Марина и Сергеј Дјаченко

"Ожиљак"

(превод два одломка романа)

Роман "Ожиљак" (Шрам) Марине и Сергеја Дјаченко http://rusf.ru/marser/, брачног пара из Кијева приповеда о преображају обесног пустахије и његовој потрази за достојним животом. Распусни Сол Егерт убије оружју невичног студента, а потом изгуби двобој од Скитаоца, задобивши том приликом ожиљак на лицу и са њим мистично повезан неконтролисани страх. Поставши кукавица која се плаши свега и свакога, Егерт бежи у град, али тамо заволи Торију, несуђену невесту младића кога је убио. Приповеда се о обрту њене мржње у љубав и о Егертовом тешком савладавању страха и мучном задобијању знања и одважности, али и Торијине љубави. Јунак се бори против свог понижавајућег и неконтролисаног страха и жуди да се поново сретне са Скитаоцем... Превод са руског језика Дејана Ајдачића.

Глава 1. (почетак)

Зидови тесне механе већ су се тресли од жамора пијаних гласова. После учтивих узајамних здравица, после несланих шала, после веселих кавги, настао је час плесања на столу. Играло се са две служавке – оне су поцрвенеле, трезне због посла, али сасвим ошамућене сјајем еполета, свим тим дугмадима, футролама, извезеним ширитима и страсним погледима. Све су чиниле како би угодиле господи гренадирима.

На под су падали пехари и бокали, ћудљиво су се кривиле сребрне виљушке, притиснуте вештим потпетицама. Лепезасто, као шпил карата у рукама картароша, летеле су по ваздуху широке сукње, од усхићене вриске звонило је у ушима. Власница механе, мудра, мршава старица, ретко је помаљала нос из свог уточишта, знала је, препреденица, да се не треба узнемиравати, да су господа гренадири богати и дарежљиви, да ће штета бити обилато надокнађена, а популарност кафане стоструко увећана.

После игре дружина се изнурила – шум гласова је мало утихнуо, служавке су, хукћући у ходу, поправљајући недостатке на одећи, пуниле преостале бокале и доносиле из кухиње нове чаше. Сада су, прибравши се мало, обе стидљиво спуштале трепавице, присећајући се нису ли се понашале одвећ слободно. Истовремено у њиховој души, крила се врела нада о нечем нејасном, чудесном, и сваки пут када би прашњава чизма као случајно додирнула ножицу, та је нада запламсала и заливала бојом млада лица и нежне вратове.

Девојке су се звале Ита и Фета, и није чудно што су припити весељаци мешали њихова имена. Уосталом, многи гости већ су једва мрдали језиком и више нису могли да изричу комплименте. Страсни погледи су се замутили, а заједно с тим, помало је гаснула девојачка нада у чудесно – када се у довратак над вратима изнад Итине главе урезао одједном тежак бојни нож.

У истом трену све је постало тихо. Чак је и домаћица протурила из своје кухиње узнемирени, љубичасти нос. Весељаци су се погледали у немом чуђењу, као да су очекивали да на плафону виде ужасно привиђење Лаш. Ита је најпре разјапила уста – а потом схвативши шта се десило, испустила је на под празан бокал.

У тишини која је зацарила, од стола се одмакла тешка столица. Без журбе, девојци се, газећи чизмама парчиће сломљеног бокала, приближио неко са појасом украшеним празним футролама за ножеве. Злокобно оружје је било истргнуто из довратка, из дебелог новчаника појавила се златна монета:

– Држи, лепотице... Хоћеш ли још?

Механом су се проломили крици и хохот. Господа гренадири, који су још били у стању да се мичу су радосно ударали један другог по плећима и леђима, радујући се тако успелој досетци свога друга:

– Ето Сол! Браво Егерт!... Каква свињарија, права реч! Ее, хајде још!

Власник ножа се насмејао. Када се он смејао, на десном образу, одмах до усана јављала се усамљена јамица. Ита је беспомоћно стиснула прсте, на скидајући очи са те јамице.

– Али, господине Егерт... Шта ви, господине Егерт?

– А, страшно? – тихо је упитао потпоручник и од погледа његових јасно плавих очију бедна Ита се изгубила.

– И...

– Стани леђима ка вратима.

– Али, господине Егерт... попили сте много...

– Ти, шта, мени не верујеш?!

Ита је често трептала великим трепавицама; посматрачи су се пењали на столове, да би боље видели. Чак су се и пијани отрезнили због такве представе; домаћица, мало узнемирена, смрзла се у кухињским вратима са белом крпом наготовс.

Егерт се окренуо гренадирима:

– Ножеве! Кинжале! То што имате, хајде!

За минут, он је био наоружан као јеж.

– Ти си пијан, Егерт, исцеди, као случајно, други потпоручник по имену Дрон.

У гомили гренадира обрецнуо се црнпурасти млади човек:

– Ма колико је он попио?! То је момку по мери, колико је попио, по чему је он то пијан?

Сол се зацерекао:

– Тачно! Фета, вина!

Фета послуша – са задршком, механички, просто зато што никада није била довољно храбра да се не повинује наредби гостију.

– И…, промрља Ита, гледајући, како се у Солово грло са жубором спушта вински водопад.

– Ни …речи, – процеди он, бришући усне. – Даље… сви.

– Ма он је пијан! – викнули су из последњих редова. – Он ће убити девојчицу, лудило!

Уследио је русвај, који се, међутим, убрзо утиша – онај галамџија, очигледно је био разуверен.

– Хитац – новчић, објаснио је Ити заклативши се Егерт. – Хитац – новчић… Стој!

Девојка, која је покушала да се удаљи од храстових врата, уплашено је устукнула и вратила се на претходно место.

– Један, два… – Сол је извукао из појаса најближи нож за бацање. – Не, тако није интересантно… Карвер!

Црномањасти момак никну ту, као да је само чекао тај узвик.

– Свеће… Дај јој свеће у руке и једну – на главу…

– Неее! – Ита се расплакала. Неко време тишину су нарушавали само њени жалосни јецаји.

– Дај овако, – Солу је, изгледа, пала на памет изванредна идеја, – хитац – пољубац…

Ита подиже на њега уплакане очи; секунда задршке била је довољна:

– Боље ја! – и Фета, одгурнувши другарицу, стала је пред врата и узела из руку Карвера који се церекао остатке свећа које су гореле…

… Десет пута је сечиво исекло треперави пламен, и још два пута се забило у дрво одмах над девојчиним теменом, и још три пута је пролазило на палац од слепоочнице. Петнаест пута је потпоручник Егерт Сол пољубио скромну служавку Фету.

Бројали су сви, осим Ите – она је отишла у кухињу да рида. Фетине очи су се закотрљале под чело; прецизне руке потпоручника су нежно лежале на њеном струку. Газдарица је гледала са тугом и разумевањем. Било је приметно да је Фету обузео жар. Господин Сол, узнемирен, сам се понудио да је одведе у собу. Задржао се, ипак, не превише дуго, а када се вратио, дочекан је одушевљеним, помало завидним погледима.

Ноћ је превалила своју највишу тачку и већ се могла назвати јутром, када је друштво на крају напустило гостопримљив локал; Дрон је уназад клатећем Егерту рекао:

– Све мајке у округу плаше ћерке потпоручником Солом… Ти, протуво!

Неко се закикота:

– Трговац Вапа… Но, онај богаташ, који је купио празну кућу на обали… Ето, он је довео из околине места... младу жену, и – шта ти мислиш? већ су му дојавили... Не плашите се чуме ни пропасти, плашите се гренадира по имену Сол.

Сви су се зацерекали а само се Карвер намрштио, чувши како спомињу трговчеву жену. Процедио је кроз зубе:

– Па, ја мислим неко се простодушно излајао, а трговац сада очи не скида... Стражари...

Он је раздражено климао главом – очигледно, трговчева жена није први пут обузела његове мисли, а љубоморни муж је успео да јој досади већ самим својим постојањем.

Егерт се, заклативши се, зауставио, и блага расејаност на његовом лицу помало је уступила место заинтересованости:

– Лажеш?

– Што бих лагао, – одазвао се Карвер нерадо. Изгледа да му је разговор био мучан.

Цело друштво се придигло, понеко је заинтригирано шмркнуо.

Егерт је извадио из футроле мач, свој славни, мач древне израде, и свечано објавио, обраћајући се уској оштрици:

– Заклињем се... трговац се неће сачувати ни од чуме, ни од пропасти, ни...

Последње његове речи су се изгубиле у новој експлозији бурног смеха. Карвер се стуштио и увукао главу у плећа.

Славни град Каварен био је толико стар колико је био и војнички. Ни је једном другом граду није живело бок уз бок толико славних потомака древних династија; ни у једном другом граду није расла у низу тако велика количина генеалошких дрвета. Нигде се више није ценила велика одважност и вештина владања оружјем – са том одважношћу могло се упоређивати можда само још умеће гајења борбених вепрова.

Сваки дом у Каварену могао је по потреби да издржи притисак много стотина војника – зидови су били тако чврсти и дебели, тако су неприступачно тамнели уски прозори, тако је много гвоздених шипки посвуда штрчало из капија и врата. У подруму сваког дома брижљиво се чувао читав арсенал разноврсног оружја, а над кровом се гордо вијорила застава украшена ресама. Спољашње стране капија обично је красио грб, чији би сами изглед отерао у бекство целу армију – тако је много тамо било канџи и кљова, ватрених очију и свирепо искежених њушки. Сам град био је окружен утврђеним зидинама, а капије су биле начичкане толико претећим атрибутима, да би, чак и Харс – Покровитељ Ратника уколико би напао Каварен – био лишен главе или би побегао главом без обзира.

Али више од свега Каварен се дичио својим златним пуком, пуком гренадира. Чим би се у уваженој породици родио син, отац се старао да упише ружичастог малишана у славне ратничке редове. Ни једно славље није пролазило без параде. Улицама и без тога мирног града неуморно су патролирали, крчме су цветале, мајке су строго опомињале кћери на разборитост, а с времена на време одигравали су се дуели о којима се потом дуго и са задовољством говорило.

Уосталом, гренадири се нису прослављали само пијанкама и пустоловинама. Историју пука чиниле су победе у крвавим ратовима, који су веома често избијали у стара времена. Гренадири, потомци славних бораца из прошлости, нису једанпут показали ратну вештину у сударима са злобним, добро наоружаним бандама разбојника, које су, с времена на време опседале околне шуме. Сви поштовани људи града провели су младост у седлу и са оружјем у рукама.

Најстрашнији догађај у историји града није био, међутим, некакав рат или опсада, већ Црни Мор који се јавио у Каварену пре много деценија и за три дана скоро преполовио број грађана. Против Мора биле су беспомоћне и зидине, и утврђења, и оштар челик. Каваренски старци, који су у детињству преживели Мора, волели су да унуцима причају страшне приче; од свих тих ужаса, младићи би могли да скрену умом, да младост не поседује срећну особину да оно што је ушло у лево ухо, не излеће кроз десно.

Егерт Сол је био најпунији изданак родног Каварена, био је прави син и оваплоћење његовог јунаштва. Ако би изненада умро, са двадесет и по година, он би могао, сигурно, истог трена, – да постане дух Каварена. Али, у светлу главу је падало свашта на ум, само не мисао о смрти.

Егерт, изгледа уопште није ни веровао у њено постојање – та он је успео да на двобоју убије двојицу. Случај се недалеко прочуо, али како се радило о части и како су сва правила била строго поштована, о Солу су пре говорили са поштовањем, него са неком осудом. Приче о другим Соловим двобојима, у којима су његови противници нагрђени ранама или осакаћени, једноставно су били узорни примери за јуноше и младиће.

Уосталом, од пре неког времена, Егерт се на двобојима тукао све ређе – не зато што је нестала његова бојна жестина, већ зато што је било све мање вољних да налећу на његову породичну оштрицу. Сол је био до самозаборава посвећени мајстор мачевања; од тринаест година, када му је отац уместо дечије шпаге свечано уручио породичну реликвију са увијеним рукохватом, мач је постао његова једина играчка.

Није чудно што Сол уопште није имао непријатеља, што се у извесној мери, уравнотежавало обиљем другова. Другови су га чекали у свакој кафани, другови су у гомили пратили сваки његов корак – и нехотице су постајали сведоци и учесници његових бујних забава.

Обожавајући опасност свих врста, он је налазио драж у играма на ивици ножа. Једном је, ради опкладе ушао у пожарну кулу, највише здање у граду – по спољашњој страни и три пута зазвонио у звоно, изазвавши не малу узнемиреност. Потпоручник Дрон који се кладио са Солом, био је обавезан да пољуби прву даму која би дошла у сусрет – а испоставило се, дама је била стара уседелица, тетка заповедника града.

Други пут је настрадао гренадир кога су звали Лаган – изгубио је опкладу, пошто је Сол пред свима оседлао огромног мрког бика, свирепог, али онемелог од такве дрскости. Ставивши у зубе коњску узду, Лаган је вукао Сола на плећима од градских врата до куће...

Али највише је сустизало Карвера.

Они су били нераздвојни од детињства – Карвер се прибијао уз Сола и био за њега везан као брат. Ни посебно леп, али ни ружан, ни посебно јак, али ни најслабији, Карвер је увек губио у поређењу са Егертом – а истовремено је на себе примао отблесак његове славе. Од раних година он је часно зарађивао право да се назива другом тако значајне личности, подносећи каткад и понижења и подсмехе.

Он је хтео да буде као Сол, он је то тако страсно желео, да је неприметно преузимао од друга навике и начин говора, ход, чак и глас. Он је научио да плива и хода по жици – само небо зна колико га је то коштало... Научио је да се громко смеје свом паду у прљаву бару, он није плакао када би прецизно бачени камен дечкића Сола остављао модрицу на плећима или колену. Величанствени друг ценио је његову пожртвованост и на свој начин је волео Карвера. То Солу није сметало да заборавља да пријатељ постоји, ако му се тог дана не би појавио пред очима. Једном је четрнаестогодишњи Карвер решио да га искуша – тобоже болестан, он се целу недељу није појављивао међу друговима, седео је код куће, са трепетом очекујући када ће га се Сол сетити. Сол се није ни сетио – њега су одвлачиле многобројне забаве, играрије, излети. Он, наравно, није ни знао да је Карвер ћутећи проседео поред прозора свих седам дана свог добровољног изгнанства и једном, сам себе презирући, чак и заплакао горким срдитим сузама. Карвер се клео да ће заувек прекинути са Егертом – а потом, није издржао и јавио му се и био дочекан са таквом искреном радошћу, да је одмах заборавио увреду...

Мало се шта променило када су обоје одрасли. Стидљиви Карвер није имао успеха у љубавним авантурама – Егерт је поучавао друга, одводећи, између осталог пред носом Карверу симпатичне девојке. Овај је уздисао и праштао сматрајући сопствено понижење жртвом за другарство.

Егерт је имао навику да од околине захтева такву одважност коју је сам поседовао, и свакојако се изругивао пријатељима који нису оправдали његова очекивања. То је Карверу било посебно тешко. Једном у позну јесен, када се на речици Кави која опасује град ухватио први лед, Егерт је предложио такмичење – ко ће брже да претрчи по леду са обале на обалу. Сви његови пријатељи одмах су се позвали на неодложне обавезе, болести и невоље – а Карверу, који се ту по обичају нашао под руком, упућени су такав презрив осмех и тако заједљиве речи које су га принудиле да се зацрвени од главе до пете... Скоро плачући, он се сагласио са Соловим условима.

Наравно, Егерт, који је био виши и тежи, успешно је проклизао по танком леду на супротну обалу, и зачуђене рибе су у тамној дубини разјапиле уста. Наравно, Карвер се у одлучном трену уплашио, застао и кренуо да се врати – и са треском упао у црну, као звезда зракасту, рупу, великодушно омогућивши Егерту да га спасе и самим тим задобије нове ловорике.

Интересантно, он је био искрено захвалан Солу који га је извукао из ледене воде.

... Мајке одраслих кћери дрхтале су при самом помену Егерта Сола, очеви синова који расту истицали су га за пример. Рогоње су се мрштиле сусрећући Егерта на улици, – али су га ипак учтиво поздрављали. Заповедник му је праштао неподопштине и пијанке у граду, кроз палце је гледао на жалбе које су се тицале Сола – зато што је још увек био жив у памети онај случај у време борбе вепрова.

Солов отац је, као и многи у Каверену, гајио вепрове за борбу – а то се сматрало истанчаном и префињеном уметношћу. Црни вепрови из Соловог дома били су изузетно свирепи и крвожедни, конкуренцију су им чинили само мрки пругасти вепрови из дома заповедника града. Није било надметања у чијем се финалу не би срели ови вечити супарници. Борба се одвијала са променљивим успехом, све док се лепог летњег дана, мрки пругасти шампион са надимком Рик није разбеснео на самој арени.

На путу расцепивши трбух противнику – црном лепотану Харсу, – избезумљени вепар се бацио на публику. Његов пругасти друг, нашавши се на путу и срушивши се са пробураженим трбухом, задржао је накратко безумника. Заповедник, који је по традицији заузимао са породицом први ред, само је успео да језиво завапи и зграбивши жену скочи на сомотом пресвучену столицу.

Нико не зна чиме би се завршила ова крвава драма. Врло је вероватно да би многи који су тог дана дошли да уживају у борбама, а пре свега заповедник, поделили тужну судбину лепотана Харса. Рик је још као прасе свирепо одгајан, а решио је како је ето, на крају крајева, наступио његов дан. Јадник је погрешио – то није био његов дан, већ Солов дан, који се нашао у центру збивања пре но што је публика у задњим редовима и схватила шта се дешава.

Егерт је Рику извикивао најувредљивије по његовом мишљењу, за вепра речи; у левој његовој руци неуморно се вртела заслепљујуће јарка тканина (како се потом показало огртач једне од екстравагантних дама којим је она покривала своја обнажена плећа). Рик се зауставио само на секунду – та секунда била је довољна неустрашивом Солу да поскочивши сасвим близу забоде под плећа мрког безумника свој дуги, на опклади задобијени кинжал.

Потресени заповедник принео је Соловом дому најштедрији дар: све пругасте мрке вепрове из његових обора су у исти час испекли и појели (истина њихово месо је испало тврдо и жилаво). Егерт је седео на челу стола; његов отац је гутао сузе од миља – црни лепотани Солових сада у граду нису имали равнога! Блиска старост је обећавала Солу старијем мир и утеху, јер је његов син био најбољи међу синовима.

Егертова мати тада није присуствовала пиру – она је често боловала и није волела бучне скупове. Некада јака и здрава жена, први пут је пропала када је Егерт убио у двобоју свог првог противника; Солу је понекад падало на памет да га мајка избегава, скоро као да га се боји. Уосталом, он је увек од себе терао чудне или непријатне мисли.

Ведрог сунчаног дана – можда је то био први прави јесењи дан – трговац Вапа је, шетајући се са младом женом, стекао пријатне познанике.

Нови познаник, учинио се Вапи изузетно благородан млади човек, ма како то чудно, господин Карвер От. Особено је било да је млади гренадир шетао у друштву сестре – девице неуобичајених размера са високим раскошним грудима и скромно спуштеним сиво–плавим очима.

Девицу су звали Бертина. Лагано су учетворо пошли напред назад уз обалу – Карвер руку под руку са Вапом, Бертина уз лепотицу Сенију, младу трговчеву жену.

Вапа је био задивљен и истовремено дирнут – по први пут је неко од "тих проклетих аристократа" показао према њему топлу пажњу. Сенија је кришом бацала погледе на младо лице Карвера и спуштала очи, као да се плаши казне за само један забрањени поглед.

Прошли су поред групе гренадира, која се као на слици сместила око ограде. Сенија је, бацивши бојажљиви поглед, приметила да млади људи не разговарају као уобичајено, – окренувши се као по команди, у страну реке, они су сви на истоветно шакама затварали уста и с времена на време се чудно трзали, као да их је истовремено спопала једнака невоља.

– Шта је то њима? – упитала је зачуђено Бертину.

И тужно заклимала главом и слегнула раменима.

Узнемирено преносећи поглед са гренадира на сестру, те са сестре на Сенију, Карвер је изненада спустио глас:

– Ах, верујте, у граду, са тако јако укорењеним развратом... Бертина је невина девојка... И веома јој је тешко изабрати другарице, јер верујем, да заразни утицаји... О, како би било добро ако би се Бертина спријатељила са госпођа Сенијом!

У његовим последњим речима провукао се уздах.

Учетворо су се окренули и пошли натраг. Код ограде је било мање гренадира, они који су остали, упорно су гледали на реку, а један је седео баш на калдрми и зајецао.

– Пијани, по обичају, – са гнушањем је приметио Карвер. Онај који је седео подиже на њега мутне очи и пресави се напола, не могавши да заустави церекање које му је раздирало груди.

Другог дана Карвер је са сестром отишао у госте код Вапе. Бертина је признала Сенији да уопште не уме да везе свилом.

Трећег дана Сенија, којој је било неиздржљиво досадно да проводи дане сама, замолила је мужа да јој дозволи да се чешће среће са Бертином – то ће их обе разонодити, а поред тога Карверова сестра је замолила да је научи везу.

Четвртог дана Бертина се појавила праћена као чуварем, верним братом, који је био неоубичајено туробан и дуго се клањајући опраштао. Трговац се подухватио рачуна. Сенија је повела гошћу на горе, у своје собе.

Канаринац је певушио у складном кавезу. Из корпе су биле извађене игле и танко платно. Бертинини прсти, одвећ јаки и групи, отказивали су послушност, али девојка се трудила из свих сила.

– Мила, – замишљено је изненада проговорила Сенија усред часа, – је ли истина да си ти потпуно–потпуно невина?

Бертина се убола иглом и ставила прст у уста.

– Не брини, – насмешила се Сенија, – чини ми се да ми једна пред другом можемо бити сасвим отворене... Ти, уистину... па, разумеш?

Бертина је подигла на Сенију светло сиве очи и са чуђењем видела да су оне неописиво тужне:

– Ах, Сенија... Ах, то је тако тужна прича...

– Тако сам и мислила! – узвикну Вапина жена. – Он те је завео и оставио, да?

Бертина је заклимала главом и поново тешко уздахнула.

Неко време у соби је било тихо; потом се са улице разнео гласни смех из двадесет младих грла.

– Гренадири... – промрмљала је Сенија, пришавши прозору. Смеју се... Због чега се они сво време овде смеју?

Бертина је зајецала. Сенија се вратила и села до ње:

– Слушај... а ОН... твој вољени... Био је гренадир?

– Кад би... прошаптала је Бертина, – гренадири су нежни и благородни.. гренадири верни и мужевни... гренадири

Сенија је сумњичаво стиснула усне:

– Баш никако не мислим да су гренадири верни... Узгред, нису ли твог вољеног звали Егерт Сол?

Бертина је подскочила на јастуцима.

Поново је постало тихо.

– Мила, – почела је шапатом Сенија, а ти... можеш ли ми рећи... Јеси ли ти осетила... но, разумеш, говоре да и жена осећа... задовољство... Разумеш?

И Сенија је поцрвенела – није јој било лако да буде тако отворена.

Бертина је поново подигла очи – али овај пут зачуђене:

– Али, мила... Ти си удата!

– Па у томе и јесте ствар, – Сенија је јетко устала, незадовољна собом. Процедила је кроз зубе: – Удата... у томе јесте ствар...

Њена гошћа лагано је оставила вез.

Њихов разговор трајао је око сата. Бертина је говорила и говорила и њен глас није хрипао, управо супротно, задобијао је обрисе музике. Она је превртала очима и нежно гладила леђа фотеље, она је гукала, и Сенија је, замрла раширених очију само уздахивала с времена на време и облизивала сасушене усне.

– И све то СТВАРНО постоји? – упитала је она на крају уздрхталим, испрекиданим гласом.

Бертина је лагано, свечано климнула.

– И ја то НИКАДА нећу сазнати? – прошапутала је Сенија, замирући од туге.

Бертина устаде. Дубоко удахну ваздух, као да намерава да се баци у хладну воду. Разодену са груди хаљину... На под су једно за другим пала два округла, ватом набијена јастучета.

Сенији је нестало даха, и она није могла да крикне.

Хаљина је склизнула са Бертине као кожа са змије. Под хаљином су се показале мишићаве плећи, широке груди покривене коврџастим длакама, стомак са наглашено обликованим мишићима...

Када је хаљина склизнула још ниже, Сенија је рукама покрила очи.

– Ако повичеш, – шапатом рече онај, ко је био Бертина, – твој муж ће те...

Сенија није чула – она је једноставно пала у несвест.

Разуме се, Егерт није искористио беспомоћност слабе жене. Наравно, ускоро је успео да Сенију поврати; тако се десило да се поверљив разговор обновио – сада већ у новим приликама.

– Ти... обећаваш? – питала је Сенија, дрхтећи целим телом.

– Реч гренадира.

– Ти си... гренадир?

– Питаш! Ја сам Егерт Сол!

– И...

– Само са твојом сагласношћу.

– И...

– Једна реч – и ја ћу отићи...

– И...

– Да одем?

– Не!!

Трговац Вапа се на првом спрату срдито натуштио – у рачунима се поткрала грешка. Две десетине гренадира под прозорима његовог дома су се досађивала и спремали су се да се разиђу.

... Корпица са ручним радом одавно се откотрљала на под, а обојена клупка су се помешала. Канаринац у кавезу је зачуђена заћутала.

– О... Пресветло небо.... – Сенија се задихала, рукама загрливши Солов врат. Он је ћутао – њему није било до разговора.

Јадна птичица се узнемирила – њен кавез, смештен над самом постељом, љуљала се равномерно и јако. Старински сат огласили су серију удараца, а затим још и још...

– О... добри духови... Пресветло небо... – Сенија није знала, шта још да спомене, и једва се уздржавала да не завиче на сав глас.

... Трговац Вапа је задовољно протрљао руке – грешка је исправљена, лењиви писар ускоро ће изгубити посао... Како је добро, међутим, што се Сенија спријатељила са сестром тог господина Карвера! Цели дан је не чујем и не видим, не врти се пред очима, не тражи и не моли да шета... Чак неоубичајено – трговац се насмехнуо. Да се попне и посети мајсторице?

Он се већ придигао, намеравајући да напусти фотељу, али се намрштио од бола у крстима и остао да седи.

... Егерт Сол је, клатећи се, погледао са прозора на обалу. Наг и опуштен, он је стајао на прозорским отвором и гледао на другове са прекором... Трговац Вапа се стресао: проклети гренадири! Ма какав је то смех, какво урлање...

После неколико минута спустили су се Сенија и Бертина. Вапи се учинило да ћена није помало при себи, као да ју се час везења прилично уморио. Опраштајући се, она се са посебном нежношћу загледала Бертини у очи:

– Ти ћеш... још доћи, да?

– Неизоставно, – уздахнула је девојка, – мени никако не иде... та петља... мила Сенија...

Трговац се презриво намрштио: због чега су сентименталне те жене...

– Језик ћу исећи, – рекао је Сол друговима у крчми, ономе ко буде брбљао... јасно?

Нико није посумњао да ће он тако и учинити, ако се тајна трговчеве жене Сеније разгласи у граду. Сви су памтили породичну оштрицу и ћутали.

Карверу, који је у целој овој историји није одиграо безначајну улогу, су намигивали и стискали руку. Честитке су му, изгледа, доносиле мало радости – без обзира на одбљесак Солове славе, "брат" се први напио и ћутке отишао.

* * *

Пролеће је избило са пљусковима. По стрмим калдрмисаним уличицама текли су мутни потоци, деца куварица и дућанџија пуштала су дрвене ципелице да плове са једрима, а млади аристократи су са тихом завишћу гледала на њих са високих стреластих прозора.

Једног јутра се до хотела "Благородни мач", који се налазио скоро у самом центру Каварена докотрљала једноставна путничка кочија. Кочијаш се, супротно обичају, није поломио да отвори враташца, већ је равнодушно остао да седи на седишту, као да путници нису били његови господари, већ само закупци. Врата су се отворила сама, и ниски, веома мршав млад човек је отпустио степеник како би изишао.

Гости у Каварену нису били таква реткост, и могуће да би долазак кочије прошао незапажено, да у механи "Верни штит" Егерт Сол са друговима није убијао време.

– Види, види! – рече Карвер, који је седео до самог прозора.

Две или три главе су се окренуле у његову страну, остала господа била је одвећ обузета разговором и вином.

– Погледај! – и Карвер гурну у бок Сола који је седео до њега.

Егерт погледа – млади човек је у тај трен већ скочио на мокри облутак и пружао руку неком невидљивом, ко је још био унутра. Момак је био потпуно обучен у тамно – и очи Сола одмах је упала некаква нелогичност у изгледу младог незнанца.

– Он нема мач, – рекао је Карвер.

Тек тада Егерт примети да незнанац нема оружје, да нема чак ни кајас за сабљу, а на танком појасу – ни кинжал, чак ни кухињски нож. Сол га осмотри још пажљивије – одећа незнанца је строгошћу наличила униформи, али ако је то и била, то ни у којем случају није била војна униформа.

– То је студент, – објаснио је Карвер. – Доиста студент.

Младић је у међувремену говорио са неким унутар кочије, дошао да исплати кочијама, овај по пређашњем није испољавао ни најмање поштовања – изгледа да уза све, студент није био ни богат.

– А шта, – процедио је Егерт кроз зубе, – студенти, слично женама не носе оружје?

Карвер се засмејао.

Егерт се презриво осмехнуо и био је готов да се окрене од прозора, али у тај час, придржавајући руку студента из екипажа се извукла девојка. У механи је одмах постало тихо.

Њено лице изгледало је забринуто, бледо од умора и тужно од кише – али чак ни то није могло да га поквари. То је било савршено, као из мрамора истесано лице – само на месту на коме су се на мраморним статуама белеле слепе мртве очи, код ове девојке су пригушено просијавале тамне, спокојне очи без сенке кокетирања.

Као и одећа њеног сапутника, одећа гошће је била једноставна путничка одећа – која није могла, између осталог, да прикрије ни прекрасну фигуру ни гипкост покрета. Девојка на скочила на камен поред момка – овај је нешто рекао, и меке усне његове уморне сапутнице скоро да су се насмешиле, а очи су, рекло би се, постале још дубље и блиставије.

– Незамисливо, – прошапта Егерт.

Кочијаш покрену кочију – обоје одскочише, избегавајући блато које је прснуло на све стране. Затим је млади човек пребацио на плећа замашну торбу и обоје су, држећи се за руке, ступили на посед "Благородног мача".

Одломак – Скиталац изазива Егерта

Узраст седог госта није било могуће одредити – није му било ни четрдесет, ни деведесет; две врло дубоке вертикалне боре урезале су се у његове образе и губиле у угловима запеклих усана. Танки, дугачки, жутом кожом обавијени нос, с времена на време је ширио ноздрве, као да ће полетети; очи прозрачне широко растављене, рекло би се савршено равнодушне према околном свету. Осмотривши га, Егерт је видео како му велики меснати капак без трепавица мало поиграва.

Сам домаћин је донео незнанцу чашу са вином, али кад је кренуо да оде, он га је неочекивано зауставио:

– Часак, најљубазнији... Ја, видите, немам са ким да пијем. Схватам да сте заузети, али, просто, правите ми друштво... Ја хоћу да попијем за славне гренадире, уништитеље оних који су беспомоћни.

Домаћин се тргао – он је прекрасно схватио коме је упућена здравица. Промрмљавши у нос извињење, добричина је пожурио да побегне – баш на време, јер је и Егерт чуо њему намењене речи.

Полако је ставио чашу на сто, и затим погледао незнанца право у очи – и даље спокојне, чак недодирљиве, као да је кобан исказ изговорио неко други.

– За кога ви пијете, велепоштовани господине? Кога сте ви нагрдили?

– Вас, – изрече незнанац не трепнувши. – Вама, Сол, ви сте правилно побледели...

– Ја, побледео;

Егерт је устао. Он је био припит, али ни изблиза пијан.

– Шта... процедио је кроз зубе. – Плашим се да ће сутра некоме бити по вољи да ме назове истребитељем немоћних стараца...

Лице незнанца се чудно изменило. Егерт је схватио да се он смеши:

– Човек сам изабира, ко ће бити. Зашто Ви не бисте проболи мачем, на пример, жену? Или десетогодишње дете? Можда ће се они супротставити успешније но што је то успело вашој последњој жртви.

Егерт је изгубио моћ говора; растројен, окренуо се Карверу – он је, обично, оштар на језику, а сада је због нечега утихнуо. Малобројни посетиоци крчме, домаћин на вратима кухиње, мали балави куварчић – сви су затајили, као да осећају да се дешава нешто изузетно.

– Шта ви од мене хоћете? – исцедио је Сол, с мржњом се загледајући у велике прозрачне очи. – Ко сте ви, да ми се набацујете на мач?

Незнанац се и даље смешио – очи су остајале хладне:

– И ја имам мач... Мислио сам да ви више волите оне који уопште не носе оружје, а Сол?

– Он је луд, – тихо и некако збуњено је рекао за леђима Карвер. – Егерт, пођимо, а?

Солу се зауставио дах – речи незнанца су га додирнуле дубоко, болно, много јаче него што би он хтео.

– Ваша срећа, – проговорио је он с муком, – што бисте ви, очевидно, мени могли бити деда... А ја се не тучем са старцима, јасно?

– Јасно. – незнанац поново подиже чашу и објави обраћајући се Егерту, Карверу, свима који су притајили дах и слушали њихов разговор: – Ја пијем за потпоручника Сола, оваплоћену кукавицу под маском храбрости!

Он, међутим, није успео да попије, јер је мач Егерта муњевито излетео из корица, избацио чашу из његових руку. Звекнувши, сребрна чаша је ударила о камени под, мало се вртела и замрла у тамноцрвеној барици просутог вина.

– Прекрасно, – незнанац је задовољно брисао мокре прсте салфетом, огромне ноздрве су се шириле. – Имате ли ви храбрости да направите следећи корак?

Сол је спустио мач; врх је зашкрипао по камену, правећи код ногу незнанца криву линију.

– Добро, – седи гост "Благородног мача" био је задовољан, мада је он и даље остајао потпуно равнодушан. – Само, ја се не тучем у крчмама... Место и време?

– Код моста иза градских врата, – на силу је исцедио Егерт. Ујутру у зору.

Незнанац је извадио новчаник, извукао из њега новчић и ставио на сто поред салфете замрљане вином.