Ала Татаренко

Божанска телесност речи илити завођење Ремек-делцима

О све је то само игра, лепа, несрећна Чигра - рече некад Сава Дамјанов, претеча Саве Пост-Дамјанова и настављач његова дела, отац жанра прички и бројних ликова истог имена. Љубитељи Обмана, Колача и Нонсенса годинама су чували крхотине Ремек-дела , романа који се распао на причке, следећи постмодерну замисао писца. Причколика дела напокон су се окупила у новој књизи. Ремек-делца више нису крхотине: то су целине које се упуштају у игру узајамног тумачења; чувајући посебност, чине завршену, заокружену књигу.

Ретко који писац успео је тако јасно успоставити властити коефицијент разлике , остати веран самом себи и својој жељи да буде увек нов и другачији. Да се уверите у истинитост ове тврдње, довољно је да пажљиво прочитате предговор и поговор нове Дамјановљеве књиге, односно Уместо Предговора и Уместо Поговора . Уместо оног првог налази се прич(к)а П . Исти наслов носила је једна од првих представница тог жанра, која се некад давно појавила пред читаоцима у друштву иних "посластица", "илузија" и "бесмислица". Међутим, животопис Ичке у три чина испричан је сасвим друкчије, и промене се не своде на именовање некадашње другарице госпођицом и све што иде уз то. Писац се враћа старој причи не да би се поновио, већ да би одмах, на самом почетку књиге, рекао читаоцу оно што треба да зна. Да, ову књигу пише аутор Колача, Обмана, Нонсенса , изумитељ Прички , састављач Глосолалије , али пише на нови начин. Нестаје раскалашног плеса речи, када спајање неспојивости, нимало случајно низање случајних асоцијација ствара мозаик књижевног тренутка. Ремек-делца осликавају портрет Саве Пост-Пост-Дамјанова. А како два минуса дају плус - ово је ново лице Саве Дамјанова, очекивано неочекиваног, непредвидивог и веома доследног у свом самосвојном, хедонистичком виђењу књижевности. Смирује се весели хаос: ствара се космос књиге, слободне и игриве, али јединствене у својој замисли. На то указује и поговор, т.јест Уместо поговора - причка Магистрале , у којој се срећу јунаци свих ремек-делаца. Тај сусрет, summa summarum, нешто као последњи мајсторски сонет сонетног венца, састављен од строфа других четрнаест, рађа нову причу - заједничку.

На крају књиге налази се својеврсна белешка о писцу Wanted. Књижевник опет подсећа на континуитет свог опуса: на исти начин завршавале су се Причке . Исто то, али друкчије ! У тачки 1. Дамјанов се "оптужује" да је надахнут ремек-делцима која је смишљала госпођица Ичка почео да пише своје причке, тј. своја ремек-делца - отворено наглашавајући на жанровској повезаности својих дела. Тачка 2. претрпела је знатне измене ("тражени" је у међувремену објавио импозантан број књига), док је остао непромењен њен шаљиви тон, обојен аутоиронијом - карактеристичном, уосталом, за читав текст. У тачки број 3. видимо да је С.Д. између манастира и бирцуза увек бирао бирцуза , док је некад аутор Прички бирао исто између Бирцуза, Борхеса и Библиотеке... Непромењен остаје избор између смеха, снова и секса - све троје истовремено . Мада у Причкама ове реченице нема, коктел од три С иманентно је присутан у целокупном Дамјановљевом стваралаштву. У Ремек-делцима зато долази до врло битне промене: Сава Дамјанов лично појављује се (јавно!) само у Wanted , и још двапут чућемо за Лаж звану Сава Дамјанов . Читалац, навикнут на тог свеприсутног јунака, многоликог С.Д.-а (у монаштву званог Несрећни Принц Кодер фон Дамјаненко), кренуће у потрагу за њим - и наћи ће једино трагове приповедачевог Ја - у понекој ироничној опаски или коментару, у атмосфери уживања у речима која је типично његова, аутентична.

Познат по духовитом поигравању књижевном традицијом, како српском, тако и светском, "александријски утопљеник" (како га је крстио М.Пантић) окреће се фолклору. Десет причколиких бајки односно бајколиких прички темеље се на народном приповедању, на причи, анегдоти, чаробној бајци и могу да послуже као озбиљан аргуменат у корист пароле "Постмодернисти и народ су једно". Не ради се о пародији жанра, већ о деликатном, укусном пастиширању - које није само себи циљ. Преузимајући традиционалне - скоро магијске - приповедне формуле, писац их користи за стварање оригиналних дела. Филигранско мајсторство Дамјанова лежи у том нијансирају које значи разлику у духу приповедања - већу од разлике између фабула. Познате приче одједном постају нове и непредвидиве, откривају своје неслућене дражи. Причка Кад ђаво посао није имао, метао је миша лисици у дупе подсетиће на Чудотворну траву , "опсцену причу" из Краусове збирке. Али, да ли то значи да Дамјанов "препричава" стару бајку, преузимајући, скоро буквално, њен почетак? И зашто је то сасвим ДРУКЧИЈА прича? Зато што уместо добро знаних момка и девојке који се воле, али не могу да се узму због друштвено-имовинских разлика, овде се јавља несвакидашњи пар: ђаво и жаба. И зато прича о ђаволу-сиромашку који је био приде к томе и на злу гласу, изазива весели осмех изненађеног и заинтересованог читаоца. И начин на који јунак може зачарати сваког кога пожели, добија фриволнији тон. У овој повести, као и у другима, померају се суштински акценти: ово нису мрсне приче које приповедају о нечем непристојном, опсценом, срамном. Све је испричано са лакоћом, без устручавања, више од тога - са уживањем. Оно што у народној бајци чини језгро, представља циљ - задобивање младе - у прички постаје тек једна од епизода. Лепотица жаба, због које се ђаво упустио у читаву авантуру, упувала се и одлетела у небеса, а прича се наставила... И док народне приповетке, које имају један сижејни центар, носе неку моралну поуку, ремек-делца, сва саткана од безбројних нових линија, избегавају да буду директна. Међутим, могло би се рећи да њихово наравоученије гласи: Само једна ствар је вечна. То је радост. ..

Читалац ће се више пута насмејати, понекад и гласно, ватромету хумора и елегантне ласцивности ових причкица. Мада није све баш само весело , - с правом опомиње уредник - има ту и нешто врло потресно . Насмејавши се приповедним и језичким слободама писца, запазите одједном да његове бајке најчешће немају срећан (очекиван) крај. Неће се десити чудо којем се нада принцезица - ако не рачунамо чудо пријатељства и љубави - нити ће се променити судбина њеног златоруног вулволиког дружбеника. Неће добити своју жабу ђаво, остаће пред дверима раја јунаци причке истог наслова, изгубиће се у дубинама Човјек-трокурац... Тровач и Покривач подсетиће на још један - књижевни - слој овог сложеног палимпсеста: имена Вука Исаковича и Евдокије дозваће у сећање Црњанскове Сеобе , поему о недостижности.

Нимало случајно Ремек-делца појавила су се у библиотеци После Орфеја , која је посвећена испитивању симбола и метафора једног доба . Она траже одговоре на најважнија питања живота и књижевности - и дају их на непоновљив, аутентичан, (постпост)модеран начин. У овој књизи срели су се чаробна једноставност фолклора, необуздана животна радост Ренесансе, опасан либертински шарм де Садове епохе и постмодерна иронија. Толико је речено о језику - кући бића, о његовој улози и важности, а ово је књига у којој језик живи свој живот, неспутан и надахнут. Огромно богатсво народних, живописних, опипљивих у својој сочности речи одређује судбину овог дела и његових јунака. Између старинских, са укусом Вукове епохе, телесних имена забљесне шаљиви филолошки коментар: ђаво-сиромашак је склон језичким играма , а јазавац - осетљив на сематичке нијансе . У свету Ремек-делаца стране речи су постале домаће (и обрнуто?): сетимо се шнајдера од снова (што каже народ: шнајдер онирички! ). Писац ту и тамо убаци препознатљиву реченицу из вица (што каже народ - шлагворт), и "наивно", буквално тумачење производи комички ефекат. Корак по корак приближавамо се једном важном сазнању које нам дискретно, кроз духовиту, раблезиански разуздану игру нуди писац. Речи које имају статус вулгаризама, псовки, опсцене лексике, губе у Ремек-делцима негативне конотације, ослобађају се укуса забрањеног воћа из сенке. Не носе увреду, тамну енергију већ једноставно значе, као и све друге. Кад се њима тепа, оне постају лепе. А кад вам неко ипак каже да у књижевности нема места за "непристојне" речи, да су оне грубе и вулгарне, сетите се када исте звуче природно и нежно. Да, наравно, у љубави. А ова књига је створена са љубављу, њен писац не крије своју опијеност чарима речи.

Некоме може да засмета и неспутана сексуална слобода јунака прички, који се само наслађују својом телесношћу, нимало не бринући за моралне норме, не хајући за пол и родбинске везе. Али, сетимо се, тако се понашају олимпијски богови! Налазимо се у просторима Књижевности која се не издаје за реалност нити покушава да је обликује. (Што не значи да не црпи из ње радост или тугу, и да нема међу њима запретане, дубинске везе). Она живи свој живот, ствара сопствени свет, у чију самосвојност можемо да завиримо кроз прозор Дамјановљеве књиге. Ерос у Ремек-делцима наступа заједно са Порносом, и такав спој чини бесмисленим умишљене границе, открива универзално, хермафродитско биће уметности. Божанска Уметност Телесног кроз речи, облике и боје, кроз причке и слике, увек је славила Живот, увек је била химна човековој природи (тј.Природи уопште), увек је откривала Тајну, увек је проповедала хедонизам са смислом! - пише књижевник у есеју Ерос и Порнос: Божанска Уметност Телесног . У причкама и сликама он види извор радости духа, нешто што нити поставља питања нити даје одговоре, а опет неодољиво мам и. Са тим племенитим циљем - стварања радости духа - писане су најновије повести Саве Дамјанова.

На крају друге и последње причке појавиће се њихов Творац. Онај који нас је навукао на танак лед - да поверујеш како трагаш за нечим а у ствари испуњаваш другачију сврху . И кад писац каже: На част том Творцу лаж, на част му све лажи света, на цаст му његова највећа Лаж звана Сава Дамјанов , нећемо ли се сетити дијалога из Борхесовог Евер yтхинг анд Нотхинг , оног ко је одсањао свој свет, и оног који је одсањао своја дела?

Свака прича има свој крај, тужан или срећан. Дамјановљева ремек-делца имају и један и други, па свако може да изабере онај који му у овом тренутку више одговара. Зато ову причу о причкама завршила бих на два начина:

Замишљен:

О све је то само игра, лепа, несрећна Чигра...

Упорно, поново и поново терамо Чигру да се врти, да изнова понавља свој вртоглави плес. Она се послушно предаје прстима који одређују колико дуго трајаће њен наступ. Окреће се све брже и брже, сва полетна, распевана да би се одједном снуждила и замрла у очекивању новог додира. Као зачарани, гледамо у јарке пруге на њеном горњем делу, док се у доњем огледају под и околни предмети - мали свет Чигре. Ако приближимо лице том набраном у фалте огледалу, видећемо лице које јесте и није наше: огроман нос и подбуле оци- смешан и тужан лик!

О све је то само игра, лепа, несрећна Чигра... Зар књижевност није то? Покушај горде усамљености да не буде сама, а да не трази друге? Да дарује своју енергији Чигри која ће после сама наставити свој плес, вођена сопственим полетом, а надахнута њеним даром? И док она игра, обесна и исправна, недодирљива и опасна, у њој се огледа читав њен свет. А кад застане - постане криво/право огледало у којем њен Господар може да намигне самом себи - смешном и тужном. И да опет заврти лепу, несрећну Чигру - центар свемира, послушну и охолу, веселу и сетну, Игру за коју је потребна само жеља да претворимо тишину у звук, непомичност у покрет и снага да опет верујемо њеном весељу, које уливају у Чигру наши прсти и које она несебично враћа?

И осмехнут:

Док многи књижевници бирају најлепше, по њиховој процени, речи, а после их терају да се понашају у складу са њиховим жељама, аутор Ремек-делаца, својом заљубљеношћу у читав њихов род, сваку од речи прави лепом. Обасјане заинтересованим погледом писца, оне почињу да блистају и - добра женска деца! - дају све од себе да се допадну! У тим играма узајамног завођења нема унапред установљених правила: час писац води речи за собом, а час се препушта њима. Ослобођене стега задатости, одеће додељених улога, госпођице-речи отварају се неслућеним значењима, предају се игри стварања текста. Сава Дамјанов усмерује њихов ток да би касније запловио тим радосним разиграним таласима. Као срећни љубавници, писац и речи уживају у свом сусрету, хармонични, довољни себи. Из тог сусрета рађа се текст, непоновљив као доживљај, неспутан као беспризорна фантазија заљубљених, радостан као празник живота...

Завртите Чигру.
Препустите се игри надахнутог љубавника речи,
уживајте у лепоти његових враголастих дружбеница.
Будите заведени!

Објављено у часопису "Квартал" (2006).