Јуриј Андрухович

Повратак књижевности?

Љубазношћу "Ји" http://www.ji.lviv.ua/ji-library/pleroma/andr-pl.htm . Превео са украјинског Дејан Ајдачић

Који је циљ постојања поезије, који њен смисао? Зашто је пишу?
Богдан-Игор Антонич

Упознајући се по први пут са чланком свог ко-аутора и пријатеља Володимира Јешкиљева, који отвара овај наш заједнички пројекат, не једанпут сам себе уловио у томе како он у многим својим аспектима изазива моје противљење. Више од тога - мени је било страшно жао када се, током вишемесечног, веома брижљивог рада на пројекту, на обзнањивању концепције, показало да не само да је не делим, већ и да сматрам како она у великој мери поништава оно што сам учинио. За ту појаву било би могуће потражити сва могућа ирационална, па и фројдистичка објашњења. Али, ради коначног разјашњења разлога свог неспоразума, ја сам решио да још једном и што јасније формулишем укупност идеја на којима се заснива "Повратак демијурга", што је за последицу имало писање овог чланка, који се усуђујем да предложим пажњи читалаца, користећи право уредника пројекта и састављача "Хрестоматијског додатка".

Пробаћу пре свега да издвојим оне идеје на којима је своју концепцију саградио мој колега. Ако не грешим, њих је укупно не мање но шест.

1. Ситуација постмодернизма, у коју је сада залутала (упала) књижевност у својим главним тенденцијама јесте ситуација пропадања, "паразитизма", свеопштег цитирања и стваралачке немоћи.

2. Потенцијал стварања "новог" у књижевности у тој ситуацији тежи нули - "што даље, све горе".

3. Али стварање "новог", уметности јесте иманентно-суштинско, ergo, ситуација постмодернизма најављује крај уметности, смрт, ћорсокак, безизлаз. Шта даље?

4. Излаз у "продужење уметности" и препород наратива вреди тражити у некаквим постмодернизму алтернативним (и чак опозиционим) праксама - као на пример, у књижевном жанру "фентези" с његовим супернаративом.

5. "Савремена украјинска књижевност" (назив је, по Јешкиљеву, услован), прилично неуверљиво, на нивоу "спортско-показне вежбе", нашла се у ј..... ситуацији постмодернизма, што скоро никако није довољно за њену будућност. (Где је украјински "фентези", хтео бих да вас запитам).

6. Али потпуна "неоствареност" те књижевности као резултат одређеног метаисторијског парадокса може да се преокрене блеском "квалитативно новог", и у ту, од Бога и људи заборављену земљу, тако ће се "вратити демијурзи".

Ето то је, дозволите да кажем, ланац. Сада ћу ја пробати - колико могу - не да оспорим, колико да предложим своју сопствену верзију о неколиким кључним тачкама које је означио господин Јешкиљев.

2

Дошло је на крају такво време, када постмодернизам код нас не критикују само лењи или покојни. Иза свега тога стоји прилично анахрона појава, формирана, очигледно, још у време "старе школе", о томе да у књижевности постоје стилови, правци и токови и да се њихови називи, по правилу, завршавају на "-изам". На тај начин, постмодернизам се сматра, пре свега, за правац, или шире - за конвенцију. Као да се одређена група аутора договорила: "Ми ћемо бити постмодернисти, јер тако пишу на Западу, а ми волимо све што је са Запада, и зато ћемо то следити". А да би га успешно (с обзиром на наш "сеоски положај") следили, треба знати по чему је карактеристичан управо тај "истински" постмодернизам. А карактеристичан је он у томе што је:

- прожет готово искључиво цитирањем, прави колаже, паразитизира на текстовима претходника;

- апсолутизује игру ради игре (по Јешкиљеву - "ситу игру"), искључивши из дискурса живу аутентичност приповедања (нарације), доживљаја и расположења;

- подрива веру у Мисију Књижевности (шта год да неко под тим подразумева);

- иронизује све на свету, укључујући и саму иронију, одбацујући све етичке системе и дидактичке принципе;

- комбинује париндивидуално ауторско "ја" са остацима других ауторских светова, убија аутора као творца сопственог индивидуалног ауторског света;

- "карневалском" (а у ствари посткарневалском) маском ограђује се од сваке одговорности пред Околином и за Околину;

- тупо експериментише са језиком (-цима);

- ропски пузи пред виртуелним, мултимедијалним безданима и бестијама, тежи да подреди уметност електронским империјама и заувек покопа његов дух у њиховој интерпаучини;

- поиграва се са масовном културом, демонстрирајући неукус, вулгарност, "секс, садизам и насиље";

- руши хијерархију, мења принципе, лишава смисла, брише границе, ставља речи под наводнике, хаотизује и овако хаотичан живот.

Тако нам остаје само да кажемо да је постмодернизам: агностичан, амбивалентан, амерички, анемично-непомичан, антологичан, "бескрајно отворен глуви угао", бесплодан, би (и поли-) сексуалан, варијативан, вулгаризаторски, неочекивано-претенциозан, дискурсивно-дефекалан, егалитаран, еклектичан, ентропичан, епигономан, еунухоморфан, зомбинативан, имитативно-плагијативан, импотентан, интертекстуалан, инцестан, искомплексирано-изопачен, јалов, још једном ироничан, јунговско-јунгеривски, колажан, колаптичан, комбинаторно-компилативан, компилативно-компјутерски, комформистички, конзумптиван, лоботомски, маниристички, мртав, неонекрофилан, новонеуротичан, онтолошки маргиналан, палимпсестички, паразитски, пат, патолошки презасићен, перверзан, рекреативан, реминисцентан, секундаран, раздрљен, сит, времесумаран, спотовски, сувишан, структуроцитан, трансвестичан, урански, фељтонски, фелинистички, феминистички, фрагментаран, фукоидан, "хеленистички", хермафродитски, хетеросемантичан, химеризујући, хомоеротичан, центоничан, циничан, чемеран, џабоидан, шамански, шалоцентричан.

Осим тога карактеришу га као "постколонијалан" и "пост-тоталитаран".

Осим тога он је "никакав".

Понекад говоре да је нешто слично већ постојало: александријска епоха, јесен средњовековља, fin-de-siecl-овска декаденца. То се убедљиво може повезати са завршетком одређеног прелазног временског периода, приближавањем неког фаталног датума ("хронолошка параноја", та химера бројања година").

Олександр Ирванец је предложио управо супротну дефиницију наведеним ставовима: "Постмодернизам је оно чега раније није било, пре онога када се јавио".

Ја бих томе додао тезу о одсутности било које суштине као једино постојећу суштину.

3

Па ипак - некако морамо да се договоримо о том постмодернизму, иначе ћемо се загубити у још непроходнијем софистичком густишу. Ми не можемо да дефинишемо то усред чега пребивамо. Јер, по мом виђењу, постмодернизам није ништа друго до одређено стање, одређена норма - пре свега у култури, мада не само у култури. То стање (ту норму) или (слава недавно умрлом Лиотару) та ситуација била је изазвана - дозволите баналност - целокупним претходним развојем човечанства. Али најизраженије - модернизмом.

У своје време предложио сам да се модернизам посматра као у времену завршена појава, тј. да се смести у веома конкретне временске оквире. Заустављајући се на тим границама, пробао сам да означим модернизам као "покрет у филозофији, уметности и друштвеној мисли последњих деценија ХIХ - првој половини ХХ века, који упркос разноврсности и узајамним супротстављеностима праваца (брауновско кретање!) карактерише ова или она форма неприхватања позитивистичке (реалне) стварности и кроз незаустављиво иновирање идеја (или проналажење) друкчије, паралелне (иреалне) стварности". Међу историјски условљеним особеностима модернизма ја сам навео глобални катастрофизам као емотивни доживљај света, искуство релативности било каквих научних знања и проницање у најскривеније дубине људске психе, као и програмско неприхватање друштвено уобичајених норми и конвенција.

Модернизам се објективно завршио управо због губитка те последње, на друштво пројектоване особености. Његов последњи период (40 - 60-те године ХХ века) јесте период друштвене "класицизације" или чак "канонизације". Заузевши најпрестижније издавачке куће, музеје, палате и западне универзитете, примивши општедруштвена признања у форми бројних Нобеловских - и не само тих - награда за књижевност, коначно и потпуно се одрекавши бунтарског асоцијалног патоса, модернизам се исцрпао као жива и динамична појава. Хвала му за то што је постојао, и погледајмо креативни видокруг након модернизма.

Главни креативни резултат модернизма, чини ми се, јесте довођење до апсурда критеријума "новине" као највреднијег критеријума. Револуционарност или боље рећи катастрофичност модернизма лежала је у томе што, можда, по први пут током свог постојања уметничког дискурса, критеријум "новине" ("тога још није било!") био је постављен изнад других критеријума, као нпр. "мајсторства", и чак уопште уздигнут до критеријума "уметничког", "уметничке вредности" као такве. То је као последицу имало, с једне стране аберације авангарде, с друге, потпуно разочарење "новим", сумње у истинску "критеријност" тог критеријума. При чему, ја ту немам у виду обавезну "новину" у ужем, формалном смислу "make it new!", већ принципијелну "новину", ону која је, сагласно Јешкиљеву - "квалитативна".

Постмодернизам као стање изазвано таквим разочарањем и таквим сумњама, не разматра више озбиљну (јер је програмска и коначна) потрагу за "новим", већ тек "пародијску". Постмодернизам јесте потврда неважности "новог". Или тачније речено, важност "новог" је равна било ком другом критеријуму, тј. постмодернизам јесте стање одбацивања приоритета "новог". Отуд, можда и потиче увереност В. Јешкиљева у "демијуршку беду" и креативни безизлаз постмодернизма. Постмодернизам, међутим, дозвољава непостојаност правила и вредности, једнако прихватајући као истине и сасвим супротне ставове ("Циљ уметности јесте досезање новога" и "Циљ уметности није досезање новога") и обично запречава било какав хијерархијски диктат, и одатле и градација "новог" коју је Јешкиљев предложио - "просто" и "квалитативно".

Дакле, постмодернизам је и спознавање коначног онтолошки условљеног безизлаза било које праксе. Историја уметности у равни историје њених покрета, стилова, праваца и токова - то је пре свега историја пораза и ћорсокака. У постмодернизму изазваном пре свега постојањем Велике Модернистичке Илузије, сабрано је памћење на те поразе и ћорсокаке и отуд, претпостављам, његова ироничност, којој ћемо се још вратити.

На срећу, то жалосно постмодернистичко сазнање, чини се, имамо чиме да уравнотежимо.

4

Најзагриженији критичари постмодернизма, очигледно не освешћујући то да су и сами "постмодернисти" силом своје усађености у садашње време и овдашњи простор, прилично често карактеришу постмодернизам као "рушилачки", приписујући обично тој карактеристици изразито негативан садржај. Овде вреди цитирати Сократа из главе (а њега, управо, стицајем познатих прилика, друкчије но из главе и није могуће цитирати) који је атинским конзервативцима казао да они веома правилно чине чувајући неке вредности од рушења - само да ли су то управо оне вредности које заслужују да буду сачуване? Реформаторима је, пак, казао да они веома правилно руше неке вредности, само да ли су то оне које то рушење заслужују?

Поставићу и ја питање без одговора: шта треба сматрати рушењем у књижевности? Удар на етос? На "вечне категорије добра и зла"? Али ми као да смо се већ договорили (заједно с Јешкиљевим) да посматрамо креативност "ван хуманистичке рефлексије". Мада, с друге стране, финални цитат из Ничеа, означава "будућност човека". Ето, коначно! - пређимо до "човека", до људи појединаца, а било какве разговоре о "јаловости", нека остану неком јаловијем.

Да ли је улога Бродског, Борхеса, Павића, Ека, Фаулза, Кортасара, Фуентеса, Маркеса, Кундере, Рушдија у књижевности доиста рушилачка? Или та имена, с којима управо и повезујемо књижевни комплекс постмодернизма, доиста наговештавају пораз и безизлаз? Можда, да. Можда, не.

Постмодернизам доиста се може сматрати болешћу. Али, шта у књижевности (осим соцреализма) сматрати "здравим". Класичну норму? Присећам се како је Хенри Милер, размишљајући о теми "здраве" уметности, тврдио да у животу није читао ништа патолошкије од "Илијаде" са њеним рекама крви, наслађивањем насиљем, извртањем запарених изнутрица. Домаћа књижевност познаје не мање "здрави" пример из "Drang nach Osten" Игоревих белих бестија с циљем, не на последњем месту, да силују "красне жене половецке".

И тако, шта ће бити са "рушењем", у чему је реч када је постмодернизам у питању? Могуће је да се ради о томе да је књижевност протеклих епоха предлагала (тачније наметала) одређену целовиту слику света, прожету вером и уверењем. Постмодернизам, пак предлаже хаос и фрагментарност, одломке некадашње целовитости, "рушевине" (он је по томе пре "рушевински", а не "рушећи") некадашње јединствености, њиме исмејане, све је прожето искључиво ироничном водиљом, јер ништа више не преостаје.

Али, у мени се оглашава читалац са неким искуством доживљавања туђих текстова и он протестује против схватања ироније као "а приорног чиниоца постмодернизма". Јер, на пример, ја нисам читао ништа ироничније од "Хамлета". Да ли је могуће јунака ове трагедије сматрати "постмодернистом"? Он стварно и "јалово распреда", на сваком кораку се игра речима, хладно промишља, цитира претходнике, иронизује чак и љубав, - ма шта? - и саму смрт! Само је смрт његова "истинска", мада превише театрална, што наводи на подозрење да је аутор пародичан. На крају крајева, ако доиста иронију повезујемо са "а приорним чиниоцима", онда ћемо бити приморани да постмодернистичком комплексу прикључимо и Раблеа, и Сервантеса, и Свифта, а такође и добричину Дикенса, и још три четвртине Светске књижевности, коју је узгред, ипак измислио Гете.

Али где се доиста одиграва подела? Како разликовати, коначно, постмодернизам од не-постмодернизма? Да ли је могуће је употребити критеријум "идеалног читаоца"? Читаоца-постмодернисту Јешкиљев види као "ироничног интелектуалца, замореног преобиљем информација, који тежи игри и текстуалним апстракцијама без било каквих задирања у слободу његовог погледа на свет". Читалац-антипостмодерниста је "сличнији секташу или књижевнику-кабалисти који се губи у густишу предложеног му света-текста". Отворено говорећи, мени лично, прилично су несимпатични и први, и други. Како "заморени интелектуалац", додатак компјутеру, тако и "књижевни секташ" са недвосмисленом склоношћу ка шизофренији. Нагађам да је прави, идеални читалац Набоков или Еко, као што су идеални читаоци Данте или Флобер. Реч је пре свега о потреби за саговорником, о духовној и душевној комуникацији, о даху књиге, њеном дисању, њеном развијању, о неопходности разумевања и приближавања, о сапреживљавању и узајамном проницању. И не на последњем месту, реч је о задовољству из текста. Ради се, као и увек, о људском у човеку, на пример о љубави.

Тек када дођеш до тога, почињеш да видиш "постмодернизам" свега као само елегантну интелектуалну фикцију.

5

Пошто је тај кабалистички читалац-сектант ступио у Свет Божји и код мене из својих виртуалних метапустоши, хтео бих да направим макар неколико опаски о жанру "фентези", који је тако ентузијастички оцртао мој ко-аутор. Јешкиљеву се чини да је један од чиниоца "демијуршке пуноће" тог жанра - постојање "унутрашње енциклопедије". При чему у тој енциклопедији, отелотвореној у измишљеној земљи (планети?) са до детаља измишљеним називима и пределима, не мора чак све бити ни названо, али се, истовремено, у тексту осећају везе између објеката. Другим речима, то је у себи затворен, самодовољан свет. Истина, полазећи од тог критеријума, морамо урачунати као врхунске доприносе не само, мом колеги омиљене Толкина, Перунова или Олдија, већ рецимо и Грина, или добре три четвртине знаних и мање знаних фантаста, међу којима и доброг Свифта или Сирана де Бержерака. Мени су се као читаоцу најсавршеније "унутрашње романескне енциклопедије", десиле само у "постмодернистичким" Милораду Павићу и Умберту Еку. Деконструкција историјски удаљених светова одиграла се у њиховим делима толико уверљиво, да се у сваком од случајева сучавамо са већ посебним (ако вам се свиђа - "персоналним") ауторским светом, у коме је све што је представљено или једноставно названо - од суве травке између страница инкунабуле до ђавоље супермашине насиља - живо, дише, узајамно дејствује, постоји и, заправо говорећи, задобија своје даље аутентичне постојање чак ван аууторске воље. Ако не грешим, у таквом саздавњу света и лежи "демијургија".

Дозволићу себи још апендикс који се тиче "фентези". По мом виђењу, сва разноврсност овог штива показује веома индикативно кич-маскултовско произилажење из ситуације постмодернизма. Цео корпус "фентези" књижевности могуће је, не без основа, посматрати као форсирано цитирање готичке, окултно-мистичке или бајковито-митолошке баштине са безусловном доминантом игре (упркос свој озбиљности приповести, не заборавимо на посебну склоност омладинских читаоца ка "фентезију"), са бесконачним комбиновањем једних те истих наративних елемената, од којих, на крају крајева - да искористим још један критеријум мог ко-аутора - "просто постаје незанимљиво".

Због тога никако није чудно, што је критичар московског листа "Независимаја газета" као карактерично за садашње стање књижевности у Украјини, приметио: "Украјински белетристи на руском језику - фантасти и "фантазејники" (...) ни у чему гори од московских колега или питерског Ника Перумова - сви су они у некој мери епигони - некаква духовна деца Стругацких Јефремова, Лема, Толкина и деца једни других. Проблем са руским језиком за њих не постоји, у књижевности таквог типа он је зачудо једнодимензионалан и безбојан, то је, фигуративно говорећи, језик за бедне. (...) Аутор ове књижевности одавно је умро (а, могуће, никада се се није ни родио), он наступа не као Творац-Демијург, већ као инжењер - комбинатор сижејних мотива, схема, клишеа, као ретранслатор савремене урбанистичке митологије. Што је мање у тој или другој књизи ауторског начела, то се већим словима на корицама пише име аутора. Уосталом, "Олди", "Ник Перумов", "Александра Марињина", "Фридрих Незнански" - то никако нису имена књижевника, већ трговачке марке..." (Окара А. Мирис мртвих речи. Рускојезична књижевност у Украјини, Книжное обозрение. Ex libris Независимој Газети, 26.021998).

Оставимо те, слободно конвертоване (истина само у СНГ границама) "марке" заједно са њиховим блиставим комерцијалним успесима - они су способни да се брину сами о себи. Окренимо се, на крају, другим именима - онима која обележавају сада актуалну украјинску књижевност, појам толико химеричан, колико и реалан.

6

Аутор као индивидуалност показана у тексту - то је све што се може супротставити тим жалопојкама око "постмодернизма" и његове импотентности. Управо то ме је и навело да се подухватим уређивања овога што је уклопљено у корице "Хрестоматијског додатка". Уопштено говорећи, ја ништа нисам ни намеравао да докажем. Мени је највише стало до задовољства - задовољства у поновном читању, избору, прераспоређивању, а каткада и власторучном преписивању текстова, који су се јављали у нашој књижевности током приближно последњих четврт века (а рачунајући на "хронолошку параноју" - и крајем миленијума) и који су моји омиљени текстови или ми се барем допадају. Ја бих желео да "Додатак" који сам представио постане својеврсна парада индивидуалности. Могуће, чак сведочиће о стању наше најновије књижевности као о стању "блиском цветању" или барем оживљавању (граница између првог и другог не чини ми се превише категорична). Ја бих се усудио да назовем тај временски одсечак "повратком књижевности". Међутим, нећу се противити ни јешкиљевском схватању најновијих напора украјинске писмености као "спортско-показних вежби". У таквом смислу третирајмо "Додатак" који сам предложио и као такмичење.

С друге стране, ја нисам могао да одбацим социјализујуће факторе - генерацијске, локалне, групне. Ми не можемо да игноришемо то што је очевидно: књижевност стварају појединци, али појединци се формирају у срединама (неки од њих и формирају средине). При томе, морао сам да се сударим са маразмом класификације, коју је, својевремено згодно Јешкиљев означио као "енциклопедијску тупост". Али да не бих понављао грешке старе кинеске бирократије, ја нисам почео да делим ауторе представљене у "Додатку" на оне који пишу, рецимо, без знакова интерпункције, оне који не читају своје колеге, оне који ујутру воле пиво. Подела коју сам предложио, безусловно није савршена - у њој сам искористио делимично временски критеријум (општеприхваћена подела на генерације по деценијама), делимично регионално-локални (на пример, "Кијевска школа" која овде није укључена, али коју веома поштујем), делимично семантички и стилистички критеријум (први се усуђујем да предложим такве сегменте као "Кијевска градска ироника" или "Проза социјалне клинике"). Усред "блокова" каткада се врши подела на групе - ту нисам био у прилици ништа да измишљам, јер су практично сви називи већ постали историјско књижевни појмови.

Подозревам да је велика већина колега, имајући могућност да прати остварење мог пројекта, настојала да их укључим у "Појединце и самотнике" - бити самосталан увек је престижније, него бити "свиња". Али аутори које сам укључио у тај одељак немају посебних основа за самозадовољство: њихово остајање "у самоћи" објашњава не толико изобилна "демијургичност", колико немогућност да их укључим у било који одељак.

Ја сам свестан неких условности класификације остварене у "Додатку". Мени остаје да се надам нечијим алтернативним, не толико еклектичким, већ знатно целовитијим и строжим верзијама - ако "целовитост" и "строгост" доиста имају било какве шансе у нашој хаотичној ситуацији.

Мени такође остаје да се топло захвалим свим представљеним ауторима за још једну чудесну прилику за узајамно разумевање. Желим да захвалим и онима за које на овим страницама из разних разлога није било места - спремајући "Додатак", ја сам у центру пажње имао више од стотину имена и дела. На жалост, представљени пројекат је само једна мала енциклопедија. Надајмо се већој.

Моја посебна захвалност припада Володимиру Јешкиљеву, с којим сам, очевидно, безуспешно покушавао да полемишем у овом чланку и који је био - без реверенса - одлучујућа покретачка сила за остварење овог, на први поглед скоро нереалног пројекта.

Опраштајући се, хоћу да обећам свим читаоцима већ блиски почетак новог миленијума, а с њим и крај "хронолошке параноје". А то значи - до виђења у следећој енциклопедији!