ипак, недалеко од тог раја је пакао рата. Пролива се крв. Грче се унакажена људска тела. Вуку се гомиле избеглица. Све је... као на Кавказу или недавно у Тирасполу...

Шта се збило? Па зар у прошлом рату нисмо, плативши патњама и милионима живота мир, мислили и веровали да је то последњи рат у историји човечанства.

О томе, ко и шта је иза те крваве олује - и ми у Украјини и наши побратими из бившег Совјетског Савеза, наслућујемо. А што-шта збиља и знамо. И што је наше сазнање потпуније то нам је у души већи бол. Бол, увређеност и стид... зато што смо тако наивно преварени.

Како су само лепо почињали: демократија, људска права, гласност, плурализам, општељудске вредности!... С таквом су муком, многа покољења пробијала бирократски гранит тоталитаризма, националног нихилизма и унитаризма - ка независности! Друга је ствар, да су се нама јављали различити путеви до идеала, али циљ је пак - био један! Ја сам, рецимо, сматрао да је "растанак" требало да се одигра ако не уз"потпуно узајамно разумевање",онда барем по узору на прибалтичку варијанту. Други су заступали радикалнији модел и добили битку. Нема шта, пристајем на одабрану варијанту, јер није моја брига ко ће победити, за мене је битнији виши циљ - независност Украјине.

На велику жалост, моја страховања да ће при оштром резу по живом организму Украјина искрварити, су се обистинила. Не плаши ме то што су моје гледиште "романтичари" третирали скоро као тежњу за очување statusa quo и поновног терања Украјине у "московски јарам". Пошто чврсто верујем: да ће пре или касније почети да делује библијска истина: "Свако ће примити плату своју". Да, чак се и сада види ко је уз хистеричне узвике о независности извлачио из дијаспоре под окриљем "националне идеје" доларе, потрошене на опреме сопствених суверених гнезда. Сада, позамашни и утовљени они су се смирили: навукавши ролетне пребројавају имовину: а напољу, суморан, на граници сиромаштва и ивици социјалне експлозије, лута народ.

Као писац бих рекао (а можда ћу и рећи) још прецизније. Ипак, као политичар сам свестан да није време за одговоре на најгрубље испаде, фалсификате - и врхунац криминала - клевете. Није време, али ипак, треба да мислимо на то, како да се избавимо из мочваре, у коју смо сами себе (не без помоћи "другова" из ближег и даљег иностранства) сатерали. А, при том да се избавимо са што је могуће мањим губицима, сачувавши оно што је најсветије - независност.

У политици постоје тактички (за данас) и стратешки (за сутра) приоритети. То јест, национални интерес чији је домет национална безбедност. На велику жалост, добивши на тактици (на рачун наглог, убрзаног, да не кажем пренагљеног отцепљења), изгубили смо на стратегији, када се независност претвара у инсолвентност, што збиља угрожава националну сигурност - то јест саму независност Украјине.

Ни у ком случају не претендујем на улогу пророка. Просто "захваљујући" незахвалним околностима доспео сам директно у саму кухињу бракоразводне парнице, на прве рушевине, када још законски неразведени пале заједнички стечену имовину и чак се прихватају за последњи аргумент оружје. Налазећи се час у Карабаху, час у Тираспољу, час у Цхинвалу, час у Владикавказу, где се водио прави грађански рат, све сам чешће хватао себе у мисли, да се без обзира на разлике у националним карактерима супротстављених страна то братоубиство одвија према... једном истом сценарију. А сценарио је писао неко трећи, удаљен хиљаде километара од овдашњег пакла.

И када је почела југословенска трагедија - већ по првим хроникама, по првим телевизијским снимцима није ми било тешко да закључим да се опет реализује исти сценарио. И одвија се тако близу границе наше младе државе да... не дај Боже! А то да је акција организована, усмерена наједан циљ, против једног субјекта, потврдили су само режисери: сва контролисана гласила, телевизија и штампа су као по команди објавиле да је једини иницијатор и кривац Србија. Напад "седме силе" био је толико масован да су неупућени (а они су увек у већини) првобитно поверовали у то да су Срби дрски агресори. Поверовали су чак и на брзину фалсикованим потписима испод снимака "Злодела Срба" на којима су позирали православци са одрезаним главама... Срба.

Усудићу се да тврдим: историју те земље знам добро да бих поверовао у слично клеветање. И не само због тога што сам много пута боравио у Југославији, знао сам, и лично познајем многе њене културне раднике и политичаре, а нарочито српске. Спремајући се да пишем поему "Час Крагујевца" сматрао сам дугом не само да проучим материјал са Нирнбершког процеса већ и да дубље завирим у трагичну историју словенских народа који су у другом светском рату заједно са нама за своју слободу платили највишу цену.

И на основу чињеница тврдим: масовна сатанизација Срба води се вековима јер је Србија предстража православља која је од памтивека стајала на путу како немачким претензијама на животни простор и светску доминацију, тако и на путу агресивне католизације или потурчавања Европе. Сада она представља сметњу суперсили да стави последњу тачку у новом светском поретку у коме Америка види себе као неограниченог господара.

А, пошто је Украјина данас - већ је време да се каже истина! запала у такву информациону блокаду, штитећи Србију ми штитимо Украјину, која сваког трена може да заузме место своје православне сестре. Последњи напад на Ирак је убедљива потврда за претпоставку од које се леди крв.

Још у јануару ове године иступио сам са протестом "Зауставити братоубилачки рат" где сам, између осталог, писао:

"Браћо и сестре!

... Украјину и Србију од доба Кијевске Русије везују посебни односи. Скоро смо у исто време примили хришћанство. Српски су побратими и посестре, које су терали освајачи, налазили уточиште код своје једнокрвне и једноверне браће. Много се Срба слило у редове Запорожаца. И ови Срби, овенчани козачком славом, - легендарни пуковник Брацлавски Иван Сербин или истакнути осавул Вук (Васиљ) Сербин -наши национални јунаци-нису други, него људи дошли из Србије! И сасвим је природно што је наш генијални Шевченко са посебним поштовањем био наклоњен овоме храбром народу.

У ослободилачкој борби јужних Словена против разноликих освајача учествовало је много добровољаца из Украјине, на пример познати песник

Иван Манжура, а његов је колега Михајло Старицки, преводећи српски јуначки епос, средства преносио у фонд борбе против отоманске Турске.

Када се над целим светом и нашом Украјином наднео стронцијумски облак фашизма, управо су Срби у јулу 1941. дигли оружани устанак протов тевтонаца.

И ето данас овај многонапаћени, храбри народ методички и доследно истребљују, пред очима хуманиста и најратоборнијих заштитника права човека. Мене подједнако боли да у овоме братоубилачком рату гину Хрвати и народи Босне и Херцеговине. Али зашто неко покушава да убеди светску заједницу да су у свему криви само Срби!

Свестан сам да спољна политика најмање треба да се служи емоцијама, већ руководи пре свега сврсисходношћу и коришћу за државне националне интересе. Ипак, постоји граница ван које иста сврсисходност, прагматизам и корист могу да добију веома негативан квалитет. Јер чак и у политици постоје светиње преко којих ником није дозвољено да пређе. У њих спада и традиционално, вековима освећено, спојено крвљу и историјски запечаћено побратимство народа, које оваплоћује пријатељство и узајамну повезаност Украјине и Србије. И никакви мотиви, чак ако се они оплемењују националним интересима, не правдају нашу ћутњу када се лије крв браће, где-год су патили - у Србији, Црној Гори или Босни и Херцеговини. Када убијају Украјинце који су рођени, живели и множили славу ове дивне и паћеничке земље!

Ми немамо права да ћутимо о томе поготово сада, када, лупкајући бичем по чизми, шета једина над држава која је завела свој "нови поредак". Јер ко гарантује да, рецимо, после Срба она неће одабрати Украјину за "заштиту својих националних интереса".

Напомињем да је тај протест био обнародован у Украјини тек из другог покушаја. Мада је Укринформ деловао протоколарно добро организовано.

Заправо, нисам се ни надао наклоности режима, јер се моје гледиште разилазило са званичним. Да не бих нарушавао парламентарну етику, изјаву сам потписао као писац, а не као "народни посланик". Могло би се рећи да су сва правила пристојног понашања испуњена, па ипак...

Не спремам се да се безусловно определим за неку страну. Из личне праксе знам да, у вртлозима међуетничких, конфесионалних и територијалних супротстављања, у тој чорби, измешаној с крвљу, сузама и отровним ерупцијама мржње, нема чистих праведника. Ипак нема ни савршених, безнадежних грешника. И то је јасно јер рат је, сам по себи, неприродна појава.

Полазећи од те несретне истине и одбацивши личне симпатије и антипатије дужни смо да констатујемо да у садашњој југословенској трагедији подједнако пате и Срби и Муслимани и Хрвати. Занемаримо питање ко је први почео, то јест нећемо одређивати степен кривице, већ примимо к знању, ту неоспорну чињеницу, да пуцају све три стране. Дакле, чак и према поједностављеној формули - крива су сва три субјекта.

Због чега је онда "светска заједница" одмах и једногласно одредила за једине кривце Србе, а хрватску и муслиманску страну категорично прогласила невиним жртвама?

А куда нестадоше "општељудске вредности"? Када су нестали "дечије сузе", "људска права" или тај речити аксиом по коме је "људски живот Божији дар", и да смрћу човека умире сав непоновљиви свет"?

Страшна је то ствар мислити двоструким стандардима! Још је горе када аутори тог модела учинивши тоталну информациону опсаду Србије, у суштини обмањују светску заједницу. Ма како то парадоксално звучало али Срби, више пате не због санкција већ због тужног осећаја да их је напустио цео свет, због немогућности да одговоре на те прљавштине са којима их обасипају свакодневно све светске новине и радиостанице. Не само да су им везали руке и ноге већ су им и уста запушили америчким скочем.

...Већ сам напоменуо да, сем ретких изузетака, у братоубилачким комфликтима не треба тражити апсолутну објективност: свака од супротстављених страна је убеђена да је истина само на њиховој страни. Ипак, постоје и чињенице, реални догађаји, давнопрошли и садашњи, који се уздижу изван страсти као заиста непогрешиви и независни сведоци.

Нећу да залазим у далеку прошлост. Дотаћићу ближе слојеве одакле потичу извори посебне мржње - не, не народа, већ одређених владајућих слојева Хрвата према Србима. И то непријатељство је све дубље што се чвршће базира на религији. Памтимо један датум који одражава, и у приличној мери објашњава касније догађаје све до данашњих дана. 1608. године Хрватски сабор је донео закон, по коме на територији Хрватске потпуна грађанска права имају само лица католичке вероисповести, што је и оличено у постулату: "Бог и Хрвати".

... Све је почело са узвишеним паролама и с високо патриотским намерама: борба за самосталност, за независност Хрватске против АустроУгарске империје. Јасно је да је за успех била потребна уједињујућа и руководећа сила, то јест - партија са својим програмом. Њени аутори су постали хрватски "покретачи" А. Старчевић (1823-1896) и Е. Кватерник (1825-1871), по образовању правници - утемељивачи хрватске партије права (ХПП). Она је и објавила програм-максимум: ослобођење Хрватске од стране владавине.

А норма? Норма: томе су тежили и други народи некадашње Југославије, а нарочито Срби. Рекло би се да је логика диктирала у тој борби јединство свих Словена јер заједно је лакше борити се против тако јаког непријатеља.

Ипак...

Природно је да у ослободилачком рату приликом самопотврђивања кључну улогу игра национална самосвест, бескрајна љубав за свој потлачени народ, као покретачка свећица у борби за његово достојанство за место под сунцем у светској заједници. То је свето и од Бога дато право сваком народу који постоји на земљи.

У тој борби је прихватљива и одређена идеализација свог рођеног као реакција на понижење и вређање од странаца. Прихватљива је, али само до оних граница док национална самосвест, то јест патриотизам не прелазе у самозаљубљеност и уздизање свога народа изнад других.

Нажалост, у саму генетику патриотске идеје, а посебно, у истраживање А. Старчевића се увукао вирус етноцентризма, из чије се позиције у центру света уздиже посебан, од Бога изабран народ - Хрвати. А остали су, пак, или неки производ или су много ниже од изабраних, па, према томе, његови непријатељи. Такви су, у првом реду, према Старчевићу, "славо срби", то јест Срби.

Чак и више, Старчевић не да само у "теорији" већ и практично, као посланик Хрватског сабора, потпуно негира постојање Срба и њихове културе као самосталне вредности. На југоистоку Европе признаје осам етничких група, изузев... Срба.

Разлог за непризнавање Срба, Старчевић закључује у њиховом биолошком слабљењу, у њиховој расној инфериорности. Али скоро највећу претњу за Хрвате овај "патриота"-расиста види у источној (читај - православној) цркви, коју исповедају Срби. Старчевић је по први пут теоретски ујединио католицизам, који је установљен још на Хрватском сабору 1608. године, као једина, истинска вера - са расизмом. Управо је та експлозивна смесауосновипрограмаХрватскепартијеправа,која"продубивши"Старчевића, уопште не признаје Србе у Хрватској, ни српски народ.

У том сплету антрополошких митова и пећинског расизма јасно се запажа основна нит: хрватизација је идентична католизацији. Пошто је програм ХПП "благословио" сам папа, то не буди сумњу та неоспорна чињеница, да је "локални расизам" Ватикан користио и користи за своју васељенску борбу против православља уопште, а нарочито српског.

Слажем се: ниједно друштво није заштићено од крајности извесног броја грађана, од екстремизма, нетрпељивости као и од идеолошких застрањивања. Ипак, здрав, природан смисао, мудрост народа и његових изабраника, савлађуј у сва одступања и у друштву стварају ту антисептичну атмосферу, у коју слични вируси и ако не гину, у сваком случају, бивају неутралиснаи.

Могуће је да су у Хрватској идеје Старчевића-Кватерника, само ружна епизода? Не би било лоше да је тако. Али...

У периоду између I и II светског рата инкубациони период за вирусе је завршен.

У принципу, хрватски национал-шовинисти чак и нису крили своје симпатије према хитлеровским нацистима, позајмивши од њих не само форму већ и садржај непријатељске идеологије. И када су њихова идејна "браћа" у априлу 1941. године у Југославији бивши поглавар ХПП Анте Павелић који је постао глава проглашене Независне државе Хрватске (НДХ) одмах је рукоположио А. Старчевића за "оца нације", а усташки покрет назвао реалним отелотворењем његових животних планова. А пошто су, према радовима"оца нације" Срби "отпад народа" онда по А. Павелићу треба "потпомоћи да у усташкој држави увек и свуда влада хрватски народ и да буде суверен господар материјалне и духовне имовине у својој земљи... Стварајући НДХ реализовали смо државничку идеју А. Старчевића". А та идеја, прецизира А. Павелић, је у томе да заживи... чистота хрватске мисли народа и државотворна, чистота хрватске личности. У Хрватској заувек треба да умре чак и мисао, чак и клица било каквог компромиса између Хрвата и било ког другог народа који није поуздано хрватски...

Једном речју, Хрватска је само за Хрвате. Срби који се нису одрекли свог рода-племена, морају да на рукаву имају траку "србин" или слово "П", то јест православац. Није ли то познати рукопис, тако су фашисти обележавали Јевреје, да би лакше могли да их ликвидирају.

Задржаћемо се на слову "П" и сетићемо се 1608. године када је први пут била озакоњена јединствена права религија - католицизам, и веродостојност Хрвата одређивана је пре свега припадношћу према католичанству. Дакле, много пре Старчевића Ватикан је прогласио за своје непријатеље не толико Србе колико православце.

И то, што је првих дана окупације хрватска католичка црква на челу са А. Степинцем благословила геноцид над Србима - само је потврда за то. И куда даље ако је католички свештеник М. Филиповић био четири месеца командант злогласног логора у Јасеновцу, где је под његовим личним руководством уморено скоро 30 хиљада заробљеника?!

А сада ћемо са научног на општеприхваћени језик превести новотарије А. Павелића, које се односе на "чистоту хрватске мисли, народне и државотворне", и добићемо... расну чистку. Ево и њених резултата.

Само у првих шест недеља 41. године усташе су ликвидирале три православна епископа и 180 хиљада Срба. У току целог рата отерали су у гроб више од 200 јераха, оскрнавили око 500 православних цркава, насилно покатоличили 250 хиљада лица, усмртили скоро 1 милион Срба.

Свет уздрхти само при помену једног назива - Крагујевац, где су хитлеровци направили праву "вартоломејвштину".

Зар свет, такође, не зна о ужасном концлогору у Јасеновцу, у коме су усташе уништиле више од 600 хиљада Срба и 100 хиљада лица других националности (Јевреја, Цигана, хрватских антифашиста)?И што је најстрашније међу тим мученицима је било 20 хиљада сурово покошене деце!

После рата у кршевитим пределима тадашње НДХ откривено је 350 јама и пећина, у које су усташе бацале измрцварене и још живе Србе. У тај црни списак треба унети и 200 хиљада грађана, који су, спасавајући се од геноцида бежали у Србију. То је реалност онога што је "племенито" називано "чистом хрватском мисли".

Неки покушавају да то врзино коло мржње припишу рату у коме владају сопствени закони. Можда је то стварно само трагичан део условљен специфичним режимом? Желели бисмо да верујемо у то. Желели бисмо, али поново исто - ипак...

После рата Југославија је поново рођена као федеративна држава са шест република, наравно и Народне Републике Хрватске. Уз помоћ маршала Тита (узгред, Хрвата по националности), али без самоопредељења и без обзира на вољу, а у њу су ушле и територије насељене претежно Србима и земље које до 41. године баш никада нису биле у саставу Хрватске. Ново уређење обавезало се да обезбеди међу етничку сагласност.. Оно је, рекло би се, прекинуло генетску везу с претходницима етноцентризма и формирало на новој, братској основи, заједнички живот различитих народа.

Али, ма како то било тужно принуђени смо да констатујемо: линија за католизацију и потискивање Срба, то јест Старчевићева линија, није се прекинула, већ се само притајила под улепшаним паролама познатим као пријатељство народа. И скоро пола века после рата поново је легализована та основна линија: 22. децембра 1990. године Хрватски Сабор донео је Устав нове државе - Републике Хрватске... Назив је нов, али са старом идеологијом и симболиком - тробојна застава са шаховницом под којом су усташе А. Павелића истребљивали Србе, Јевреје, Цигане и "своје" антифашисте. Са том истом идеологијом, коју је формулисао председник Републике Хрватске Ф. Туђман, у једном од свој их интервјуа: "Хрвати припадају другој култури, другој цивилизацији, другачијој од Срба. Хрвати су део Западне Европе, део средоземне традиције. Срби припадају Истоку. Они имају ћирилично писмо, које је источно. Они су источни народ, као Турци или Албанци. Они припадају Византијској култури. Без обзира на језичку сличност ми не можемо да будемо заједно".

Дошавши на власт Ф. Туђман је одмах рехабилитовао вођу усташа А. Павелића, то јест, наследио је линију чишћења Хрватске од Срба. Бивши ратни злочинци постали су... хероји борци за "независну Хрватску". Изашавши из "мишије рупе, ти "хероји" су се латили старог заната. Сем тога што је државној линији почела убрзана хрватизација Срба (формирање органа власти само од лица која су од четвртог колена могли да докажу своје хрватство) - после повлачења Југословенске Народне Армије из Словеније (1991), хрватски национал шовинисти прешли су са индивидуалног на масовни терор. Појавиле су се избеглице, исељеници, убијени.

На сличан начин се развијала ситуација и у Босни и Херцеговини, с том битном разликом што се ту укључио и трећи - муслимански фактор. До скоро су Муслимани и Срби живели прилично сложно. Када су у пролеће 1992. године, лукаво изазвани од стране хрватских екстремиста, против својих дојучерашњих мирних суседа извршили акт оружаног насиља, то јест, нормално, јер међу Србима то није изазвало само гнев већ их је и подстакло да наоружани устану у самоодбрану.

Да, у бившој Југославији, пате три народа. Али због чега, и што је најважније - коме - светској заједници се тотално намеће мисао да су криви само Срби? Ко је аутор свих тих двојних стандарда? Тим пре је важно разјаснити јер "заштитници" права човека у свом цинизму су дошли дотле да за Србе треба да организују... међународни суд, по угледу на Нирнбершки!

Кад је већ дотле дошло, на оптуженичку клупу треба да седну они, који су преурањено признавши независност Босне и Херцеговине, подстакли експлозију братоубилачког рата. И крв три народа је на њиховој савести (ако је уопште имају, што је врло проблематично). Јер ако дозволимо - да чак и ради виших националних интереса жртвујемо животе читавих народа, па још тамо где је почео први, а за Србе и сада се није завршио други светски, тамо где постоји потпуни "арсенал" фактора за избијање трећег светског рата, у коме неће бити ни победника ни побеђених?

Очигледно је дозвољено да си заслепљен мржњом према онима који другачије мисле и имају другу веру, затворан од жеље за светском доминацијом, а најважније је да мирише на профит.

Сада господари новог светског поретка похотно трљају руке, њихов давнашњи план се остварује. Небо Босне и Херцеговине окупирано је Натоовским "миражима", "фантомима", "торнадима".

Јадранско море блокирано је војним бродовима и носачима авиона. Дунав је под конвојима стражарских бродова, да српска деца не би добила лекове - нека умиру у име општељудских вредности".

Једном речју, НАТО се, по први пут у својој "хуманитарној" историји, не толико озбиљној, не само примакао границама бивше Југославије, већ, у суштини, води борбене акције у њеним просторима!

Зар историја баш ничему није научила потомке бивших освајача? Зар се неко од њих нада да ће да покори тај храбар народ који ће се за своју слободу борити до последњег Србина?!

А ми браћо Словени? Хоћемо ли уздисати по буџацима до... последњег Србина? Хеј, Словени, будите опрезни, пазите да се после "последњег Србина" и нама у својим буџацима не падне на памет да и ми нисмо посебни и нисмо бесмртни, и ми имамо првог и... последњег! "Велике заштитнике" који су први бацили атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки можда ништа неће зауставити.

Многа средства масовне информације у свету су дирљиво лила а и сада лију сузе, наводно, због хуманог плана Венса и Овена! А Срби, видите ли, не желе да га прихвате.

Ма, приберите се људи, додавањем још десет већ набреклим од крви међуетничким спојевима, који су предложени споменутим планом није ништа друго до озакоњење десетогодишњег братоубилаштва!

Чинило ми се да о свему томе знају СВИ. Али контактирајући код куће са својим земљацима уверио сам се да су чак и професори поверовали да велико државнички српски шовинисти, освајају туђе територије спроводећи етничко чишћење"!

Зато је потребно непрестано враћање на основне изворе. Нисам погрешио кад сам рекао даје и нас као и Србе подло обмануо неко трећи, чија је рука написала тај универзални сценарио.

Размотримо пажљиво догађаје. Према интерпретацији наших садашњих "пријатеља" цепање бившег Совјетског Савеза и распад Југославије су последице историјске неминовности па и неопходности јер тоталитаран систем у коме смо ми живели, расли и радили, исцрпео је сам себе.

Оставивши по страни битне потресе рећи ћемо да у томе има одређеног зрнца истине и резона. Али ми смо сами стигли до те истине, без суфлера са стране!

И, ако је то историјска неминовност, даћемо историји то право да се разликује без грубог гуркања у потиљак. А пошто историју стварају народ и народи нека они заједно са историјом одлучују о својој судбини на природан, то јест, еволуциони начин.

А шта је у ствари? Прихватимо као објективну стварност да су, рецимо, "Солидарност" а затим "Сајудис", или други слични покрети, настали као историјска неминовност. Зашто су тада неки гласови и тамошња штампа једнодушно подржавали новорођене и давали им директне инструкције како да поступају, то јест, мешали се у ток историје и у унутрашње послове суверених држава?

Па, зато, што неко трећи хладно и јасно-прагматично у својим садашњим стратешким намерама користи "историјску неминовност". Пошто је историјски процес врло дуготрајна ствар они еволуциони ток грубо и нагло "убрзавају" кварећи његов природни темпо и ритам. И као по правилу ти спојеви доводе до крвавих резултата.

Отуд та невероватна сличност рушилачког сценарија. Пошто је "наш сценарио" веома добро познат читаоцима навешћу само одломак из југословенског, па нека упућени сами траже сличност међу њима. Користећи хронику која је изнета у књизи Ивана Пријме "Гласови Србије".¹

Дакле, јуни, 1991. године. Словенија и Хрватска и без преговора о границама који су предвиђени Хелсиншким споразумом излазе из састава СФРЈ, проглашавајући својим државним границама унутрашње границе федерације. Хрватска изјављује да се њене историјске земље простиру до самог Београда, цртају се карте "Велике Хрватске" и разрађују се планови који се односе на "успостављање историјских граница".

Јесен, 1991. године. Светска заједница после категоричког непризнавање Словеније и Хрватске неочекивано и непредвиђено прелази на безусловно признавање њихове независности. После земаља Запада и Русија (Прецизираћу: ово "неочекивано- непредвиђено" има свог аутора - план лорда Карингтона по коме је Запад почео журно, а нарочито се трудила Немачка! да призна суверенитете, што је и довело до реализације стратешке идеје споменутог "трећег" за неочекиван распад Федерације и почетак братоубилачког рата).

Пролеће 1992. године. Муслимани и Хрвати у Босни под руководством Алије Изетбеговића објављују независност Босне. У Сарајеву Муслимани пуцају на српску свадбу на прагу православног храма. Почетак босанске конфронтације.

Лето, 1992. године. УН одбија да призна легитимно постојећу и међународно признату државу - Југославију, истовремено признајући до тада непризнате "државе" - Словенију, Хрватску и Босну.

Април, 1993. године. Блок НАТО почиње ратне операције у Европи мешајући се у унутрашње послове Југославије. Авионима НАТО-а дозвољено је да повређују како ваздушне тако и копнене циљеве на територији Босне и Херцеговине...

Овде прекидам хронику догађаја, да бих се вратио на међународне правне норме. Према тим прописима међународно признање добијају само оне државе које конституционо имају реалну власт а не само контролу над територијом, већ на својој територији гарантује људска права.

Још један важан аксиом међународног права: не могу се проглашавати као међународно-правно унутрашње, првенствено произвољно-административне границе.

Али по логици двојног стандарда само ми то не можемо. А, они, то јест, та иста Америка, Немачка, Француска и Енглеска не само да могу већ је и потребно. Уколико то одговара њиховим стратешким плановима. И шта је њих брига ако је, рецимо, муслиманска влада Босне и Херцеговине у време признавања имала контролу... на само 15 процената републичке територије?! Њих је било брига због тог недопустивог парадокса, док су право на самоопредељење признаје свим мањинама сем.. Србима. Када управо Србе у Босни и Херцеговини и Хрвати, које буквално уништавају нови суверени, проглашавају... агресорима. За такву срамоту, такву нескривену лаж историја још није знала! Истина, ипак је постојао преседан: садашња србофобија веома подсећа на антисемитизам у предратној Немачкој.

Још једном ћу рећи: подједнако пате сви народи који насељавају бившу Југославију. Ипак, лежао би нам на души неопростиви грех ако бисмо испустили из вида да је уз једнаке чињенице на Србима посебан жиг, то исто слово "П". А, нарочито, ужасна патња.

Корене те зле судбине покушао сам пажљиво да расветлим у претходном тексту. Још смиреније, са хришћанским све праштањем дотиче их се Патријарх Српски Павле (наводим његову изјаву из већ поменуте књиге И. Пријме). Човек познат у целом свету који је успео да измири Српску Православну Цркву са Српском Православном Црквом у иностранству. Захваљујући бескрајној чистоти Патријарховог расуђивања његово мишљење у Србији сви поштују и десни и леви, социјалисти и демократи....

На питање зашто на Србију такве оптужбе, због чега смета и Западу и Истоку, Патријарх одговара:

Догодило се, ето, да смо ми, Срби, од памтивека православци. Природно, западна црква је због тога незадовољна - шта се ту може? Незадовољан је и ислам. Алија Изетбеговић... је изјавио да ће, ако остане још једну годину председник, у Босну увести шеријат и да ће је претворити у муслиманску земљу. А то значи да ће друге религије из Босне бити протеране...

Ми не молимо за неку посебну милост или покровитељство... Али молимо да нам судите објективно. Да нам не приписујете врлине које не поседујемо, не скривате мане и грешке али и да не клевећете Србију и Србе. А то што се сада дешава у светској штампи - то, о Србима, је чиста лаж.

Наравно, и Срби чине ратне злочине и показују суровост - то је рат... Ми не тврдимо да су Срби по свему у праву, а Хрвати криви, да и Срби сада не убијају".

Сложићете се да је за Духовног Оца, па још у време свенародне патње, да се са таквом објективношћу одважи да оцењује дела своје деце, потребна не само невероватна храброст, већ нешто још више, нешто Божанско. И због тога је просто немогуће не веровати том човеку, па чак и најмањој сумњи излагати његову објективност. Па према томе и то што ће касније рећи Патријарх, рећи ће, исто тако, с православним све праштањем љутим непријатељима Србије, рећи ће посредно, у супротности са својим интересима, мора му се веровати. И у тим његовим речима је кључ за решење и објашњење због чега се и поред свих подједнаких фактора Срби налазе у најтрагичнијем положају. Наводим речи Његове Светости:

"Али, ми кажемо да никада нисмо закопавали жене и децу у јаме због тога што они припадају другој вери, другом народу... Не дај, Боже да икада протерујемо мирно становништво у концентрационе логоре због тога што су то људи друге националности, друге вере, друге азбуке. Нема на свету те цене, нема таквих интереса било личних или националних који би нас гурнули у то. И друго: не дај, Боже да икога икада на силу преобраћујемо у своју веру... а то су са нама радили католици у другом светском рату".

Па тако, полазећи од супротног - српске жене и децу су живе закопавали у јаме само зато што припадају другој вери (то јест православној), другој националности (тј. српској). Мирне људе су терали у концлогоре само зато што су Срби, православци, што користе ћирилицу.

Не желим да сипам со на рану, али претходно речено је речено сувише благо. Шта су Срби искусили у том рату речима се не може описати. О тим ужасима и насиљу над њима учињеним са посебним зверством написане су хиљаде страна на немачком, италијанском, француском и енглеском језику. О њима су причали у својим књигама очевици, публицисти и писци - Немци, Италијани, Французи, Енглези.

Племенитост и општељудска трпељивост нису дали Патријарху да каже да су то све наследна обележја злосутних појава. И онај ко се спрема да објективно оцењује садашњу ситуацију на Балкану треба то да зна да су према Србима вођене не само агресорске акције већ и геноцид.

И због тога, као грађанин, писац, Украјинац, и најзад, као Словен, сматрам људским дугом да, у односу на информације с којима располажем (имам материјале независних социолошких центара, видео касете са сведочанствима директних учесника догађаја), грађане своје земље упознам са том суровом реалношћу.

С тим у вези средином ове године посетио сам два пута Југославију: први пут у мају, а други пут у јуну.

У мају сам кренуо од Београда, где сам се срео са представницима владе, парламентарцима, лидерима партија, књижевницима, научницима. Имао сам част да ме приме и руководиоци и активисти Украјинско-русинског друштва у Новом Саду. У зонама близу фронта сретао сам се са локалним становништвом, функционерима Црвеног крста, војницима и официрима као и са избеглицама.

Први пут сам осетио суровост рата... на 15 километара од Београда (на имању земљорадничке задруге што би био наш совхоз), једног мајског дана, обасјаног сунцем, под плавим небом пријатне тишине коју доноси мир. Тај необичан градић сада је дат избеглицама.

Жика Стаменковић - сувоњави мушкарац средњег раста некада директор школе, учитељ са 43-годишњим стажом. Односно пензионер. Али околности су позивале. Тачније, добровољно је пошао у тај градић туге као васпитач. Заправо, сви, који се брину о избеглицама - добровољци, раде, да тако кажемо, на друштвеним основама.

Све што сам тамо видео познато ми је још од почетка 90-тих година када су се и на нашем простору појавиле избеглице - тај трајни печат и срамота на челу XX "цивилизованог" века.

Истина, за разлику од наших сабирних места, овде је некако уређеније: српска влада, многи добровољни фондови, сами грађани без обзира на блокаду, чине могуће и немогуће да олакшају патње тим осиромашеним, убогаљеним, птицама рањених крила, које су протеране из својих вековних гњезда.

Иначе је све као и код нас. У малим собицама по три, четири породице, на 20 квадратних метара по 11-15 људи. Кревети војнички, на спрат.

И одједном зачух глас Жике Стаменковића:

- Расположење је добро... Овде нису само Срби већ и Хрвати... и Муслимани. Живе као што су и до сада живели - сложно.

Невероватно! - рећи ћете. Не, то је чињеница и она још једном потврђује, да не ратују народи, већ профитери, који се усуђују да себе називају политичарима. Сурови су то људи - односно нељуди који су због свој их ограничених амбиција спремни да жртвују читаве народе, своју полубраћу...

Сем туге, носталгије, за родним завичајем - наставља Стаменковић. Нарочито код деце...

Сашко Таушан има 9 година, из Сарајева је. Црнпурасти, дечкић тамних очију. Талентовани музичар. Моле га да нешто одсвира за госте.

Искусно узима инструмент - старословенске гусле. Већ код првих речи песме мој пратилац прекривши лице рукама, журно излази из собе: рамена подрхтавају. У Жикиним очима сузе.

Гуслар пева: "Имала је мајка сина јединца... Не чекај га мајко. Ти више немаш сина погинуо је за слободу..."

Тихо питам да ли је то стара песма?

Не, ова је већ савремена - замишљено одговара Бранка Таушан Александрова мама. Њене су очи суве.

Господе, очигледно је тај деветогодишњи дечкић већ био... војник! Сетио сам се доктора историје, шефа приватне независне фирме "Пергамент" која сакупља сведочанства и документа о садашњој Југословенској трагедији. Рекао је: за Србе се други светски рат није завршио. И те ужасне речи с дечијом наивношћу је потврдио Сашко Таушан - деветогодишњи српски војник 1993. године.

Бранка Таушан прича: с Муслиманима смо живели мирно. Априла 1992. године када је све то почело стали су да нас посећују суседи са чарапама на лицима. Ипак сам их препознала. Викали су: где су српски руководиоци, за кога сте гласали? И тако - сваке ноћи.

Побегла сам са двоје деце. Два дана и две ноћи смо се пробијали према фронту. Четири месеца сам била војнички кувар. И сада сам овде избеглица. Кући више не мисли да се врати: дома више нема. Запалили су га. Видела је са српске стране како је догоревао. Свуд у наоколо непријатељи.

Зашто ћуте Русија и Украјина? Ратује се против Словена а не против Срба. Зар ви мислите да до вас неће стићи?

То свето питање Бранке Таушан - избеглице из Сарајева, као ехо су понављали чланови владе, лидери партија, истакнути српски сликар Милић Станковић, бизнисмен Веселин Јевросимовић, социолог, а сада управник службе безбедности за провинцију Семберију. Драго Вуковић, матурант вет.школе, а сад војник, Божа Драгијевић, доскорашњи затвореник муслиманске тамнице из града Зенице Никола (молио је да му не спомињемо презиме), легендарни командант специјалне јединице волонтера "Пантер" (назване у част његовог погинулог претходника - Бранка Пантерића), Савић по надимку "Маузер".

Нашу специјалну јединицу не чине професионални војници - каже Савић. Официри су дојучерашњи учитељи, лекари, асистенти, правници, историчари, новинари. И ја сам сам социолог. Једном речју - интелигенција а не дивљаци, како покушавају да нас представе мас медији, купљени за доларе и марке. Ако су се и хуманисти латили оружја зар вам није јасно да смо се нашли очи у очи с геноцидом?

То ме је питање пратило и приликом другог пута крајем јуна. Оно је у различитим облицима избиј ало кроз разговор с председником Републике Српске (Босна и Херцеговина) Радованом Караџићем и председником парламента Момчилом Крајишником, кроз разговоре са радницима и директорима предузећа и фабрика опремљених најсавременијом техником, али скоро замрлим због ембарга. Пратило ме, успут, скоро до Зворника. Скривало се у очима стаситог плавооког лепотана 34-годишњег мајора Винка Пандуревића - команданта зворничке бригаде.

Нарочито је стезало око срца за време мирног разговора са нашим земљацима, Украјинцима и Русинима који су се по први пут од како живе у овим крајевима (следеће године ће се навршити тачно 250 година) нашли у тако драматичној ситуацији - између три супротстављене стране. И активисти дијаспоре - талентовани правник Богдан Виславски и млади бизнисмен Мирослав Корпаш, који су ме често уз ризик пратили на путу, сваки пут су се враћали на то питање. А шта их ја, сем жеља да се држе, могу посаветовати, када су са Србијом код нас тек успостављени конзуларни односи, а што се тиче амбасаде - за сада нема ни говора?

Позивање на то да нас, као "светска заједница", неће ухватити, ако ми у време ембарга почнемо да спроводимо линију за потпуно успостављање дипломатских односа са Србијом неоснована је и није достојна статуса суверене државе.

Али, на почетку треба да разјаснимо ко и шта се подразумева под идиомом "светска заједница". Ако под таквом треба да сматрамо, рецимо, учеснике акције под називом "Пустињска олуја" онда и недавни напад "томахавки" на Ирак треба да третирамо као нову меру... светске заједнице. Мада је у оба случаја то насиље једне исте суперсиле. Само су у првом - ради улепшавања и камуфлаже Американци "склонили" неколико својих сателита, а у другом су и за то мислили да је сувишно - само треба прогутати.

Показало се да нису сви баш прогутали. Чак и у оним државама у којима врхови у влади скупа са московским тимом, удварачки повлађују Клинтону - чак су у тим земљама и опозиција и највећи део масинформација и, најважније, већински део становништва правим именом назвали тај варварски акт, окарактерисавши га као јавни државни тероризам. У вези с тим, хоћу да одам признање спољнополитичком одељењу Украјине, које је, премда у блажој форми "са жаљењем", ипак известило о свом независном и негативном ставу у односу на то истинско насиље.

И одмах је преко свог вазала Козирева, државно министарство фијукнуло бичем: тобоже, осудивши "узвратни напад", Украјина скоро да охрабрује терористе.

Прво, светити се, и то немилосрдно! је потребно, али појединим кривцима а не целом народу. Друго, пратимо ли Клинтонову логику, онда САД не би требало да добију неких тридесетак, већ стотине "томахавки" јер је ЦИА и припремило и изводило највећи број актова против "неугодних" политичара, све до државног врха. Али нормалним људима не би на памет пала сулуда идеја - да се свете целом америчком народу!

Зар треба доказивати руководиоцима државе, који мисле двојним стандардима, да треба чврсто да верују да оно што би збиља била потпуна лудост за друге треба да важи и за Америку - то је носилац разума.

Према томе, не треба да "бацамо бисере" већ да радимо полазећи од својих националних интереса. А они захтевају да се схвати шта ће се десити не само са Украјином, већ и са целим словенством, ако"дамо"Србију-предстражу православља у Јужној Европи. И најважније, обавезни смо да као суверена држава, памтимо да тамо, између три пожара, наша полубраћа Украјинци и Русини живе неспокојно, свакодневно губећи своје синове и кћери. Памтимо и чинимо све што можемо да бисмо их спасли. То је наш свети дуг. Дуг суверене државе.

Да се бранимо и одбранимо можемо само са својом независном политиком, показујући карактер, непоколебиву политику и државну вољу.

Једина препрека на путу агресије мрачних сила је наше јединство као и јединство свих Словена. И Украјина је обавезна да на себе узме ту важну ујединитељску мисију - историјску, Богоугодну мисију. Она има и модел - малу Грчку, која је учинила велику ствар: као члан НАТО-а, храбро је кренула против савезника, одбацивши тоталну блокаду православној Србији.

Украјина има све услове да се огради од ембарга и од подмуклог плана Овена-Венса, подржавши модел португалског дипломате Кутиљера. Према његовом плану Босну и Херцеговину треба поделити на три енклаве: муслиманску, хрватску и српску. То јест, створити конфедерацију три народа, што би стабилизовало ситуацију у том усијаном тигању.

У мају, док смо напуштали двориште пољопривредног добра пришао ми је измучени и напаћени избеглица из Херцеговине, 65-то годишњи Никола Марушић. Загрливши ме пригушено је прошапутао:

- Ви сте наша... последња нада.

***

Нада умире последња. Шта да се ради, можда ћемо физички да се за извесно време сачувамо, седећи ћутке у својим буџацима. Ипак, духовно можемо да понесемо ненадокнадиве губитке у очима целог народа, ако Србе оставимо саме са смрћу, односно у двобоју с господарем светског поретка. Зар се морамо посебно трудити да поверујемо у ове тужне закључке, ако се они свакодневно потврђују? Рецимо, у јулу светлост на крају југословенског тунела, чинило би се, засветлуцала звездом наде: зараћене стране скоро су се сложиле око формирања у Босни и Херцеговини федерације трију аутономних држава - хрватске, муслиманске и српске. Чак европски чланови НАТО-а, чињеница - без посебног ентузијазма, али, ипак, пристали су на поменути модел, који је гарантовао барем неку стабилизацију на Балкану.

Наивни људи - европљани: они још увек сматрају да (или су пре сматрали), кормиларе својом судбином! Заборавивши, да однедавна, тачније од августа 1991., - светом управља једини и неограничени газда "новог поретка" - Стејт департмент САД. И он сада одлучује шта је пожељно, а шта - не: било у Сомалији, било у Ираку, било у Русији, било у Србији, а, можда већ, и... у Украјини.

Одлучује, полазећи од својих империјалних, цинично егоистичких интереса. И веома се раздражује ако неко стаје на пут његовим стратегијским намерама. И ради, урадиће све, да њих оствари.

Намислише у Стејтдепу да се "одуже" Ираку - засули су га томахавцима. Наумише да бомбардују српске положаје - и коликогод таласају европски партнери или Генерални секретар ОУН-а заједно са својом "светском заједницом", Клинтон тера своје.

Акције тог господара нису диктиране вој ном неопходношћу, већ глобалном идејом. Изручивши бомбе на главе Срба он дефинитивно хоће да увери и себе и све око себе у то ко, у ствари, управља светом. Ето шта је основ главне идеје и стратегије. А после... После под плавом заставом мировних снага ОУН-а Американци ће ући на вруће тачке земаља некадашњег Савеза, на Кавказ, у Прибалтик, у Русију, а кад се прохте и у Украјину. То јест, оствариће оно, што оружјем није могао чак ни фирер: успоставиће светску доминацију. Ова тиха окупација, као и увек, одвијаће се под паролама "права човека", "заштите демократије", "универзалних вредности", "приоритета права личности над правима нације" и сличним, али не без подршке домаћих нумерисаних колона.

У задње време деловање ових "колонаша", очито је усклађено са страним спец службама и усмерено на узроковање заиста пред пучевске напетости, добија нов злослутни квалитет. Хладнокрвно сурово убиство Виктора Пољаничка, који је више пута ризиковао живот у име међунационалног измирења, сведочанство је тога. Познавао сам овог храброг човека, посматрао промишљене поступке Пољаничка у опасним конфликтним вртлозима - и одлучно одбацујем све прљаве клевете на његову здресу, инициране "колонашима". Заједно са његовом породицом и пријатељима дубоко и безутешно тугујем због трагичне погибије Виктора Петровича.

Ван сваке сумње, ово је политичко убиство. И испланирано је оно далеко од Кавказа: Виктор Пољаничко веома је сметао познатим снагама да међусобно завађају народе, стичући на крви политички и други капитал. Не задњу улогу у пожуривању овог атентата одиграли су и они мас медији који су са отвореним цинизмом подстрекивали: да се није сувише дуго задржао на земљи овај "дуговечан"? Нека их стигне казна Божја!

Али вратимо се државном секретару. Зато се разлеће данас Кристофер, отворено вршећи притисак на партнере, или тачније своје вазале и сателите, наводећи их на бомбардовање српских положаја. У ствари, он је већ без заобилазних фраза дао до знања: ако се будете извлачили, снаћићемо се без вас. Симболично је даје кулминација активности државног секретара пала управо на годишњицу атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија... Симболично и злослутно.

Хеј, Словени, ујединимо се! Јер у контексту агресивних претензија све јасније се уочава антисловенска линија. И њена оштрица је уперена у срце православне Србије. За сада Србије...

Словени, ујединимо се!..

... Хтео сам на овоме и да завршим материјал. Али недавно догодило се да коментаришем амерички документарни филм о догађајима у Југославији приказиван на УТВ. Радио сам "са листа", без претходног прегледа филма. Истина је, мене су уверили: филм је објективан, ван политике, нестраначки. Једноставно - о "Злочину против човечности".

Филм стварно потреса: крв, људска тела помешана са арматуром, унакажена до не препознавања у овоме сотонском вртлогу експлозија и ватре. Убијени - војници, становништво и што је најстрашније - деца. Полуделе избеглице. Жене ридају над мртвима.

Да, ово је сурова истина рата. Камера изблиза нетрепћући гледа на рушевине, покидана тела, на избеглице, у изнемогла лица људи иза жица логора, на раскопане тајне гробнице жртава... Сарајево... Вуковар... Градови-утваре...

У дикторском тексту од самог почетка не одређују се кривци и њихове жртве: само - истина људског пада и трагедије.

Али ето, на овоме неодређеноме визуелном низу, без било-каквог прелазка, почињу да говоре сведоци и жртве. Лица неких од њих су замрачена. Схватам: и у разговорима су са мном избеглице су често молиле да не помињем њихова презимена - на непријатељској територији остале су им породице.

С времена на време пробијају се фразе: "српски војници тукли... Срби су се иживљавали над заробљеницима и таоцима... над женама и децом". А уколико претходни визуелни низ рушевина и смрти не указује која је од страна починила њих, испада да су то исти "српски војници".

Полако, укључујући у разговор различите експерте, аутори, као нехотице, али у исто време и доследно, угњезђују у свест гледаоца исто као и већ поменути "независни" мас медији: за све су ово криви само Срби.

Филм је емотивно - и талентовано! - изграђен тако да одузима право на анализу, а још више на најмање сумње: на позадини ове крваве смесе оне би заиста личиле на светогрђе. Уз то, аутори све време наглашавају: ми, ето, нисмо ни на чијој страни, ми само објективно приказујемо чему води било-који рат, а камоли братоубилачки: злочину против човечности.

А у међувремену, исто толико мајсторски, користећи услуге сведока, жртава, експерата, - аутори све изразитије цртају лик непријатеља и јединог кривца..

Ипак, као прави професионалци, они предвиђају да сувише отворена сатанизација једне-једине стране изазваће неверицу оних који познају ситуацију не само из њиховог филма, већ и из реалних догађаја. - зато се осигуравају репликама попут"говоре" или "прича се" Хрвати и Муслимани, такође, понекад чине зверства.

Али, обратите пажњу: "говоре" и "прича се". Безлично. То јест: могуће да је и стварно истина, а, могуће, само "говоре". Шта више, у филму говоре сви - Хрвати, Муслимани, експерти, научници, представници ОУН-а, - сви, осим... Срба.

Међу оптужбама на рачун последњих чују се и овакве - на ивици ритуалних мучења - која се једноставно не уклапају у национални и конфесионални менталитет Срба. Сетимо се овим поводом речи Патријарха Павла.

Читалац је, надам се, већ приметио да сам ја врло деликатно покушавао заобићи оштре ћошкове да не би случајно непажљивом речју повредио национално достојанство било које од зараћених страна. Ипак, поменути филм приморава ме - и то само због објективности, - да се поново обратим историји а и данашњим ужасним реалностима.

... У своме светски чувеноме роману "Капут" Курцио Малапарте помиње да је видео у кабинету Анте Павелића корпу напуњену људским очима, коју је он добио на поклон од... "својих оданих усташа". По речима самог Павелића, ових очију било је 20 килограма.

... Изасланик Краљевине Југославије у Рио-де -Женејру, Хрват Никола Павелић је (овде и даље издвајање је моје-Б.О.)поводом геноцида усташа над српским народом написао 15. маја 1942. године начелнику Бановине Хрватске Хрвату Ивану Шубашићу писмо у којем, између осталог, пише:

"Када за ово сазна цивилизовани свет, протест и негодовање биће толико снажни, да не могу да замислим шта ће се са нама, Хрватима, десити. Само један детаљ: на улицама хрватских градова продају се очи ископане Србима. - 30 до 40 очију одједном".

О сличним или још ужаснијим ритуелним зверствима (рецимо, "канонизовано" убиство ударцем, обавезно маља) почињеним над Србима у II светском рату сведоче хиљаде страница неоповргнутих докумената, који и данас, вољом одређених кругова, нису објављени.

Ја сам ипак приморан да наведем нека од њих, да би још једном нагласио: Срби, као православци, чак и убијајући своје заклете непријатеље, нису се упуштали у ритуално сакаћење људског тела. Ова се својеврсна антропофагија вршила баш над њима.

Према знању аутора филма "Злочин против човечности": слично се чини и данас. Наводим цитате из већ поменуте књиге "Гласови Србије":

''Експерти Београдске Војно-Медицинске Академије (ВМА)... су издвојили 31 начин физичких тортура примењиваних на заробљеницима... Помиње се ударање главом о зид, туча пендрецима, жичаним кабловима, кундацима пушака,...намештање електрода на зглобовима обе руке, у области врата, бутина и директно њихово стављање на полне органе...

Заробљенике су газили и тукли чизмама, а да би показали како се Србима ваде очи (SIC! - Б.О.), њима се грубо улазило у очне дупље...

Помиње се везивање мушкараца са разведеним ногама и ударање по њиховим полним органима, а у случају жена - вишедневно силовање у такозваној "црној соби", при томе се жртвама фиксирале руке и ноге... Гашење опушака у устима жртве, гурање опушака помешаних са мокраћом, везивање ланцима са системом "лева рука до леве ноге", фиксирање једном ногом врата, а другом ударање по грудном кошу у области срца, чупање и гурање косе у уста... Постоје примери сечења ушију са наредбом да жртва под претњом клања полиже своју крв; засецање коже на леђима и сипање соли у рану...

Лекари ВМА посебно издвајају "ноћне игре"... У првом су се делу "игара" мушкарци скидали до струка, а жене - од струка, а у другом - обрнуто, вероватно са циљем "стимулације", после чега су били терани у "црну собу", где би мучитељи силовали заробљенице, везујући им руке и ноге...

Младе мушкарце су приморавали да ирумирају (сисају полни орган), а старије људе, жене - на анални хетеросексуални чин са мучитељима, после чега су од њих захтевали ирумацију и гутање сперме...

У групним мастурбацијама жена једног од заробљеника морала је да ирумира другог у присуству свог мужа".

Морао сам, иако с муком, да напоменем ове ужасне чињенице, јер филм, који американци, изгледа, посредством својих амбасада шире по целом свету, искривљује ситуацију у бившој Југославији, приказујући кривцима само Србе, приказујући остале стране у светлим бојама. Утолико је он опаснији јер снимљен је заиста мајсторски, и може, дакле, да заведе било-ког неупућеног.

Признајем да по који пут идем против струје и излажем себе племенитом гневу емотивно узнемирених гледалаца. Али никад не би себи опростио да прећутим истините догађаје, - познајући их не из филма, већ непосредно из живота.

Апелујем на гледаоце: да ли се може поверовати у то да камера - у рукама тако врсних професионалаца ниједном није приметила барем једнога Србина или Српкињу? Како објаснити сличну избирљивост? Јер правда, ако је она истинита, не подлеже избирљивости. Она може бити само потпуна; све је пак остало - у бољем случају - полуистина. Јер је већ сама избирљивост једнака тенденциозности.

Методологију монтаже поменутог филма задуго је пре његовог настанка најпрецизније, по мени, одредио познати српски режисер Драгослав Бокан:

"Пре свега морамо све да ставио на своја места и да почнемо од главног - од истине. Говоримо о рату, о војсци, али истина још увек није у томе. Истина је у следећем: на територији бивше Југославије се већ две године дешава феномен, који бих назвао линчем над српским народом. Не ратом, већ линчем. Несрећа је у томе да наши непријатељи свесно стварају ситуацију јасно израженог, скоро нељудског, демоничног насиља: пале живу децу, секу главе, деру кожу, набијају девојке на колац, секу им груди, чупају очи...

...Ови су народи одлучили да екстремним путем постигну дупли циљ. Као прво, они приморавају Србе да стално ратују... У исто време користе то што је Запад према њима изузетно попустљив и што их светска заједница очито подржава, да затвара очи на све што год да ураде...

Све ово подсећа на приближно следећу ситуацију: кад би неко тебе ухватио, драги читаоче, везао те, а онда ухватио твоју жену и дете и почео да их силује и коље ножем. И у једном изузетном тренутку, када их је скоро убио, одједном скида са тебе конопац, ланце и - укључује камеру\ И шта види тада страни посматрач? Он види тебе, полуделог, запенушалог, како скачеш на неког младића, очито са циљем да га убијеш... Страни посматрач не познаје то шта је претходило овоме чину: да је овај младић у улози џелата убијао твоју жену и дете. То јест, твој се чин заштите, најприроднијег негодовања и људског гађења над нечовечношћу претвара, помоћу сличне монтаже у средство оптужбе за злочин тебе. Ето веома примитивног трика који се користи у бившој Југославији на свим положајима, где ратују Срби, а они ратују само на територији са српским становништвом. Срби ратују само тамо, где опасност прети представницима њиховог народа".

На жалост, управо је таква "монтажа истине" примењена у овоме филму.

Рећићу још једном: ја никако не приказујем у светлим бојам. или оплемењујем Србе. Али - ко је, када и коме дао за право да скида кривицу са њихових противника? Путем такве "истине" никад нећемо сазнати праву истину, и - вољно или нехотице - само ћемо отежати братоубилаштво.

Трећа је декада августа утишала напетост. Зараћене су стране, изгледа, прихватиле федерацију од три етничке заједнице.

Овим поводом треба одати дужно признање команди снага Уједињених нација, која се одлучно супроставило намерама Стејтдепа да "казни" Србе на већ устаљени за њега -"ракетни"-начин. Протест је изјавио сам начелник штаба мировних снага ОУН-а у Босни и Херцеговини, енглески бриганди генерал В. Хејс који је умесно запазио: "Ваздушна надмоћ неће сломити Србе". Наравно, генерал је добио своје и од чланица НАТО-а, и, посебно, од представнице САД при Уједињеним нацијама М. Олбрајт.

Ипак, то није сметало команданту јединица Уједињених нација у региону, белгијском генералу Ф. Брикману да одлучно подржи свог енглеског колегу. Са достојанством професионалаца он је одбрусио: "Овде сам ја главни командант и осећам се једино одговорним за било-какве војне акције, које могу да буду изведене... Ја нисам генерал НАТО-а, већ сам генерал који поступа сагласно линије Уједињених нација. Зато сматрам, доклегод останем у Босни, ништа се неће решавати без мога пристанка".

Поклонимо се генералима за храброст и професионалну часност, позивајући политичаре да следе њихов племенити пример. И срдачно се захвалимо хуманистима са еполетама (без иронисања!) који задржавају ратничке намере Клинтона у цивилним оделима "политичара"!

Ипак, рано је да се тешимо. Познајући добро из историје, а и из недавне ирачко-сомалијске праксе, природу "газде новог светског поретка", није тешко предвидети да ће он тражити прву згодну прилику за реализацију својих империјалних амбиција.

Дакле,

Будимо будни, Словени!

Стражилово - "Бранково коло", цептембар 1994: прво читање песме "Хеј, Словени"!...

Борис Олијник
Хеј Словени! ...

(Превео Радослав Пајковић)

Ко бајонет оштри
о август стрми
креше сунце
босански крш црни...
Причешћују се Срби
Опраштају се Срби
- од старца до детета...
Небо грми.

Црне ризе очева.
Бела слана бола...
И блату и шикари
још одолева памћење
- кроз шест векова
Од Косова поља,
где над тугом српском
гавран стење.

Србине, брате!
Ти, у веку двадесетом, овде
на бранику смрти
опет стојиш сам.
Само што данашње
крвожедне хорде
"фантомом" заменише
свој криви јатаган.

Тргнимо се,
браћо по вери прадавној!
Није важно
из чијег племена смо и кова.
Насрће сатана
ка свету православном,
на цркве и светилишта
отаца и дедова!

У звона звонимо
- мрак се, ено, прикрада
неће ли се породица словенска
збити.
Ако Србе
не спасемо од смрти сада
и савест и помен ми ћемо
изгубити!

Вуковар је био диван град. Сад су од њега остале само рушевине.

Са три прста посинимо себе
сами
да су душа и тело слити
- један смо род!
И, ако нас, ко сада,
сав свет остави -
непобедиви смо! Јер нас
није оставио
Господ!

Борис Олијник
Иди и гледај

Петриња - срушена православна црква Св. Спиридона (Са изложбе "Југословенска трагедија и судбина Срба", одржане у Кијеву и Запорожју)

Драги пријатељи, поштоване даме и господо!

То што ћете видети на овим сликама не може се изразити речју. И не само зато што слично зверство руши елементарну људску логику, већ, пре свега, зато што од ужаса гори сама реч...

Дакле: иди и гледај!

Ово није уобичајена изложба. Ово је разјапљена рана, на чијем се дну шкрипањем зуба оглашава сам пакао.

Назвали смо ову хронику смрти "Југословенска трагедија и судбина Срба". Свесни смо да пате у братоубилачком рату и Срби, и Хрвати, и Муслимани, и наша етничка браћа - Украјинци, и Русини, и Руси, и Јевреји, и Грци, и Цигани - једном речју, сви народи што насељавају ову многонапаћену земљу.

Али уз свеједнаке крваве чиниоце управо су се Срби по ко зна који пут нашли у екстремној ситуацији. И условљена је ова посебност не само економским ембаргом против Србије, већ и доследном информационом блокадом. Претежна већина мас медија у свету, отворено фалсификујући чињенице, усмерено натура светској заједници мишљење да су главни узрочници и кривци трагедије Срби. Њима се и приписују чак они злочини који чине над њима две остале противничке стране. Више од тога, доследно сатанизирајући Србе, њима се чак приписују ритуална убиства и сакаћења тела, која су апсолутно контраиндикована овоме народу и према карактеру, и према менталитету, и према православној вери.

То што се јавља на овим сликама (а оне су званично заведене, дакле веродостојне) - и представља ритуално-садистичка убиства Срба. Ово нису жртве војних сукоба, где пуцају војници свих противничких страна. Ово је - антропофагија, почињена над цивилним српским становништвом.

Нећемо се упуштати у историјске разлоге ове болесне, настране мржње. То захтева посебан разговор. Наводимо само речи Патријарха српског Павла човека познатог и поштованог не само у православном, већ и у целом свету, речи које осветљавају корене ове мржње. На питање зашто је Србија толико нападана, чиме смета и западу, и истоку, патријарх је одговорио:

"Десило се тако да смо ми, Срби, на овим земљама одувек православни. Природно што западна црква није овим задовољна, - али шта да се ради са нама? Незадовољан је и ислам... Не тврдимо да Срби у свему имају право, а Хрвати - не. Да Срби сада не убијају... Али никад нисмо бацили жене и децу у јаме само зато што припадају другој вери, другој нацији... Сачувај нас Боже да било-када терамо цивилно становништво у логоре зато што су друге нације, друге вере, друге азбуке... И друго: Сачувај нас Боже да никада никога насилно не обраћамо у своју веру... А то су чинили католици и са нама за време П светског рата."

Дакле, у односу на Србе претензије нису толико територијалне природе. Овде ступа на снагу принцип расни и верски. Србија је бедем православља у јужној Европи. И она је увек стајала и стоји на путу католизације и османизације. А данас смета познатој супердржави да стави завршну тачку у новоме светском поретку.

Шта су доживели Срби за време II светског рата - не може се исказати речима. О тим ужасима и злочинима, почиње им над њима са посебном, ритуалном суровошћу, написано је хиљаде страница на различитим језицима О њима су испричали у својим књигама очевидци - научници, публицисти, писци, Немци, Италијани, Французи, Енглези.

У овој су сали изложени и документи из тог времена, јер за Србе II светски рат није престајао и не престаје. И онај, ко хоће да објективно оцени данашњу ситуацију на Балкану, треба да памти да се над Србима нису спроводиле агресивне акције, већ- геноцид.

Свет мора да сазна истину о томе, ма колико је она била сурова. Мора да сазна о томе Украјина: у бившој се Југославији између три ватре бацају њени земљаци - Украјинци и Русини, оплакујући своје побијене синове и кћери. Ми, Украјинци, морамо бити свесни: ако оставимо на цедилу Србију, ко онда гарантује да се сутра нећемо наћи на нишану зла. Недавни крвави догађаји у Москви су злослутни знак свима нама.

Стога Украјина мора да преузме на себе племениту мисију. И као суверена држава наступи са иницијативом - деблокирати Србију и учинити све да на Балкану завлада мир међу народима.

Људмила Поповић
O Борису Олијнику

Борис Олијник

Борис Олијник - песник, публициста или друштвени делатник? Тешко је одговорити једнозначно на ово питање, јер се у свему подједнако доказао као талентована и оригинална личност. Иако сам Олијник тврди да је новинар-професионалац и воли новинарство, а поезија је ишла паралелно, морамо да признамо да сваки његов сународник на ово питање не би оклевао да одговори: "Наравно песник", а уз то би и отпевао неколико стихова из његових песама о мајци, које су толико омиљене у народу.

Наравно песник. О томе сведоче скоро 40 књига песама које су објављене у Украјини и свим некадашњим републикама СССР-а, преведене на руски, чешки, словачки, српски, бугарски, италијански и друге стране језике. Управо се стога у бројним есејима, насталим као одговор на актуелна и болна питања нашег времена изавреле публицистичке речи назире песник, извире његова непоновљива стваралачка индивидуалност, изразито емотивно вредновање спојено са логиком убеђивања, позивом да се истином и због истине одмери свака помисао, чин, појава. "Олијник не диктира истину, он убеђује. Са неким његовим ставовима можемо да се не сложимо, али да не прихватимо његов декларисани услов-да тражимо и испробавамо себе истином - вероватно не можемо", - писао је Володимир Биленко у предговору његовој књизи есеја "Бунари морала и духовна суша". Читајући Олијника-публицисту још једном долазимо до закључка да се ништа у животу не може да процени манихејски једнозначно и да је свет диван управо због своје различитости и непоновљивости.

Најзад, није то ни тако неочекивана комбинација: песник и публициста. Потврда томе су примери из историје, јер често у условима дебалансиране и неструктуиране државе управо су песници преузимали на себе тежак и частан посао формирања националне свести и спасавања културе и самог народа од претње непостојања.

Надарени чедним срцем и даром лепе речи, жудећи за истином и правдом, управо су они покушавали да својом уметношћу допру до свести сународника и пробуде у њима најплеменитија осећања. Вероватно зато у опусима украјинских песника битно место заузима грађанска лирика и стога је све више књижевника друштвених и политичких делатника, чланова владе, посланика и министара.

Да ли губи због тога уметност? Могуће. Али све зависи од личног става писца, од његове мере осетљивости и одговорности за све што се дешава у њему и око њега. Шта то тера уметника или научника, довољно афирмисаног у својој бранши, који може да мирно убире плодове своје славе и почива на ловорикама, да се упусти у жижу актуелних збивања и да, не обазирући се на могућност компромитовања, брани свој став? Вероватно тежња да испуни свој живот до краја. Све диктира лични став и одговорност за све што се збива у нама и око нас.

Борис Олијник је рођен 1935. године у селу Зачепиливка, Новосанжарског рејона, Полтавске области. Ово благословено поднебље поклонило је свету генијалног Сковороду, Гогоља као и многе друге истакнуте уметнике.

Отац песника је погинуо 1943. године бранећи украјински град Харков од фашиста за време II светског рата. Борис Олијник припада генерацији чије је детињство обележено окупацијом. Обележено у лошем и у добром смислу ове речи. О лошем не треба посебно расправљати а добро се огледа у песниковом максимализму, у његовој тежњи да се исправи зло и да се помогне онима који пате.

По завршетку школе уписао је Новинарски факултет Кијевског универзитета "Тарас Шевченко". После дипломирања на истом 1958. године радио је у омладинским новинама "Молођ Украјини", као главни уредник часописа "Ранок" и заменик главног уредника часописа "Днипро".

Било је то посебно време у историји украјинске културе. Стална масовна хапшења интелигенције пре рата, а после рата током година 1947, 1949. и 1951. обезбедила су неопходну лојалност украјинских уметника Стаљиновом режиму. Унификација уметности, репресије и гушење сваког покушаја да се изађе из ограничених оквира који су били прописани у директивама партије попустили су с критиком култа Стаљина на XX конгресу КПСС 1956. године. Талас посткултовског обнављања шездесетих година, када су били начињени озбиљни кораци на путу осмишљавања историје, на путу сазнавања истине, уздигао је целу генерацију младих песника чије је стваралаштво обележило нов препород украјинске модерне поезије. Генерацији младих идеалиста који су трагали за истином и индивидуалношћу, супротстављајући се званичној литератури и бранећи своје достојанство и достојанство националних вредности, припадао је и Борис Олијник. Парафразирајући речи књижевног критичара, академика И. Дзјубео једном од песника шездесетих - Васиљу Стусу, можемо рећи да су сви они враћали украјинско у општељудско, светско, а општељудско, светско, окретали ка украјинском. Био је то талас који је обогатио украјинску књижевност, а имена песника шездесетих уписао у анале њене историје.

Године 1962. излази прва збирка Бориса Олијника "Ударају у челик ковачи" коју је запазио истакнути украјински песник Павло Тичина, чије је песништво двадесетих година нашег века скицирало својеврстан естетски програм целокупне украјинске модерне. Управо је Тичина довео у Савез писаца Украјине многе младе, талентоване писце, помажући им да продру кроз идеолошки застор до читалачке публике. Вероватно памтећи ово, касније је и сам Олијник, налазећи се на водећим дужностима у Савезу писаца Украјине, настојао да помогне својим колегама, чија су се дела забрањивала, потискивала, уништавала.

За време"перестројке"Борис Олијник од 1989. до 1991. године био је потпредседник Дома народа Врховног Совјета СССР-а. Боравио ј е скоро у свим "врућим тачкама" међуетничких конфликата на територији бившег СССР, о чему је испричао у својој књизи "Две године у Кремљу" (Кнез таме).

Данас је Борис Олијник-народни посланик у парламенту Украјине, председник Комисије иностраних послова и веза са ЗНД. Он је активни члан Академије наука Украјине и председник Украјинског фонда културе.

Од првих дана југословенске трагедије Борис Олијник одлучно је наступио - у штампи и Парламенту против санкција према Југославији. Више пута боравио је на ратиштима у Југославији, под утицајем чега је написао есеј "Сатанизација Срба - коме она користи", који је у години обележавања 200-годишњице смрти истакнутог украјинског писца, филозофа, мислиоца Григорија Сковороди добио међународну награду "Сковорода" за 1994.

Године 1993. је организовао у Украјинском фонду културе изложбу фотографија "Југословенска трагедија и судбина Срба". У уводној речи на овој изложби, као и у поменутом есеју, аутор настоји да представи суграђанима, које о збивањима у Југославији информишу једнодушни у једностраности мас медији, своје виђење југословенске трагедије, засновано наличном искуству и стечено на месту догађаја.

"Видовита савест! али нема ничег страшнијег него када њу у тишини затвореног круга идоли, створени у стаду, успеју да неприметно замене вером у непогрешивост било чију, било када...", - писао је песник у поеми "Пришестја" (Долазак).

Став Бориса Олијника, песника и грађанина, остаје доследан. Противећи се инстинкту стада он брани право свакога да каже реч истине и да буде саслушан.