Јури Андрухович и Александар Гаталица - разговор

Невидљиве књиге и подземне радионице

Специјално за дневник Данас, Београд (додатак 13-14. јул 2002) у рубрици "Светска књижевност"

Господине Андруховичу за неколико недеља ступићете на српско тржиште и међу српске читаоце. Шта очекујете од средина у којој се годишње напише више од сто двадесет романа и на коју популацију читалаца рачунате с обзиром на то да се у Србији пишу романи од стриктно националних до доследно интернационалних?

- Тешко да очекујем чудо. У таквој земљи као што је ваша, која је богата добром књижевношћу, ја не могу неизоставно тежити "освајању тржишта". Бићу сасвим задовољан ако успем да привучем пажњу макар и мање, али отворене групе људи. Навикао сам на статус такозваног " култног писца". Такав статус углавном се карактерише као "изузетно широка популарност у изузетно уским круговима". Дакле, ти "веома уско кругови" и представљају моју сталну публику: некакви студенти, боеми, разноразне чудне девојке или још чудније жене, интелектуалци млађе и средње генерације - сви они чине један одређени тип људи, чије представнике често могу да препознам и на први поглед. Претпостављам да и у Србији може и мора постојати тај тип људи. Осим тога, не преостаје ми ништа друго до да се ватрено солидаришем са идејом да добре књижевности никад није превише, та да међу сто двадесет нових српских романа један украјински неће нетрагом нестати.

Да ли бисте нам мало објаснили своје поетичке позиције у светлу појашњења циља и метода рада групе Бурлеска-Балаган-Буфонерија, у чијем се раду, како је написао Дејан Ајдачић, много тога поистовећује с игром у којој значајно место имају десакрализација, провокација, иронија, карневализам и коришћење жаргона?

- Песничка група Бу-Ба-Бу коју чинимо ја као њен Патријарх, Виктор Неборак (Управник) и Олександр Ирванец (Кључар) данас се пре може сматрати историјом. Најактивнији период бубабизма била је деценија између 85. и 95, када ми не само да смо проглашавали све естетске оријентире које спомињете, него смо и покушавали да их оваплотимо у живом поетском ткиву, какве су, понекад нам је то полазило за руком, биле наше књижевне вечери.

Да, радило се о игри, карневалу, смеху, урлику и звиждуку, радило се о рушењу традиционално украјинских табуа и провоцирању учаурених истина, понекад је то добијало изразито театарске, театрално-магијске облике, са светлом, музиком (како рок, тако и симфонијском), с глумцима и декорацијом. Чешће смо пак једноставно рецитовали своја дела пред публиком. То јест без икаквих "special effects". Текстови су, дакле, морали да буду ефектни, звучни, драстични, и такви да стално буде људе који имају обичај да заспе на књижевним вечерима.

Ваш најпознатији роман "Перверзија" донео вам је успех и у другим језичким срединама. Кажите какав је његов живот међу иностраним читаоцима.

До данас је роман објављен само у Финској и Бугарској, при чему у последњој само у часопису, у скраћеној верзији. Извињавам се, ових дана је изашао и у Русији, али је још рано за извођење закључака. Русија је била и остаје загонетка када је реч о односу према мојим делима. Требало би да роман у августу изађе у САД, за децембар је планирана његова премијера у Пољској. "Перверзија" засад спада у она дела о којима се воде најразличитији разговори, читају реферати и дискутује на конференцијама, дају напомене с коментарима на крају рецензија, есеја итд. - али текст као такав тек започиње свој - не могу да одолим а да се тако не изразим- "тријумфални поход планетом".

Ово ме наводи да вас питам и следеће. Последњих година говори се о томе како се у Европи заправо пишу две врсте књижевности: источноевропска (са централноевропском) и западноевропска. Тврди се и то да се литература која се пише изван граница Европске уније још снажно ослања на традиције међуратне и средњоевропске књижевности и као литература која се у Европи писала пре педесет година, иде за обимним историјским и идејним истраживањима која се махом не прихватају на Западу. Да ли се слажете са овом тврдњом и уколико не, какво мислите да је стварно стање европске литературе данас?

- Не бих делио, дозволите ми да употребим тај необичан појам, европски књижевни простор границама ЕU. Нешто у мени не слаже се с таквом поделом, нешто протестује. Очито не могу да замислим сопствену будућност, као читаоца и писца, без нових и мени блиских и важних француских, немачких или, рецимо, норвешких књига.

Последњих година веома пажљиво пратим стваралаштво књижевних савременика пре свега у оном делу Европе који обично условно зову централно-источни. Мислим да је читав овај егзистенцијално-социјални комплекс повезан са "падом Зида" и његовим каснијим последицама изузетно снажно подстакао сазревање новог књижевног квалитета у новијој пољској, литванској, чешкој, мађарској књижевности. Убеђен сам да је исто тако и у српској, бугарској, румунској литератури. Чини ми се да управо тај "најчуднији део света" данас стоји на прагу својеврсног књижевног лидерства, нечег што се у потпуности може упоредити са хиспаноамеричким феноменом од пре тридесетак година.

С друге стране интеграциони и миграциони процеси унутар саме Европе довели су не само до тога да Исток постаје све западнији, него и обрнуто, Западна Европа је у много чему источнија.

С тим у вези и природно питање: шта очекујете у будућности, односно како замишљате књижевну Европу у тренутку када и Србија и Украјина буду део Европске уније и сви буду штампали књиге за јединствено тржиште од 300 милиона читалаца?

- Као што сам се мрачно нашалио у једном од својих есеја, та будућност је тако далеко да је можда нећемо ни дочекати, барем што се тиче Украјине. Али таква перспектива се ипак назире.

Не могу да замислим 300 милиона читалаца. То је нешто као растојање од 300 милиона светлосних година. Једини начин да се супротставимо тако огромним цифрама јесте да не мислимо о њима. С друге стране, ја се надам да ће на јединственом књижевном тржишту будуће Европе и украјинске књиге наћи своје место.

Највећи проблем у вези с изласком украјинске књижевности у свет је одсуство преводилаца на одговарајућем нивоу, посебно оних за које је то матерњи језик, а није језик дијаспоре или емиграната. Дакле, наши преводиоци тек треба да стасају. Тај временски период можда је управо потребан за сазревање жељеног књижевног квалитета у самој Украјини. Колико знам, такав проблем такође постоји и са српском књижевношћу, мада није толико актуелан. Ипак, продори које су барем претходних деценија остварили М. Павић и Д. Киш не могу бити прекинути. Убеђен сам да ће књиге српских писаца утицати на европски књижевни процес као што филмови Е. Кустурице утичу на европску филмску свест.

Кажите нам за крај шта се тренутно дешава у културном животу Украјине? Какво место за себе виде млађи писци?

- Данас, једанаест година откако је Украјина постала независна ја још увек примећујем вапијућу раслојеност нашег културног живота.

Усудио бих се да савремени културно-уметнички процес у Украјини схематично поделим на три главна тока. Први је службени, најтрадиционалистичкији. Чине га "национална удружења стваралаца", које на један или други начин подржава држава. То су претежно некадашњи културни посленици УССР који готово да нису ни скинули старе комунистичке награде са својих помало излизаних сакоа, а већ су без нарочите унутрашње борбе постали културни посленици независне Украјине и стигли да подобијају и нове украјинске награде. Овај тип културе, у очима већине украјинског друштва, најближи је управо "старом естетском квалитету" с његовим колонијалним садржајима и поданичким патосом. Будући да се управо он и даље највише асоцира са "украјинством" и "чисто украјинском културом" тешко је преувеличати његов утицај, на жалост, негативни, надмашити ниво компромитације свега што је украјинско пре свега у очима омладине, то јест будућности.

Други покрет је део уметничког процеса у Украјини пре формално или боље речено према месту становања. То је бројан фрагмент руско-империјске културе. И се мада налази у дубокој сенци московске метрополе из које је поникао, то овим другима не смета да себе оцењују као "космополите", не схватајући баш најбоље шта је прави космополитизам. Будући да у оквиру овог правца влада тенденција "Украјине без украјинског" о њему се као о делу "украјинске културе" може говорити само с горчином, кад се узме у обзир његов колосални утицај на савремено украјинско друштво, пре свега у сфери масовне културе.

Нова украјинска култура - нешто другачије, нешто треће налази се на маргинама ова два тока. Ту културу представљају махом невидљиве књиге у тиражу од 1000 примерака, позоришне представе у приручним просторијама за неколико десетина гледалаца, рок концерти по клубовима за стотинак лудих обожавалаца, подземне радионице, промоције "за своје".

Не бих тврдио да је ово аутсајдерство губитничко. Водеће идеологије и системи вредности савременог света такође су почињале у катакомбама. Осим тога, управо ова култура и само она је заиста нецензурисана и - усудићу се да употребим помало прежвакану реч - независна. Осим тога, надам се да ова маргиналност може постати у ствари знатно утицајнија од рускојезичке масовности или службеног патриотизма.

Где је у свему томе место писца? Нек оно буде тамо где у писање полази за руком - било у Њујорку, у Кијеву, у Станиславу или у најзабитијој селендри. Моје млађе колеге немају другог избора до да буду отворене, храбре, атрактивне и да добро пишу.