Украјинске
народне слике из живота
 Извор: Украјинске народне бајке, избор и превод
с украјинског: Богдан Терзић, Београд, 1963
Био још за време кметства један пан који је живео сам, неожењен, значи, а таква тврдица, да бог сачува!...
Имао он управника имања, а управник право псето, наравно, нико га није волео – то јест, људи га нису волели, а тај пан га је обожавао. Зато што је, кажем, био страшан циција, каква се још није родила, и управник је то добро знао, а како и да не зна? Сви су то знали! Радио је тај управник, на пример, овако: пошаље га пан да му нешто купи, он плати злот, или колико то већ кошта, и свакоме је јасно да то кошта злот, и сам пан то види, а управник му враћа још две-три копејке кусура – и такав је био у свему. О себи не води рачуна, само пану угађа – јасно је да му је већ тада нешто било на уму. Е, па лепо, прошло је тако можда петнаест година, можда и више, а управник стално угађа, стално угађа, пан га све више воли, све више му верује; дошло је, најзад, до тога да му је пан цело своје имање предао у руке, све му је поверио.
И, ето, дошао једном управник к пану: тако и тако – каже му он – то сам урадио тако, с овим сам, каже, поступио овако. А пан се топи од задовољства, толико му је пријатно да све то слуша. Саслушао он управника, па му каже:
– Знаш шта, Иване или Петре? – како га је већ звао. – Ти си ми највернији и најближи човек, јер ја родбине немам, а од познаника не треба очекивати никаквог добра. Људи мисле само на себе. А ти си ми од свих најближи, и ја више до краја живота нећу да се растајем од тебе, па желим сада да ти мном и чај пијеш и ручаш.
А управник му се дубоко клања.
– Захваљујем – каже – за вашу велику милост. Само, хвала, не могу ни чај да пијем ни да ручам.
– Зашто? – пита пан.
– Ја не једем – каже управник – и не пијем од рођења.
Зачуди се пан, не може да поверује. А управник остаје при своме: "Не једем и не пијем од рођења!"
Прође неко време, хтеде пан да се распита код људи о управнику како би био сигуран да овај не лаже, али је знао да му ипак нико неће рећи истину. Покушао је да не испушта управника из вида дан-два, али овом то ништа није сметало: не једе, не пије, а стално ради и труди се. Поверовао му пан.
– Како можеш тако да живиш? – запита он једном управника. – Па тако човек може и да умре.
– Зашто да умре? – каже му управник. – Ја знам једну такву мајсторију помоћу које свако може да се одвикне од јела и пића.
– Истина? – обрадова се пан. – Па научи онда и мене, ако можеш. Јер, кад само мислим колико одлази на ту храну! Скоро рубља на дан, а неки пут, кад наиђу гости, без три не можеш да прођеш.
– Што да не – рече управник – са највећим задовољством, само ако желите.
– Та, молим те, како да не желим! – рече пан. – Кад ћеш да ме одучиш? – пита.
– У свако доба – рече управник – можемо већ сутра да почнемо.
Сачекаше они сутрашњи дан, упреже управник чезе, узе један конопац и позва пана.
– А како ћеш да ме одвикнеш? – пита пан.
- Дакле, ево овако – поче управник и повезе се с паном у чезама.
А тамо, три-четири врсте даље, била је, знате, једна јама, и то тако дубока да јој се није видело дно, и човек никако не би могао да се извуче из ње без нечије помоћи. Ето, довезоше се они до те јаме.
– Поседите – рече управник – једно три-четири дана у овој јами, па више никада нећете зажелети да једете.
Радује се пан што не мање да троши, па нареди управнику да га што пре спусти доле. – А ако неко упита: "Где је пан?" реци – каже – да је отпутовао у Кијев или куд било.
Спустио управник пана конопцем у јаму и пошао кући. Другог дана увече, ето ти њега до јаме.
– Како је, пане, јесте ли гладни? – пита он
– Јесам, брате – одговара пан.
– Ако, пане, тако је увек у почетку – објасни овај мирно и оде кући.
Другог дана опет дође управник.
– Како је, пане, јесте ли гладни?
– Јесам, брате, много – одговори му већ разљућени пан.
– Ако, ако, пане – рече управник и опет оде.
Дође он трећег дана.
– Како је, пане, јесте ли гладни?
– Јесам – виче пан – извлачи ме брзо одавде?
– Само мирно, пане, само мирно, још овај дан ће бити тешко, а после ће вам већ бити свеједно, видећете! – И оде кући без пана.
Прошла су још два дана, и тек трећег дође управник:
– Како је, пане, јесте ли гладни?
– Јесам – једва изговори пан.
– Још мало па уопште више нећете бити – рече управник па оде.
Прођоше после тога још три дана. Управник опет дође.
– Дакле, пане, јесте ли гладни?
А пан већ не може ни речи да каже, само одмахује руком – пусти, каже, или тако нешто.
Упрегао, онда, лепо управник коња и дошао ноћу по пана. Довезао га кући, ставио у постељу, послао писма пановим познаницима, таква и таква ствар, каже: "Допутовао пан из Кијева јако болестан, дођите да се опростите с њим."
Скупили се панови, гледају пана, постављају му питања, а њему је већ све свеједно, једва дише.
– Шта је то с вама? – питају га.
А пан само показује руком на управника. Запиташе управника:
– Причај нам о њему, ти све знаш.
А управник само јеца и брише очи.
– Не знам, уопште – каже – шта је то с њим, јадником.
Пан, међутим, стално показује прстом на њега. Панови баш ништа не разумеју. Одједном један од њих примети неке хартије на столу и поче да их чита осталима, а у њима пише да се све покретно и непокретно оставља управнику. Сви панови су знали да је управник био такав какав не би био ни најрођенији, па стадоше да умирују пана:
– Све ће бити како ви желите, не брините ништа! А пан лежи, па опет показује прстом на управника. Панови опет понављају:
– Не брините, не брините: све ће бити како ви желите, све!
Одлежа пан један дан, па даде богу душу. Плаче управник, сахрањује пана и чашћава све панове који су се скупили. А панови више нису избегавали управника зато што је сељак, јер је сада постао пан као што су и они, а можда још и богатији.
Ето, тако је то било.
Био једном један разбојник који је дванаест година лутао по свету, тражећи попа који би му одредио покајање за учињене грехе. И сваког попа који то није хтео да учини разбојник би убио. Тако је за дванаест година убио дванаест попова.
Дође он тринаестоме, па му се похвали колико је попова убио, а овај се уплаши и рече му:
– Одредићу ти покајање. Иди – рече – у моју башту, тамо расте јабука са седам изданака. Одсеци је, исцепај дрво на ситне комаде, запали их и стави над ватру руке до лаката и ноге до колена.
Разбојник учини као што је речено, и изгореше му руке и ноге. Онда му поп донесе бакарну ведрицу и каза:
– Ево ти и доноси дванаест година воду у овој ведрици, па заливај јабуку док не израсте и роди.
Пузио је разбојник дванаест година четвороношке, носио воду и заливао јабуку. После дванаест година израстоше му руке и ноге.
Дође разбојник попу и исприча му како је јабука тако родила да је чак морао да јој подупре гране. рече му тада поп:
– Сада иди и стреси је дванаест пута да све јабуке попадају. Онда ће ти бити опроштени сви греси.
Протресао разбојник јабуку дванаест пута, све јабуке опадоше, само су две остале.
Запита тад разбојник попа:
– Шта то значи – све су јабуке опале, а две остадоше?
Поп му објасни:
– То су греси твог оца и твоје мајке. Да би их окајао, најми се код мене да пасеш овце.
Разбојник пристаде.
Пролазио он тако једном поред гробља, па угледа – иде неки човек са штапом и удара њим по гробовима.
– Дижите се – говори он – пасји синови, и одлазите на кулук!
Разбојник му приђе, па га запита:
– Шта ти то овде радиш?
А овај му не одговара. Удари га тада разбојник пастирским штапом по глави и уби. Потера онда попу овце и исприча му да је убио човека.
– Кога? – пита поп.
Ишао је тај човек гробљем и ударао штапом по гробовима говорећи: "Дижите се, пасји синови, и одлазите на кулук!"
– Е – рече поп – сада си окајао све своје грехе и постао безгрешан, јер си убио човека кога ни земља неће да прими: он је био управник спахијиног имања и толико је вређао и мучио људе да на свету, сигурно, није било грешнијег од њега.
И пусти поп разбојника.
(Зозуља – кукавица. У украјинској народној поезији Зозуља је
име од милоште, које се даје жени, а нарочито мајци.)
Беше то једне јесени – отишла старица Зозуља у шуму да бере печурке. Набрала их она, или је тек почела да их бере, погледала лево и десно – кад тамо, иде пан Кањовски с пушком на рамену, а поред њега трче пси. А старица – како је стајала, тако се и укочила у месту, ни да мрдне. Јер, кад год би пан Кањовски неког самог срео, увек би му нешто гадно учинио; зато су се сви бојали да се сретну с њим.
Стоји тако она и сва се тресе као у грозници.
– А шта ти то, бакице, овде радиш? – пита је пан.
– П... ппеч ... урке скупљам, п ... пане – једва изговори она.
– А како се зовеш?
– Зозуља, па ... пане.
– А-а, значи ти си кукавица, а ја баш њу и тражим, Па, добро, попни се на дрво и запевај као кукавица.
– Али, ја сам стара, не могу ја, пане, да се попнем – рече старица кроз сузе.
– Пењи се, кукавице, ја ћу ти помоћи.
Поче старица да се вере уз дрво, а он јој бичем помаже. Попела се она на дрво, стала на грану и сва се тресе.
– Почињи да кукаш! – виче пан.
– Куку! Куку! – закукала стара.
А пан брзо нанишани и – трас! ... Скотрља се Зозуља с дрвета... Уби је проклети ђаволов син! Приђе пан ближе старици, погледа је, насмеја се и одјаха даље...
Нареди једном пан Кањовски да се намести капија насред пустог поља, а поред ње постави неколико слугу с бичевима. Мотре слуге: иде тако неко право преко поља и мисли: "Шта се мене тиче што стоји нека капија тамо где пута нема?" А слуге тад подвикну:
– Сто-ој!
Зауставља се јадник, види да су то спахијске слуге, а њих већ ето крај њега:
– Ах, ти, такав и такав, куда идеш? Зар не видиш да је наш јасно велможни пан поставио капију? Шта мислиш, зашто је он то учинио? Зашто се истрошио на то? Зато да такве будале као што си ти не пролазе онуда где им падне на ум, него онуда где је ред!
И свлаче јадника с коња, полажу га насред поља, одбројавају му двадесет пет и још му понављају:
– То је да други пут знаш да се пролази кроз капију.
 У древна времена,
још у доба кметства, живео један сељак по имену Иван. Наредио му пан да дође
на кулук, али Иван не хтеде да ради за пана, остави посао и пође куда га очи
воде. Стиже он тако до једне ненастањене куће која је лежала у пољу близу села.
Леже ту Иван да преспава, и заспа чврстим, чврстим сном. Око поноћи дођоше у
ту кућу ђаволи. Довукли су са собом некаквог свирача и наредили му да свира,
а они сами почели да играју. Свирач је свирао и свирао, па се најзад уморио.
Не хтеде више да свира и рече:
– Нека вам свира онај што се излежава на пећи!
А то беше Иван. Он се већ одавно пробудио и гледао је, ни жив ни мртав, како ђаволи играју. Када чу шта је свирач рекао, он се одазва:
– Али ја уопште не знам да свирам, оканите ме се!
А ђаволи га тако сколише, боже ме сачувај! Рекоше му:
– Не бој се! Иако не знаш да свираш, узми гудало и повлачи њиме – виолина ће сама да засвира.
Хтео-не хтео, узе Иван гудало и виолину, поче да превлачи гудалом, а виолина засвира и ђаволи наставише да играју.
Играли они тако, играли, и тек кад петлови залупаше крилима, рекоше ђаволи Ивану:
– Доста си свирао, Иване! А зато што си нас данас тако развеселио, поклањамо ти ову удицу. Треба само да замахнеш њом, и свака птица из ваздуха ће ти одмах слетети у руке. Поред тога, узми и ову виолину.
Тек што су то казали, запеваше петли – и ђаволи у трену нестадоше. А Иван преспава ноћ у тој кући и пође даље својим путем.
Идући тако, срете он неког пана који не хтеде да му се склони с пута. Виче пан из кола на њега, а Иван му одговара:
– Не дирај ме, пане, ти и не знаш каквом ја силом владам.
– Каквом то силом ти владаш?
– Само погледај – лети орао високо-високо, а ја ћу овог часа да га оборим.
Извади Иван своју удицу, замахну једном њоме, а орао му се истог тренутка спусти у руке. Кад пан то виде, само се прекрсти и склони му се с пута.
Пође тада Иван својој кући. Пан га опет тера на кулук, да плеви и загрће кукуруз.
– У реду – рече Иван – доћи ћу.
Изашао Иван заједно с другима у поље, мало су радили, па им Иван онда рече:
– Станите, хајде да се мало одморимо.
Узе он своју виолину па засвира, а сви се дадоше у игру. Играју по пољу, скачу, сав кукуруз изгазише.
Наиђе пан, па запита:
– Шта је то? Зашто играте?
А Иван му одговори:
– Ето, ја мало посвирао на виолини, а људи мало поиграли.
Разбесне се пан па полете на Ивана, а овај зграби виолину, па кад засвира, пан само поче да игра. Игра, игра, већ и "у помоћ!" виче, толико се изморио. А Иван свира ли, свира, брига њега за пана! Играо је пан све дотле док није обећао Ивану да ће га сасвим ослободити кулучења, дати му земљу, стоку, пчеле и све што је потребно за домаћинство. Тако је ђавоља виолина помогла Ивану.
Путовао једном богати пан у четворопрегу. Када је стигао у шуму, зауставише га четири вука и повикаше му:
– Хоћемо да поједемо тебе и пар твојих коња.
А пан одговори:
– Даћу вам да поједете сва четири коња, само ме оставите у животу.
– А, не! Тебе ћемо појести макар све коње оставили у животу!
– Јаој, велможни панови, много вас молим. поклоните ми овог пута живот, а ја вам обећавам да ћу вас хранити, доносићу вам једног дана коња, другог дана вола, трећег дана краву, а четвртог магарца, и стално тако...
– Добро, овог пута ти поклањамо живот, али пази, то је последњи пут. Ако нас превариш, доћи ћемо ти у кућу и појешћемо те!
– Добро – рече пан – ако вас преварим, онда ме поједите.
Врати се он кући и нареди да се у шуми приреди велика хајка на вукове.
Изјахао пан у велики лов, почео да подврискуje, виче и пуца, а она четири вука за то време упадоше у паново задње двориште, прикрадоше се кравама, па, рецимо, и воловима, али не уђоше сви одједном у стају, већ одлучише да иду један по један. Ускочи прво један вук у стају и рече волу:
– Сада ћу те појести!
А во му одговори:
– Имаш ли ти уговор да можеш да ме поједеш?
Каже му вук:
– Разуме се да имам. Ми смо се споразумели с твојим паном да можемо да те поједемо.
Одговара му во:
– Е, па, иди, доведи пана овамо. Ако он дозволи, онда ме поједи.
Окрете се вук да пође по пана, а во га распори роговима и уби. Стадоше она три вука да завијају, кад ето и пана.
– Е, пане, сада ћемо те појести: преварио си нас, и то ти је било последњи пут, више нећеш варати.
А пан извади карабин и рече им:
– Ви мислите да сте ме и сада срели као онда у шуми? А, не, сада ћу ја вас да убијем!
Рече то пан па опали и уби једног вука, а она друга два, један с једне а други с друге стране, зграбише пана и растргоше га. Када су га појели, каза један вук другоме:
– Сада он више никога неће моћи да вара!
Био једном један пан кога је био глас да је врло паметан. "Хајде", помисли једном он, "да испитам да ли су и моји сељаци тако паметни и промућурни као ја?" Позва он к себи двојицу – једног сиромашног, другог богатог – па им рече:
– Хајде, одоговорите ми: шта је најбрже, најслађе и најмекше на свету? Идите својим кућама и размислите, па сутра дођите с одговором. А који не учини као што сам казао, тај ће три дана висити обешен за ноге.
Сагнуше главе сељаци и разиђоше се кућама. Богати дође својој кући и одмах смисли: "Бржи од свега је мој коњ Васка, најслађи је мед из мојих кошница, а најмекше – перине."
А сиромах је мислио, мислио, па се заплакао. Како и не би! – три дана ће да виси наглавце. Видела ћерка како јој отац плаче, па га запита:
– Зашто сте се, оче, тако растужили?
– Ето, ћерко, зададе ми зли пан загонетку, па разбијам главу, разбијам, и ништа не могу да смислим. – И исприча ћерци шта је пан тражио од њега.
Саслушала га ћерка па му каже:
– Зар вреди плакати због тога, оче? Идите пану и реците му да је од свега бржа мисао, да је најслађи сан, а најмекша песница, јер на чему год човек спавао увек ставља песницу под главу.
Другог дана дођоше сељаци пану.
– Дакле – рече овај – јесте ли одгонетнули?
Ту богаташ скочи први.
– Како да нисмо, пане! – И исприча оно што је јуче смислио.
– Будало! – рече му пан. – Само да ниси богат, три дана би висио. А да чујем тебе!
Исприча и сиромах. Зачудио се пан.
– Када си тако промућуран, ево ти овај лонац, па ми га закрпи.
Обори сиромах главу и оде.
Опет ћерка примети очеву тугу, па га запита:
– Зашто сте, оче, тужни, невесели?
Таква и таква ствар, каже овај, даде ми пан овај лонац да га закрпим.
А ћерка се само насмеја:
– Не тугујте, оче. Идите и реците пану да преокрене лонац на другу страну, па нек га онда да на крпљење.
Обрадова се сиромах и пожури пану. Ето, мисли, ослободих се беде. Дочека га пан, а сиромах му исприча и ово. Поскочи пан од изненађења, па пита сиромаха:
– Ко си ти, у ствари, када си тако промућуран?
– То је моја ћерка, пане, а не ја.
– Ћерка? А! Е, кад је већ тако мудра, нека ми дође овако у посету: нека дојаше и не дојаше, нека дође и гола и обучена, и с поклоном и без поклона.
"Јао, јао!" помисли уплашени сиромах. "Сада смо настрадали!" И исприча све ћерци.
А ова није дуго размишљала; умота се у рибарску мрежу, понесе са собом зеца и голуба, а она сама узјаха овна.
Угледа је пан кроз прозор и само пљесну рукама - и обучена је и није, и јаше и не јаше. Изађе он на балкон и напујда псе на њу.
Али се сиромахова ћерка није збунила. Пусти одмах зеца, а пси за њим. Затим потури пану под нос голуба. Тек што пан пружи руку да узме голуба-голуб одлете!
И би пану криво: тако проста сељанка, а да буде мудрија од њега! Одлучи он да је обеси. Привеза омчу за суву грану, па рече:
– Реци своју последњу жељу, јер ћеш сада умрети.
– Желим, пане, да боље привежете конопац, јер би, не дај боже, могао да се прекине и да се не угушим одмах. Окачите се ви, пане, ако вас издржи, значи да је добро привезан.
"Тачно", мисли пан, "то ме ништа не кошта, испунићу жени последњу жељу пред смрт и неће бити греха на мојој души!" Па гурну главу у омчу. Тад девојка шчепа конопац и повуче га. А пан само исплази језик.
Ето како беше мудра сиромахова ћерка.
– Сељаче, побој се бога, спаси ме! – викаше, давећи се, зли пан.
Угледа га сељак с обале, размисли мало, па рече:
– Како да вас спасавам, пане, када треба да вас вучем за косу, а ви сте наш пан?
– Вуци како хоћеш, само ме спаси смрти. Мисли сељак, мисли, а ту се стрчало још много људи, па говоре:
– Та зар се може пан вући за перчин? Какав ће он да буде пан ако сељак стане да га вуче за косу!
– Ехеј – јави се неко – то се не пристоји, пански перчин није за то; само је сељачки перчин за то да га панови вуку како хоће и где хоће!
Тако су људи размишљали, погађали се и на обали водили разговоре о томе шта да учине. А пан је запомагао:
– Спасавајте, ко у бога верује! – Викао је, па се удавио.
Пођоше два лопова да краду коње од пана. А пан је имао тако зле псе да лопови никако нису могли да приђу коњушници. Досетише се они да се обмотају сламом и завежу – па да се тако котрљају по дворишту. Докотрљаше се лопови до корита, налише у њега вотке, и замешаше мекиње; пси се најели, напили, па заспали. Лопови тада покупише коње, па тек један од њих:
– Идем да украдем још и паре од пана.
А тај пан је волео да слуша бајке: пробуди се он, тако, ноћу, а слуга онда мора нешто да му прича. Баш те ноћи слуга се некуд изгуби чим је пан заспао. Извади лопов тада прозор, увуче се у одају, али никако да пронађе паре. Пан се баш тада пробуди, па мислећи од лопова да је слуга, рече:
– Хајде, испричај ми бајку.
А овај поче:
– Био једном један пан па имао слугу, ето као што сам, на пример, ја. А тај слуга није знао где стоји панов новац, ето, тако, као код вас...
– А зар ти не знаш?
– Не знам, пане.
– Па, ено тамо, код оне златне сабље. – Рече то и опет заспа.
А лопов зграби и новац и златну сабљу, па побеже.
Поделише лопови паре, а око сабље настаде свађа. ...
– Стани – каже онај који је украо сабљу. – Отићи ћу до пана и питаћу га коме он треба да припадне.
Увуче се лопов опет у одају, а пан се баш у том часу пробуди:
– Хајде, причај ми бајку!
– Ево, овако – стаде лопов да везе – украдоше једном лопови од пана паре и златну сабљу. Новац поделише, а због сабље се посвађаше; па, ето, шта ви мислите, коме треба да припадне?
– Па ономе – каже пан – који ју је украо. – То рече, па заспа.
Врати се лопов свом другу.
– Казао је пан – рече – да је сабља онога који ју је украо.
Поделише се они и одоше.
А кад ујутру пан виде шта је учинио због тих бајки, оде и пожали се попу.
Поп исмеја пана, а овај се разљути и разгласи:
– Ко успе да превари попа тако да му се сви смеју, добиће од мене велике паре.
Јавише се она два лопова. Пан им даде паре. А њих двојица се преобукоше у калуђере, напунише две велике вреће раковима и воштаним свећама, па дођоше ноћу у црквену порту.
Прилепише тада за сваког рака по једну свећу и пустише их напоље из врећа. Пустише све ракове, а онда стадоше да вичу под поповим прозором:
– Дижите се, оче, бог вас к себи зове!
Види поп шта се дешава у порти – свуда горе свеће! Брзо се обуче и изађе. А лопови ће му рећи:
– Ви – кажу – не можете да се дигнете у небо, него се увуците у ову врећу, а ми ћемо да је обесимо о мотку, мотку ћемо ставити на рамена, па ћемо да узлетимо и вас да понесемо.
Поп без размишљања – право у врећу! Лопови врећу везаше, понеше је, обесише на црквена врата па још ставише натпис: "Нека сваки прави хришћанин који овуда прође удари по овој врећи."
И ето, ко год прође прочита, па одмах попа – тррас! И пан је прошао, прочитао, па и он за штап... Тако је поп добио батине, а затим, кад развезаше врећу! ...
Отада се поп више није смејао пану.
Путовао једном пан са својим кочијашем Иваном. Возили су се ћутке, почео пан да се досађује. Науми он да поразговара. Утом искочи однекуд зец. И пан поведе разговор о зечевима.
– Ето, у мојој шуми живе зечеви, само не овако мали као овај што је протрчао, него велики. Ја сам их донео из страних земаља за приплод. Кренух једном ја у лов, поведох са собом десетак хајкача. Сатераше они зечеве к мени, а ја само – трас, трас! Побио сам их тако једно тридесетак. А убио сам једног великог као ован! Па кад сам га одрао, а на њему преко пола пуда сланине. Такве ја зечеве имам.
Слушао кочијаш, слушао, па ће тек рећи:
– Ђи-и! дорати, још мало па ће онај мост који се руши под лажовима.
Чуо то пан, па рече:
– Видиш, Иване, каквих има зечева. Истина, на њему није било баш пола пуда сланине, али је десетак фунти сигурно било.
– Разуме се, зец ко зец – рече Иван.
Возе се тако они даље, а пан ће опет Ивану:
– Шта је, Иване, хоће ли скоро онај мостић о коме си говорио?
– Па већ је близу, пане – одговара Иван.
– И ето, знаш ли, Иване – наставља пан – на том зецу, у ствари, није било ни десет фунти сланине, тако, три четири можда, не више.
– Та мени је свеједно – каже Иван – нек буде и тако.
Возили се још мало, пан се врпољио, врпољио на свом седишту, па ће опет:
– А је л' близу, Иване, тај мост?
– Близу је, пане, тек што није; само да се спустимо у удолицу.
– Хм – рече он – а знаш, Иване, на том зецу уопште и није било сланине, па знаш и сам, откуд на зецу сланина!
– Па разуме се – рече Иван – зец ко зец. Спустише се у удолицу, а пан пита:
– Па где је, Иване, мост о коме си причао?
– Он се, пане – одговори Иван – истопио као и та зечја сланина о којој сте причали.
Значи, ви сте из Кијева? Е, онда ћу да вам испричам о кијевским чудима која је, још у древна времена, видела тетка Хроска.
Живела је та Хроска у нашем селу и била је ужасно побожна. Беше јој педесет година, а можда и више. И ето, обично би се она уочи жетве спремала у Кијев да обиђе света места. Заређа тада Хроска по целом селу, не пропусти ниједно домаћинство. Чим уђе у нечију кућу, одмах стане да мољака: "Приложите нешто, приложите, идем у света места на поклоњење, и за вас ћу се помолити." И гле! – овај да пет рубаља, други десет, па чак и двадесет. Обиђе тако Хроска цело село, и у џепу јој се нађе и по шест стотина рубаља. Дакле, може да се креће у Кијев.
А да ли је стизала до Кијева или није, враг ће знати! Можда је одлазила само до Црвеног светионика (оног тамо, с друге стране Дњепра); истина, онда се још није звао Црвени, и био је онда само манастир. Манастир с моштима, или без њих, то нећу знати да вам кажем, јер никада нисам био побожан и на таква места нисам одлазио. Трајао би тај Хроскин пут око месец и по дана. А онда се враћала у село натоварена торбама и кесама. Торба пуна иконица разних светаца а у кеси сами крстићи – и сребрни, и бакарни, свакакви.
Кад чују у селу да се Хроска вратила, сви се сјате око ње (они што су приложили), а она им свима дели:
– Колико сте ви дали? Пет? Онда, ево вам света Варвара и бакарни крстић. Обесите га око врата и носите на здравље, а господу богу за славу.
– Ви дадосте десет? Ево за вас свети Пантелејмон и сребрни крстић.
– А ко је дао двадесет? Дођите овамо, ево вам велики сребрни крст и Николај Чудотворац. Помолила сам се за покој душе свих ваших, а и за здравље сам дала.
Ето, таквим иконицама и крстићима залуди она људима главе, а они задовољни, као да их је бог благословио. А сама Хроска заради по шесто рубљица. Па приреди, онда, пред задушнице весеље, позове оне који су јој дали паре и стане да прича, уз чашицу, свакакве измишљотине о Кијеву.
– Е, браћо, да испијемо још по једну, па да вам причам о Кијеву.
Они сви само зину, а она, онако поднапита, почиње:
– А колико је тих светаца у Кијеву, боже помилуј! Па играју и свашта изводе... А на највишој звонари стоји плећати светац, и да знате колика су му само уста! Човека ухвати страх кад погледа. И тако јако дише да кад дахне ваздух: "Ху-ху" – задува ветар на све стране. Тако нам, православни, долази ветар.
Један од њених гостију слушао, слушао, па запита:
– Па, да претпоставимо, ја се слажем да то он прави ветар, али кад је тихо и нема ветра, је л' он сасвим престане да дише, или како?
А Хроска се не да:
– Зашто би престајао да дише? Према њему, ето, као што си ти према мени, стоји други светац, тако рукат да кад стегне песнице човека страх ухвати Па кад треба да буде мирно, без ветра, а онај плећати хоће да дахне ваздух, други светац му брже стрпа обе песнице у уста. Па тако онда нема ветра.
(Ксендс - католички свештеник у Пољској)
Умрло једном сиромашку дете – а беше то у Украјини – па сељак не имађаше чиме да плати ксендса. Дође он к њему:
– Сахраните ми, велечасни, дете.
Каже му ксендс:
– Плати.
– Немам чим.
– Онда иди па га сам сахрањуј!
Оде сиромах на гробље да ископа гроб, па нађе У земљи ковчежић с новцем, донесе га кући, плати ксендсу и приреди богату даћу. Прође неко време, дође сељак на исповест и ксендс га упита:
– Одакле ти паре?
Исприча сељак ксендсу како их је нашао на гробљу, а овај му рече:
– Донеси ми те паре, оне су моје.
А сељаку се не даје новац. Дознала за то ксендсова жена, обукла мужа у воловску кожу, на чело му наместила велике рогове и послала га у саму поноћ сељаку.
Дошао ксендс под сељаков прозор, па виче:
– Износи, Иване, паре, ако не изнесеш, сам ћу доћи по њих.
Уплаши се сељак па баци новац преко прага, право у двориште. А ксендс их покупи и донесе кући. Хоће да остави паре, а оне никако да се одлепе од руку. Стаде жена да свлачи с њега воловску кожу, а она никако да се скине. Узела она нож па је сече, а ксендс виче: "У помоћ!" – јер боли. Ма колико да се жена трудила, кожа никако да се скине. Скупише се тада двадесет четири ксендса, ударише му двадесет четири батина, и кожа тек тада спаде с њега.
Ишао једном неки сељак из села у село и носио на раменима мало дете, а испод сваке руке по једну кокошку. Те кокошке беху све што је имао. Стиже он до шуме. Морао је да прође кроз њу, а ту искочи изненада пред њега један разбојник, па ће му рећи:
– Дај кокошке!
Рече сељак разбојнику:
– Зар имаш душе да ми узмеш моје једино добро? Па то је и моја земља, и моја крава. Ја могу да нахраним дете само ако кокошка снесе јаје.
Саслуша то разбојник па пусти сељака. Не узе му кокошке.
Стиже сељак у село, па оде до попа да му овај крсти дете. Поп крсти дете, а онда рече сељаку:
– За то ћеш да ми даш две кокошке.
А сељак му рече:
– Таква и таква је ствар, ја сам сиромах, те кокошке ми чак ни разбојник није узео.
– А шта се то мене тиче? Дај кокошке! Мораде сељак да их да. И тако поп узе сељаку оно што чак ни разбојник није хтео да му одузме.
Увукао се један лопов неком сељаку у кућу. Сакрио се у ћошак испод иконе, тамо је била завеса, па се он завукао под ту завесу. Ушао у кућу сељак да се помоли богу, клекнуо на колена, па моли:
– Господе, очисти моју душу! А онај иза завесе одговара:
– Очистићу!
Обрадовао се сељак, па опет моли:
– И моју жену очисти!
– Очистићу!
– Очисти и мог зета!
– Та нећу стићи!
Помолио се тако сељак богу, па отишао у другу собу и исприча жени:
– Ето, жено, види се да нас господ воли, разговарао је са мном, казао је да ће очистити наше душе, и твоју, и моју, и наше деце.
А жена пита:
– А зетову?
– Па, казао је да неће стићи.
Легоше они да спавају. Кад су сви заспали, извуче се лопов испод завесе и покупи им све што су имали. А кад се пробудише, видеше да је све уистину почишћено.
Тада рече сељак:
– Рекао је: очистићу, и очистио је. А зета није стигао.
Била једном једна жена па имала два сина, Ивана и Грица. И један и други јој умреше. Жали их она, стално само плаче. Дође тада један просјак до њене куће. Пита га жена:
– Одакле сте ви, добри човече?
– Из целог света.
– Одакле, одакле? Са оног света?
– Аха, са оног.
– А знате ли, можда, како је тамо мојим момцима, Грицу и Ивану?
– Знам.
– Па како им је, како живе?
– Е, Гриц, Гриц је добро, а ето, Иван је једном играо карте с богом и беше тако лоше среће да је све изгубио, ни гаћа више нема. Остаде го-голцат.
– Јаој, рођени моји, па то је вас сам господ послао! Ево вам комад платна, и узмите још ових пола пуда усољеног меса, и ево, добила сам сто рубаља за бика, узмите и то, а ја ћу некако да се претрпим. И поручите им да сашију нешто себи, нек издрже бар неко време. А господ ће, можда, још који пут послати неког човека, па ћу по њему још да им пошаљем, будите добри и тако им поручите.
– Добро, добро.
Испрати га жена, а он оде смејуши се – сада је имао и шта да поједе и у шта да се обуче, а ни у парама није оскудевао.
 Био у једног
попа надничар по имену Иван. Попови су, као што је познато, слабо хранили своје
надничаре. Увек су им давали тврд хлеб, па чак и сасвим сув.
Једне вечери донесе неки богаташ попу сина на крштење. А Иван увреба где је служавка склонила хлеб који је богаташ донео. Кад паде ноћ, Иван уграби ту хлебину и однесе је у свој ћумез. Па помисли онда: "Што ли сам ја луд па једем само хлеб! Чекај! Тркнућу у подрум по павлаку."
Послуга се нешто задржала у кући, а Иван се спусти у подрум и наједе се павлаке. Наједе се и оде. Ујутру попадија отвори подрум и угледа – појео неко павлаку. Жали се попадија попу:
– Иван почиње да нас поткрада.
Позва поп Ивана, па му рече:
– Иване, ти као да почињеш да нас поткрадаш.
– Никада, оче – каже овај – ја нисам крао.
Каже му поп:
– Да нису, можда, свеци били у подруму?
А Иван на то одговара:
– Откуд знам, можда су и свеци.
Другог дана узе Иван кључ од цркве и лонац с павлаком, па оде у цркву. Отвори цркву, уђе и стаде да маже свеце павлаком. Сваког је по једном намазао, а Николају-угоднику – он је од свих старији – намаза и браду. Закључа онда цркву и оде.
Ујутру уђе попадија у подрум, кад тамо – нема лонца с павлаком. Јави она попу:
– Иван опет краде, украо је цео лонац.
Позва поп Ивана:
– Јеси ли ти, Иване, то урадио?
– Нисам – каже Иван.
А поп ће на то:
– Како ниси? Да нису свеци били у подруму?
– Па, изгледа да су они – одговори Иван.
А баш је било време да поп иде на јутрење. Већ је и црквењак звонио. Улази поп у цркву, кад гле! – сви свеци у павлаци. Закључа он цркву, па рече црквењаку:
– Не звони, остави то сада!
Дотрчао поп кући и жали се попадији:
– Није добро, свеци су појели павлаку. Пођоше поп, попадија и Иван у цркву. Рече тада попадија:
– Стани, Иване, узимај бич!
Узе Иван бич, дођоше до цркве, поп је отвори и сви уђоше. Каже попадија:
– Удари, Иване, сваког свеца по једном, а Николаја-угодника удари двапут. То их је он све наговорио.
Ударио Иван сваког свеца по једном, а Николају-угоднику даде двапут! Онда се вратише кући.
Следеће ноћи дође Иван, узе кључеве од цркве, оде тамо, откључа је, поскида све свеце и сакри их на тавану. Буди се поп ујутру – а баш беше празник – улази у цркву: нигде ниједног свеца, сви нестали из цркве. Дотрча он кући, па виче:
– Иване, јеси ли видео?
– Шта? – пита Иван.
– Па свеци су побегли!
– Видео сам – каже Иван. – Дошли су овамо у двориште, галамили, галамили, хтели су да вас виде, али ви сте спавали, па не хтедоше да вас буде; наљутили се и отишли.
А поп у истом трену истрча на улицу; види – иде улицом нека жена по воду.
-Слушај, јеси ли видела?
– Јесам, ено, одоше на брежуљак – одговара жена.
А на брежуљак су отишли сељаци да деле земљу, жена није знала за кога поп пита. Улете поп у двориште и виче:
– Иване, скочи брже на коња, стигни свеце, даћу им све што зажеле, само нек' се врате!
Седе Иван на коња па оде иза брежуљка. Одјаха тамо и види – скупили се сељаци да деле земљу. Поседе Иван с њима, попуши дувана, па се врати натраг.
– Шта је било? – пита поп.
– Наљутили су се они, оче. Овако ми рекоше: "Нећемо се вратити док поп не плати сваком по три рубље, а Николају-угоднику шест, и још четврт ракије и чанак колача с павлаком." Рекоше, још, да ће да се врате тек кад падне ноћ, да их нико не види, јер би иначе било незгодно.
А поп му рече:
– Добро! Реци им да пожуре, и још реци да ћу све да учиним, само нек се врате.
Опет оде Иван, поприча са сељацима, а онда се врати, па каза попу:
– Рекоше: вратићемо се тек кад падне ноћ. Нек поп спреми ракију и закуску у дворишту.
Поп све спреми. Спремио и паре, па чека. А попадија је, осим тога, ставила и чанак колача с павлаком. Чекају они, већ је и поноћ близу, а светаца нема па нема. Каже поп:
– Иване, идем ја да спавам, а кад дођу, ти ме пробуди.
И захрка поп. А Иван и црквењак се наједоше павлаке, поскидаше свеце с тавана, опраше их и наново обесише у цркву, па легоше да спавају.
Пробуди се поп, па се сети:
– Шта је то, зашто ме Иван не буди?
Види поп да Иван спава, а павлака сва поједена, па га буди:
– Иване, Иване, дижи се!
Пробудио се Иван, а поп га пита:
– Где су свеци?
– Е, они су били овде, напили се, најели и мене почастили, па отишли у цркву.
Поп ће:
– Зашто ме ниси пробудио?
– Ма, ја хтедох да вас пробудим, али Николај-угодник ми каже: "Не буди оца, тако је чврсто заспао, још би могао да се наљути!"
Живели у једном селу млинар и млинарица. А одмах до њихове куће живела је једна стара бакица. Све њено богатство беху кокошке, које је чувала у малом кокошињцу.
А у млинарице беше свега онолико! Али, изгледа да јој није било доста њеног богатства, па поче да краде бакичине кокице. Ма колико рано да устане бакица, никад да их нађе све на броју: час нема једне, час друге, час белке, час пиргаве.
Али она, иако је знала ко јој краде кокошке, никада није грдила, није викала. Само каже:
– Нека, нек их носи онај коме су потребне!
А млинарица краде ли, краде кокошке. Све их покраде, само је један петлић остао. Украде она и тог петлића.
Устала бакица рано у зору да погледа и нахрани свог петла, а њега нигде нема.
Опет рече бака:
– Нека, нека га оном коме је толико потребан!
А баш у то време млинар беше на вашару. Вратио се он кући с вашара, и има шта да види – млинарицу не можеш да препознаш, сва је зарасла у перје, па као права квочка, трчи по кући из једног ћошка у други.
Поче млинар да је испитује:
– Шта је то, жено, какво те је то чудо снашло?
А она му признаде.
– Тако и тако – каже она. – Поклала сам бакичине кокошке па ми је ово, сигурно, казна за то.
Отишао млинар некој врачари.
– Спасавај – моли је. – Згрешила је моја жена, покрала је кокошке од сусетке бакице, па је сва зарасла у перје, баш као права квочка!
А врачара га пита:
– А та бакица, да ли грди, да ли се љути?
– Ма, не – рече млинар – она не виче, али је ипак срамота, дознаће цело село и смејаће се. Перје не можеш сакрити. А бакица не грди, она је добра.
– Е то не ваља – рече врачара – то што је добра. Док се бака не разљути, с твоје жене неће спасти перје.
Врати се млинар у село, па право до сусетке.
– Добар дан вам желим, бакице – рече.
– Жив био, добри човече!
– Чух – рече млинар – да су вас покрали.
– Ма каква крађа! – каже бака. – Ништа ми не фали.
– Како ништа? А зар вам нису нестале кокошке?
– То је истина – рече бака – неко је однео моје кокошке. Али не мари! Можда су томе ко их је узео потребније него мени.
– Па како то, бако – тера млинар своје – увредио вас рђав човек, а ви ћутите.
– Та не мари, кажем. Ето, сачекаћу лето па ћу купити кокошку и петла, насадићу кокошку и опет ћу имати пилиће.
– Немојте тако, бако! Ви бар повичите мало на тог лопова, изгрдите га, ипак ће вам бити лакше на души.
– Шта имам да грдим – каже бака – мени је и без тога на души лако.
Млинар све покушава, али ма колико се трудио, ма шта да је говорио – никакве помоћи. Неће бакица да грди, па неће, просто да човек заплаче од муке.
Већ је и сунце почело да се клони западу, а млинар никако не оставља баку. Толико јој је досађивао да је изгубила стрпљење.
– Е, дабогда ђаво однео тог лопова! – узвикну она. – И тебе исто тако. Залепио се као крпељ!
А млинар презадовољан.
– Тако и треба – рече. – Та вам ваља! Хвала. бакице! – И пожури кући.
Дошао он кући, а с млинарице одиста све перје попадало.
Ту млинар, од радости, ништа није пожалио: скупио је свега и свачега – и колача, и сушеног меса, и сланине – па све то однео бакици.
А млинарица се од то доба боји и да погледа у туђе – ни кокошје перце не узима, а камоли кокошку.
Живео некад у једном селу сиромашан сељак, а био је врло паметан, и добар радник, али га нико није слушао: што год паметно да каже људима, а они одмах: "Ма, шта он зна? Зар он то разуме? Лаже он, ко њему да поверује? ..."
Али даде бог и сељак се обогати, чак постаде врло богат, па га онда поставише за председника општине. Сазва он једном збор; дуго тамо разговараху о овом, о оном, а онда им председник рече:
– А знате, добри људи, десило ми се нешто чудно...
– Шта то? – запиташе га.
– Па, био сам у граду и купио себи нов раоник. Јесте да код куће имам стари, који је још добар, али овај беше јевтин, па помислих, резерва никада не шкоди. Купих га, довезох кући и оставих у амбару Нека га, мислим, нек ту лежи док не затреба. Лежао он тако недељу, а можда и две. Нисам га ни гледао. И уђем вам ја нешто јуче у амбар, гледам, кад мој раоник прогризен! Ја приђем ближе... А тамо мишеви…. Раоник сав изгрижен, па сад лежи у амбару, ни за шта више није, просто да га човек баци на ђубре. Таква штета! ...
– Да-а – рекоше једни – дешава се и то, дешава се, има таквих мишева: они јесте да су мали, али су им зубићи такви да прогризу све што нађу.
А други казаше:
– Тачно, тачно!
Слушао то председник, слушао, па ће онда рећи:
– Ето шта вам је истина на овом свету: када бејах сиромах сељак, говорили сте да лажем мада сам истину говорио, а сада, кад сам постао богаташ, ви кажете да је истина и онда кад лажем. Та, где сте видели да су мишеви појели раоник? Зар је то могуће? Па раоник је гвозден...
Разболе се неки цар и објави свим дворанима, свим сељацима, свим грађанима, да се скупе код њега да га забаве и лажима разоноде, ал' таквим лажима у којима неће бити ни словца истине. А дворани, што год да слажу, из зависти и пакости говоре једни другима: "Та, каква ми је па то лаж, то је сушта истина." Јави се, тада, и један сељак.
Ја – каже – могу да разонодим цара.
– Хајде, лажи!
– Док ми још беше жив отац – рече он – обрађивали смо земљу, и беше у нас њива на тридесет врста од села. Роди једне године на њој пшеница, и то тако добра да је одмах сазрела и стала да се осипа. А беше нас седморо браће; када смо пошли да жањемо пшеницу, заборависмо да понесемо хлеб; радили смо на њиви, без предаха, седам дана и ноћи, а ништа нисмо ни јели ни пили; кад дође недеља, вратисмо се кући да нешто поједемо. Ми дођосмо, а мати нам даде вруће ваљушке. Поседасмо ми крај прага, а ту је лежао један камен; кад седох ја на тај камен, кад узех ваљушку, па кад она пролете кроз мене, прође и кроз камен и још је седам хвати дубоко у земљу отишла!
А панови на то рекоше:
– Па шта, то може да се деси: сељак који седам дана не једе може да остане жив, а што је ваљушка прошла кроз камен – па, можда је то био воденични камен; то – рекоше они – још није лаж!
Сутрадан опет позваше сељака да прича измишљотине.
– Када сам постао домаћин – поче сељак – стално сам ишао у лов, и имао сам једног ловачког пса кога никада нисам хранио. Пођох једном с њим у лов, угледах зеца и напујдах кера, а он – за зецом; стиже га и прогута, зецу само задње ноге вире из псећих уста. Сиђох ја тада с коња, дођох до мог пса, завукох му руку у уста и изврнух га као рукавицу. А после тога сам још седам година ловио с тим псом.
А панови опет рекоше:
– Није то никаква лаж, све то може да се догоди. Наравно, панови пуцају од зависти што их је прост сељак тако надмашио. Почеше они да убеђују цара да је све то истина, и убедише га.
И ево, дође сељак пред цара и трећи дан. Седи цар а око њега сви великодостојници: генерали, сенатори, сви! Поче сељак да прича:
– Када је још мој отац водио домаћинство, позајми ево овај пан од нас сто хиљада, а овај – педесет, онај тамо – десет... – И све их сељак по имену набраја.
Цар запита:
– Па, је л то истина?
А панове би срамота да признају како је сељак боље слагао од њих и повикаше:
– Истина је, истина!
– Е кад је истина, онда му вратите сада паре!
Панови, хтели-не хтели, морадоше да врате. Сељак покупи паре, а још и од цара нешто доби, па оде својој кући.
Нема ништа горе од човека који не уме да држи језик за зубима. А највећа невоља је са женама. Тек што нешто чују, већ су разгласиле по целом селу.
– Јаој, кумо рођена, шта сам чула! Ал' само пазите, немојте ником да кажете, то је нешто што нико не сме да чује, ја то, знате, само вама...
Па кад развезе! А кума саслуша, па брже боље другој куми, ова трећој, трећа петој, десетој, и ево, већ сви знају оно што нико не сме да чује!
Живели тако муж и жена, Петро и Хвеска. Добра беше Хвеска, у свему добра, само је имала много брз језик. Ма шта да јој муж каже, она одмах раструби својим дугачким језиком. Просто да се човек чува да јој нешто каже! А муж је молио, наговарао, љутио се – ништа не помаже.
И тако, пође једном Петро да оре земљу, па ископа паре, нечије закопано благо. А то беше још за време кметства. И помисли он: "Ако економ дозна, одузеће ми паре. А дознаће сигурно, од Хвеске се не може сакрити, она ће да разгласи по целом селу. Шта да се ради?" Мислио, мислио, јадник, и смисли: "Треба је одучити од те погане навике, иначе, пропадоше паре."
Узе Петро паре, донесе их кући и сакри, а жени ништа не рече. Другог дана оде Петро на пијацу купи тамо целу врећу ђеврека и једног закланог зеца враћајући се с пијаце, сврати до речице, извади рибу из врше и мреже, и гурну зеца у вршу. Однесе, затим, рибу у шуму и разбаца је под жбуње, а све ђевреке обеси о једну крушку која је расла на ивици шуме. Онда се врати кући, руча заједно са женом, па јој рече:
– Хајдемо, жено, у шуму да погледамо, можда ће се наћи тамо нека риба, па да је покупимо.
А Хвеска му каже:
– Ти, мужу, изгледа да ниси при себи! Откуд риба у шуми?
– Па ето, има је – рече јој Петро. – Нешто ми се чини да сам данас у шуми осетио рибљи мирис, па, мислим, хајде да је покупимо.
Не верује Хвеска, али ипак пође с мужем. Дођоше они у шуму, кад тамо, и под овим, и под оним жбуном – свуда леже рибе. Рече тада Петро Хвески:
– Видиш ли, Хвеска, рекох ти ја!
– Право чудо! – одговори она. – Толико живим на свету, а такво чудо још нисам видела!
– Е, па лепо – рече Петро – хајдемо сада на речицу да видимо да се није неки зец ухватио у вршу или мрежу.
– Шта је теби, мужу? Ти мора да си полудео! Где си видео да се зец ухвати у вршу?
– Хм, није се дешавало! Али ето, ти ни рибу у шуми до сада ниси видела, а нашли смо је. Хајдемо рече.
Пођоше они. Изађоше из шуме, а ту, на самој њеној ивици, расте крушка, и на њој тако много ђеврека да су се све гране савиле. Повика Хвеска:
– Мужу, мужу! Погледај – ђевреци на крушци! Зар ђевреци расту на крушци?
– Разуме се да не расту – рече Петро. – То је, мора бити, ђевречни облак туда пролазио, па је закачио шуму, и тако ђевреци остадоше.
– Хајде, мужу, да их стресемо.
Отресоше ђевреке и наставише пут према речици Извлачи муж мрежу из реке – ништа; извлачи другу – опет ништа; извуче он, затим, вршу, кад у њој зец!
– Јаој, мајчице моја! – узвикну Хвеска. – Зец у врши! И родила сам се, и крштена сам, а тако нешто не видех!
– Па шта ако ниси видела? Ниси видела... видећеш! – рече јој Петро. – Него, хајдемо кући, већ је доцкан.
Узеше све што су нашли и пођоше кући. Стигли они кући, а жена поче:
– Какав је ово дан! И рођена сам, и крштена, а оваквог дана још не беше: риба у шуми, зец у врши, ђевреци на крушци!
– То још није ништа – рече Петро – чудо је што сам ја данас пронашао паре.
– Ајаој!
– Богами сам пронашао!
– А где су оне?
– Ево их – и извуче паре.
– Сада смо, значи, богати?
– А ко га зна! Ако економ нањуши, све ће нам одузети.
– Како би могао да нањуши? – рече жена. – Ја никоме нећу рећи ни словца!
– Пази, жено, не говори, иначе нам се зло пише. И пази још, никоме не причај шта смо данас нашли у шуми и у речици, јер ако људи то дознају, одмах ће се досетити да сам нашао паре... у такве дане се обично налазе закопана блага.
Петро то рече у шали, а Хвеска ће:
– Не брини, ни живој души нећу рећи.
Те исте вечери се по селу чула нека бука и галама.
– Шта ли је то, мужу? – пита Хвеска.
– Та, не знам...
– Али, шта је то? Тркнућу да погледам.
– Ма немој те гадости ни да гледаш ни да слушаш – рече Петро.
– Петро, голубићу, рођени, реци!
– Па то је – каже јој Петро – наш пан економ украо кобасицу од стражара, па га сад воде по селу и бију кобасицама да више не би крао.
Смешка се муж, а Хвеска већ поверовала па не може више да истрпи.
– Боже, каква несрећа! Идем до куме Меланке да јој испричам! – узвикну и већ да крене.
– Ти боље не иди, него седи код куће – рече јој муж. – Зар не знаш нашег економа? Ако сазна да си причала о њему, појешће нас обоје.
Послуша Хвеска и остаде у кући. Издржала она и ником није причала о парама једно дан-два, а онда више није могла – како да не исприча о својој срећи! – и отрча куми Меланки. Дотрча к њој, рече "добар дан" и седе. Седи она. И тако жели да исприча, а боји се.
– Е-ех, тешко је сиротињи на овом свету, ето, да кажем, нама. Хтедох да направим за празник нове чизмице, али немам пара.
А кума Меланка:
– Што је истина. истина је, кумо, кажем ја...
Хвеска јој не даје да заврши, него наставља:
– Али, даће бог, па нећемо више бити сиромашни...
– Како то? – пита кума, а већ је наћулила уши.
– Јаој, кумо. просто не знам како да кажем...
– Та, причајте, причајте – храбри је кума Меланка.
– Просто не знам како да кажем, муж ми је наредио да никоме, никоме не смем да испричам.
– Јаој, кумо, па зар мислите да сам ја таква? Та ја сам као гроб! – рече кума Меланка.
– Па, кумо – настави Хвеска – казаћу само вама, али пазите, никоме, никоме не говорите...
Па јој исприча на уво о оним парама.
Само што Хвеска изађе из куће, а кума Меланка за капут, па до кума Приске:
– Јаој, кумо, јесте ли чули? ...
А баш беше празник, и кума Приска пође до кума Марине, а код ове је већ и кума Јавдоха – па попричаше све три о Петровим парама.
Некако истог дана се, због нечег, завади Петро са Хвеском и добро је изгрди... А Хвеска му припрети:
– Е, кад је тако, видећеш већ ти!
И пође да прича по селу да ју је муж грдио и умало што је није истукао, да је паре нашао, па се сад крије с њима, и свашта још...
Прође дан-два, зову Петра у канцеларију код економа. А овај одмах гракну:
– Говори, ти, такав и такав, јеси ли нашао паре?
– Не – одговори Петро – нисам нашао.
– Како ниси? Твоја жена је причала!
– Шта је моја жена причала? Она је мало луцкаста, па свашта може да набрбља.
– А-а, значи тако! – рече економ. – Позовите овамо жену!
Одмах доведоше и Хвеску. Пита је економ:
– Је ли твој мужа нашао паре?
– Нашао је, пане, нашао је – рече она.
– Па, шта сад кажеш? – упита економ Петра.
– Ма, оставите, она свашта може да набрбља! – рече Петро. – Боље је питајте, пане, када је то било.
– А када је то било? – пита економ.
– Хм, када! Баш онда када је из шуме замирисала риба и када смо ишли тамо да је скупљамо.
– Шта ћеш сада још да кажеш? – упита је Петро.
– Како шта! Сада се нећеш извући. То је било баш онда када смо скупљали рибу у шуми, када је наишао ђевречни облак па смо натресли ђеврека, и нашли зеца у врши.
– Чујете ли, пане? – рече Петро. – На шта то личи? Нека вам још исприча како и када је то било.
– Ха, како и када! Баш онда када су вас, милостиви пане, водили кроз село...
– А зашто су то мене кроз село водили? – упита економ.
– Па ето, пане опростите... али, кад ме већ питате, казаћу... баш онда када су вас тукли оним кобасицама које сте украли од стражара...
Кад викну економ:
– Ах, ти, таква и таква! Како смеш мени тако да говориш?! Ухватите је и добро је испрашите да не прича више ђаво би га знао шта!
Онда Петро поче да моли да опросте Хвески, јер је мало луцкаста. А пан размисли, размисли – уистину је луда – па је пусти.
И ево, враћају се Хвеска и Петро заједно кући, он се смешка себи у брк, а она обесила нос, види да је направила глупост. Дођоше кући, а Хвеска у плач.
– Значи, тако си ми подвалио! – плаче она.
– Хвеска, драга моја жено! – рече јој Петро. – Нисам ти ја подвалио, подвалила си сама себи. Не пуштај никада језику на вољу, па се ништа ружно неће десити. Сада престани да се љутиш, хајде да се помиримо.
Помирили се Петро и Хвеска, живе мирно, паре помало троше. Видела Хвеска да није добро да много прича, па се примирила. И мало помало, па се обогатише, откупише се од пана, постадоше слободни и стадоше да живе у изобиљу. А Петро би често знао Да каже жени:
– Шта је, Хвеска, зар бисмо били сада слободни и живели као што живимо да ти нисам онда подвалио?
Били некад поп и црквењак, па решише да учине неко чудо, јер су људи нешто престали да залазе у цркву. Рече, тако, поп црквењаку:
– Ако се на празник Силаска светог духа у цркви скупи много света, ти узми са собом једног голуба и попни се на хор. Ја ћу људима да испричам да ће данас видети чудо ако се буду усрдно молили. Па кад почнем да певам из јеванђеља: "Свети душе, узне-еси с-се", ти истог часа баци голуба у цркву да лети над људима.
Речено – учињено.
Попео се црквењак на хор, па чека. И отегну поп:
– "Свети душе, узне-е-еси с-се!" – а црквењак право у џеп, брзо извади голуба, кад оно – голуб мртав – угушио се у џепу. Шта сад да уради?
Отеже он у одговор попу:
– Нема духа, угу-у-ушио се-е!
А поп не чује и опет:
– "Свети душе, узнеси-и се-е!" Опет му црквењак одговара:
– Нема духа, угу-у-ушио се-е!
Поп не чује и поново своје:
– "Свети душе, узнеси-и се-е!"
Разљути се црквењак, па кад дрекну на сав глас.
– Ако не верујеш, погледај са-а-ам! – И трас! голуба насред цркве.
Раније, када би покојни Охрим – покој му души – почео нешто да прича, људима се просто дизала коса на глави.
– А који је то Охрим?
– Како који? Зар ви не знате Охрима? Тако, значи! ... Па свирач Охрим, који живљаше некада у Сухој Врби... ко не зна за Охрима! Беше он мајстор за све! Одмах ти тај начини лопату или било шта друго. Често је било доста само да види нешто, па да одмах и направи. А већ на свадби или у неком друштву – само њега да слушаш! Када би почео да прича, господе боже! ... Као да сипа из рукава. И, мора да се каже, није био као ми, сељаци, свакоме је тај могао да натрља нос. А вештице су за њега биле најобичнија ствар! Прича се да је он на њима, и то не једном, кући јахао, па је, далеко било од нас, и с ђаволима толико пута био у друштву.
У младости је, кажу, волео мало да цугне, али под старе дане ракију није у уста узимао. А кад би био, тако, мало под гасом, такве је ствари могао да прича да су се сељаци, кад падне мрак, бојали да промоле нос преко прага; а он ништа – у саму поноћ иде куд год хоћеш; па и позната је ствар да су музиканти и млинари самом нечастивом, боже ме опрости, скоро као род.
Једном се он, причају, враћао са свадбе, а беше већ скоро поноћ, кад одједном чује: клопара нешто са звончићима и прапорцима иза њега; таман он да се склони с пута, кад се коњи већ зауставише поред њега... Види Охрим да су то панови на колима.
– Здраво, Охриме – кажу.
– Здраво, панови!
– Пењи се – кажу – брже, хајде с нама.
– Куда?
– К нама на свадбу, да нам свираш. Ми смо већ били код тебе, али нам рекоше да си на свадби; ми тамо – кажу, тек што је отишао, једва те стигосмо!... Пењи се, молимо те! ... Ево ти и капаре.
Узе Охрим кесу, опипа је – поприлична изгледа! Седе он на кола – а да запита ко су, не сети се, онако поднапит и радостан због кесе у џепу.
Стигоше они, а кућа таква да ти памет стане! Па у њој панова, панова, панова, на столовима јела и пића за стотину душа. "Где ли сам ја ово?" мисли Охрим. "Такви панови не живе у нашем крају!" А они, непрестано, чашицу за чашицом. Охрим није много размишљао, него ухвати виолину, па кад удари гопак, а панови у игру, једни – каже – чучећки, па ко на столовима, ко на зидовима, а неки, опет, један на другом... Гледа Охрим, па се чуди што госпоштина изводи такве лакрдије. После седоше – каже – да вечерају, па и њему дадоше парче нечега; проба Охрим – укусно је... "Нека", мисли, "то остане за децу, место поклона." И оно у недра. Кад, одједном, запева петао! Ку-ку-ри-ку! – и истог часа све залупа, затутња. А Охрим као да се пробудио из неког сна. Гледа – мрак, осврну се – стоји у мочвари. Поче да се извлачи – извуче се, ал' никако да избије на пут; свуд унаоколо неке грађевине, а ноћ – прст пред оком се не види! ... Даде бог те поче да се раздањује. Осмотри Охрим, кад оно – он у напуштеној пецари што је некада стајала преко пута општине. Прекрсти се Охрим, па беж отуда! ... А уз пут мисли: "Није велика несрећа што су ме проклети ђаволи одвукли у празну пецару, бар су ми добро платили... Е! Ма неће бити да сам налетео на такве, нећеш се ни с њима обогатити!" Он за кесу, кад тамо некакав обојак, а у њему угаљ; он у недра, а тамо, да извинете, враг ће га знати шта! ...
А још је и ово причао: свирао он једном на нечијој свадби, и око поноћи, кад су сви били поднапити, не беше тамо нешто Охриму по вољи, узе он капу и изгуби се... Иде он, иде, кад угледа некакву кућу, а у њој људи – тушта и тма! Свеће сијају, господа се ускомешала, и свирач струже по виолини, а заиста се – каже – труди.
"Ма где ћеш, до ђавола, ти да свираш", мисли Охрим, "ја бих то већ друкчије одсвирао! ... Дај да свратим, ту је сигурно свадба, а свирач на свадби никада није сувишан." Тек што он то помисли, кад истрчаше одједном панови, клањају се Охриму до појаса:
– Буди добар - кажу – па сврати до нас. Охрим уђе, одмах удеси виолину, па кад развезе да свира – панови само што га на рукама не носе...
Прође мало времена кад се зачу: "Цин-цин-цин."
– О – кажу панови – иде нам још гостију, свирај, Охриме, још лепше: пан који долази даће ти за пиће.
И одиста, долази пан на колима с прапорцима. Охрим свира из све снаге...
– Ко то тамо свира? – пита пан.
А Охрим мисли: "Кад уђеш – видећеш" – и поче другу још веселију песму.
– Ко си ти? – пита пан.
– Свирач Охрим!
– А зашто свираш овде ноћу?
– Па, код панова је свадба – одговори Охрим.
– Ти си пијан, а?
– Сада још нисам – каже му Охрим – а ако ми ваша милост да за ракију, можда ћу се и напити.
– Седај у кола – нареди пан – већ ћу ти ја посвирати!
Довезоше га и затворише. Охрим заспа. А то се беше пан ноћу возио са полицијским чиновником, па наиђоше на Охрима како свира у празној кући крај пута. И тако га доведоше у затвор. А ујутру су му – каже – тако одсвирали да је лежећи скакао и играо гопак...
Беше још један случај... али не вреди да се прича! Ни за цео дан нећеш препричати све што је Охрим знао да приповеда људима... Таква су му се чуда догађала -: твоја воља, господе – каква се другоме ни у сну не би јавила! ... А истину је он говорио када је рекао да не би умро природном смрћу да не беше једног оваквог случаја.
Отприлике десетак година пред његову смрт, дође – прича он – нека жена из Хлапеника да се договоре око свадбе... мислим да је ћерку удавала.
– На мање од две и по рубље не пристајем – каже Охрим – не пристајем, и ту више нема шта да се разговара!...
– Ја немам пара – одговара му жена – али даћу ти нешто друго што је боље од две и по рубље!
И стаде да му шапуће нешто на уво. Охрим тада и почасти жену због склопљеног посла, и на свадби бесплатно свираше. А та жена беше врачара; и ето, после свадбе, тај Охрим постаде сасвим други човек и у кући, и на пољу, и он сам, и стока, све постаде тако да ти је милина да погледаш. Раније, на свадби јасна ствар, Охриму музиканту не беше равна ни у шали ни у поскочици; а на свадби, разуме се, човек наиђе на свакакве људе, и са разним мислима, и са разним савестима. Ниједна свадба му није прошла без неке неприлике. Он би увек нешто тамо извео, а затим би две недеље, јадник, само кукао и кукао. А како и не би! Охриму се од свакаквих привиђења увек вртело у глави.
– А је ли и даље пио ракију?
– Па у томе и јесте ствар, ракију више уопште није пио; ђаволска жена га је и од ракије сасвим одбила.
– А није ли Охрим некада испричао шта му је то врачара казала?
– Није; па ипак му хвала, добар постаде под старе дане, и не хтеде све са собом у гроб да однесе. Ја сам му, видиш, помало некакав род: моја ташта је усвојила децу његовог сина, и кад се иде у Рихлоје или Короп, може, уз пут, да се сврати до њега. Тако и ја једном свратих, а он беше болестан; причали смо о овом, оном, а онда му ја рекох:
– Можда ћеш скоро на онај свет, реци да бисмо те и ја и моја деца по добру помињали: испричај ми како те је господ спасао беде и на паметан пут навео, избавио од злих људи и напасти.
Он, истина, дуго не хтеде да каже, а онда – нека му је лака земља – и мени понешто исприча. Из почетка сам мислио да је реч о богзна чему, а оно – ништа! ...
Имао један сељак глупу жену, па је послао једном у град на пијацу. Узе она гуске и понесе да их прода. Стиже жена на пијацу, али, како није знала пошто се гуске продају, заустави неког сељака, па му рече:
– Припазите, молим вас, мало на моје гуске, а ја идем да се распитам колика им је цена. Али – рече – да бих вас познала када се вратим, узмите, ево, мој кожух и држите га!
Даде жена сељаку кожух, остави гуске и оде. Када је опет дошла, оног сељака нигде не беше, а с њим ни гусака ни кожуха. Врати се она кући и исприча све то мужу. А муж се разљути и рече јој:
– Кад си толико глупа, идем од тебе куда ме очи воде. Ако наиђем негде на још неку тако глупу жену, вратићу ти се, ако не, онда збогом!
Покупио се муж и отишао од куће. Дошао он у једно село и види – јури нека жена кокошку и бије је. Запита је он:
– Шта то радиш, газдарице? А она му одговори:
– Ма ето, ова кокошка има пилиће, а не да им да сисају!
– Шта ћеш ми дати – каже човек – ако те научим како да храниш пилиће?
– Даћу ти педесет рубаља.
Рече јој он тада:
– Донеси ми овамо брашно.
Донела му она брашна; он замеси тесто и намрви га по земљи, а кокошка, како који комадић ухвати, одмах зове пилиће – храни их. Умири се жена, даде му новац, а човек крену даље.
Иде он, иде по селу, и угледа једну жену како је наслонила лествице на кров па вуче уз њих краву и бије је. Он је запита:
– А шта то радите, газдарице?
– Ма ето – каже жена – на крову је порасла тако лепа трава, па терам краву да је пасе, а она, гадура, неће да се попне!
Упита је човек:
– Шта ћете ми дати ако вас научим?
– Даћу шта хоћете, само ме научите!
Узе он тада срп, попе се на кров, покоси траву и даде је крави, а крава је поједе. Даде му жена педесет рубаља и човек крену даље.
Иде он селом и види, тамо негде, сасвим на крају села. трчи по дворишту жена с решетом и замахну њим према вратима.
– А шта то ви, газдарице, радите?
– Та ево – каже жена – хоћу да сатерам сунце у кућу па никако не могу, а у кући је тако мрачно!
– Шта ћете да ми дате за то, газдарице? Ја ћу зачас да га утерам.
– Даћу вам – каже ова – сто рубаља.
Узе, тада, човек секиру и тестеру, проби рупу у зиду, намести оквир, и у кући засија сунце. Узе затим сто рубаља, и крену кући – својој жени.
Вратио се он па јој каже:
– Има на свету још жена глупих као што си ти, а можда и глупљих од тебе!
Било је то одавно, још онда када су сељаке ослободили кулука и некима дали земљу. Тада је и моме деди припало нешто земље за његову усрдну службу пану.
Једном, у пролеће, позајми деда коње од суседа и пође да узоре своју њиву. Цели дан је деда тражио своју њиву, а она као да је у земљу пропала. Обиђе он уздуж и попреко сва поља, премери корацима све сељачке њиве од међе до међе, али своју никако не нађе.
Разљути се деда што је издангубио цели дан с туђим коњима, а њиву није узорао, седе на таљиге, позва пса Шарова, који је лежао изваљен у хладу поред кола, и хтеде да пође.
Шаров скочи и протеже се, а кад деда погледа место на коме је пас лежао, пљесну рукама и стаде да јадикује:
– Дабогда те ђаво однео!... Требало је да раније позовем Шарова па ми не би пропао дан! Него се проклети пас извалио и прекрио целу њиву, а ти иди, и лупај главу, и тражи њиву.
После тог случаја мој деда више никада није водио са собом Шарова када је ишао на своју њиву.
 Дошао једном
неки сељак у општину да преда порез. Писар прими паре, погледа у књигу и рече:
– Овде стоји да дугујеш десет рубаља.
– Али ја сам већ одавно све исплатио – одговори сељак.
– Не, ниси платио. Дугујеш још.
– Не, не дугујем.
– Не, дугујеш!
– Не, не дугујем!
Види писар да овог пута неће моћи да превари сељака, и да би се некако извукао, обрати се свом помоћнику:
– Додај ми-де, те наочаре! Стави наочаре и погледа:
– Е, тачно је, не дугујеш.
А сељак тада рече:
– Нек да бог здравље стакленим очима, а ваше дабогда испале.
Донео једном сељак порез у општину. Даде паре писару, а овај поче да броји. Броји писар, па неприметно стрпа рубљицу себи у џеп. А онда врати сељаку паре.
– На, недостаје још рубља.
– Како да недостаје? – рече сељак. – Ту је тачно колико треба. Пребројте још једном.
– Ти, будало, боље учини како ти се каже и дај још рубљу, јер ако почнем поново да бројим, и друга ће недостајати, Ја, бар, себе добро познајем.
Прелазио једном срески полицајац преко залеђене реке и пропао кроз лед. Скупио се свет. Појурише људи по чакље. Пролазио туда један сељак па запита:
– Шта се то десило?
– Ето, срески полицајац се дави.
– А ви му само покажите рубљу, одмах ће да искочи.
Дошли једном сељаци Немцу адвокату да га моле да им напише жалбу на спахију. Испричаше му како их спахија вређа. А Немац слуша и стално понавља:
– Бите! Бите!
Сељаци помислише да им он то говори: "Бијте, бијте!" Па кад то чуше, вратише се у село и свима објавише да је пан адвокат поручио да панове треба бити. И није требало дуго чекати на погодну прилику – ухватише спахију и тако га испребијаше да једва остаде жив. Пожалио се спахија суду, а сељаци објашњавају:
– Ми смо само радили оно што нам је пан адвокат казао.
Позваше адвоката и тек онда се све разјаснило.
Ишао једном Иван из села у град. Тек што је изашао из села, срете пана. Овај га упита:
– Ко је тамо код вас, Иване, највиши?
– Код нас? – пита Иван. – Ено, на оном крају села расте јаблан, он је код нас највиши.
– Ма, не питам те то – рече пан – него чије је ово село?
– Божје и државно.
– А кога код вас највише слушају?
– Живи у нашем селу један слепац. Кад он почне да пева, срце нам заплаче; име му је Семјон. Њега код нас највише слушају.
– А ко је код вас најстарији?
– Има код нас једна баба, зове се Марта; њој је већ сто једанаест година; она је најстарија.
– Ма, не питам то! – рече пан. – А имате ли тамо, у селу, неког паметнијег од тебе?
– Имамо и паметније, како да немамо! Само они су пошли да нађу још паметније, а мене, најглупљег, послали су у сусрет још већој будали.
На томе се разговор завршио.
Ишли једном из села у село четворица просјака-скитница. Хроми и голи приметише у једном пољу грашак и пођоше да га наберу. Тада слепац рече:
Бежимо, јер видим како неко иде.
Глуви рече:
– Чујем како корача.
А голи рече:
– Ја се највише бојим да ме не опљачкају.
Хроми каза:
– Ја се ничега не бојим, ја ћу побећи.
Набраше довољно грашка и одоше даље.
Некад, у стара времена, возио један сељак кола у која беху упрегнути панови коњи – зарађивао је паре за пана. И нагледао се тај човек свакаквих чуда.
Вратио се он једном кући, а пан му одузе зарађене паре и још хтеде да му се наруга.
– Где си све био, Иване? – упита он.
– Ма где само, пане, нисам био!... Свуда сам био. И у Кијеву, и у Одеси, и у Полтави...
– А шта си тамо видео, Иване?
– Та, свашта сам видео, пане. Пуно свакаквих чуда.
Пан га онда запита:
– Пошто се, Иване, тамо продају будале? – А сам се смеје, мисли да ће исмејати сељака.
Иван му мирно одговори:
– То, пане, зависи од тога какве су будале. Сељака-будалу, разуме се, дају у бесцење, а за будалу-пана, као што сте ви, траже хиљаде.
На то се пан скамени од беса.
Испекао једном пан пловку, па никако није могао да је подели својим ћеркама и синовима. А беше у пана слуга по имену Хома. Позва га пан па му рече:
– Подели нам!
Хома узе пловку, одсече јој главу и даде пану:
– Глава, пане, вама, јер сте ви свему глава. Затим одсече шију и даде је пани, јер је она близу главе. Одсече крилца и даде их двема пањенкама да би, кад играју, летеле као на крилима. А две пловчије ноге даде двојици младих панова да би добро јахали на коњима.
– А трупину за Хометину! – рече сам себи. Узе пловку и оде; а пан само зину.
Дошла једна жена на пијацу и донела бокал млека. Спустила она бокал на земљу и села поред њега па мисли: "Ето, да ми је да продам ово млеко и купим пиле... Пиле ће да порасте, снеће јаја и излећи пилиће, пилићи ће онда да порасту, постаће велике кокошке и снеће још више јаја, а ја ћу све да их насадим да излегу још пилића. Онда ћу да их ухраним и продам; купићу свињу; свиња ће да се опраси, прасићи ће да порасту, па ће и они да се опрасе. Онда ћу да их продам па ћу да купим краву. Крава ће да се отели, теле ће да порасте, па ће и оно да се отели, а и крава ће поново да се отели. Одгајићу много стоке, почећу да продајем своја говеда, куповаћу коње, стећи ћу чезе; онда ћу да најмим слуге, постаћу госпођа. Слуге ће да дођу код мене у собу и питаће ме: "Шта госпођа наређује?" А ја ћу да им кажем "Шта је, ви, такви и такви, зар не знате шта да радите? Губите се одавде!"
Па замахну ногом – и право по бокалу. Бокал с млеком се претури. А она помисли: "Пропаде ми све што сам срачунала и смислила."
– Јеси ли напојио коња?
– Јесам.
– А зашто му је њушка сува?
– Није стигла до воде.
Крену једном неки рабаџија колима на Крим па запита оца:
– Какав поклон да вам донесем, оче?
– Скупљај, сине – рече му отац – огриске и мрвице, нека то буде поклон за мене.
Када су кренули, беше у сваког довољно хлеба – једу и не жале, а син све што остане скупља и ставља у торбицу. Смејали му се другови и питали га зашто то ради.
– Ето, отац ми је тражио да му то донесем на поклон.
А случај је хтео да пролазе кроз такве крајеве где се од села до села путује по три дана. Хлеб су већ сав појели, а нису имали где да га купе. Сетише се тада торбице и прехранише се три дана.
Вратио се рабаџија кући, а отац га пита:
– Шта је, сине, јеси ли ми донео поклон који си обећао?
– Нисам, оче – рече овај. – Целим путем сам скупљао, али када смо се враћали, нестаде нам хране, па смо све појели.
– Не мари, ја сам ти то и тражио само да бисте имали хране у резерви ако вас нека невоља задеси на путу.
Стадоше рабаџије да бију због нечег неког човека. Дођоше и други, па, не запитавши зашто, почеше такође да га туку. Наиђоше и трећи па питају.
– Зашто га бијете?
А ови одговарају:
– То, знају они што су пре нас дошли.
Причао једном неки момак:
– Натрпео сам се страха јуче кад сам ишао кроз шуму! ... Једва сам умакао!
Питају га:
– А шта ти се то тамо десило?
– Ма гонила ме је цела стотина вукова!
– А-ух!
– Шта: а-ух! Па и нека није стотина, али их је педесет било!
– Па њих нема толико ни у целој шуми!
– Још и не верују! Кажем вам да ме је сигурно једно десетак вукова јурило!
– Ма хајде, не лажи!
– Зашто бих лагао! Лепо вам кажем – кад јурну вук за мном! ...
– Та где си га видео?
– Па, богами, чујем ја у жбуњу нешто шуш-шуш...
– Здраво, куме!
– Како ми живиш?
– Ма, ето, пао сам с млина.
– То није добро.
– Па и није баш тако лоше.
– А зашто?
– Нашао сам копејку.
– Е, то је добро.
– И није баш тако добро,
– А зашто?
– Излизана је.
– Е, то није добро.
– Па није баш ни тако лоше.
– А зашто?
– Купио сам џак ораха.
– Е, то је добро.
– Па, и није много. Црвљиви су.
– Е, то није добро.
– Па није баш ни тако лоше.
– А зашто?
– Вепар их је појео.
– Е, то је добро.
– Па није баш ни тако добро.
– А зашто?
– Ето, вук ми је појео вепра.
Пошла једном нека жена да се исповеда. Враћајући се с исповести, срете куму. Пита је кума:
– А где сте били, кумо?
– Била сам на исповести, дај боже да прими.
– Причајте, како је било тамо?
– Па, било је врло лепо. Било је много света и молили смо се, дај боже да прими. Ја сам још дала попу за службу, дај боже да прими; дала сам и за помен душе, дај боже да прими. Чак сам купила за цркву тросвећњак и свеће, дај боже да прими. Па још и тамјан, дај боже да прими. И тако је све моје паре ђаво однео.
– Здраво, куме!
– Здраво!
– Где си био?
– На вашару!
– А шта си купио?
– Икону.
– Хајде, покажи је!
– А, нек је ђаво носи, нећу да је развијам – смрзле су ми се руке.
– Онда, хајде, извади мало дувана да запалимо!
– Ево, куме, да запалимо!
Продао Грицко брашно у губернијском граду и купио лепе чизме, намазао их добрим катраном, а онда се тако напио губернијске вотке да је једва изашао из града. Како није могао да иде, пао је насред пута и заспао. Туда наиђоше неки војници па му скидоше чизме с ногу.
Ето ти другог јутра тим путем неког сељака из истог села из кога је био и Грицко. Угледа он Грицка, приђе му и буди га:
– Хеј, Грицко, устај! – каже он.
– Ма још је рано – одговара Грицко.
– Какво црно рано?
– Остави ме на миру, кад ти кажем! – разљути се Грицко.
– Пази, још се љути! Склони, бар, ноге с пута пусти ме да прођем.
Погледа Грицко своје ноге, виде да на њима нема чизама, и рече:
– Па то и нису моје ноге, моје су у чизмама.
Повео један сељак младог бика на вашар да га прода. Продаде га за десет рубаља, па онда сврати у крчму да нешто попије и почасти се. Испио он тако једно чокањче, па сео за сто да нешто презалогаји. Кад у крчму уђе његов пријатељ – попи сељак и с њим по чокањче. Не прође много, кад ето ти и кума Јакима, и он сврати у крчму – не хтеде сељак ни њега да заобиђе, поручи још по чокањче. И потече ракија, ведрима, а не чокањима.
Пропио сељак тако целе три рубље, а онда се освестио, устао од стола и затаљигао некако кући. А требало је да прође поред рибњака. Иде он дуж рибњака, а у њему жабе на сав глас вичу: "Ква, ква ква! ..." Сељак се заустави па рече:
– Није истина да су две, три рубље сам пропио. а седам је остало у кеси! – И настави пут.
А жабе никако да престану, остају при своме: Ква, ква, ква!"
– Цркли, дабогда, проклети ђаволи, запеле: два па два! Ево, пребројте саме кад не верујете! – И баци кесу с новцем у рибњак.
 Дође једном неки сељак у дућан па рече дућанџији:
– Дај ми ову кутију с бомбонама.
Овај му даде, а сељак помириса, помириса и рече:
– Не, нећу те, дај ми оне друге.
Дућанџија му даде. Сељак их опет помириса, али му се ни оне не допадоше.
– Него, дај ми ено оне! – узвикну он.
Разљутио се дућанџија, али му даје и трећу
кутију. Ни у њој сељак није ништа намирисао. Остави је и пође из радње. А дућанџију
спопаде бес што се узалуд трудио толико времена, па викну на сељака
– Куд си кренуо? А да платиш?
– Шта да платим? – зачуди се сељак.
– То што си мирисао! – одговара дућанџија.
Врати се сељак, извади паре из џепа, па поче да лупка њима по столу. Лупну неколико пут па их склони натраг у џеп.
А дућанџија ће тада:
– Зашто си склонио паре?
– Него шта си мислио? – одговори му сељак – Каква куповина, такво и плаћање: ја сам помирисао, ти си послушао – и сада смо квит.
Допутовао једном рабаџија у велики град па пошао да купи катрана. Кренуо улицом, а ту одмах и радња, па још тако велика, и лепа, а у њој све по зидовима блиста. Види се да је најлепша и најскупља у целом граду. А света у њој мало – само један једини човек, па још тако важан и отмен. Уђе рабаџија у ту радњу и учтиво запита трговца:
– Не продаје ли се, господине, овде катран?
Плану трговац као да су га опекли копривом, помисли, ваљда, да му се рабаџија подсмева, па рече:
– Овде се продају такве будале као што си ти. Насмеја се рабаџија па му одговори:
– Ха, ха! А уз то и велике, то се види по теби, и мора да је велика потражња кад си само ти остао.
То рече и оде даље улицом.
Повратак
на
Украјинске народне бајке
|
