Житије Герасима Зелића

Београд, 1897 (Српска књижевна задруга, књ. 36), стр. 75-104, 175-182 и даље.

Приступи Петров пост, а мени, хвала Богу, би лакше; тако, ајде да се иде даље. Мој добри Лазар отправљаше кола натоварена вином у Лвов (Лемберг), и у којима се нађе и за ме мјесто. Пут нам бијаше на Мишковце, ђе се зауставимо два дана. Ту има црква православна, њеколико Влаа и Срба. Њеки племићи од њи звали су ме у своје винице, илити подруме, ђе им стоје преизредна вина токајска с којима тргују, да им светим водицу. Ја сам тамо ишао, и оба она дана провео сам весело : на онаквој врућини обједовати у ладније подруми, ђе се највише токајско, од више година, пијаше вино, било је право и ријетко благовање.

Отале иде се до Лемберга све кроз тотску планинску земљу. Словаци (Мађаром Тоти), прави Славјани, прилично се разумијевају са Срби; али њеки међу њима, зовоми Рушњаци, који су унијати, као што су они други римокатолици, имају језик покварен и различан од српскога, као што је различан бугарски, крајнски или њекије шкољара (островљана) адријатическије од нашега у Далмацији језика.

У Лембергу нађем њеколико трговаца Влаа, али без цркве и свештеника, који кад би се ћели исповиђети и причестити, или дијета крстити, ишли би до прве православне цркве и свештеника, осам дана ода, у Буковину. То сам сазнао у прилици, што се баш тада једноме родило бијаше дијете, које не бијаше посве ни здраво, и умрло би може бити и некрштено, да се ја не будем намјерио онуда проћи. С великом молбом наморали су ме они христјани, да га крстим, коме сам био ја и воспријемник. Сви су народи, колико који, тврди у своме закону, али - не кудећи другије - после народа срнскога најтврђи су, како и најстранољубивији, Македо-Власи, који нису Грци, но Македоњани од Москопоља, расијавши се по свој Европи од турскога зулума.

Они у Лембергу, ђе сам три дни почивао, нашли су ми извозника Пољака до Новомиргорода у Новој Србији, који градић лежи на граници пољској, коју дијели од Русије ту не велика једна ријека. Ова страна Пољске бијаше тада књажество књаза Љубомирскога, бившега у то вријеме у служби императрице Екатарине Алексијевне, и имјевшега за супругу племјаницу (синовицу) књаза Григоријс Потемкина. Погодивши реченога кочијаша за 35 холандскије златније цекина, пођем из Лвова, и уочи Светог Петра стигнем усред Пољске у манастир зовоми Почајев, који лежи на повисоком холму, и имађаше тада славенску, кијевској подобну, књигопечатњу. Ово су унијати, и зову се калуђери Базилијани. Млади сви брију браде, а старији подбријавају. У овоме Почајеву, како ми је казано, почела се је најприје у Пољској унија, и већа част прешла је к римокатолическој цркви; само у Украјини остала је једна част у нашем благочестију, која је сада потпала под империју сверусијскога самодршца Александра Павловића. На Петров дан био сам у Почајеву и у цркви, да видим службу унијатску, коју су основали да је, осим спомињања папе римског и додатка у символу вјере, сваколика како гођ и наша. У истој цркви видио сам и прелијепу једну икону Богоматере, о којој кажу Василијани да је једна од оније четирију, што је писао свети евангелист Лука.

Пролазак кроз Нову Србију, и гостољубије ондашње високе господе једнородаца.

По празнику Светије Апостола сутра дан продужим пут мој из Почајева. и 30. јунија 1782. године стигнем благополучно у Новомиргород у Новој Србији. Овђе нађем г-на мајора Јоана Скорића, мога најближега сусједа из Међеђе у Далмацији, и друге млоге Србе. Њеки из Мађарске и Баната због различни у оно вријеме збивши се политически узрока, њеки из Србије, Босне и Ерцеговине од теготе ига турског, њеки из Далмације и Албаније због гоненија венецијанскога избјегли бијау и дошли у она времена у Русију, и населили ону, празну бившу, земљу, која се по њима и назвала Нова[ја] Сербија. И другу сам знатну господу познао ту: славнога Текелију генерала, генерале Чорбу и Хорвата из Баната, графа Ивана Подгоричанина из Црне Горе, генерала Пишчевића из Паштровића и књаза Анту Стратимировића, генерала из Новог Ерцега от Боке Которске. Од овога старинскога српскога књажескога Стратимировића кољена из Албаније, а корено из Зете, происходи и високоблагородна у Мађарској фамилија, од које је садашњи, свему српском народу бесмртни, карловачки архиепископ Стефан Стратимировић и друга, у Мљеткама пребивајућа, фамилија, наречена (по рђавом обичају) од имена претка јој њеког, Јововић од Стратимировић, како се може виђети у родословију исте фамилије, које се наоди при г-ђи Терезији у Тријесту, удовици покојнога капетана Јоана Јововића од Стратимировића. Од исте лозе прозивљу се јоште, без свакога придјевка, чисто Стратимировићи: у Мљеткама господар Матео и у Шибенику брат овог Богић, за којим је била у првом браку она Елена, која је била поводом многочувеној Буквици неумрлога Доситеа.

Сва горе поменута господа у Новој Србији дочекала су ме лијепо, и благороднодушно милостињом на пут обдарила. Особито од свију генерал Анто Стратимировић, који ме је држао у добру своме, вароши Дмитровици, десет дана, гостећи ме с млого официра Срба и Руса од његове регименте и полка, који се зваше “славјано-серпски полк.” Чудо му мило бијаше забавничати и шалити се о свачем, а највише пришити штогођ калуђерима, кад би му руке дошли. Бијаше ми додијао својом шалом, из које једном за столом рече ми: “Зашто се тако млад покалуђери? Да си дошао у Русију, до сада би могао бити генерал.” - Ја одговорим да су у моје дјетинство била три попа у мојој кући, ђе сам често виђао и калуђера, и зажелио ићи к њима у манастир Крупу, учити се, како ме је и моја мати у тешкој једној болести мојој завјетовала дати, као што ме је и дала од осам година, ђе ме, не знајућа јоште што је бреме и тегота живљења калуђерскога у Далмацији, покалуђере у мојој 17. години.

За тим ме упита: “А како су те, Бога ти, калуђерили, и има ли ту која церемонија?”

Видећи ја да је он велики шаљивац и да свашта у шали прима, смислим казати оно што није, не би ли се барем доста насмејао. Почнем му дакле овако говорити :

“Ево каква је, господине, церемонија, када оће у Светој Гори и по свој турској земљи (који су обичај узели од Грка и у Далмацији) српски калуђери да дјака покалуђере. Једно јутро по јутрењи чујем ђе звони велико звоно, које зове у цркву на сабор. Ја нијесам знао на што ће тај сабор бити, и побојао сам се, да се не скупљају у цркву и да кога дјака или момка не педипсају, као што обично чињау, кад који није дошао у цркву на јутрењу. У то вријеме био сам баш у штали код коња, и нијесам ћео ићи у цркву. Ал' ето ти иде један калуђер, и каже ми: “Ајде, зове те игуман, да идеш у цркву.” - На то ја одговорим: “Ја сам био на јутрењи, што ћу сада у цркви?” - Калуђер рече: “Ја не знам, него оди брзо, зашто су се скупили сви калуђери, дјаци и момци, и чекају јошт тебе.”

Пођем ја; а када дођо у цркву, пита ме игуман: “Желиш ли ти, Кириле, остати при манастиру и бити монах?”

Одговорим ја да желим од свега срца. “Добро,” - вели, - “али знаш ли ти, синко, да онај, који мисли бити прави калуђер, ваља да буде игумну и свој старијој браћи покоран и у свему послушан?” - “Знам”, одговорим, “и ја ћу бити.”

Иг. Оћеш ли ти трпети све, што гођ тко о теби буде зло говорити, и оћеш ли све оно, што чујеш на једно уво, [да] пропустиш кроз друго ?

Ја. Оћу.

Иг. А када тебе пошљу игуман и браћа у мир, да просиш милостињу за манастир, оћеш ли се ти стиђети просити и искати све, што је потребно манастиру?

Ја. Кад се други калуђери не стиде, зашто би се ја сам стидио ?

Иг. Знаш ли да калуђер прави мора имати црн и тврд образ.

Ја. Ја га поцрнити не могу; него какав ми је Бог дао и створио, онаки ћу и имати.

Иг. То је лако: како су га стари наши нама поцрнили, тако ћемо и ми теби.

Ја. Ја сам свему покоран и подложан; чините, оче игумне, што знате.

Када они овај мој одговор чуше, повикаше сви у један глас тако, да се је црква разлежала: “Достојан, достојан и прекодостојан брат наш Герасим!” Кад ја ово име саслуша, реко: “Та ја се не зовем Герасим, него Кирил. На то ми ови скупа одговоре: “Од Кирила Герасим, од човека калуђер; то тако мора бити, јер се другојачије неће боја примити за образ.”

По овој церемонији говори ми игуман: “Ајдемо, синко! Ваља да се вјенчаш с манастиром, од кога се не можеш нигда до гроба твога одлучити.” Мислим ја у себи: “Мајко моја! Какво ће то друго вјенчање бити?”

Изиђемо сви из цркве, ал' кад оно ја видим пред вратије црквеније у порти све посуде од кујне (мађупнице), које на ме метнуше, а њеке около мене објесише. Дјаци сви запалили велике свијеће и пођоше преда мном, а игуман и сви калуђери за мном, и тако три пут око манастира обиђемо, појући сви у један глас: Вјенчава се с овијем манастиром Крупом брат наш Герасим Зелић.

По окончанију овога процесијона дођемо унутра у портиг, ђе све с мене скину; за тим се ижљубе игуман и сви калуђери са мном, као својим нововјенчаним братом.

Како се ово сврши, нама' полетим у ћелију, шчепам зрцало (огледало) и погледим се у њему, ал' имам шта и видити: мој образ црн као угљен. Узмем таки сапуна цијелу фунту и поитим на ријеку Крупу, која ту испред врата манастирскије тече, мислећи у себи : док је боја овако скора, да је оперем; но залуду мука! Сав сапун потрошим, а црнило оста, које ми је у образ ушло, кад су ме калуђери с манастиром вјенчавали; и остадо црн, како онда, тако и данас.”

Док сам ја ову басну приповиједао, мал' не попуцаше официри од смија, а сувише књаз Анто Стратимировић. Послије стаде исти Анто расказивати официром около стола, како је прије мене био код њега из манастира Савине, из Каштела Новога, архимандрит Инокентије; како се он (књаз) почео на обједу нешто смија ради о калуђери шалити, које је реченога архимандрита тако увриједило и у живац дирнуло, да је у пол обједа устао и побјегао из дома, “а овај се свештеник,” вели, “не љути и не срди нимало, макар шта човек говорио.” На то му ја одговорим : “Богме, господине књаже, који човек оди по свијету, ономе се не ваља срдити ни противити, ни за истину, а камоли што се господин сулаца, само да развесели своје госте за обједом.

Тај час зазвони, на које му дође слуга, и по заповијести донесе један шакет рубљи. Извади књаз 50 рубљи у сребру и, метнувши ји на један сребрен тањир, рече оним около стола: “Ваља, господо моја, овом свештенику, оћете л' нећете л', давати милостињу, зашто су знали калуђери крупски кога у свијет шаљу, а не како су Савинци послали свога Инокентију, да се за једну бесједу ражљути и побјегне с ручка.”

Сви они официри мећу на бљудо, који 10, који 15 рубљи у сребру, и даду ји мени. Када ја пребројим, нађем 346 рубљи. “Помози, Боже и света Богородицо!” помислим у себи, “међер није залуду ни измислити какву басну, кад који љуби слушати, која даје корист а не вријеђа никога, како ни мој калуђерски чин. Зашто, како су Грци и Србљи изгубили царство, морају по Турској калуђери живљети по вишој части с прошњом”

По благопријатном угошченију и шчедром дару упоменутије генерала и господе српскије и малорускије официра, одлучим се из Дмитровице од љубезнога књаза и генерала Антонија Стратимировића, подобна заиста странољубивому Аврааму, и, кроз Нову Србију идући, стигнем у Кременчуг град, покрај кога тече велика ријека Бористене, то јест Дњепер, која упада у Црно Море код Херсона и граничи међу Србијом и Малом Русијом.

Из Кременчуга дођем у град Полтаву, ђе је велики и неумрли император Петар Алексијевић разбио шведског краља и змаја Карла Дванаестога, године 1709., 27. јунија. Ту сам имао срећу наћи г-на епископа Никифора Теотоћи, родом из Крфа, који бијаше Грк прави, али добродјетелију и странољубијем прави Рус, који ме је примио, угостио и нашао пригоду, те сам провидио град, и трећи дан одлучим се поћи у манастир Лубенски.

У овом манастиру бијаше тада началник архимандрит Дамаскин Арцижан, родом Вла из Букурешта, но муж неисказане добродјетељи и гостољубија. Овај ме је човек држао у свом манастиру и дому 14 дана, угошчавајући ме и возећи ме са собом у својије каруца на 6 коња у млоге малорусијске господе на објед, која бише у граду Лубенском. У овом манаетиру почивају нетљене и цјелокупне мошти светог Атанасије, патријарха цариградског, прозваног Пателарија, родом из Ципра, који је из Цариграда избјегао од варварског ига турског при цару Алексију, оцу Петра Великог, и избрао по царском указу себи тај Лубенски манастир, да у њему живот свој оконча. Колико свијета и благоговјејније христјана, наипаче господе, долазе са свом својом фамилијом к њему на поклоненије, и то не само из све империје русијске, него и из самог пољског краљевства; и колико се ту милостиње доноси и оставља: - није могуће исказати!

Једва ме отпусти речени архимандрит да пођем у Кијев, куд ме оправи на својије кочи[ја] и на четири коња с препоручителним писмом на синодалнаго архимандрита у кијевској лаври Зосима. Тако из Лубенскога манастира стигнем шести дан у славни малорусијски престолни град Кијев и Печерску царску лавру, која се наоди усред тврдињице на једном холму, и испод којега тече ријека упоменута, Бористене или Дњепер. У овом Кијеву има мужескије манастира 6, а женскаго пола 3. У Печерској лаври јест началник архимандрит Зосима. У Николајевском манастиру налазе се цјелокупне мошти свете великомученице Варваре, којој је њезин отац Диоскор усјекнуо главу, за узрок што је дала три прозора на бањи начинити, во имја свете и нераздјелне тројице. У Софијском манастиру више Подолија на бријегу јест резиденција митрополита од све Мале Русије. У Печерској лаври и у две пештере у битије моје налазило се 500 калуђера.

У Подолију има три манастира женска. Први је Флоровачки, ђе су се примале у монахиње саме благородне дјевице и училе свакому художеству и рукодјелију. У друга два манастира примају се дјевице за наученије, од куда излазе и могу посјагнути за мужа, ако добровољно неће ући у чин монашески.

Горе напоменути старац архимандрит Зосима примио ме је драговољно у Кијевопечерску лавру, и опредјелио ми је келију и општу трапезу. Ту ме је препоручио иконописцу и учитељу јеромонаху Теофану, који ми је нама' дао прописе од различитије фигура и састава тијела человјеческог у самој кости, а после у одјејанију. Трудио сам се дан и ноћ, да што прије постигнем ово рукодјелије, и будући да сам рисовати почео у мјесецу нојемвру, када су дани кратки, а ноћи дугачке, зато сам више при свијећи радио него при дану. Свако би јутро предавали наше прописе учитељу, који имађаше 25 ученика, и када би изумињавао моје рисовање, гледао би у мене и говорио би ми: “Оче Герасиме! Ти си се прије неђе учио рисовати.” На које би му ја одговорио: да нијесам никад ни видио до сад учитеља и иконописца, но да сам често у дјетинство моје лапишом шарао и од дрвета крстиће градио, гледајући на светогорске крсте. Он би ми затим рекао да сам'ја у ово кратко вријеме боље у рисовању поступио, него ли они који уче од три године.

Послије пет мјесеци почеше ми се очи засјењавати и сузити, како би једну уру рисовао, а то ни од шта другог, него од свијеће, што би скоро свагда до по ноћи рисовао и прама свијеће писао. Кажем ја то мојем учитељу, а он ми одговори да то није само од свијеће, него и зато, што сам већ ушао у љета; “јер - вели - онај, који оће да ово рукодјелије научи, ваља јошт у дјетинству да почне. И ти можеш у три љета совршено постигнути иконописаније, али ти могу казати да ћеш, ако ти Бог удуљи живот, јошт прије времена изгубити вид. Зато - вели - остави ти тај посао; та и онако си свештеник, можеш имати свагди свој хљеб, а и овђе у Кијеву, у манастиру ком оћеш, знај да ће те свагди драговољно примити.” - На то му ја одговорим: “Ја имам мој манастир, у који се желим повратити, ђе је мој постриг.”

Тако по савјету овога мога учитеља оставим ово рукодјелије и поживим у лаври без икаква дјела, само што се сваки дан морало ићи три пута у цркву, а два пута за трапезу: то нам је био највећи посао! - Често би ме речени архимандрит Зосима призивао у саборно свјашчено служеније, и с њиме би био зван на обједс у разне господе, а особито у господина гувернатора Јеромолаја Ширкова.

Но са свијем овијем ја нијесам био задовољан, расуждавајући и мислећи посведневно у себи да сам се удалио толико преко свијета од мога манастира и отечества самог једног иконописанија ради, и да то постигнути не могу. Тако пожелим вратити се кући, али није трошка; а и с чим ћу доћи у мој манастир и у моје мени мило отечество - без заната и без сваке користи ? Шта ће ми рећи калуђери, шта ли пријатељи? “Ђе си био, ниђе; шта си радио, ништа!” А у Русији, туђој земљи, остати, са свијем тијем што је благочестиво царство и што је народ малорусијски особито, као и српски, странољубив, - не мога се приклонити. Тако смислим да барем коју књижицу или одежду донесем у мој манастир. Зато пођем просити митрополита Гаврила, да ми дозволи у својој епархији попросити милостињу на мој манастир. Но побојим се опет, да неће митрополит рећи: “Ти не имаш од твога манастира свидјетелства, да си дошао у Русију за милостињу, него за учити се иконописанију.” Свакојако за мене незгода. Пођем дакле у њекије пријатеља и архимандрита савјетовати се, који ме напуте да представим митрополиту прошњу, и да у њој кажем: да сам, истина, дошао у Русију, у намјеренију, учити се иконописанију, но да је по савјету учитеља мога мени већ прошло оно вријеме, у коме би ја могао исто художество постигнути; и да га замолим, не би ли ми учинио милост и дао писмено дозволеније, да могу од Кијева до Херсона милостињу просити на харч. Тако представим моју прошњу упоменутоме митрополиту, и он ми заиста благоволи дати слободу и књигу, да могу просити речену милостињу на харч и вратити се у моје отечество, и то за три мјесеца срока (термина).

По полученију од митрополита Гаврила реченоје дозволеније с његовим печатом и потписом љета господња 1783. у мјесецу марту, пођем по Кијеву, ђе сам у 15 дана видио у себе 450 рубљи сребреније. Затим узмем од реченога гувернатора Ширкова пасош за три мјесеца од Кијева до Херсона, и обратно у Кијев; купим у Кијеву каруцу (кољаску) и два добра коња за 300 рубљи; најмим извошчика (кочијаша), који ће ме возити, и пођем преко Нипра и кроз Малу Русију, од града до града, од села до села, просити на харч. Трећи мјесец стигнем кроз Кременчуг у Херсон, баш када ми је изилазио срок (термин) мога пасоша, и када је вријеме било да се нађем у Кијеву. Ваља знати да су така правила (закони) у русијској империји, но за која ја знао нијесам, да сваког, био он ко му драго, иностран или русијски поданик, само ако му је срок пасошу изишао, а није се вратио тамо, одакле му је пасош, полиција уведе у затвор и оправи га под арестом тамо, ђе је пасош узео.

Тако дођем у Херсон и прикажем се полицији с пасошом, но они ми рекну: “Ђе сте били до сада, оче? Та требало би да се данас наодите у Кијеву, јер Вам је срок пасошу изишао.” На то им ја кажем да сам страни човек, не давно дошао у Русију, и да закона русијскије не знам. Био сам се мало и препао, да ме неће под арестом отправити из Херсона у Кијев; но на моју срећу бијаше тада близу Херсона једна армада од 30.000 Руса с фелдмаршалом принципом Потемкином и с млогима генералма Руса и Срба, која иђаше на Кримеју, да изврши тестамент Петра Великог, то јест да разори царство татарско, који су Русима млого пута додијали били и све до Москве плијенили. Књаз Потемкин имађаше генералквартир у граду, а табор на исток града лежаше: све чадор до чадора покрај воде Дњепра. Страшно бијаше гледати толики свијет на једном мјесту, толико иљада кола и коња, возећи богажију и муницију, но почем бијаше војска на једном равном и широком пољу, није се могао опет човек насладити, гледајући генерале па каруца и на коњма. Други дан отидем у табор, да потражим мога љубезнога генерала и књаза Антонија Стратимировића. Нађем га, ва истину, и јошт млого српскије официра, које нијесам прије ни виђео ни познавао.

Премда је мој пасош лежао у полицији, ја сам опет ишао по Херсону и по армади с књигом митрополитовом, и просио сам милостињу, но био сам се доста замислио, куда ћу поћи из Херсона, кад ми је вријеме пасошу изишло. Смислим да приступим до књаза Потемкина, да иштем пасош до Москве и у Санкт-Петрбург, и да просим свјатјејши синод, не би ли ми допустио да на мој манастир просим милостињу, с којом би могао купити њеколико круга књига за далматинске цркве, које су с књигама и данас врло оскудне. Тако пођем једно јутро из вароши у град к Потемкину, и угледам пред собом једне кочије (интов), које возе шест коња, и поред који два господина полако корачау. Поитим ја пјешице и стигнем ји прије него што уђу у град. Кад сам прошао покрај исте господе, поклонио сам им се пониско, и виђео сам на њима толике кавалерије (звезде), мислећи у себи: ово су њека велика господа. А када сам једно 10 коракљаји мимо исти је прошао био, рече ми један њи по руски: Постој, отац! Станем ја и дочекам ји, а после упутим се с њима у град. На питање од куда сам, кажем им да сам из Далмације, испод венецијанске республике, и међу другим разговором искажем им моју жељу, да би рад био поклонити се књазу Потемкину. Истом уђемо у град, а један од њи пружи руку, говорећи: “У оном дому, баћушка, стоји књаз, а у оном његов ађутант, ђенерал Солтиков; пођите најпре к овом, он ће вас представити књазу Потемкину.” Поклоним се ја њима и благодарим, и затим уђем у двор, ђе Солтиков стоји. Послужитељ ме његов проведе кроз њекакве двије сале и доведе к њему, баш кад се чешљао и орпутерисао. На питање : шта оћу, раскажем му ја сва моја прикљученија, а сувише да ми је пасошу срок изишао, и да желим од њ. свјетлости књаза други искати за Санкт-Петрбург. Замолим га такође, да ме представи књазу. На то ми он рекне: Хорошо, баћушка, садис! Ја сједнем и почекам, док се он није спремио и обукао, које кад учини, одведе ме књазу и представи ме. Кад књаз саслуша моју молбу, заповједи нама' да ми се даде пасош, и то без срока у Петрбург.

 Овај Потемкин имао је у Росији после царја највећу власт на суву и на мору, млого странољубив и милостив, а особито прама иностраније монаха, зашто је и он мислио бити у младости монах, но судба му је опредјелила била други чин и шчастије, и тако је получио овог свијета ону славу, да је својом мудростију, храбростију и политиком млого добра учинио своме государу и отечеству. Ја, имајући бесрочни пасош, не пођем никуд, но останем за њеко вријеме ту, познавајући се већ с млогим русијским и српским генералма, и желећи виђети шта ће бити од Кримеје, шта ли од старога татарскога хана, који бијаше свога млађега брата сагнао с престола, кога је Русија ире њеколико година поставила на престол, када је с Кримеом војевала и завладала, и с уговором и контрактом повратила хану, да у толико година плати Кримеа Русији толико милиона рубљи за рат и трошак, које је Русија потрошила, с њом војујући. Обремењени Татари дугом, умисле да га се избаве, и тако сметну с престола хана, кога је Русија метнула и који се потписао у трактату да ће плаћати Русији речену суму, а поставе његовога роднога брата, старога хана, да влада и управља татарскијем царством. Видећи млађи брат и хан своју срамоту и бешчестије, утече једну ноћ са својом кортом у Русију и потужи се императрици Екатарини II-ој. У тај час заповједи императрица књазу Потемкину да ступа са војском на границу Кримеје. Видећи Татари и стари хан да на њега иде сва сила русијскога оружја и да се налази у великој биједи, окружен русијском војском, пошљу у Цариград султану Махмуду Трећем и заишту помоћи; но султан им одговори да је њему доста било с Русијом ратовати, и да он више за живота свога неће више с њом војевати.

Видећи се речени хан у великој биједи и невољи, не имајући надежде у цару османскоме, а познавајући слабост татарску и силу русијску, уђе једну ноћ са овом својом фамилијом у војени корабаљ, и почне пловити у Цариград, да се тамо спасе. Но Руси, имајући шпионе у кримскоме двору, пошљу прије из Херсона двије нове армате фрегате и 6 галија, које хана на Црноме Мору дочекају, увате и доведу у Херсон у лазарет са свом својом кортом, метнувши га да 40 дана одстоји у контомацу. Ту сам очима мојима гледао хана, који бијаше стар 80 љета, бијеле браде, висок возрастом и с њиме његов син, млади хан, и сто Турака (Татара).

Видећи министри татарски да су без цара остали и да се један драговољно предао сили русијској, други пак заробио на Црном Мору, одлуче се не војевати, него добровољно поклонити се и предати русијској императрици Екатерини II-ој. Зато пошљу из Кримеје 12 депутата у Херсон принципу Григорију Потемкину, и предаду му кључе од Кримеје. Лијепо ји је Потемкин примио, и овђе сам видио великије церемонија од оније варвара, но које не заслужују да се иодробно опишу и вријеме, а и папир, губе.

Таки је русијска војска ступила у Кримеју и онђе се утврдила; и тако је кримска сила пала под власт русијску без једнога фишека праа и без једног мртвог човека. Нама' је Русија послала у Кримеју толико фамилија Руса, које су се населиле између Татара, да се науче језику турскоме, а Турци језику рускоме. За Русе сазидане таки благочестиве цркве, а Турцима су остале у слободи њиове џамије, ђе оџе по свом обичају вичу слободно на мунарима, и зову Турке у џамије, као и звона цркви христијанскије.

У мјесецу августу тог љета појави се у русијској армади (војсци) чума, то јест куга, и у њекијем селије понад Дњепром близу Херсона. Тај час раздијеле солдате болесне од здравије, и изгоне све фамилије из села напоље, обашка здраве, а обашка болесне, а куће предаду огњу. У 45-ти дан нестане куге, но са свијем тијем, ко би се ћео вратити из Херсона у Малу Русију, морао би 24 дана у контумацу стајати. У пошљедњем септемвра мјесеца вратим се ја из Херсона у Малу Русију, управ у речени Лубенски манастир, к моме љубезноме пријатељу архимандриту Дамаскину Арцижану, и откријем му получен бесрочни пасош од књаза Потемкина за Москву и Петрбург. Такође и моје намјереније, да желим поћи до свјатјејшаго синода и просити, не би ли ми дозволили просити коју годину у Русији милостињу, што је калуђерски свагди, окром у Русији и Австрији, некада био занат и обичај. Ово моје намјереније узе речени архимандрит на расужденије и поче ме отечески и пријатељски савјетовати, говорећи ми: “Оче Герасиме, ти мореш сада тијем пасошем поћи у Петрбург, али се бојим, да ћеш залуду ићи и то, што си стекао, потрошити. Зашто, прво, немаш од твога манастира свидјетелства, да си дошао у Русију за милостињу; а друго, у Русији има толико страније архимандрита из Јерусалима, из свете Атонске Горе и из млогијс другије страна; него, ако оћеш послушати мога савјета и мислиш твоме отечеству добро и корист учинити, врати се ти у Далмацију и код каквог епископа постави се архимандрит; затим узми од истога твог манастира свидјетелство с печатом за милостињу, а од оближњег каквог епископа да си од истога манастира, и врати се онда у Русију са свидјетелствама, и, како архимандрит, можеш добити од свјатјејшаго синода дозволеније, да просиш по Русији коју годину милостињу.”

Одвећ ми се допадне савјет пријатеља овог, и све учиним, као што ме је он савјетовао, но будући да се зима приближавала, зато сам морао остати јошт ову зиму у Русији, код овог чесног, поштеног и странољубивог архимандрита.

Године 1784., када је наступала света четиридесетница и почело се пролеће приближавати, намјерим одлучити се од Русије обратно, но кроз Црно Море из Херсона у Цариград, једно, што ми је мање трошка и труда, а друго, да видим онај од дјетинства желајеми и славни град и столицу греческије благочестивије цара, кога последњи за гордост и гријехе изгубише.

Тако се опростим с мојим прељубезним пријатељом архимандритом, одлучим се од манастира Лубња за Херсон и стигнем у град Кременчуг, који ми бијаше насред пута и у којем сам се три дана задржао, за опростити се с њекијем пријатељи. Идући један дан кроз град, угледам једнога калуђера, који иђаше мени на сусрет. Кад се сретнемо, поклони ми се до земље, говорећи : Благослови, баћушка! Упитам га ја по руски: од куда је отац свети; а он ми одговори да је родом из Боке, из Каштела Новога, монах Садот Ивковић. Кад ми ово каза , одговорим му и ја да сам из Далмације, од манастира Крупе, јеромонах Герасим Зелић. Онда ме загрли овај монах и стаде ме љубити, говорећи; “Хвала Богу, да видим једнога патриоту послије толико година.” Одведем га на мој квартир, и разговоримо се ту њеколико ура. Међу другима каже ми да и он жели вратити се у своје отечество. То ми је тако мило било, колико да сам видио роднога мога брата, расуждавајући у себи: Бог зна шта се може мени случити на путу, болест или смрт. Тако ћу се барем у случају смрти њему исповједити, ако и није свештеник, и може ме погрепсти. Осим тога знађаше каравлашки и мало италијански језик, а ја не знађа ван матерњи.

Видећи га одрпана, у једној од вуне хаљини, и сува, да му не би кљешти на образу коже уватио, такође да је увалио велике црне очи у главу, као да се ни на Божић хљеба није најео, помислим у себи: “Ово је некакав пустињак и светац, а мој земљак, који се осушио от велика поста и воздержанија, кога је Бог послао преда ме, да ми буде друг до мога отечества.” Не знајући ја каква хитра и лукава лисица лежи покривена у срцу овог, речем му ја: “Ивковићу! Оћеш ли поћи са мном, ја ћу те повести одавле до Херсона на мојије каруца и на моме харчу?” - Вели: “Оћу, брате, и Бог ми је послао такога благодјетеља. Али се морам одовле повратити у Кијев, да купим њеколико књижица и понесем у отечество, јер знате, вели, да је врло трудно код нас добити коју књигу.” - Ја сам био купио за се њеколико књига у Кијеву, да понесем у манастир Крупу, а новце сам штедио, што сам имао, за пут у Цариград и у свету Атонску Гору, зашто сам имао намјереније свратити се овамо и поклонити онијем светијем мјестам, које сам од моје младости желио и пророковао. Окупи ме дакле овај Ивковић - и за 8 дана путујући - те се вратим натраг у Кијев. Ту купи сваки себи што је ћео, и пођем и паки поклонити се у двије подземне пештере, ђе почивају разне свете, цјелокупне мошти. Тако и по други пут поздравим моје благодјетеље и пријатеље, и пошљемо напријед књиге, на једним кол'ма  у Нову Србију, у Новомиргород; а ми пођемо други дан за књигама и стигнемо извошчика, који преко једне локве, која се зими следила била, а сад отпуштати се почела, нарене коње с коли, провали лед и упадне у воду са свим нашим књигама. Срећом није било дубоко, зато је све извадио, но књиге су нам се биле јако поквасиле, тако, да смо ји морали у Новомиргороду њеколико дана сушити и после у сандуке спремати. По овом послу смислимо као сутра из Новомиргорода, с књигама заједно, у Херсон путовати, куд нам је ваљало с онакијем тешкијем и натоваренијем књигама 8 дана кроз необитајема поља и равне пустине проћи; а као данас по подне отидемо ја и мој хитри Ивковић у генерала Петра Текелије, да нам даде пасош до Херсона, за границу из Русије. Но, будући да му није онда било секретара, зато нам није могао дати, него нам је казао да ујутру дођемо.

Сутрадан говорим ја Ивковићу: “Ајдемо најприје пасоше узети, а послије ћемо се оправити, како и човека с књигама.” - Он ми на то одговори: “Брате! Ја идем донијети пасоше, а ти, почем си вјештији, сложи књиге у сандуке, пак нека човек иде полагано: ми ћемо га с кочијом нашом брзо стигнути.” Ја, како чисти, срдечни и нелицемјерни Далматин, не нознавајући духа лицемјерног, а особито неблагодарног Ивковића, повјеровам му и послушам га. Тако он оде генералу, а ја останем опремати извошчика с књигама, и упрегнем моја два коња у кочију, да таки, како дође онај с пасоши, пођемо за књигама. Купим такође све, што је потребно путу и што ће трајати 12 дана до Херсона. Имао сам канавету од 4 боце, пуне ракије, што ће нам бити до Цариграда, но нијесам знао да мој содруг пијаше по двије олбе (квартуча) и повише ракије на дан, који бијаше узео, кријући од мене, један дрвени ћуп меда, да му је лакше пити. Међу тим дође и он, а ја га таки упитам: “Камо пасоши, да видим?” - На то ми одговори: “Ево ји, него ајдемо, брате! Видићеш ји у кочија, идући.” - Ка му не би вјеровао ?

Партисмо из Миргорода, и разговарасмо се које шта. Стигосмо до подне кола с књигама, а затим станемо, да коњи почину и позобљу зоб. Док смо се ту одмарали, питам ја њега опет: “Камо пасоши, да видим?” - А он: “Ево ји, вели, шта би ји ја гледао? До Херсона неће нас нико за пасош питати.” - На то ја ућутим. Ко би се сумњати могао на истога, да је он онакова невјернога, лукавога и неблагодарнога срца: узети ја њега, као мога брата и земљака, у моју каруцу и о моме трошку, из Кременчуга до Кијева, а из Кијева до Херсона, возити га тамо амо, около хиљаду врсти, то јест 600 скоро венецијанскије миља, и на моме харчу!..

Страсне недеље пред Воскресеније стигнемо благополучно у Херсон. Ту ми једва даде пасош; но кад ја виђо пасош, мука ме спопаде: само један једини, и у њему овако стоји: “Монах Симеон (а мени се прије казао Садот) Ивковић из Миргорода до Херсона с једном каруцом сљедујет с будушчим до Херсона и за границу.” Кад ја прочита и виђо да мени пасош извадио није, чисто се помамим и за мало чудо не учиним. Тај час изгнам га из мога друштва и квартира, и по свијетломе Воскресенију пођем генералу Ханибалу, бившу тада у Херсону, који је најприје био Турчин (Арапин), а послије се крстио и добар христјанин био, и којега сам ја јошт од прије познавао, кад сам био код Потемкина и узео пасош за Петрбург. Кажем му све о Ивковићу, о његовој невјери и пријевари, и зато ми нама' даде пасош за границу, да се не мучим и не враћам к Текели у Новомиргород. Затим продам у Херсону кочију и коње, и спремим се сасвим, чекајући само да се какав брод (корабаљ) врати из Херсона, натоварен пшеницом у Цариград.

Повратак из Русије преко Црног Мора и Цариграда.

По свијетлом Христовом Воскресенију намјери се један грчки корабаљ, напуњен пшеницом у Херсону, за Александрију. Погодим се с капетаном до Цариграда за 50 турскије гроша, и пођем из Херсона 10. априла 1784. године. Други дан дођемо под турски весма крјепки град Очаков. Овај је град, над Црним Морем, био кључ од Цариграда; но Руси га освојише 6. декемвра 1788. љета. У Очакову пребудемо 6 дана, а седми се одлучимо кроз Црно Море за Цариград.

Црно Море није црно, него како и друго море свога наравнога вида и образа, и зато га је свијет назвао црним, што је исто море био гроб млогијем и што је млогу мајку за сином, млогу сестру за братом и млогу љубу за мужом у црно завило одјејаније, како што и мене и моје сапутешественике мало није прогутало.

.................

Второ путешествије у Росију, Житије Герасима Зелића, стр. 175-182.

Но мене је Бог и срећа избавила, да не страдам више него што ми надлеже отраданија и дуги пути унапредак.

Чујемо гласе, да императрица русијска Екатарина Втора иде “кроз Склов у Кијев и у Кримеју, да се крунише (љета 1787.) и да ће јој император Јосиф Други и Станислав краљ пољски у Кијево на сусрет доћи”. Тако по савјету пољског оног директора, мога пријатеља, пођем све покрај границе русијске, 500 врсти илити венецијанскије миља, од Бјелинича до Васиљкова, на границу русијску и пољску, од Кијева 30 миља далеко. Ту ме Руси зауставе и мајор командант руски. Када види овај моје пасоше и препоруку на министра мљетачкога у Петрбург, рече ми: “Ја Вас не смијем пустити у Русију, него ћу послати ове пасоше гувернатору Николају Ивановићу Ширкову, будући да је дошла у Кијев императрица, принцип Григорије Потемкин, граф фелдмаршал Андреј Ромјанцов и све министерство. Зато изволите у лазарет на квартир, чекати од гувернатора резолуцију илити одговор.” Ово бијаше вторе недеље великог поста.

Чекао сам ту 16 дана, а не бијаше мајору никаква одговора од гувернатора; а свако јутро и вечер шиљаше ми мајор једног официра, да види је ли ми што од потребе. Један пут дође исти официр, и каже ми да ће ујутру мајор поћи у Кијев. Ово јутро устанем ја рано, отидем к мајору и замолим га, да наломене гувернатору о мени, ако ме не мисли пропустити у Русију, да ми врати моје пасоше и писма, да идем у Молдавију. Овај добри мајор није заборавио моје прошње и, кад је опремио своје послове, напоменуо је о мени гувернатору. - Овај му одговори: “Чекај, доклен пођем фелдмаршала Ромјанцова упитати;” а опет овај Ромјанцов одговори гувернатору: “Чекај, доклен пођем упитати императрице,” којој је показао моје пасоше. Императрица, видећи моје пасоше, заповједи да се пусти онај инострани архимандрит. Ромјанцов пише то Ширкову, а Ширков мајору команданту од границе овако:

“По указу Јеја Императорскаго Величества Императрици Екатарини Алексијевни Второј, и прочаја, повељевајетсја пропустит в Росију и сљедоват в Санкт Петрбург венецијанској республики далматинскаго свјатоуспенскаго манастира Крупи архимандриту Герасиму Зеличу, кромје задржанија и пр.”

Гувернатор Ширков.

Четврти дан врати се мајор из Кијева и даде ме звати. Кад дођем к њему и поздравим га, а он ми одговори: Баћушка! Поздрављају Вас с дорогоју в Санкт-Петрбург! - Ја, како сам био изгубио надежду, нијесам вјеровао, и помислим да се шали; тако му одговорим : Господин мајор ! Ви шутите со мноју, то јест: “Ви се шалите са мном.” Но он одо у другу камару и донесе онај царски горе упоменути указ, од кога сам узео копију. Тај час даде ми пошту, те ја одем у Кијев управ упоменутоме гувернатору, кога сам јошт од прије добро познавао, кад сам био у Кијеву 1782. године и из Варшаве донио му писмо од његова сина, који се онда учио у Варшави. Тада сам имао чест код њега и обједовати. Кад сам дошао у Кијев била је субота, и запитам га, ко ми има дати пасош за Петрбург, а он ми одговори да је то његово дјело. Упитам га затим, како би се удостојио видити и десницу цјеливати велике и благочестиве императрице, а он ми одговори да идем и да запитам духовника Јеја Императорскаго Величества, Јоана Памфилова претопопа, говорећи да ће ме он најбоље упутити.

Нама' по обједу отидем у Печерску лавру прије вечерње; но кад уђем у собу и видим овог духовника императричина, упропастим се и изван ума будем, видећи на њему кафтан  (доламу) сву златоткану, парчеву. Духовник овај прими ме весма лијепо и - по взаимном цјеловању лица и руку, по обичају свега русијског свештенства, - рече ми да сједнем, које ја и учиним. Пита ме затим шта желим и коју потребу имам, а ја му одговорим да сам инострани, из Далмацпје, архимандрит, и да желим виђети императрицу и цјеливати јој десницу, но “да ми не може нико то благодјејаније издјелати, осим Вашег превелебија.” - Уиита ме, ђе сам на квартиру; а ја му кажем да сам у грчком трактиру. - “Добро!” вели, “Ја ћу доложити Јеја Императорскому Величеству за Ваше желаније вечерас; и, ако Вам буде позвољети, оћу Вам извјестити.”

Мало послије отиде овај протопоп Памфилов питати императрицу, у којем манастиру изволи сјутрадан слушати свету летургију; а она одговори: у Печерској царској великој лаври. Овом приликом питао је такође, би ли слободно било једном далматинском архимандриту подворити Јеја императорско Величество и цјеливати десницу; а она то дозволи.

Ја сам био у трактиру, то јест локанди, на прошпекту међу тврдињицом Кијевом и Подолијем (варошом) у једнога Грка, ђе су толики архимандрити и игумани били на квартиру, који су прије мене дошли из разније манастира, пз Мале Русије, поклонити се императрици. Сви ми бијасмо сабрали се у једној соби и разговарали се; јето ти, видимо по вечерњи кроз прозор од кристала, ђе дође и стаде једна кољаска (каруца) са шест коња. Куцну њеко у врата наше собе, и уђе лакеј (камарер) упоменутога царскога духовника и упита: Јест ли здјес далматски архимандрит Зелић ? - Тргнем се ја и речем: “Шта изволите?”- Духовник Јеја. Величества. Вас здје ожидајет! - бијаше му одговор. Тај чао изиђем пред њега и поклоним му се, а он ми говори: “Ја сам , баћушка , доложио императрици за Вас, и она јест дозволила Вам до руки заутра. Она придет у Печерску лавру на службу, и Ви придите и станите унутри во олтарје, и по совершенији служби изидите со служашчим митрополитом, архијереји и јереји, и цјелујте Јеја Величества руку; но не дерзните никакого доношенија (молебна писма) Јеј дати, дља чего је запрешчено од министерства на пути не утруждат Јеја Императорскоје Величество.” Ја му се поклоним и благодарим.

Сјутра у девет часов дођем ја у Печерску лавру и станем у олтару близу проскомидије, како се могу на летургији нагледати царице, која је стајала на десној страни пред троном (престолом), за њу нарочно здјеланим. Сва је црква прострта била зеленом чојом и од врати црквеније до врата Печерскога манастира, ђе је императрица изишла из кароце и ишла до цркве пјешице, поради благоговјејнства, а могла је кароца доћи до врата црквеније! Све су њене даме и камерјунгфере стајале за императрицом с десне стране, а мушки пол, то јест министри и генерали, на лијевој страни остраг. Такође и цесар Јосиф II и краљ Станислав на лијевој страни били су у цркви, и стајали су напред, а њиови генерали и министри остраг. Свету је летургију служио у ту недељу царевић Антоније митрополит, син цара грузинскога и ђурђијанскога, са 24 лица, које јепископа, које архимандрита, које протопопа, архидјакона и дјакона, а началствовао је упоменути духовник царски у митри. Сви архијереји и архимандрити у Русији употребљавају на глави митру при светом служенију. На служби су одговарали императричини пјевци, то јест појачи, но на хору а не на земљи. Њи 24 било је тамо, сљедоватељно 24 гласа лијепа и један од другог различита. Ови пјевци појали су по нотама, и није могуће описати како су наслаждавали и увесељавали слух человјечески. Сам император Јосиф II и краљ Станислав похвалили су то пјеније и казали су да више услађују слух ови гласови человјечески, него ли у римској цркви оргуље и све инструменте музичне, које римљани употребљују при богослуженију своме.

Оконча се божествена служба, и архидјакон изнесе антидор и нафору. У Русији начине толико лепчића, што служашчи даје великијем особам на златном бљуду. Сам митрополит царевић изиђе на царске двори и даде императрици просфору, која га је поцјеловала у руку, како и он њу; и свим служашчим епископима и архимандритом, ђе сам и ја и архимандрит Доротеј најпоследњи били, достојала је дати десницу, коју смо цјеловали, како и она взаимно нашу. И који су гођ ту јепископи и архимандрити били, свакога је она цјеливала у руку; но њој ваља послије повторити, јер је таки у Русији обичај. Епископи цјелују взаимно руку архимандриту, но овај послије повтори јепископа цјеливати; исто тако архимандрити цјелују руку при поздравленију простим свештеником, но ови повторе то архимандриту. Ово је у Русији, у клеру и духовенству, прекрасни обичај: ђе се гођ срету, били знани или незнани, цјелују се најприје у оба образа, а потом један другога у руку, но свагда мањи вишему од себе чином и карактером повтори рукоцјелованије, и по том разликује се тамо чест од чести и карактер од карактера.

Бавио сам се у Кијеву шест дана, док сам поздравио Јего Високопреосвјашченство господина митрополита Самуила, који ми бијаше познан јошт кад сам први пут био у Русији и Кијеву; тако и њеке архимандрите и игумне, и прочу господу знанце.

Седми дан пођем из Кијева, ударим преко ријеке Бористена (Дњепра) кроз градове Чернигов, Могилов и Шклов, ђе сам се задржао у поменутога славнога Зорића два дана, коме сам јошт више препоручио мог нећака, и који ми је дао писмо и препоруку у Петрбург на свог роднога брата генерала Давида Зорића Онаранчића. Овога ја, идући у Петрбург, сретнем на путу: из Петрбурга у Шклов ишао је; но зато опет поздравим га и вручим му писмо, које му брат његов писао. Прочита он и рече ми: “Жао ми је, да ме нијесте затекли у Петрбургу; али пођите господину Теодору Јанковићу директору, ком ћу ја из Шклова писати и Вас препоручити.”

Идући у Петрбург кроз град Твер, имао сам срећу поклонити се светим моштем светитеља Арсенија, јепископа тверског.

...........

II књига, стр. 15-34 [о крају другог путовања]

Повратак од Азовског Мора; бављење у Малој Русији и у Новој Србији;

навјет ковани моме животу од дјака и кочијаша; ласкатолна, чињена ми понуда за остати на всегда у Русији.

Августа 14. баш у очи Успенија, стигосмо у Черказ, који бијаше капитал од речоније донскије Козака. Сјутрадан, на Успеније, био сам у Черкаскоме граду на летургији, ђе ме је протопоп, парох од истога капитала, просио к себи на објед. У овом граду бавио сам се три дана, а четврти превезем се преко велике ријеке Дона, и стигнем у тврдињу Азов, која лежи на бријегу Азовскога Мора, у које испод тврдиње утиче иста ријека Дон. Осми дан вратим се натраг у Черкасију преко Дона и, све низа њ од мјеста до мјеста по оније богатије рибарије идући, дођем у Таганрог град, који лежи според Азовом на бријегу. Испод њега покрај Дона виде се велике магазе, ђе Руси чине с Грцима из Цариграда и Анатолије, то јест Велике Арменије, велике трговине, а највише житом (шеницом).

Овђе пукне глас, да се објавио с Турцима рат; зато се 15. септемвра вратим из Таганрога све понад Кримејом татарском, а онда већ руском, у Малу Русију, у нову Србију, ђе сам се бавмо сву јесен и зиму до августа 1788. године, частећи се код генерала српскије: Чорбе, Хорвата, Пишчевића, Подгоричанина, Косанчића и друге млоге господе српске и руске, који су узели уставку (апшид), и живе у својијем селима и спаилуцима. Понајвише сам проводио вријеме у Новој Србији у Новомиргороду код мога љубимога патриота господина мајора Јована Скорића, ђе сам покројио све оне упоменуте пече за одежде (фелоне), епитрахиље, наруквице, стихаре, ораре, златоткану завјесу на царске двери, тако и около свете трапезе. У то вријеме дошле су ми из Кијева наручене од Гавре Петровића три иконе и царске, од дрвета изрезане, двери за мој манастир Крупу, с живописнијем фигурама четири евангелиста, и озгор благовјешченије пресвете Богородице.

Овђе сам се у Миргороду разболио, зашто сам прозебао био од велике студени и леда. Ове зиме посута бјаше војска русијска по квартирије у свој Новој Србији, и бијаше поскупило све, а особито зоб и сијено за коње. Ја сам имао кочијаша Руса, а дјака Срба из Кроације, Лике, села Попине, који су знали све шта ја имам. Зато су се договорили били ове моје слуге, да ме у мојој болести отрују и тако смрти предаду, јер је дјак имао намјереније: послије моје смрти наслиједити све оне упоменуте вешчи, књиге, коње и каруцу, а извошчика за слугу, да му понесе у Полонију, која не бијаше далеко, и граница от Миргорода само 10 минута удаљена. Дође мени један човек, од кога су искали отрова и који је јошт прије Чивутин био, и објави ту ствар подуховно; а ја му благодарим и дам тако преко домаћина јавити полицији, која ји (је) таки оно јутро уватила и у арест метнули. Ту су стајали осам дана, док су ји изумјали, и уочили се с онијем, од кога су искали за мене смрт. Када су се сами одали, хтели су ји послати у Кременчуг, у главну гувернију. Но када су ми дошла њека господа и казали, ако ји пошљу с њиовом изумињанцом у суд криминални, да ће бити осуђени поћи у Сибирију до своје смрти, осим што морају прије трчати шибе, колико да су и извршили убиство, јер су имали тврдо намјереније тому; онда сам писао и молио полицију, да им ја праштам њиово прегрјешеније, и да ји не шаље у гувернију, него Руса његовој кући, а дјака преко границе у Полонију. Тако су обојица отпуштена била, и дјак с војницима спровођен за границу руску, а извошчик до свога дома.

Упоменути дјак јест кривљи него извошчик, и имао је ову злу мисао против свога господина јошт прије шест мјесеци моје болести, који сам га ранио и одијевао како себе. За узрок, што сам га једном мало покарао, ћаше ме смрти предати и оне црквене вешчи уграбити, распродати и трговцем се учинити, као што се сам исказао на испиту у полицији. Но Господ Бог и крупска чудотворна Богородица били су моји срцевједци, и нијесу ме допустили смрти од слугу продан бити, како год и оне вешчи нијесу дали да пропадну, које су намијењене и подарене биле крупској Богородици, зар да се пспуни она моја жеља напријед, од њеколико прошедшије љета, и да ми се збуде по моме пророчеству от мојего јоште јуношества.

Кад сам се од болести придигао, намјерио сам поћи у Елисавет-град, принципу Потемкину, за просити пасош, с којим би се вратио у моје љубезно отечество, и то по суву кроз Полонију и Австрију, не могући чрез Црно Море за узрок војне с Турци. Истина онда се јошт не бијаше (рат) почео, но сваки дан прибављаху се колоне, лубарде, провизион к армади великој код Елисаветина града у Новој Србији, ђе бијаше књаза Потемника генералквартир. Онда се и у Австрији приправљаше император Јосиф II, да заједно с Русом војује против Турака.

Лишен дјака и кочијаша, мислио сам што ћу сад. Кочијаша би лако нашао, али дјака не могу добити, који би ме послуживао и који ми је од потребе сваки час. Тако помислим: није друго, него ваља бити сам и слуга и господар све до Далмације. Но све ме је ова мисао плашила: што ћу, ако се ђегођ на путу разболим у краљевству пољском или у империји австриској, и, ако ми се на путу ђе случи смрт, у кога ћу се исповједити? Не имам вјерног слуге, који би у овом случају одвезао речене вешчи у Далмацију, него би све пропале; нити би ји манастир Крупа икада видио, него би остале у каква Жида, како што се догодило једном у Преслави, који је ту умрео. Овај је возио из Русије, за далматинске и у Боки Которској манастире и цркве, 12 круга књига, које је била послала Елисавета Петровна, императрица русијска, преко јепископа Симеона Кончаревића исходатајствоване; но кад је умрео, а оне остану у Лајпцигу, у Преслави, до года 1788. Ове године дође њеки мој худи патриота к књазу Потемкину, и хитростију својом и лажом обмане га и добије од њега ове књиге, обећавајући се да ће он све књиге и окруте однијети у Далмацију и Боку Которску, и да ће вручити истијем манастиром и црквама, како што је потписано било на књигама, куда је који круг био опредјељен. Јошт му је речени књаз Потемкин дао био не малу суму новаца за трошак, то јест за транспорт реченије књига од Лајпцига до Далмације, и да плати у крчму фит, ђе су стајале исте књиге толико година. Но мој упоменути патриот измрчи, кад је дошао био у Тријест, све оне потписе, и распрода по скупе новце све оне књиге по Кроацији, Тријесту, Ријеци и по другије мјести. Од онога врјемена учини се великим и богатим трговцем, житаром, у империји австријској, и одсели се у Копривницу. Ово, што овђе о његову непоштену поступку пишем, не може ми ни он рећи ни други да није истина, зашто сам онди био и ја код Потемкина, у години 1788., када је он добио од истога што је просио; а у њеколико мјеста, како у Тријесту, Карлштату, видио сам исте књиге с замрченим потписом.

Веће сам се од болести придигао био и намјерио ићи у Елисавет-град принципу Потемкину и узети пасош, да тако будем приправан и, како дође пролеће, да се вратим кроз Полонију у Аустрију у моје отечество. Нађем дакле кочијаша до Елисавета-града, одем тамо и представим принципу Потемкину моју прошњу, да ми даде за границу пасош и регистер од мојије црковније вешчи; јошт га к тому замолим, да даде заповијест директору од дације на русијској граници, да ми не има визитирати вешчи моје ни дације искати. Чекај данас сутра, и више од мјесеца дана: нема ништа от одговора, нити ми даје пасоша. Сваки сам дан ишао у циркул, кад би давао аудијенцију, ђе би се сабирали други, њему потчињени принципи, фелдмаршали, генерали и разни официри и полководци, до сто и педесет персона, и у оне уречене дане сви би остали код књаза на обједу, што се и мени њеколико пута случило. Од девет часа у јутру сабирала би се поменута господа у једну велику салу, и, не знајући када ће књаз изићи из свог кабинета к њима, чекали би га неки пут до 12 часов на ногу, и ријетко би који пут ушли к њему прије, него изађе амо који принцип, а то именем књаз Репнин Љубомирски, принцип пољски, који је имао за супругу синовку родну Потемкинову и који је био у служби русијској. И када би из кабинета изишао, све би у округ ишао од једнога до другога, и говорио би с њим по њеколико ријечи. Ја би стајао најскрајњи до врата са полтавским епископом Амвросијом и с фелдпатром његовим Мојсеом, и сваки би ми пут дошао завирнтн у очи, и не би ми ништа говорио, а ја њему не смијем, видећи да ни други ништа с њиме не бесједе, ако га што он прије не запита, него би му се само поклонили. Бијаше мало кривоок и посве кратка вида, и зато се уносаше сваком близу образа, и ко не зна, мислио би да ће се с њим пољубити. Не бијаше посве висок, но посве једар, дебео и леп у образу, странољубив млого, а особито према духовнога чина, зашто је и он мислио бити у младости монахом. Њеколико пута позван сам био на објед, тако и код принципа Репнина. Кажу да је ова фамилија од русијскије свије принципа најстарија, и да је почела прије рождества Христова на 300 љета.

Код књаза Потемкина бијаше обр-јеромонах Мојсеј, природни Рус, који је био прије у Москви учитељем разније језика и теолог. Мало је у ученију разлику имао од Платона премудрог; но бијаше човек млого крупан и претил преко мјере. Овај ме је толико молио да останем намјесто њега за обр-фелд-патера, говорећи да се жели вратити у Москву; но ја сам се опет желио вратити у моје отечество, зато се нијесам могао никако приклонити. Истина, размишљавао сам свакојако, и у једну би руку рад био остати, а у другу не; а упоменути Мојсеј већ ми је био додијао, говорећи сваки дан. Такођер и мој горе речени патриот мајор Скорић савјетовао ме је, да се тога посла не примим. Најпосле мислио сам сам у себи: како би се ја смео усудити код онако великог принципа бити фелд-патер; како ли би ја, бивши прости Србин, без сваке науке, говорио сваке неђеље и празника предику (слово), ђе слушају толико принципа и генерала. И ово је био сам један узрок, што се нијесам могао приклонити да останем.

Један дан по обједу, када смо код реченога принципа већ били ручали и само јошт кафу пили, приступи к мени принцип Потемкин, и поче ми говорити ове ријечи: “Куди ти, баћушка, тепер појдеш из Русије? Теперич (сад) јест војна с Турком; останисја со мноју за обр-јеромонаха у поход, дља чего мој обер-јеромонах Мојсеј научилсја лежат у Москвје, как свиња у грјазу; и ја Вас увјерјају, когда здјелајетсја с Турком мир и возвратимсја в Русију и перваја епархија останетсја вдовствујушчаја, Ви будете архијереј.” За овај узрок потезао ме је више од мјесец дана, само да би ме речени Мојсеј увјешчао да останем. Ја му се поклоним и одговорим му: “Ваша Свјетлост! Ја сам привезан с мојим манастиром и вјенчан с њим, како муж са женом, и зато ни под који начин не могу остати.” У оној сали бијаху ланд-карте; тако ме приведе к једној и упита ме: “Гдје Ваш манастир, и куди појдеш, когда тепер војна јест с Турком?” Ја нађем у ланд-карти Море Адријатическо, понад којијем пружа се Далмација; нађем и Задар и гору (планину) Велебит, под којом лежи манастир Крупа, и покажем му, говорећи да ћу ја ићи кроз Полонију, Лемберг, Кракову, Вијену и Тријест натраг, а не кроз турску земљу, кад се не може, за узрок рата, кроз Црно Море, куда би ми млого лакше било и мање трошка стало; и на ово ми ништа не одговори. Упоменути пак Мојсеј, молећи ме сваки дан, бијаше ми додијао, и бија се почео приклањати да останем.

Један дан кажем ја ово моме горе реченоме патриоту Скорићу, иштући од њега совјет: би ли остао или не? А он ми одговори: “Ајде ти носи оне драгоцјене вешчи у твој манастир, које Далмација нигда није видила. Јер, бијући се у војсци и у рату с Турци, и робље турско амо водећи, могла би се куга донијети, и у армадм могао би погинути; зашто, када се маршира противо непријатеља, ваља да обер-фелд-патер напријед носи свети крест пред војском, и да слободи војнике.” Нит' сам се ја бојао куге нити турске лубарде, него ми је жао било, да збрана милостиња моме манастиру без мене не пропадне: нато ме је највише устрашио исти Скорић, и зато сам се ја разбио, да пропустим ону срећу код принципа Потемкина, која ми бијаше на ноге дошла.

Тако једино моје монашескоје објешчаније и љубов к отечеству задржали су ме, те код Потемкина не остадо. Љубов, велим, к отечеству, ђе сам био послије гоњен и ненавиђен. Праведно вели, дакле, евангелије да пророк не може ниђе бити бешчестан, осим у своме отечеству. И колико је више злоба човеческа и завист подизала на ме волне, толико сам ја више у оном гоненију био постојанији и непоколебимији, имајући свагда уфање на Бога, крупску Богородицу и царску правицу, којом су правицом сви моји гонитељи, осим једнога, побијеђени. Исти су моји гонитељи већ скоро сви од лица земље истребљени, а мене грјешника Бог јошт у числу живије садржава.

Повратак из Русије преко Пољске, Беча. Тријеста и Задра у манастир Крупу.

Плод овога второг онамо путешествија.

Једва послије шест недеља добијем пасош од принципа и препоруку на директора од русијске догане, на господина Василија Маклакова, да ме не има на граници визитирати нити дације за вешчи црковне узети. Тако се вратим у Новомиргород, и отидем с регистром од вешчи пољском директору, да видим шта ће он рећи, и колико ће искати дације за четири сандука књига и вешчи. Када виђе директор регистер, учини рачун и каже ми да ће ме сто и педесет цекина холандески стати. Чујући ја то, останем као изумљен, и рекнем му: да ово није роба од трговине, него књиге, одежде и друге вешчи црковне, које иду транзит кроз Полонију и Австрију до Далмацмје. Овом сам директору понео био њеки дар, но он, као поштен и благородан господин, није примио, него ми је учтиво на њему благодарио, говорећи: “Ја би Вас пропустио без дације; али колико кроз Полонију има принципата, свуда би вас мучили, и питали дацију, ако не би узели од мене цједуљу, да сте платили краљеву дацију овђе на граници.” Захвалим му на овом извјешченију и вратим се дома замишљен и скорбан, мислећи: ко ће дати 150 цекина у злату? Срећом мојом бијаху се намјерили у Миргороду њеки господин Рожаровић генерал-конзул австријски, тако и генерал-конзул пољскога краљевства, који су стали у Херсону близу Очакова на 30 венецијански миља и који су премјештени били по указу русијске власти, за узрок рата с Турци, у Миргород, ђе сам се с њима добро упознао.

Намислим писати у Варшаву једну прошњу краљу пољскоме Станиславу, тако и његовом секретару, Грку, с којим сам се прије познао, кад сам кроз Варшаву други пут у Русију ишао и кад ми је краљ пасош за Петрбург дао. Тако отидем реченом пољском конзулу и замолим га, да ми сачини прошњу краљу, које је он и учинио, а ја сам се само на њу потписао. Другу сам прошњу писао по гречески упоменутом секретару, молећи га, да ону моју прошњу вручи истоме своме краљу, и да ми исходатајствује од краља декрет, да ми је слободно проћи кроз његово краљевство без дације. Метнем даклем моју прошњу на краља и писмо секретарево, запечатим и дадем на пошту. Но чекао сам на одговор три мјесеца, од првог априла до последњега јунија, и мислио сам већ да га нећу ни добити; ал' јето ти од секретара писма на ме по пошти и једне цједуље, велике као добар длан. На овој цједуљи бијаше печатан орао с једном главом, грб пољског краљевства, и јошт к тому написано словима латинским, но језиком пољским, да могу провести моје вешчи слободне кроз краљевство пољско и све његове принципате без сваке дације и припјатствија, како следујућа пољског краља цједулица гласит.

Кад сам получио речени краљев ордин, отишао сам упоменутоме пољскоме конзулу и благодарио сам му на услуги; тако и пољскоме директору од дација, коме сам показао речену краљевску заповијед. Када је овај прочитао речену цједуљицу, остао је зачуђен и, пољубивши у онај орлић, говорио ми је: “Мој господине добри, овај пут можете ходити када оћете, и не будете платити ништа дације.”

Веће сам био сасвијем спреман, и ништа ми не манкаше него кочијаш, који ће ми коње од моје кароце гонити. За оне друге моје вешчи погодио сам био једног фурмана Пољака са три коња, и то од Миргорода до Лемберга за 50 златније холандеза; но јево биједе, не могу наћи човека за моју кочију сигурна, долазећи ми на памет први мој кочијаш и дјак. Руског би поданика могао наћи, но закони русијскије цара не даду извести преко границе њиовог човека; а тајно, то јест крадом, било би доста слугу, који би жељели са мном поћи; али се не смије ризикати, зашто, кад би се сјетили и то би се дознало, стигла би ме писма и налози, и до Беча када би допрео; и послије би ме могли послати Руси у Сибирију, ђено се живи од саме рибе и месом разније звериња и ђено се јевтино носе лијепи ћурци од црније и бјелије вукова, лисица, собоља и медвједа, које нијесам ја имао жељу у Сибирији носити.

Бијаше онђе на граници (у) Гуљајпољу (или) Золотопољу један мој патриот и јеромонах Партеније Берић, кога је из манастира Крке повео са собом у Русију архимандрит Симеон Ивковић, али га је послије преварио и оставио у Влашкој, а сам сам се њекако увукао у Русију. Овај сирома мој патриот, када је послије њега дошао на границу русијску, нијесу га хотјели Руси унутра пропустити, како ни мене, да не буде дошла у Кијево императрица Екатарина и да нијесам њеколико мјесеци одао по Пољској око границе руске до Кијева близу Миргорода. Овај јеромонах често долазаше мени у Золотопоље, за виђети се и разговарати се са мном. Видећи ја да не има ниђе ништа, да му унутра у Русију не даду, а да се у своје отечество не има с чим вратити, размислим да га узмем са собом, и рекнем му да иде са мном до Далмације, у мојој кароци и на мом трошку, додајући му: ако мене стиже на путу смрт, да ме погребе, а вешчи у Далмацију отвезе и раздијели у свом и у мом манастиру; ако ли би се ипак он преставио, а оно ја ћу га погрепсти, а не Жиди, као што су њекога покојнога архимандрита Георгија Маркичевичћа из манастира Паштровича од Прасквице, погребли. Обећа се мој патриот мени, и дјело утврдимо; тако сам нашао једног, кога сам желио, друга.

Но што ћу, без кочијаша? Наручујем господи и пријатеељем за каквог слободнога човека, који би ми коње управљао до Тријеста, за плаћу коју му драго, но забадава. Најпосле случи се да нађем једног старца родом Каравлаа, а именом Васиљ, величином и возрастом гиганта, који је млого љета служио у русијској служби и јубилиро, то јест узео оставку од службе као порутчик, то јест фенрих. Овај имађаше намјереније и жељу поћи у Крф на поклоненије светитељу Спиридону; тако њега погодим и узмем да ми управља коње и да ме вози до Тријеста на мој трошак, а нијесам ја знао да биједни онај старац бијаше бијесом мучим, а сувише пијаница жестока. Ђе би се дочепао вина или ракије, пио би као гуштер, а када би се опио, извратио би њекакве црљене очи, као љут лав, и нико му онда не би смо ријечи проговорити, зашто би нама' полетио човјеку, да га удави. Кад сам већ ушао био у Полонију и сазнао му ћуд и нарав, плаћао сам му и слао га да иде с Богом, а да ћу Пољака узети за кочијаша од града до града; но јево јада и биједе, неће да полази ни по што, колико да је он мени господар, а ја њему слуга, а бојао сам се да ме ђегођ на конаку не задави. Тако сам га морао трпити и велики стра подносити све до Краковије, ђе сам принуђен био продати и кароцу и коње за малу цијену, а њега оправити с бриком до Беча и Тријеста, као што ћу напријед казати.

Отлучимо се из Новомиргорода за границу на конак у речено Золотопоље 22. јулија 1788. љета, ђе сам уговорио са упоменутим мојим патриотом и јеромонахом, да ме чека. Сву смо ноћ провели, разговарајући се и увјешчавајући га, да са мном пође, зашто ми је био ријеч дао, но не мого га приклонити ни на који уговор, и то ме је било до смрти опечалило. Тако он остане, а ја с мојим кучером узмемо пут преда се и стигнемо 10. септемвра благополучно у Броди. - Но ваља знати да су у Пољској били многи принципати и спаилуци, које су све Јевреји под арендом држали, и то на њеколико година, на колико су се, сирјеч, с господари погодили. Ови Јевреји владају тамо тако, како господари: ако је ђегођ мост, а свагди је и преко најмањега поточића, а оно платити ваља мостовоје, то јест што прелазе кочије и коњи; а тај је обичај и у Њемачкој и по Унгарији за поправљати путове и мостове. Ниђе кроз Пољску, ђе сам показао краљев билет, нијесу ми искали мостовоје, него само на једном мјесту, и то прије него сам стигао у Броди, на границу пољску и австријску, које раздјељује кроз сред града једна мала ријека, ђе Јевреји заступници не вјероваху да ја идем транзит и да је онај билет од краља и республике пољске. Тако, кад сам прешао био мост, уставе ми Евреји коње под бриком, која иђаше преда мном, и скупе се около десет око брика; но мој вилени кочијаш скочи, распрска и побаца све Јевреје по земљи, и да буде, Боже сахрани, онај час пјан, потукао би био све или би ји до смрти излемао, и тако би ја због њега на чудо награисао био. После смо морали ићи онђе близу једном пољском господину, надзиратељу оне вароши, који је, кад је видио ону од краља карту, испсовао и изгрдио оне Чивуте, што се више могло.

Прођосмо у Бродима границу австријску и морасмо ићи у догану, ђе се дације плаћају. Ја сам имао од конзула цесарскога Розаровића у Новомиргороду пасош, писан по њемачки, у коме јавља да ја идем транзит до Тријеста. Но све залуду. Јево ти ми изнова још веће биједе и скорби. Извалише из брика у догану све сандуке и два баула и једну канавету са сервизом, то јест сву потребу за кафу, теј или пунч, за 12 персона, распечатише и све извадише до длаке. Мјере, пишу, и све по двапут премјеравају, а особито сребро и сосуде црковне позлаћене. Једва се шести дан сврши мјерење и писање оније вешчи, а ја толико дана у крчми трошим на коње и кучера. Једва ме седми дан пусте; и опет ми је вас дан прошао, док сам сложио књиге и одежде парчеве, да се не ломе. Кад они запечатише сандуке својијем печатом, не даду ји, докле не избројим две иљаде форинти у депозит; или да онђе нађем порука једнога, да ће оне вешчи под њиовим печатом доћи у Тријест, ђе је франко порто у оној пијаци. Тешка јада од мене! Ако дадем две хиљаде форинти, мало што више и имам; шта ћу трошити до Тријеста; с чим ли ћу извошчика од брика платити. А у Бродима никога не познајем, да се упоручи, будући да су тамо све Јевреји и ђекоји римљанин, а Срба ниједнога. Молио сам на сваки начин, да ми пусте моје вешчи, но све залуду. Они држе тврдо, а ја јошт тврђе, пријетећи им с цесаром Јосифом II, предобрим и праведним царем. Кад сам видио да ми није фајде, упрегнем коње и, протестирајући да ће ми они морати платити трошак и дангубу, пођем управо у Беч, а оставим им и робу и кочијаша њима. Није пасало двије уре, јето ти трчу за мном два катане, говорећи ми да се вратим, да ће ми дати моје вешчи. Љут сам био, да би се зммја од мене отровала, и нијесам се хотио ни по што вратити. Видећи катане да ја све више моје коње гоњим, претечу ми пред коње, и увату ји за узде. Сад сам се дакле морао вратити назад у Броди, и ту су ми моје вешчи дали; но морао сам најпослије 100 форинти у депозит дати, да ћу ји добити у Тријесту, у догани, који су ми тако пропали вавијек.