Ала Татаренко

Украјинска књижевност коју још нисте упознали

Не може се више рећи да се о савременој украјинској књижевности у Србији зна "скоро ништа". Након изласка репрезантативне Антологије украјинске поезије од XVI до XX века, романа Јурија Андруховича Перверзија , књиге есеја Миколе Рјабчука Од Малорусије до Украјине појавила се Антологија украјинске посмодерне приповетке Јурија Виничука, коју је крајем прошле године објавио новосадски Стилос . Ово издање понудило је српском читаоцу богату палету нових, занимљивих књижевних рукописа, авантуру упознавања још једне словенске културе. Одсад имена многих савремених украјинских писаца неће звучати непознато, а ту су и њихове визит-карте - приче. Ни песници нису остали у сенци: Књижевни магазин (бр.48-49, јун-јул 2005) објавио је избор из најновије украјинске поезије. Што се тиче тенденција у развоју модерне (постмодерне и постпостмодерне) књижевности Украјинаца, радозналци су имали прилику да прочитају о њима у Књижевности (бр.1, 2005), у Летопису Матице српске (април 2005), на сајту Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету (www.rastko.rs/rastko-ukr - библиотека "Пројекат Растко Кијев-Лавов")... Међутим, украјински књижевници наставили су да стварају дела, која могу да буду занимљива не само за Украјинце, и тако се родила идеја огледа који би приказао значајна књижевна остварења 2005. године.

Кренућемо од прозних дела, мада за нека од њих не бисмо могли устврдити да се ради о "чистој" прози. Нова књига Тараса Прохаска Од овога мозе се направити неколико приповедака лебди на граници песничког књижевног исказа. Река приче - полагано, али неумитно - носи сваког ко неопрезно уђе у њу. У време кад је ток свести постао део књижевне историје, тешко је зачудити, а још теже - задивити читаоца исповешћу, чак ако је посреди исповедање најнеобичнијих или пак шокантних искустава. Писац је то успео. Монолог Тараса Прохаска звучи ненаметљиво, као прича која се приповеда самом себи. Читалац има осећај да је њен случајни сведок и да је имао среће да је ослушне. Ово је књига о једном аутентичном доживљавању света, сведочанство о догађајима које писац не дели на велике и мале, свакодневне и историјске. Сви су они део његовог приватног космоса. Реалност која се може препознати по стварним именима и географским називима, преплиће се сноликим виђењем исте. Прохаско је створио скоро магичан текст, саткан од ониричне технике приповедања. Као у сну, врло природно и хармонично, смењују се слике прошлости и садашњости. А заправо је садашњост писца сва од оног шта је било, шта се збило са њим самим и његовим родом, његовом кућом и његовим завичајем. "Понекад се јавља, - каже приповедач, - тако чисто, дубинско и свеобухватно осећање зависности од свог сећања, да оно прелази у доживљавање потпуне слободе. Онда немаш ништа осим свега". Он констатује: "Понекад чак не могу мирно попити јутарњу кафу", - и читалац је запањен сликом човека који види много више него што би требало да види, види цео свет, концентрисан у његовом малом комадићу, у старој кући карпатског села. Ово је својеврстан летопис породице Прохаскових, путопис по унутрашњем свету аутора и сведочанство о XX веку, пуном тешких историјских искушења. Без патетике и сентименталности, без намере да пресуди или поучи, књига Тараса Прохаска прича о свету, концентрисаном у једном човеку богатог сензибилитета, који га доживљава, сања, пише. То би могле да буду приповетке, али нису. Ово је песничка исповест о јави и сну. Једна од више могућих, али непоновљива у својој лепоти и праву да буде испричана.

Сасвим супротну верзију погледа на реалност, зачињену хумором и шеретским поигравањем конвенцијама, нуди Јуриј Виничук у свом новом роману Пролећне игре у јесењим вртовима . Ова књига не би могла да се назове изненађењем: писац је врло радо читао њене фрагменте на књижевним вечерима, говорио о њој у интервјуима, она се стрпљиво и нестрпљиво очекивала. Њени делови су превођени на пољски и руски, а сасвим лепо звучала би и на српском. Ради се о изразито духовитој књизи са елементима аутобиографије која осликава једно време и једно поднебље из надасве занимљиве перспективе. Исповест пустолова - тако звучи један од могућих наслова тог дела - сведочи о бројним и разноврсним љубавним искуствима главног јунака. Јуриј Виничук одавно је стекао фаму скандал-мајстора, и његово најновије дело сигурно ће подићи прашину. Прича о уметнику који скита од жене до жене не би ли нашао ону праву, испричана је са пуно духа. Ту нема изазивања публике, намерног голицања маште: то је једна сјајна повест искусног писца који се иронично, а пре свега самоиронично сећа прошлости, стварне и измишљене. Књига за опуштање и размишљање - јер овако лакомислена, она у суштини баш и није безбрижна нити површна, и пуно ће рећи ономе који пожели да је пажљивије ослушне.

Међу дуго очекиваним књигама несумњиво треба споменути нови роман Јурка Издрика АМ тм . Приче овог писца (као и Прохаскове, и Виничукове) такође налазимо у спомињаној Антологији украјинске посмодерне приповетке , а највећи успех донео му је изразито постмодернистички роман Воцек . Ново Издриково дело, међутим, упознаће читаоце са друкчијим Издриком, који трага за сасвим посебном структуром и аутентичним изразом. Сам наслов АМ тм прилично добро осликава стратегију писца који не даје једнозначне одговоре на читалачка питања и дарује сваком од нас слободу интерпретације. Прво значење које се намеће читаоцу-дешифратору - АМ као скраћеница од Анатомија Марлен . Тако се зове једно од поглавља тог дела; лик Марлен Дитрих с времена на време израња из његових дубина. На почетку он се јавља у причи чудновате бакице која се представља као двојница славне глумице. Она јој је позајмљивала свој глас и лик и, тако рећи, била права Марлен, талентованија и лепша од филмске диве. Читав роман, међутим, направљен је према принципу Анатомије Марлен : у њему можемо наћи безброј цитата - трагова познатих дела - који не служе постмодернистичком александријском циљу. Они ништа не значе, не дозивају алузије или паралеле. Као што епизоде снимљене двојницом Марлен Дитрих чине део легенде глумице и немају никакве везе са Алицијом Бобик, која им је подарила своју физичку телесност и омогућила њихово постојање. Ауторка поговора роману Свитлана Матвијенко види у АМ енглеско ам - глагол јесам - и такво тумачење отвара врата подстицајним размишљањима о лику приповедача ове књиге. Издрик прави одлучни искорак: за разлику од наратора његових претходних дела, који најчешће наступају под маском лирског ја , наратор АМ тм стално мења свој облик попут неког свемирског бића, сваки пут гледа стварност из другачијег угла. Место јунака који види све из своје унутрашње перспективе, имамо више јунака који - увек кроз отворе маске ја - проучавају једни друге. Посматрач постаје посматрани, а калеидоскопски свет романа нуди нову, али увек зачудну слику, која ће постати јасна и потпуна тек када се затвори круг приче. Приповедач говори у име писца Окрија Иржона и његовог конкурента који га уходи, у име аутомобила и инсекта, у име мушкарца и жене чудног имена Меоwтх, која на крају романа рађа новог Окрија Ирона. Ово је тражење путева нове објективности у времену потрошачке досаде - и у таквом кључу могли бисмо интерпретирати и други део наслова: тм - као траде марк, мада има у начину приповедања и оног карактеристичног за Издрика лебдења међу јавом и мед сном - трансценденталног медитирања, још једног тм ...

И док Издрик налази инспирацију у радикалним приповедним експериментима, који носе распадање и множење приче, представници млађе генерације украјинских писаца све чешће окрећу се традиционалним облицима приповедања, уносећи у њих дух своје епохе. Софија Андрухович у књизи приповедака Жене њихових мушкараца опредељује се за нарацију која се на први поглед чини реалистичком. Њене приче имају чврсту, јасну фабулу, ликови су препознатљиви, именовани и - чак - психологизовани. Барем тако изгледају, док се читалац не нађе пред питањем да ли је све заиста тако јасно и прозирно? Необичност ових новела лежи у споју мирне приповедне интонације и неочекиваног обрта који се јавља на самом почетку или вреба из наслова приче. У једној од њих - Црвено са белим цветовима - јунакиња-нараторка изјављује да је убила своју колегиницу Рут и, обучена у њену хаљину, чека развој догађаја. Успут она прича своју причу, из које можемо да конструишемо закључак зашто је она убила Рут, или да посумњамо у њене речи, или чак да претпоставимо да је Рут - она сама. Све је подједнако могуће. Јунакиње Софије Андрухович често имају у себи неку необичну црту која уноси потмули немир у њене повести. Кнегиња из приповетке тог наслова нимало не личи на префињену аристократкињу, њен задах и прљава појава приморавају приповедачицу да баци све, што та жена додирне. И на крају остаје питање: зашто је девојка прихвата као своју судбину, зашто јој мора отварати врата? Епизода о пијаном сапутнику ујки Вањи, који прича нараторки о свом животу, не би изашла из оквира препознатљиве реалистичке сличице да приповетка не носи неочекивани наслов: Ујка Вања пева о мојој љубави . Списатељица се поиграва жанровским клишеима и читалачким очекивањима, а посебно - у последњој приповеци збирке ( Љуба ). Приповедач обраћа нам се тражећи саучешће: Жене су зле - каже он. Његова бивша љубавница Љуба убила се у његовом купатилу - само да га насекира. И јадник је приморан да васцеле ноћи комада њен леш како би се решио доказа злочина који није починио. Не, нећемо сазнати шта се десило - мада можемо гајити сумње. Жене су зле , - тврди јунак,- како је јака њихова језива жеља да неког униште чак по цену свог живота . И додаје - Жао ми је што нисам убио моју Љубу . Читаоци књиге Софије Андрухович, међутим, склони су мишљењу да су жене пре свега загонетне - и не само као јунакиње, већ и као списатељице. То потврђује ова, трећа заредом, књига младе ауторке познатог презимена - која нимало не личи на књиге њеног славног оца, писца Перверзије .

Прошла година била је иначе вишеструко обележена стваралаштвом Јурија Андруховича, чији је роман Дванаест обруча добио лани пет међународних награда. Она је почела представљањем ЦД-а Андрухојид, који је настао у резултату вишегодишње сарадње и пријатељства двојице уметника: украјинског књизевника и пољског џезисте Миколаја Тшаске. Идеја се родила још 2000., у пољском граду Гдањску, кад је Андрухович у пратњи саксофона рецитовао своју песму Козак Јамајка , а овом дуету придружио се пољски писац Анџеј Стасјук. Албум садржи 12 композиција, у чијој су основи песме из најновије Андруховичеве збирке Песме за Мртвог Петла . Ради се о догађају који припада подједнако двема културама и носи одлике сваке од њих, а истовремено налази се у простору универзалности, коју стварају звукови џеза. О догађају који припада двема уметностима - како књижевности, тако и музици. Реч, глас песника солирају, диктирају ритам, али мелодија није само тло или пратња. Она ствара атмосферу, помало нестварну и тајанствену, и песме добијају магични ореол бајања, постају нешто више од речи. Андрухојид је постмодерни средњоевропски коктел звука и смисла, поезије и музике, лековита смеша за оне који проричу крај књижевности, крах Гутенбергове галаксије. Андрухович и Тшаска убедљиво доказују да има излаза, да има живота и на другим планетама - и њихов се Андрухојид, попут неке чудновате летелице, храбро спушта на непознато тле. Има ли оваква синтеза будућности? Изгледа има, судећи по томе да други украјински песници следе пример аутора Перверзије у покушају надвладавања песничког херметизма. Традиционална окупљања писаца и њихових поштовалаца у Лавову на књижевним вечерима Нове књиге старе године све више личе на књижевне концерте, са доминантном песничком нотом. Последњих дана децембра своју поезију читали су Галина Крук и Остап Сливински, Мариана Кијановска и Иван Лучук, Маријана Савка и Виктор Неборак. Песме многих од њих представио је српским читаоцима Књижевни магазин , и том сажетом, али репрезантативном избору додала бих овом приликом нове песме Ј.Андруховича, Г.Крук, О.Сливинског и С.Жадана.

Писац романа Рекреације , Московијада , Дванаест обруча (о Перверзији да се и не говори!) изненадио је своје поштоваоце Песмама за Мртвог Петла, а заправо - повратком поезији. Песник препознатљивог, звонког гласа, који је својим делима 80-их ударио темељ украјинском песничком постмодернизму, на дуго се препустио прози, и многи су сматрали да се неће вратити уметности стиха. Међутим, повратак поете показао се као дупло изненађење: Андрухович се вратио друкчији. Раскошни, лаки поток речи претворио се у пажљиво биране, скупоцене капи; иронија, која је служила као изузетно пикантан зачин упечатљивих у својој лепоти стихова, уступила је место горчини и резигнацији, коју неумитно носи искуство. Све је другачије: и свет, и љубав, и туга, а пре свега - сам лирски јунак, који изговара своју исповест језиком јасних, препознатљивих слика. Песме носе наслове, позајмљене из страних језика, што ствара неопходну емотивну дистанцу. Ово је интимистичка лирика, која не жели да буде отворена, сентиментална или патетична.

Насупрот прозирном стиху Јурија Андруховича, који скоро реалистичким скицама дочарава атмосферу из које се рађају његови стихови, Сергиј Жадан опредељује се за поетику гомилања детаља, осећања, распарчава свет на стотине мањих да би их опет спојио у својој песми. Бирајући перспективу посматрача, песник учествује у призору као камертон туђих емоција. Збркане слике душевног стања које чине контраст реду супермаркета, стварају аутентични доживљај чежње. Причајући о једном фрагменту из живота заљубленог пара, песник проговара о страсној жељи да се воли, и на први поглед безначајни призор отвара врата у немиран свет песникових мисли.

Представник најмлађе генерације песника, Остап Сливински избегава да јасно артикулише своје лирске визије, да их фиксира и стави у рам. Оне се преливају као музичке варијације, смењују се према логици сна, где на тренутак бљесне нека неухватљива мисао, јави се однекуд познато лице да би се све опет претворило у јединствени доживљај који се не да испричати језиком свакодневице.

Мада Галина Крук сматра да "песници немају пол", њена поезија представља пример изразито женског лирског дискурса. Њене су песме женствене у најбољем смислу речи и онда, кад она напушта круг уобичајених тема и покушава да проговори из надтелесне перспективе. Песникиња преде нит лирске исповести од својих осећања, пре чулно доживљавајући свет, него размишљајући о њему. Искреност која се граничи са болом разоткривања себе, аутентичност песничке слике, метафоричност поезије Галине Крук чине онај сегмент, без којег би слика савременог украјинског пешниства изгледала непотпуно.

А сад вас препуштам песмама. Да се уверите како украјинска поезија има тако различите, а препознатљиве гласове. Да је она слична српској, али и другачија. Да је довољно универзална да буде схваћена на једном дубинском нивоу и довољно посебна да пробуди жељу да је упознате.