Оља Хнатјук

Проналажење Централне Европе

Критика, Кијев, 7/2003, 66, стр. 16-19 http://www.krytyka.kiev.ua/articles/s6_4_2003.html
Љубазношћу часописа "Критика"
Превео Дејан Ајдачић

Где се данас налази Централна Европа? Да ли том простору припадају државе источно од Пољске, Чешке, Словачке, Мађарске? Британски историчар и есејиста Тимоти Гартон Еш, који двадесет година истражује проблеме Централне Европе, једнозначно одређује њену источну границу. По њему Источна Европа почиње када он прелази словачко-украјинску границу:

Одмах доживљаваш шок. Добре асфалтне путеве замењују рупе и усеци. Стиче се утисак да су украјинским пограничним простором завладали плећати мушкарци, избријаних глава  у црној обући, црним фармеркама, црним ролкама и црним кожним јакнама – у униформи посткомунистичких мафијаша. <...> Скоро да се осећа како у замрзлој магли хрипи реч мито. (Историја овога дана)

За Гартона Еша нема никаквог значаја што у Украјини, макар у њеном западном делу, западно хришћанство постоји напоредо са источним, иако би чак и по конзервативном Семјуелу Хантингтону, Украјина била део прелазне, граничне зоне. Припадност Украјине Источној, а не Централној Европи одређује се неразвијеношћу демократије и друштвених односа, као и стандардом живота. Питање идентитета или културне оријентације премешта се на задњи план. У очима западноевропских политичара, и не говорећи о америчким, Украјина, као и остале бивше републике Совјетског савеза, остаје део евроазијског простора.

У истом том есеју Гартон Еш, размишљајући о географском месту Централне Европе, коју изједначава са демократским вредностима, објављује важне речи:

У 90-им годинама постао је малтене принцип, да што је посткомунистичка држава више етнички мешана, то је већа вероватноћа да ће та држава кренути националистичко-ауторитарним, а не либерално-демократским путем. Државе, које су успеле да крену другим путем – јесу  у највећој мери етнички хомогене државе: Пољска, Чешка, Мађарска и <...> Словенија.

За аутора то има призвук ироније, јер је "обнова идеје Централне Европе у 80-им годинама  означавала величање предратне етничке и културне разноврсности". Упућивање на прошлост, у којој је једна од основних вредности била културна разноликост, разматрана као противтежа унификацији коју је наметнула комунистичка власт, имало је на тај начин и носталгични карактер. Етничка једнородност – један је од циљева два тоталитарна система. Управо у Централној Европи као резултат холокауста нестали су Јевреји, а као резултат депортације – Немци. Објашњења Тимоти Гартона Еша да је та хомогеност (остварена помоћу етничких чишћења) олакшавала демократске промене у 90-им годинама, може да изгледа привлачно са садашњег становишта, али оно ми се чини помало непромишљеним.  Разлози због којих су се систематске промене у неким државама десиле брзо, а у другим – нису, прилично су сложени. Тврдња да су етнички хомогене државе стабилније, те да и брже прелазе у демократију – независно од тога да ли се то тиче држава Источне и Централне Европе или других – не само да је погрешно, већ је и опасно, јер претпоставља да се демократија гради са ослонцем на нацију (у културно-етничком смислу), а не на друштво (у смислу заједнице грађана).

Чини се да аутору "Историје овога дана" недостаје историјска перспектива. Ако се прихвати (по Џонатану Фридману) да "то, куда ћемо стићи зависи од тога одакле смо ми кренули", показаће се да је успех демократских преображаја у Источној и Централној Европи условљен давним демократским искуством, управо међуратног периода. Други чинилац који је допринео успешном извођењу трансформације, био је ниво урбанизације региона, као и модернизације друштвених односа.

Ширина  модернизационих процеса, као и историјско искуство, по мени, много јаче утичу на квалитет друштвеног живота, него етничка хомогеност, која сама по себи нити шкоди, нити доприноси демократским преображајима. И њихов успех одређују управо ти чиниоци (а не, на пример, је ли то православна, католичка или протестантска држава). Естонија, у којој националне мањине (пре свега Руси, али и Украјинци) чине више од 40% становништва, успела је у ефективној трансформацији, насупрот Бугарској, у којој националне мањине не прелазе 15% становништва, где је она била мање успешна. Исто тако могуће је објаснити и украјинске проблеме са системском трансформацијом.

Сада влада идеја да Централној Европи могу припадати само оне државе у региону, у којима влада демократија. То доводи до искључивања држава као што су Румунија, Украјина или Белорусија, да се о Молдавији и не говори. И све води томе да и балтијске државе, Украјина и Белорусија израњају у контексту централноевропских дискусија. Циљ таквог ширења централноевропске заједнице каткада бива "померање Истока даље на исток". То је један од елемената митологизације простора. Понекад политичари описују те државе као "амортизујуће". Понеко, посебно у Пољској, понекад у потпуно новом контексту, разматра ово питање прилично пажљиво. Украјина узима учешће у појединим централноевропским иницијативама, иако је заинтересованост грађанске мисли и мас-медија за ову проблематику мизерна. Од средине 90-их у Украјини се одвија дискусија о централноевропским питањима, посебно о припадности Украјине том региону или макар њеног галицијског дела: велики значај ту се даје украјинском националном идентитету, разматра се оригиналност украјинске културе, као и њена укорењеност у Централној Европи, каткада се јављају мисли о њеној привлачности за Европејце.

Украјинске дискусије о Централној Европи... без Украјине

Централноевропску тематику у Украјини је први покренуо лавовски елитни часопис "Ји", објавивши 1995. године неколико текстова посвећених дискусији о идентитету, посебно превод есеја Милана Кундере "Трагедија централне Европе" и приповетке писаца повезане са Галицијом – Бруна Шулца и Јозефа Рота. Поред тога, редакција је посредно додирнула тему припадности Украјине, још пре Галиције Централној Европи, смештајући ту проблематику у контекст аустро-угарске баштине.

Чинило се да је то почетак широке полемике интелектуалаца о месту Украјине у Европи, задатака који пред њом стоје, те о променама украјинског идентитета. Ипак, часопис се поново вратио централноевропској теми тек кроз две године ("Ји", 1997, бр. 9) – па и тада украјински аутори нису узели учешће уступајући место Аустријанцима, Пољацима и Чесима. Једини текст који је Украјину укључивао у централноевропски простор, био је интервју са Ото фон Хабсбургом. Редакција је само у уводу исказала свој став о концепцији Централне Европе и о њеним везама са Украјином. Та идеја названа је "илузорном", али ипак корисном за Украјину. Карактеристично је да је од много варијаната означавања Централне Европе била изабрана "пост-аустроугарска" концепција, следећи уверење раширено међу централноевропским интелектуалцима, да на територији некадашње Хабсбуршке империје до данас траје потрага за самоодређењем.  Као црта незрелости суседа, с једне стране био је признат национални егоизам или кратковиди национализам вишеградског тројке. Али, с друге стране, редакције је увидела потенцијалну несигурност присаједињења Украјине Централној Европи у томе што би она могла да се претвори у својеврстан сателит, у "евроазијског кентаура". Најважнији задатак, сматра редакција, јесте изградити стабилан ред у "Средњој Европи, у којој ми живимо, ако нећемо да се понови она стара историја са "поделом сфера утицаја" у туђим геополитичким просторима и пасијанс, који нису само једном утицали на наше судбине". У овом исказу јасно избија неповерење према светским супердржавама; мада нису споменуте ни Сједињене Америчке Државе, ни Русија, али контекст сугерише управо такву интерпретацију. У књижевним делима објављеним у часопису, могуће је пратити тежњу ка пост-аустријском простору, као и својеврсну "ретроспективну утопију".

Ни редакција "Ји", ни украјински аутори нису у том тренутку започели ширу дискусију о значају Галиције или Украјине у централноевропском простору, што изгледа загонетно за публикацију која је већ испољила своју заинтересованост за централноевропску проблематику. На крају крајева, редакција се задовољила исказивањем бојазни о смештању Украјине или Галиције у овај простор, чак не ни декларацијама. Вреди потцртати да је основни контекст централноевропске идеје на страницама "Ји" била аустроугарска баштина. Друге могућности, уписивања Галиције у контекст Централне Европе, тачније – наслеђа вишенационалне Речи Посполите (Пољске), редакција се није сетила ни једанпут. Бојазни од таквог питања централноевропејства биле су много озбиљније, ако је судити по опрезу, с којим је редакција начела питања заједничке украјинско-пољске прошлости. То би захтевало значајне поновне оцене усмерења галицијских Украјинаца, које се према баштини Речи Посполите односе без посебног одушевљења.

Од 2001 године "Ји" посвећује много више пажње питању галицијске посебности. Током дискусије у лавовској интелектуалној средини формиран је политички програм галицијске аутономије. 1997. године појавио се последњи број у коме је разматрана централноевропска проблематика. У следећих неколико бројева неколико пута су отварана главна питања украјинског идентитета, углавном у вези са европском проблематиком (вреди присетити се броја посвећеног Новој Европи и дискусију "Украјина и Европа"). Међутим, до разматрања централноевропске идеје није дошло, ако се изузме један семинар, који је редакција "Ји" организовала 1999. године, на коме је главни предавач био... Француз (П. Аснер из Института за политичке науке у Паризу). Није ли ова идеја, после не дуге омиљености, као раније у Пољској, Чешкој, Мађарској, и у Украјини, била проглашена застарелом и несагласном са европским амбицијама региона, чак и "недовољно европском" и провинцијалном? Или је супротно, пошто су државе вишеградске тројке напустиле концепцију јединства региона и почеле самостално да се труде за најбржи улаз у Европску унију, централноевропска идеја се тренутно препородила у Украјини, Литви и Белорусији? Пробајмо да одговоримо на та питања.

Похвала периферији

У јесен 1996. године у Лавову одржана је вишедневна међународна конференција, чији су материјали били објављени у малом тиражу следеће године, и тако, скоро истовремено са горе споменутим бројем "Ји". За разлику од тог часописа, учесници конференције су представили разноврсне позиције о проблему Централне Европе и европског идентитета Украјине. У конференцији су узели учешће представници интелектуалне и књижевне елите, међу осталима – иницијатор и организатор догађања Марија Зубрицка, шеф фондације "Пограничје" и часописа "Красногруда", Кшиштоф Чижевски, публицисти и есејисти Јуриј Андрухович, Микола Рјабчук, Олександар Гриценко, као и руски књижевник, пореклом из Галиције Игор Клех и белоруски књижевник, уредник часописа "Фрагменти" Игар Бабков. Чинило се, да су такав круг људи, атмосфера која је подсећала на пријатељске сусрете западних интелектуалаца 80-их година, били као створени управо за нову централноевропску дискусију, која тако није имала другоразредни значај, али се то није никако одразило на тиражу књиге, а одјек у друштву био је мизеран. Па ипак, та конференција је постала својеврстан катализатор: практично сви украјински учесници дискусије су се током следећих година оглашавали на тему централноевропске идеје, придајући посебну пажњу вези украјинског идентитета и европског идентитета.

Најоригиналнија замисао постала је покушај да се идеја Централне Европе смести у постмодернистичко виђење света, у коме посебну улогу има периферија. За разлику од Кундере, дискутанти се нису трудили да доведу – чак ни на појмовном нивоу – идеји да Централна Европа припада центру европске цивилизације. Карактеристично је и то да они уопште нису користили појам Централна Европа, говорили су углавном или о Средњој Европи, или о Централно-источној Европи (својеврстан појмовни хибрид). Шта више, наглашавала се периферијска позиција, провинцијални статус и предности таквог становишта. Игор Бабков је чак користио појам "Другачије Европе", веома раширено у дискурсу пре 1989 године (који је посебно критиковао Жак Рупник), али му је дао потпуно други смисао. По Бабкову, Централна Европа – која се не заснива на обичном додавању (још једна Европа) или у механичкој европеизацији (акултурацији), већ на актуализацији Другачијега. По његовом схватању, Централна Европа – јесте другачија Европа, која је остајала у сенци западноевропске модерности, Европа која не постоји у општеевропској културној баштини – "Европа изгубљених шанси, заборављених баштина, неактуализованих путева". Циљ пројекта Бабкова је било буђење различитости – истовремено са једнаким правима – свега онога што је на тим територијама био пригњечен, закинут, колонизован, непримећен и током векова угушени глас.

Које све теме нису дотакли учесници ове дискусије (као и у дискусијама и публикацијама "Ји")? Чини се, најважније, јер није било размишљања о централноевропској специфичности, у конкретној прилици – о украјинској и галицијској посебности. Управо, осим есеја Јурија Андруховича, само је излагање Марије Зубрицке било доследно у духу централноевропских дебата. Зубрицка је утврдила да о општости судбине сведочи разумевање нестабилности постојања централноевропског човека. У украјинском контексту то је зазвучало прилично актуално, мада је било само одступање од једне од основних тачака централноевропске дискусије. О посебној улози Галиције и Централне Европе у току конференције говорили су Аустријанци и Пољаци. Та улога требала би да се састоји у томе да региони откривају прошлост ради будућности, помажући на тај начин разумевање културних корена и оцртавање шанси европске будућности.

Једини украјински учесник ове конференције који је потпуно усредсредио пажњу на то шта Галицију чини централноевропским простором био је Јуриј Андрухович. На лавовском форуму он је представио свој, можда најпознатији есеј – "Град-брод". Тај текст, написан две године раније, припада циклусу есеја посвећених галицијској културној специфичности.

Јединство или разнородност?

У есејистици Јурија Андруховича прве половине 90-их формулисан је предлог да се Галиција упише у простор Централне Европе као наследник империје Хабсбурга. Упркос томе што Андрухович радије избегава непосредно упућивање на централноевропску есејистику, он је један од ретких савремених украјинских књижевника који, безусловно, зна садржај и ток дискусије. Визија украјинске културе и историјског памћења, које је насликао есејиста, никла је управо у вези са централноевропским проблемом. Концепција књижевника лежала је у обнови сећања, пре свега времена пре 1918. године, као и разумевања разнородности као вредности саме по себи, што у централноевропској дискусији није ништа ново. Али, потпуно ново и неочекивано било је укључивање Украјине са једнаким правима у централноевропски простор. Ако се погледа мапа из времена до првог светског рата – као што то радо чини Андрухович, придружујући се на овај или онај начин стилу и начину говора о Централној Европи – показаће се, да и Источна Галиција са Лавовом, и Западна – са Краковом, припадају том истом простору, и да су на царско краљевским железничким мапама Закопане, и Будимпешта, удаљени од Лавова само осам часова (о чему данас могу само да маштају давне присталице широког колосека). Та мапа, са других гледишта, данас је изузетно корисна у утемељењу припадности Централној Европи – на њој нису видљиве линије са престоницом и местима краја који се са Украјином граниче на истоку и северу.

Андрухович је направио корак коме се нису надали чак ни они који су стално истицали да су границе Централне Европе условне, и зависе од тога ко користи тај појам, и какав политички циљ он има. Књижевник је направио покушај да рашири границе Централне Европе и помери Исток даље на исток. Трудећи се да се разграничи од Истока, слично својим познатим претходницима, есејист је створио изузетно згодан наредни мит за грађење новог украјинског идентитета, који радикално прекида старе везе са историјским памћењем. У суштини, његова идеја – јесте предлог модернизације украјинског националног идентитета, замене етноцентризма грађана који говоре украјински сложенијим идентитетом, а јесте и алтернативна у Украјини владајућем осећању припадности постсовјетском простору. Парадоксалност ове концепције лежи у повратку модерној традицији у споју са постмодерном игром. Ваља додати да је то и повратак традицији коју је током више деценија совјетска власт одбацивала на маргину, веома ефективно избацујући из украјинског историјског памћења везе са другом, не-руском историјом. Управо, наглашавање црта специфичног историјског и културног искуства, која су повезивала Галицију са Европом, постаје суштина ове концепције, која се, без сумње, веома разликује од типичних излагања о украјинском идентитету последњих петнаест година. Окретање историји која је заједничка и другим народима (Аустријанци, Јевреји, Пољаци, Мађари), подсећа се на украјински удео у заједничкој прошлости, на национални мозаик Аустро-Угарске и Речи Посполите, још увек с нелагодом дотиче, како оне који су повезани до заједништва украјинске и руске традиције, тако и "присталице" самобитности украјинских традиција и културе. Нативистима се то чини веома несигурно, а окретање историје, која зарачунава сложеност и присуство других традиција, често се тумачи као акција у корист ревизионизма, управо пољског у Галицији, као и мађарског у Закарпатју, и румунског у Буковини. На пример, обична констатације да међуратна украјинска култура у Лавову није имала владајуће позиције, до данас се третира као покушај маргинализовања те културе. Представе о прошлом стално се пројектују на садашњост.

Део становника Галиције се са неодобравањем односи према идеји културне разноврсности, па чак и обраћању вредностима која она носи. Процес обнове историјског памћења, који је почео 1991 године, био је повезан са повратком националних потреба, отуда – централно место у грађењу идентитета заузима идентитет националне баштине и мартирологија. Друге културе и националности, које постоје у савременој Украјини и њеној прошлости, остали су на маргинама украјинске друштвене свести. Осим тога, ваља се присетити да је то питање заузело важно место у програмским документима Народног Руха Украјине – најбројније украјинске опозиционе организације у чији су састав улазили водећи књижевници и интелектуалци. Међутим, коришћење појма мултикултуралности и разноврсности традиције у патриотски настројеним круговима понеки су сматрали реалном претњом за украјинску националну самосвест и ударом на њену целовитост, а у националним круговима оно се схватало чак и као сарадња са непријатељем и напор да се уништи украјински идентитет. Правде ради, треба запазити да су реторику која се ослањала на западне концепције мултикултуралности радо користиле присталице очувања владајуће улоге руске културе у Украјини, изјављујући да је културна политика украјинске државе у области просвете и језика усмерена на хомогенизацију друштвеног идентитета, док принципи демократије и плурализма захтевају поштовање потреба свих друштвених група, укључујући и међу њима најбројнију – групу која говори руски језик. Различит културни идентитет етничких мањина прихватали су у круговима ангажованим око националног препорода, с једне стране као могућност супротстављања совјетском, али истовремено и као испит украјинске демократије. С друге стране схватали су га као претњу због вишедеценијски привилегованог места руске над украјинском културом. Постојање 20 процената руске мањине постала ја монета у украјинско руским односима. Због тога се чинило неопходним противдејство реалном притиску са стране руске власти, која је тежила гаранцијама за статус кво за Русе у Украјини, што би обезбедило доминацију руске културе. Украјински "контрадискурс" почео је тако не да потискује империјални дискурс, већ надвладава његове остатке. Напоредо са националним вредностима, истицане су и европске вредности, мада се то у великој мери чинило инструментално; европске вредности чиниле су се ефективним средством против русификације и совјетизације. Тај циљ, могуће, довео је до тога да је понестало места за признање самосталне вредности културе, различите од своје.

Нови мит

У есејистици Андруховича прве половине 90-их година осећа се усхићење цивилизацијом и културном надмоћи Западне Европе, као и тежња да се украјинска култура укључи у тај простор. Каснији есеји сведоче о разочарању, али истовремено и уверењу о непоновљивости сопствене културе, њеној вредности коју не треба доказивати. Главни материјал за те текстове постали су мит и историја. Фикција се ту граничи са историјским чињеницама, ироничне опаске са веома озбиљном нарацијом, измишљање са истином.

Есеји Андруховича средине 90-их година створили су не само нове идеје, већ и најпривлачнију представу Галције у украјинској књижевности ХХ века. Тај чудни простор између Истока и Запада, окренут благонаклоно према Западу, а леђима према Истоку, постаје простор Централне Европе, чији је недељив део Галиција. Провинцијална, периферијска, али управо зато и богата. Да провинција црпе из те удаљености вредност, а не само дистанцу према великима у свету, може се посумњати, тврдећи: то је за провинцију типичан комплекс сиромашне рођаке. Провинција даје меру бићима, појавама, процесима, али не даје размаха. Галиција, сматра аутор, има пуно право да припада само том региону – Централној Европи.

Андрухович се труди да издвоји своју малу отаџбину из "постсовјетске" зоне, не само изазивајући сумњу у донедавно владајуће историјске основе, већ развијајући дискурс идентитета. У томе му помажу збивања усмерена на обнову памћења. Међутим, погрешиће онај ко очекује од књижевника да са брижљивошћу археолога открива слој за слојем налазишта вишенационалне галицијске културе. Та је рестаурација памћења пре стварањем нових представа, но чишћењем наслага старих слика. Она се веома тачно уклапа у стратегију "проналажења традиције" (Ерик Хобсбаум).

Парадоксалност Андруховичеве визије Централне Европе лежи у томе што он гледа на Галицију пре свега кроз аустријску призму, и ставља је у контекст културе простора немачког језика. У то време међу државама Централне и Западне Европе само је у Пољској могуће мислити о Украјини или о украјинском делу Галиције као о делу Централне Европе. Због тога се књига "Моја Европа" чији је коаутор Анджеј Стасјук могла родити и бити издана само у Пољској.

У визији европејске модерности, а истовремено верности традицији, чије оличење за Андруховича представља Аустроугарска, постоји место за мозаик националности, за разноврсне културе и традиције. Али у њој нема визије културне разнородности Речи Посполите, тако омиљене срцу пољских есејиста који пишу о Централној Европи. Да ли се то десило зато што се Реч Посполита никако асоцијативно не повезује са модерношћу која толико привлачи Андруховича? Или пре због тога што би у украјинском виђењу, за разлику од пољског, те визије било тешко ускладити међу собом. Управо Аустроугарска, Реч Посполита и Немачка су се у разна времена борили за водећу улогу у Централноевропском простору (и у Централноевропској стварности), те је, природно, аутор морао да направи избор између конкурентних визија. Овде ваља скренути пажњу на суштинску разлику  виђења Централне Европе у пољској есејистици, у којој памћење Речи Посполите Два Народа и памћења Аустроугарске, ни на који начин нису у конфликту. Они представљају баштине које једна другу пре допуњују и обогаћују, а када се разликују, то је само у интонацији – носталгичној у случају непостојеће Аустрије, реалистичној и апологетској – у случају Речи Посполите. Можда је управо због тога украјински есејиста ближи чешким и мађарским но пољским књижевницима? Или је можда, поред привлачности уметничке визије, на његов избор утицало и то што Украјинци памте Реч Посполиту на други начин од Пољака. То је питање предмет ватрених дискусија украјинских интелектуалаца, међу којима је приличан број уверен у агресивну, па чак и окупациону власт у међуратној Источној Галицији – Источној Украјини. Управо тај лик Друге Речи Посполите чини неделотворним потенцијално плодни мит Речи Посполите Многих Народа.

Пишући о прошлости Галиције и Буковине, Андрухович подсећа у малтене сваком тексту да је дошао час измирења са прошлошћу. То значи преузети одговорност за градове који су наслеђени од "најтолерантније империје" (обратимо пажњу да само тада градови постају истинско наслеђе). Књижевник под тим очигледно схвата не само бригу власти о изгледу места, већ пре свега осетљивост за историју и постојање фрагмената других култура, друкчије речено, градова као палимпсеста.

Изгледа да се од средине 90-их године Андрухович поступно опрашта са илузијама, што незаобилазно прати централноевропске идеје. У есејима објављеним током последње три године, тај опроштај поприма све драматичније, што не речи разоткривајуће форме. У суштини он констатује цивилизацијску одвојеност Украјине од Запада. Проблем Границе која дели Украјину од осталог света, од Пољске, а такође од "праве Европе", расте од текста до текста. Иако се ни у једном од тих есеја не среће реч "зид", скоро да нема сумње да се ради о "новом зиду" – баријери која се установљава између Европе и Украјине. У "Уводу у географију" са хумором је приказана уздржаност са којом немачки домаћин дочекује Дошљака са Истока; у "Игра са огњем и мачем" хумор је нестао, појавило се међутим упозорење: непоштовање пољских граничних служби пореди се са односом ка Украјинцима у Сјенкевичевом роману "Огњем и мачем"; У есеју "Место сусрета Germaschka" ("Критика", 2002, бр. 5) овај проблем је оличен у изразито драматичном виду: овчари немачких граничара подсећали су летње путнике – Украјинце на нешто већ познато. Овај есеј започиње сликом која је на први поглед слична речима Тимоти Гартона Еша с почетка овог текста, који је прешавши границу у Ужгороду коначно схватио где се завршава Централна Европа. Међутим, у суштини, књижевник користи одређени поступак који се састоји у обједињавању стварности и мистификације, о чему сведочи склоност ка ирационалном виђењу Истока, у нашем случају – Украјине.

Размишљајући о узроцима незаинтересованости и покушајима ограђивања Европе од Украјине, Андрухович никога не оптужује осим својих земљака и дивљег капитализма. О непажњи према Украјинцима он се изражава неутрално, мада и неприкривено. Њему је тешко да сакрије своје дубоко разочарање. Правдајући своје некадашње одушевљење Европом (Немачком), он пише о праву сваког човека на илузију. Андрухович хоће да верује у производ свога уображења – украјинску Централну Европу, али њему то надаље све теже успева, не само зато што у украјинском друштву постепено расте разочарање Европом – како реалном, тако и књижевном (пример за то – јасно, субјективни – јесте рецензија Олега Криштопе у "Книжник-ревју" [2002, бр. 3] на украјинско издање "Моје Европе" – она носи наслов "Њихова Европа, или дезоријентација у времену"; мој курзив. – О. Х.). Још један разлог су прилично озбиљне политичке промене, посебно ограничавајућа емиграциона политика држава Европске уније. Међутим, најважнији разлог је, чини се, еволуција књижевникових погледа. Могуће је рећи да Андруховичева Европа постаје све више мање Централном, а више украјинском. Нестају из ње они елементи који сведоче о централноевропејству – очараност културним мозаиком, удубљивање у вишенационалне историје, вишеструки идентитет, који се лагано развија пред страхом од губитка културног идентитета, који је Милан Кундера сматрао карактеристичним елементом централноевропског друштва. Књижевна делатност Андруховича – јесте демитологизација одређеног дела традиције и митологизација другог. Украјинска традиција укључена у Централну Европу, што је тако талентовано Андрухович открио у 90-им годинама, показала се изузетно привлачном ван граница Украјине. У Пољској је она добила много присталица, о чему сведоче тиражи, реакција читалаца и рецензенти. То се десило у великој мери захваљујући универзалности његовог делања. Проглашавање маргиналног централним, неодређеност као рецепт, на крају, концепција разнородности као јединства идентитета, које твори друштво, није више припадало помодном интелектуалном арсеналу, већ је задобило уметнички уверљиву форму. Та чудна, маргинална и заједно с тим симболичка бит закаснелог романтичара Јурија Федковича де Гордињског из есеја "Carpatologia cosmophilica" и лавовски прекрасни разбојник Самуило из Немирова, и Лавов као антипод Венецији који очекује у лето долазак Онога, Ко би воду претворио у вино ("Град-брод"), и Станислав као магично место ("Овде и само овде") и мармеладни пожар са портретом архикњаза Фердинанда на фону ("Ерц-герц-перц") – чврсто су се учврстили у памћењу читалаца. Не само у есејистици, него у целој украјинској књижевности, сада је тешко наћи сугестивнију визију. Због тога управо она гради украјинску слику централноевропске традиције, постаје елемент новог идентитета.

Пољска критика је навикла да такве појаве укључује у категорију "књижевности малих отаџбина", које имају особену улогу у преодолевању стереотипа и ксенофобије. Вредности које ствара мултикултуралност у централноевропској концепцији, имплицитно не допуштају искушења национализма. У контексту украјинских дискусија о идентитету визија управо овог књижевника изгледа најмодерније, и истовремено је дубоко укорењена у традицију. Међутим, и она није лишена мана: то што чини ову визију привлачном, – галицијска централноевропска традиција – на парадоксалан начин јесте истовремено и њена слабост. Најозбиљнији недостатак, очигледно је то што окретање прошлости Галиције не дотиче становнике источне Украјине, пошто не обузима њихово памћење и њихову малу отаџбину. На крају крајева, тешко је дозволити да Андрухович може да се храни таквим илузијама – прихватањем централноевропског идентитета становника, на пример, Доњецка, али то му није сметало да напише: "Споменик Францу-Јозефу у Доњецку! Много тога бих дао да доживим тај тренутак!" Међутим, у том шаљивом коментару могуће је приметити елементе одређене визије – ширење централноевропског идентитета по целој Украјини.

Запад је Запад, а Исток је Исток и они се не могу спојити?

На крају, вреди се присетити и других украјинских уметничких израза централноевропског мита. Неким књижевницима он је постао својеврстан противотров глобалистичким тенденцијама у Европи, материјалистичким претњама украјинском идентитету. Тарас Прохаско се у дискусији о Европи скептично исказао о европским перспективама Украјине, а у Централној Европи је видео последњу територију неподређену свемогућем и свеприсутном материјализму.

Пре неколико година Наталка Билоцеркивец, оглашавајући се поводом тек објављеног есеја Милана Кундере у "Ји", предложила је засебан пут до Европе: Украјина треба да тежи засебном месту у европском простору – не у групи других култура и држава. Ауторка поставља реторичко питање: "Није ли време да отаџбинске културе, уместо да се стиде своје сакатости, пробају да не полете у нечији загрљај, већ самостално?" ("Критика", 1998, бр. 2). Та амбивалентност – жеља да се припада европској култури и да се на сваком кораку покаже своја издвојеност, непоновљивост, несвакидашњост своје историје – запажа се у свим централноевропским нацијама, почев од Пољака и Чеха и закључно са Словенцима и Румунима.

Заустављајући се на концепцији Централне Европе и њом рођеног уверења о различитости Галиције од остатка Украјине, постала је концепција галицијске аутономије. Она је стекла популарност међу лавовским интелектуалцима, који су, уплашивши се утицаја Централне и Источне Украјине на њихов идентитет, проглашавају пароле аутономије, или, у крајњем случају, – отцепљење. Како је писао Володимир Павлов, наводећи испитивања јавног мнења, 11% пунолетних становника Галиције се залаже за аутономију, а 29% за потпуну независност своје мале отаџбине ("Polityka", 2002, бр. 24). Џентлмени се не споре о бројевима, па ћемо без коментара оставити те податке, али независно од тога да ли присталица галицијске аутономије доиста има 40% испитиваних, проблем постоји и не вреди га занемаривати. Присталице потпуне независности Галиције праве фундаменталну ревизију историје односа Украјинаца са оне стране Збруча и становника Галиције. Могуће је рећи да би "украјински Пијемонт" волео да остане сам. Међутим, за Владимира Костирка, чак и таква тврдња је у самој својој основи погрешна: "Пијемонт Украјине јесте Дњепропетровск, а Сицилија Украјине је Доњецк ("Поступ",  2001, бр. 146). Он оптужује Грушевског за приписивање Галицији "не(до)украјинскости" и "не(до)суверености", и тврди да су галицијско украјинофилство, москвофилство чинили противтежу тактични излаз против пољскости. Његово размишљање води до парадоксалног, али истовремено циничног закључка (ако се памти у каквим приликама су "нестали" Пољаци из Западне Украјине): "откада овде нема Пољака, нестали су и разлози за украјинофилство" ("Ји", 2001, бр. 23).

Обавеза чувања идентитета Галиције – територије на којој су најдуже трајали европски утицаји, обавеза верности сопственој традиције, приморава, по мишљењу Костирка, да се тежи независности, јер ће се иначе сопствена традиција изнивелисати са традицијом с оне стране Дњепра. Чак према традиционалним противницима галицијских Украјинаца, Пољацима, аутор има мање скепсе, него према својим прекодњепарским земљацима. Он оптужује украјински центар за издају националних идеала, имајући у виду не само русификацију и све већу економску и политичку зависност од Русије, него и – по његовим размишљањима – заједничке поступке Кијева и Варшаве против Галиције.

То указује на то да суштински разлог галицијског сепаратизма није заправо "издаја" центра и истока, или њихова недовољна украјинскост, већ управо њихово мишљење у категоријама држава, што означава одбацивање уско третиране етничке перспективе. У том смислу пројекат одвајања Галиције ће се залагати управо за етничке вредности, које су основа државе. Правде ради, треба додати да неки учесници галицијске дискусије превладавају концепцију аутономије у име етничке визије државе; овде се могу навести веома радикални искази на сајту "Поступ", једнога од дискутаната, Романа Мацјука. Скептично се према дискусији поставио Јарослав Грицак, тврдећи да би остваривање овог квазиполитичког програма показало да се галицијски проблеми са идентитетом ни у чему не разликују од општеукрајинских; он је такође приметио да последња социолошка истраживања не потврђују принципијалне разлике између Галиције и централне и источне Украјине ("Поступ", 13.06.2002).

Концепција Костирка, уз текстове са сличним политичким програмима, отеловљена је и у његовим уметничким делима – на пример, на прошлогодишњој самосталној изложби слика у Лавову и у каталогу, као и у коментарима његове уметничке идеје. Суштина те концепције лежи у извођењу јасне границе између властитог и туђег идентитета, између староседеоца и дошљака – у овој случају, очевидно дошљака из источне Украјине. У бити, то је идеја разлике између идентитета укорењеног у Галицији и других идентитета. Очигледно, имајући у виду припадност аутора уметничкој боемији, не вреди, како је некада писао Андрухович – "оцењивати ту појаву у великој мери као "поморанџасту" (од вроцлавске Поморанџасте Алнтернативе). Ако се ту и тражи нека аналогија, онда ће она пре бити израз антимодернизационе позиције, без обзира парадоксалност такве тврдње: Костирко припада грани ствараоца које сматрају најмодернијим. Антипатија ка модернизацији која се јавља као тежња конзервације хомогеног идентитета, на крају крајева, није објективна појава.

И, уздизана културна посебност Галиције, тежња за повратком у Европу, неговање памћења о историјској различитости – припадање другим државним организмима но остали делови Украјине – донели су заједно са апологијом мултикултурализма и политички програм који води крајњој аутархији. И мада потрага није морала да се одвија на путу на коме је некада тражен национални идентитет – у обједињавању са националистичком идеологијом, – то се десило. Један од поборника аутономије назвао је Андруховичев есеј "Време и град, или моја последња територија" манифестом галицијског сепаратизма. Володимир Павлив у тексту о аутономији Галиције такође је Андруховичу приписао заметање идеологије галицијског сепаратизма. И мада анализе овог есеја не дају основа за такву тврдњу (и сведоче да је текст инструментално разматран), остаје отворено питање: какву улогу игра окретање галицијском и скупа с њим централноевропском идентитету, што је најпре прихватано као контрапозиција (пост)совјетском украјинском идентитету у етничким категоријама? Време ће показати хоће ли то бити отворени идентитет, у коме етнички фактор није одлучујући, а културна и национална разноврсност има самосталну вредност, или ће превладати супротне тенденција – хомогенизација идентитета путем искључивања туђинаца из друштва. Парадоксално, у оба случаја могуће је говорити о верности традицијама, али супротним традицијама – толерантности и ксенофобији. Оба погледа, насупрот централноевропском миту су постојала и даље постоје у овом региону. То, на које вредности упућују интелектуалци у дискусији о идентитету, на одлучујући начин утиче на ширење одређене позиције, као и на вид пројектованог идентитета.

У "Историји овога дана" Тимоти Гартон Еш исказује озбиљну бојазан поводом даље судбине централноевропске идеје:

Двадесет година са сам наступао у корист Централне Европе. Сматрам да је то била потребна ствар која је допринела трансформацији овог региона Европе у добром правцу. Међутим, мене ужасава начин на који је та идеја притегнута у служби политике релативизма и искључивости. Било шта била Централна Европа и ма где се она налазила, она не сме имати с тим ништа заједничко.

О ауторки: Оља Хнатјук је украјинисткиња и преводилац из Варшаве. Ради у Институту за славистику Пољске академије наука и у Међународној хуманистичкој школи Централно Источне Европе. Објавила је више књига превода и антологија, књиге о украјинским религозним песмама барокног периода, интервјуе са украјинским интелектуалцима, књигу "Опроштај са империјом: Украјинске дискусије о идентитету" (2003), стално објављује у кијевском часопису "Критика".