Ала Татаренко

Право на обману, право на игру Мирјана Новаковић: Johann' s 501

Све су то лажи, јасно, али боље то него смрдљива рупа без тоалет папира са напрслим огледалима која ме приказују дебљом него што јесам. Имам право на обману, - каже јунакиња новог романа Мирјане Новаковић, нашавши се у идеалном станичном WC-у. Један други јунак, ушавши у просторију исте намене и истог сјаја, нимало није сумњао да је у антистварности: само у тим пределима такви тоалети дивно миришу. Пазите, напустили сте стварне просторе! - јављају угланцане плочице и окупане чесме.

Пазите! - поштено опомиње своје читаоце М.Новаковић на самом почетку свог дела. Заиста, наћи ћемо се у врло необичној књизи, у самом средишту радње, у игри чија правила можемо да дедукујемо тек постепено, сто ће рећи прекасно да се извучемо, па ћемо морати да јој се опет вратимо. Чудесна, бизарна мешавина неколико најпопуларнијих књизевних жанрова одједном постаће изузетно логична у својој алогичности, исправна у погрешности књижевна конструкција. Да, баш конструкција, грађена према правилима које чине њен темељ и која су кључ за читање овог мајсторски смишљеног романа. О чему је ова књига? О односу према стварности, који можемо сматрати једним од централних питања књижевности насег времена. Дакле, ово је књига о књижевности, написана на један запањујће нов и занимљив начин, тако да се та књижевност не спомиње именом, али је ту, ту...

Када ми је то први пут пало на памет? Када сам обратила пажњу на имена јунака која дозивају у сећање имена писаца: инспектор Владан Матијески зазвучао је као "даљи имењак" " Писца издалека" , просторима романа шетају се Тасић и Видојковић, Антић и Ћосић... Коинциденција? Могуће, тим пре што иза "слицних" презимена не стоје покушаји да се прочита алузија, неки тајни знаци, мада... Ни ту не бих била тако сигурна. Кад је у питању роман Јоханн''с 501 , ни у шта не смете бити сигурни, уопште. Мада вам нико не брани да се ослободите стега задатости, као што се ослобађа истих списатељица. Заиста, где сте још видели кримић у којем аутора не занима алиби јунака, односно време кад је почињен злочин? Инспектор убија недужног Тасића (хм, да ли је баш толико недужан?), видећи у њему серијског убицу Принца, у време кад његов часовник стално показује 3 и 12 или који минут више. Јелена се договара да се нађе са Тасићем увече, и кад креће из кафеа у 20.30 сматра да касни (мада време није било договорено?), а кад долази, налази његово беживотно тело. Хеј, колико је сати?! То реалистичко питање не занима, изгледа, никог, као ни питање ко је на крају био тај Принц. Је ли то заиста свеприсутни поштар Влада, обожавалац Металике (да ли то она тако негативно утиче на психу?), или можда инспектор Владан, или неко трећи? Тешко читаоцу који покушава да задржи конце у рукама. Ево, Перасма се чуди да Аксиома пуши у антистварности , кад није то радила у прагматикосу . А само пре неколико страница видели смо јунакињу како мирно пуши у базену, и уопште се не крије. Дакле, читаоце, опусти се и уживај, и ако ниси јос схватио, схвати главно правило књиге: Ниси у стварности, ово је КЊИЖЕВНОСТ!

Разлика је врло битна, као на слици која је ухватила тренутак постојања две месанихткиње . Катисте воли да гледа фотографију која и јесте и није стварност: њена охта има израз лица и позу "само за сликање", јесте и није "права" Еримија, а зимска лоза коју је Теодора Богдановић досликала усред летње сцене, указује да ово није реалност. У роману Мирјане Новаковић свуд је доцртана опомињућа лоза, на овај или онај начин. И потрага за лозом-лозинком представља најузбудљивију авантуру у коју може да се упусти читалац. Има једноставних промена слике: чудновата београдска топографија, кад је све малчице друкчије, неодређено време радње, историјски вакуум - једном речи, простор, очишћен за стварање антистварности књиге. Има и сложенијих замки, пукотина, кроз које ћете испасти из прагматикоса да бисте се нашли у пределима слободне књижевне игре.

Роман почиње као роман , са свешћу јунакиње о типичности таквог почетка. Управо та свест значи необичност, јунакиња мисли о стварима које нису важне, и избегава мисао... Коју мисао? Баш ону која треба да је посети (знамо то из других романа, дакако!). Јунакиња се зове Јелена, и прича почиње у моменту кад она треба да преузме кутију своје баке Јеле. Логика асоцијација шапуће да се роман С.Селенића такође гради око приче Јелене која налази платнену кесу баке Јелене. У ствари, роман Јоханн' с 501 могао би понети наслов Убиство с предумишљајем , јер осим неколико крвавих - и мање крвавих, али ипак - злочина те врсте суоћићемо се са убиством стварности. Реалистичка линија везана је за Јелену Стевановић, чије презиме подсећа - барем мене - на темељну, академску, врло РЕАЛНУ граматику М.Стевановића, а и на Видосава Стевановића - једног од утемељивача стварносне прозе. Јунакиња је зубарка, али је њен однос према послу такорећи филозофски обојен: она сматра да пацијенти морају платити болом своја слатка задовољства, и да пут ка себи бољем лежи кроз патњу. Она узима на себе улогу учитељице живота, не верује у фантастично лаке промене и чудесан лек фирме АГ Фарбен (сигурно фарбају!) обећавајућег имена Кеинсхмерз (за разлику од Wелтсхмерза ). Озбиљна Јелена не да се завести лепотом; једино што она мозе да антикименује (замисли и на тај начин оживи у антиставрности) то је нагла (и непотребна) промена времена. И аждаја. Уз овакав опис, уз мало критичарске слободе, можемо да замислимо Јелену као персонификацију реалистичке књижевности која још увек остаје главна јунакиња литерарне сцене, за коју једина могућа фантастика јесте фолклорна, и при томе толико буквална, да дах аждаје оставља прогоретине на тепиху... Она је прилично успешна, има своје сталне пацијенте (долазе јој и туђи - да наоштре протезу, на пример), и она има потребу за срећом која се манифестује у страсти према чоколади. Љубав према том забрањеном плоду, који се купује од шверцера - то је ваљда једна од ретких веза која је спаја са Весном-Аксиомом. Та њена пацијенткиња (и ривалка) је зависник од супстанце која производи осећај среће. Што се тиче кафе, оно што за Аксиому није слатко, за Јелену је сам шећер...

Свако од јунака - на свој начин - бежи од усамљености која је главна несрећа сваког од њих да би се скрасио у некој заједници. Усамљеност није схваћена буквално (о њој прича, например, путпировка Надежда, мајка троје деце), зато путеви њеног надвладавања нису једноставни и значе - врло често - мењање концепције света. Најуспешнија је у томе Аксиома - бивша Еримија, која одбацује име које значи сама . Ауторка приказује неку тајну организацију автената (коина и месанихта) , који стреме антистварности. Рекли бисмо, да и једни и други имају намере књижевне природе: стварајући нови свет и себе у њему, они се не занимају за промене у прагматикосу. Коинима је чак изричито забрањено да интервенишу у ставарности. Они стварају фикцију, по својој мери и укусу. Моћнији, прагмамахити (борци са стварношћу) могли би да буду књижевници који уносе у своја дела, у своје антистварности, елементе нереалистичког дискурса и успешно постварују своју идеју. Такав је Офмалос-Тасић, кога са једним реалним Тасићем повезује (можда?) алузија на угледне награде - у роману се истиче његово интересовање за доделу Оскара - и занимање за могућности музике. Сетимо се слике антистварности у Киши и хартији и интересовања које испољава загонетни поштар из Johann' s 501 за Офмалосове дискове. Ко зна, да ли се заиста радило о албуму Металике ? Да није било нешто јаче?...

Автенти се боре за антистварност, а само њихово име у преводу значи "убица, аутор, касније изворан" - каже Пелаго-речник. Дакле, фантастика је истинска стварност? Ко зна. Коини - од коине- "обични", мање милитантни автенти, разликују се од месанихта тиме што говоре прозом, а не додекама - дванаестосложним стиховима. Додекују креатори антистварности вишег нивоа, а зар не можемо да видимо у њима песнике које су одувек имали статус познаваоца идеалне стварности, власника улазница у бољи, прекраснији свет? Мада се питамо, да ли се то може постићи механичким, насилним римовањем које није ништа друго до банална конверзација? Бивша месанихткиња Еримија прилази коинима под именом Аксиоме и ствара у мегагону антистварност. Значи, прозни коини су моћнији? Иначе нећемо се упознати са детаљима организације тог тајног друштва што се окупља по базенима, јер без обзира на архиге и сунтонисте , главни агон одржаће се између Аксиоме и Јелене. У књижевности нема ијерархије, бар она постојећа не функциониче кад се ради о стварању новог света, нове стварности. Ту важе само индивидуелне моћи.

Имају ли автенти јаке противнике који се могу носити са антитварношћу? Да, то су чланови ПутПира (још једне мулти-левел пирамиде), лишени фантазије, обузети "четкама и метлама", зарадом која даје тренутну моћ - њих не можете усисати у антистварност, а одупиру се и књижевности. Смета стварању новог света и реална љубав која везује за конкретни облик постојања и представља свет за себе. Зато се окреће животу заљубљени у Катисте Тасић, зато је моћан тајанствени ТАО ( ТАО воли стварност, а ништа што припада стварности не може да се склони од љубави) . На крају романа присуствујемо рађању антистварности (а и роман је већ обликован!), и видимо да веома личи на стварност, само је умивенија и лепша. Да ли је ово утопија или антиутопија, пита се изгубљени читалац, који је навијао за Јелену да би на крају видео како само она квари ту слику среће. Она је једина намргођена и нељубазна међу ведрим, уљудним светом Аксиомине антистварности. Опет смо се, по који пут, примили на мамац списатељице. Као што љубавна прича није класична љубавна прича, кримић није кримић, а фантастична слика не нуди ни утопију, ни антиутопију, нећемо наћи ни поделу јунака на добре и зле. Роман бежи од сваке дефинитивности, коначног суда, било чега што је завршено, успостављено једном заувек. Плени његова иронија, хумор који забљесне ту и тамо да нас подсети на игру. Чак у идеално смишљеној антистварности станичног бифеа чека толико стварна келнерица...

Роман који се игра романа тумачи себе као Еримијин пелаго-речник. А тај често има своја тумачења познатих речи и нема објашњење за име своје састављачице Аксиоме (а да ли треба да има?). Она побеђује, и једини начин поништења њене антистварности Јелена види у томе да антикименује - и тако врати у живот - Катисте. Тема смрти јавља се на страницама романа од самог почетка, на разлиците нацине, и у овом последњем двобоју реалистичка јунакиња покушаће да оживи жртву Принца, јер антистварносна Аксиома то не може. Али, то не полази за руком ни зубарки, јер схвата да не може да замисли комплетну Катисте: ни све спољашње слике никад не би дочарале њену истинску суштину, њене праве мисли, њене непроживљене снове. Зар реалистичка књижевност не сања, вековима, такво чудесно оживљавање, које се показује безуспешно, као и Јеленин покушај?

Двапут срешћемо се са "путоказом" који упућује на тражење јединог смисла, једине поруке. Хоћемо ли је наћи? Можда је то неизречена порука на крају, наговештај да у том новоствореном свету, свету књижевности, свету овог романа, сви постају лепи, као што је желела Катисте?

Непознати са златним штапом у коме Јелена види Бога, прича јој о сељацима који су гледали кроз прозор играче и чудили се њиховим покретима. Јунакиња игра са њим, не хајећи како ће то схватити онај ко их види, а не чује музику. Мирјана Новаковић дарује нам могућност да будемо сведоци таквог плеса. Можемо да се цудимо промени покрета и ритма, а можемо и да замислимо музику која води играче и претвара хаос у нову стварност. Замислила сам књижевне акорде, јер су ми најближи, што не значи да сам одгонетнула праву мелодију. Али, у сваком случају, уживала сам у плесу јунака и игри списатељице.

А шта је било са тајанственом кутијом? Да ли је била пандорина? Шта могу левиске и да ли је проза у траперицама - озбиљан играч на страни стварности? Да ли је стари добри џинс, као и кафа и чоколада - обавезни предуслов носталгичне љубави за наш несавршен свет, којег не можемо да се одрекнемо? И да ли је тачно да на крају - овог романа - остаје само једна порука, само један смисао?

Погледајте илустрацију Уроша Петровића на корицама. Мада је урађена у бојама ТАО-а (црвена и плава) и представља мухару-кључ (за антистварност, сигурно), у обрисима доњег дела, најважнијег за успешно откључавање, назире профил јазопса, јунака Петровићеве повести о Авену и његовом пријатељу. Да ли то значи да печурка ипак није најјачи агенс, и за стварање бољег света треба јос нешто? На пример, љубав?

У покушају да ослушнемо музику уз коју играју јунакиња и њен учитељ, чућемо речи којима се завршава песма Грејс Слик: нахрани своју главу, нахрани своју главу, нахрани своју главу. .. Ту чоколада не помаже. Јесте ли пробали Johann's 501?

Објављено у часопису "Кораци" (2006).