Володимир Јешкиљев

Парадокс Хомског

прича из књиге “Византијска фотографија” [Візантійська фотографія], Лавов, 2002.
превод са украјинског језика – Дејан Ајдачић

Обиље предрасуда и заморна поучност стила Окера Зарђалона, до сада јединог биографа Миколе Хомског, навели су ме да се одмах латим биографија и принесем текстуалну жртву окамењеном олтару с тогом Светонија и сандалама Плутарха у светињи светиња.

Почињући причу, приморан сам да признам да су у књизи “Терен омогућавања: Живот и идеје Миколе Хомског”, коју је у мукама склепао горепоменути госпон Зарђалон неспорне три истине: Микола Хомски доиста се родио у граду С. 12. јула 1960. године, доиста је био “човек отворених прозора” како успело запажа биограф на 112-ој страници свог дела, доиста је био убијен прохладне, облачне ноћи 8. октобра 1987. године. Сви остали догађаји и чињенице у тексту Зарђалона тичу се ствари које су могле постојати у стварности, али се из мени непознатих разлога нису десиле; те ствари ја такође приписујем савести, објективности и информисаности аутора “Терена омогућавања”.

1

Људска лица су као дрвене капије у мраку. Тај мрак не дозвољава да се осмотре размере и украси грађевине, јер су њихова дворишта затворена комбинацијама очију, носа и усана. Ја гледам на фотографију седамнаестогодишњег Миколе: неки физиономиста могао би да види иза јувенилног рељефа клемпавог лица творца “Онагра” и “Григоријаде” човека који ће у двадесет другој формулисати Парадокс, пред којим ће стадо едипа занемети у ужасном предосећању Сфинге?...

Прво, он је из могућег прешао у постојеће, на северну периферију града С., чије је грађане развејао последњи рат стазама и границама источноевропске екумене; град С. населили су становници околних села – градско порекло Хомског је веома условно.

Уистину, он је из детињства укорачио на другу стазу с плебејским гешталтом, приморавајући околину да га не ословљава Миколом, већ Миколајем. Окер Зарђалон то сматра “белегом-предосећањем изабраности”. Када би он властитим очима видео песком обливену осунчаност града С. украшену мокром белином и побледелим црвеним сомотским заставама, сигурно би за објашњење појава вулгарног света нашао речи једноставне, отворене. Сједињавање црвеног и белог понекад надахњује на скраћивање путева...

Као пубертетлија Миколај је избегавао весела друштва и девојке – полубогови самоће чувају егоизам бића, тешких од парадокса. Ако су симболисти у праву, и ако је сваки појединац оптерећен сопственим гробљем умрлих култура, вредносни простор Хомског био је посејан каменим стубовима сиријских пустињака у име Христа. Одсуство другара, неподношљива брбљивост равнодушне фамилије њему су дозволили да замрзи језик као начин комуникације. Он се трудио да живи ћутећи – све речи које су људи створили изазивали су у њему одвратност. Својом насртљивошћу, излизаношћу, лакоћом употребе. До краја живота, он није могао да се помири с тим да Неисцрпне Ствари Бића људи каче за своју свест смешним комбинацијама од три, четири или пет слова.

У разговору он је дуго тражио речи тачне и неизлизане, када их није налазио – заћутао би. Неки су сматрали да је Хомски изгубљен и да споро мисли; старија сестра га је иза леђа називала: “Наш идиот Миколка”; месец дана до краја школе будућег парадоксалисту су примили на посматрање у неуропсихолошки диспанзер; што га је на крају крајева спасло служења Армије.

Окружен речима као непријатељском војском, Хомски је одлучио да набави сопствену гвардију – да састави нови језик, чији називи и тропи не би били сличним наказним чудовиштима општеприхваћених језика. Пројекат је рађен две године. Спољашње биографске догађаје током те две године (1978, 1979) вреди само набројати: упис на Електротехникум, пресељење породице Хомског у нов, четворособни стан, појава прве љубавнице – 35-годишње разведене наставнице Галине Т. У фебруару 1980. Миколај саставља први речник новог језика и формулише 16 његових правила. Аутор “Терена омогућавања” посветио је том догађају три пасуса, дајући лирским успоменама Галине Т. скоро шест страница (26-32). За разлику од господина Окера, ја сматрам први интелектуални пројекат Хомског интересантнијим за анализу његове младићке сексуалности.

И тако,

2

језик Хомског ја бих назвао “одузимајућим” или АПОФАТИЧНИМ. Главни принцип тог језика: за одређивање или о-значавање нечега треба довести – у оквирима самог језика – постојање “нечега” у сумњу. У језику Хомског то се постиже на неколико начина. Кључна реч језика – СУО “не биће”; одговарајући доминантни обликотворни елемент – СУ има три значења: “не”, “ништа”, “насупрот”. У том језику преовладава тип језичких тропа као КАТАХРЕЗА – језичка грешка уздигнута до норме употребе. У нашем, обичном језику такође постоје катахрезе, нпр. “црвено црнило”.

Појам “живот” у језику Хомског предаје се речју ФАРСУА – “постојеће ништа”; одговарајућа реч СУФАРСУАТИ (биће) по садржају се тумачи као “неизмењивост тога, што се трансформише у непостојећем постојању”.

Садржајна одређеност реченица БРИШЕ СЕ помоћу посебних речи, које је Хомски назвао “емерџенти непроменљивости” [1]. Филолози се и до сада споре око функције ових чудних обликотворних знакова. Тако познати лингвиста А.С. Мамурлски сматра емерџенте непроменљивости “црним рупама садржаја” у изразима у језику Хомског. Неки допуштају да емерџенти нпр. стварају у текстовима записаним овим језиком паралелне просторе тумачења, чија количина не може да буде одређена.

Ево неколико речи из Речника Хомског:

СУТИС – “биће” или “пропаст”
СУЛУЛ – “земља” или “заустављање”
ИСУ – “радост” или “туга”
СУИ – “срећа” или “отуђење”
Р'ОЈСУ – “супротни пол”
ТИ – емерџент непроменљивости I-ог типа
СТЏАЛ – емерџент непроменљивости II-ог типа
УСУРУЛОН – “свето чудовиште”
ПСУ'ЈОТ – “двоваријантност даљег мита”.

Међу 16 правила овог језика, који пре подсећају на ТАБУЕ, но на правила, јесте забрана коришћења речи “Бог” или било који од његових синонима. Једину реч коју је Хомски позајмио из СТАРИХ језика је – НИРВАНА. У Његовом језичком пројекту она означава исто оно што и у санскриту.

Синтаксичке конструкције у језику Хомског потчињавају се “правилу стихијности”. Оно забрањује придржавање одређеног реда речи у реченицама при састављању и тумачењу текстова. Тако је реченицу СУГИ Р'ЈОСУТ ПСУ СУО могуће превести на два канонска начина и бескрајно много слободних апокрифних. Први канонски превод означава: “Они су заволели једно другог”, други – “Оно је убило некога усред / ван себе / њега”. По мом мишљењу, оба канонска превода у дубини садржајног простора су исти.

Још једно правило-табу забрањује употребу бројева, као знакова неједнородности Бића. У језику Хомског постоји само један број – ХЈО, који означава све могуће бројеве.

Та особеност језичког пројекта великог парадоксалисте, на мој поглед оспорава претпоставке господина Окера о присутности “кабалистичког синдрома” код Хомског. Наш бајни биограф поставља Хомском овакву дијагнозу, ослањајући се на цитат из монографије Михаела Лајтмана “Кабала”: “Појам противречности у нас имају у духовном свету један корен” (стр. 51 новосибирског издања 1993. г. на руском језику). Али, познато је да начин мишљења кабалисте подразумева Број, као суштину форме света. “Бекство од Бројева”, које А.С. Мамурлски назива једним од пет парадокса Хомског пре је карактеристична за нирванично мишљење аријских светаца. С друге стране, у речнику реч ЗИТУО аутор је протумачио као “множественост” Мајкла Дамета: “Филозофија језика је, понајвише, сама филозофија”.

За разлику од Хинтона [2] и Далграна [3], Миколај није имао амбициозних планова да предложи свој језик људима као универзални начин комуникације. Самотњак, он га је стварао за своју унутрашњу планету, где је био суверен и једини становник. Али човек не може предвидети све лавиринте, који су рођени његовим продором у постојеће. Мени су већ познати поштоваоци Хомског, који пишу своја дела ЊЕГОВИМ ЈЕЗИКОМ. Жан Пол Сартр уздигао се до пророчанства пишући: “Човек је оно биће кроз које Ништа долази у свет”. (J. P. Sartre, “L’Etre e Le Neunt, p. 52).

13. априла 1980. г. Хомски је написао своју прву песму. Она је била посвећена Галини Т. Ево њеног пуног текста

ФАРХ'ОСУ ОСУ НХИСУОТ
ИСУЏО СТЏАЛСУ АЉО-УСУ
СУО ИМ СУ
ИСУЏО ИМ СУРОЈОТ.

Несумњиво је да је садржај наведене песме љубав. У другом и четвртом стиху налазимо реч ИСУЏО, који Речник Хомског тумачи: “Вољена / омрзнута привлачности / одвратности”. Поред тога, други стих садржи реч СТЏАЛСУ, који садржи доминантни конструктивни елемент – емерџент непроменљивости другог типа СТЏАЛ, што претвара цео други стих у знаковни израз великог степена неодређености. Код мене, посебно он изазива предосећање зимских сутона у жарко јулско подне.

Окер Зарђалон се присећа знамените песме Хомског као неразумљивог текста, сачуван у архиви Галине Т. Он такође тврди да се њен последњи састанак с Хомским одиграо у марту 1981. године. Ја ћу додати да је у јуну те године Миколај добио диплому средњег образовања и почео да сакупља старе часовнике. Он ступа у предсумрачни еон свог не дугог живота: током 1981-1985 године парадоксалист пише главна дела – “Онагра” и “Григоријаду”. У “Онагру” он формулише славни Парадокс.

И тако,

3

Знаци “Онагра” почели су да се слажу у текст ујесен 1981. године. Хомски је на њима са прекидима радио девет месеци. Склон табелама и класификацијама аутор “Терена омогућавања” одређује жанр “Онагра” као историјско-филозофско приповедање. Текст обухвата педесет шест страница машинописа. Рукопис није сачуван.

Радња приповести се дешава 217. године пре наше ере у време славне битке код сиријског градића Рафије између армија египатског цара Птоломеја Четвртог Филопатора и селеукидског монарха Антиоха Трећег Великог. Оба јунака приповести – камено-металну торзиону машину типа “онагр” (монанкон) и грчког најамника Никандра – аутор смешта у редове Египатске армије. На крају приповести обоје страдају. Пре погибије јунака одиграва се мистично – у равни смисла гностичких симбола – њихово сливање у једно неспознато цело. Постоје неспорни докази да је Хомски на почетку покушао да напише “Онагра” СВОЈИМ ЈЕЗИКОМ, али упркос Сизифовим напорима, није успео да прође кроз пету реченицу. Друг Хомског, Славомир Баљута тврди да обим “Онагра” апофатичним језиком не би био већи од десет до дванаест реченица. Није нам суђено да сазнамо степен истинитости те тврдње.

Било како било, али истинита је чињеница да је Хомски стварајући “Онагра” први пут у животу започео окупацију НЕПРИЈАТЕЉСКОГ простора нама обичног језика. Окупација је била успешна.

Обузет текстуалним виром, госпон Зарђалон у својој књизи нема снаге да се одупре наслађивању. На деветој страни свога опуса, он цитира Хомског, наводећи блистави одломак из “Онагра”, у коме Миколај описује у бици судар афричких бојних слонова Птоломеја са индијским слоновима Антиоха. Извор епизоде је Полибије, који је детаљно описао Рафијску битку. Ја ћу такође цитирати Хомског:

“Две врсте, сто миленијума пре катастрофе Гондвани, раздвојених грана огољених мамонтоида Југа, среле су се код Рафије, издигнутних сурли са гађењем које се не да изразити, осетиле непознато у познатом, неслично у сличном; зарикале. Од тог рика уздрмала су се дрвена скровишта на леђима грозних дугоносаца, и код посада се родило осећање ломивости узнемиреног царевима Космоса. Слонови су решили да се бију; њихова жеља досегла је слоновске кости у недрима обеју половина располућене Гондвани, и преци бојних слонова Рафијског бојишта, они који су видели невино младо Сунце палеолита, зајечали су у зверском одморишту оплакујући побеснелост пра-праунука својих.”

Једна од епизода “Онагра” посебно је привукла пажњу господина Окера. Већ сам указивао на његову склоност ка сексуалној археологији – у томе аутор “Терена омогућавања” достиже врхунце херменеутичке истанчаности. Из неколико редака “Онагра” он развија психоаналитичко истраживање које заузима (45!) страница књиге – скоро шестину њеног обима.

Најамник Никандр један од двоје главних јунака приповести, сећа се у току битке своје љубави ка дечаку Федону. Хомски поједностављује сећање на смрт предодређеног и спајање са војником, са “Онагром”.

“Он се сетио како је падала месечева светлост на лице дечака, покривено влажном страшћу ноћног ваздуха Витиније...”

Узбуђен метафорама, господин Окер обавештава своје читаоце да је Витинија била отаџбина Антиноја, љубавника императора Елије Адријана. Ми нећемо полемисати са госпон Зарђалоном о његовим подсећањима на “негативну форму љубави” у “филозофији тела” Хомског. У архиви Славомира Баљуте и сада се чувају песме Хомског, датиране у време настанка “Онагра”, посвећене његовој вереници Оксани П. То што нам је познато о љубави Миколаја и Оксане довољно је да поништи вредност поменутих четрдесет пет страница “Терена омогућавања”.

Усредсређујући пажњу на еротске интенције “Онагра”, господин Окер скоро заборавља да је ово дело ушло у одабрани корпус светске филозофске литературе захваљујући Парадоксу Хомског који је аутор скромно сакрио у претпослењем пасусу приповести.

И тако,

4

се приближавамо до квинтесенције земаљског дела Хомског, до његовог Парадокса. Аутор “Терена омогућавања” на 156 страници књиге упознаје читаоца са тим интелектуалним ремек-делом, претварајући га у слабо разумљиву епистемолошку формулу:

“Парадокс Хомског, – пише он, – састоји се у томе да је реалност способна да се претвори у успомене само онда када носилац успомене пребива у тој реалности не као постојећој, већ као могућој, или надпостојећој”.

Ја сматрам то објашњење примитивизацијом Парадокса, његовим свођењем на раван академског цепидлачења, али морам признати, да је тешко на уобичајеном ПОЗИТИВНОМ језику пренети садржај Парадокса боље но што је то учинио Окер Зарђалон.

У рукопису “Онагра” Хомски постулира свој Парадокс апофатичним језиком: СУТИСТИ К’ЈСУ ТИЗНУСУ СУТИС СУО. Ја могу да предложим два МОГУЋА превода те реченице. Свестан сам да ће у будућности нове генерације истраживача феномена Хомског направити савршеније преводе – учинио сам то што сам могао, а нека талентованији оду даље.

Први превод: “Биће напола одраженога без огледала у – Бићу два против супротног времена”. Други: “Именилац / бројилац биће не приморава поделу у прошлом / будућем раздеоне црте”.

Од настанка Парадокса (јесен 1981 – лето 1982. године) у животу Хомског су се десиле промене. Његова старија сестра срећно се удала – после вишеструке замене животног простора Миколај је добио засебан једнособан стан. Он је пренео у ново станиште кревет, сто, колекцију сатова и оптеретио своје постојање новим хобијем – прављењем макета мостова од дрвета и жице. До краја живота он је начинио деветнаест таквих играчака у размери 1 према 500. У 1984. он раскида са Оксаном П. и записује текст пророштва у коме су први истраживачи наслеђа парадоксалисте пришили условни назив “Григоријада”.

И тако,

5.

“Григоријада”, – чудно дело без ауторског наслова; њему чак ни чувени класификатор Окер Зарђалон није успео да пронађе жанровску преграду. Апофатичност Хомског достиже у “Григоријади” високу артистичност: дах Бездана Јакоба Бемеа, дубине најнижих регистара оргуља, чуђење чобана Амоса – све је у том тексту. Он створен човеком који пише традиционалним језиком, али мисли већ искључиво тим неуловљивим одразом Бића, кроз који просијава привид непроменљиве негативности – СУ. У “Григоријади” се осећа пуноћа земаљских путева Хомског, која га уздиже вишом наградом за савршенство; даље је – НИРВАНА.

Последње дело парадоксалисте открива ауторску објаву о његовом овладавању границом између откривеног и тајног света, те налажењу симфоније знаковних суштина, које откривају КАПИЈУ САКРИВЕНОГ од даље постојећег. “Ја се загњурих у врхове над космосом наднесене провалије”, – тако почиње “Григоријаду” Миколај Хомски. Даље, он реже раван текста резовима хаотичних реченица. Међу њима: “Ритуал је имитација испуњења времена, када је до Јединог враћају све речи, које је Он испустио ради поучавања цикличности... Човек – тужни знаковни мајмун... Стварање ради бесмртности – то је бекство од гомиле, која умире зачуђено...”

На концу, на четвртој страници машинописа, Хомски извлачи из текстуалног џепа свој КЉУЧ од Капије Будућности. Он обавештава своје читаоце да је нашао бројчани ритам Сакривеног у списку Римским понтифика. Из њиховог званичног пописа, Хомски је излучио године владања свих Папа са именом Григорије. Њему је он додао и двоје БУДУЋИХ Римских понтифика двадесет првог века:

Григорије Први Велики 590-604
Григорије Други 715-731
Григорије Трећи 731-741
Григорије Четврти 827-844
Григорије Пети 996-999
Антипапа Григорије 1012
Григорије Шести 1045-1046
Григорије Седми 1073-1085
Антипапа Григорије (Осми) 1118-1121
Григорије Осми 1187
Григорије Девети 1227-1241
Григорије Десети 1271-1276
Григорије Једанаести 1370-1378
Григорије Дванаести 1406-1415
Григорије Тринаести 1572-1585
Григорије Четрнаести 1590
Григорије Петнаести 1621-1623
Григорије Шеснаести 1831-1846
Григорије Седамнаести 2016-2028
Григорије Осамнаести 2059-2081

У том попису, тврдио је Хомски, постоји нумеричка закономерност датума и временских размака међу њима, која се поклапа са ванвременим кодом реда У Космосу. У незавршености пророштва има нечега од морске катастрофе старогрчких филозофа Хипаса и Архита који су погинули “осветливши тајно, које мора вечно остати у мраку”.

Славомир Баљута замера списку понтифика постојање речи “антипапа”, чији се садржај приближава до парадоксалних катахреза апофатичног језика. Могуће да ће та примедба постати први корак за разумевање мистичних дубина “Григоријаде”, које још чекају своје истраживаче, тумаче и медитанте,

И тако,

6.

Земаљско трајање Хомског, исцрпљено поштовањем Тајног, забија у стуб последњи датум 8. октобар 1987. године. Три месеца пре погибије, Миколај је изградио величанствену макету Гибралтарског моста. Међу оцењивачима које је филозоф позвао на гледање играчке, била је четрнаестогодишња сусетка Хомског Олга В.

После неколико дана Олга је поново посетила стан парадоксалисте. Управо тада, сматра Окер Зарђалон, њега је обузела погубна страст.

Неуморни копач гробља љубави господин Окер је записао успомене Олге В. Лепа дозрела девојка није се дуго опирала наваљивању Миколаја – већ у време трећег разгледања колекције часовника, она је дозволила Хомском да је учини женом. Љубавници су се показали као велики фантазери – аутор “Терена омогућавања” детаљно, вредно дубљег уживљавања, описује та потпуна сједињавања, у којима су филозоф и девојче достизали оргазам. Засевши омиљеног коњића, наш чудесни биограф отежава двадесет страница свог опуса масним зарђализмима.

Крајем септембра 1987. Олга је објавила да је трудна. Абортус није успео: с јаким крварењем, скоро без свести, девојка је доспела у реанимационо одељење градске болнице. Судбинске силе Бића, као да су се подсмевале над пророштвима Хомског, претворивши тајно у јавно на тако вулгаран начин.

У ноћ 8. октобра Олгин отац и његов брат – обоје војна лица – провалили су у стан филозофа. Хомски се бранио и једном од нападача сломио руку. Тада је други наоштреном гвозденом штанглом, којом је пре тога сломио врата стана, скроз пробуразио Миколаја. Како тврди Окер Зарђалон, смрт је моментално наступила. Легенда додаје да је у последњем трену живота Хомски благословио убицу изразом апофатичног језика. Знајући његове особености, није тешко допустити да је тај тајновити израз у преводу на опште коришћени ПОЗИТИВ истовремено означавао и благослов и клетву.

*

Тек две године после смрти Хомског су његови рукописи били приређени и објављени у напола самиздат часопису “Дан недеље”. Предговор првом објављивању написао је Славомир Баљута. 1991. године, у месту С. никло је Филозофско друштво “Миколај Хомски”, чији издавачки одељак није дуго приређивао збирку дела погинулог парадоксалисте. После годину дана, појавили су се први преводи “Онагра” на енглеском језику. Главни недостатак првог издања дела Хомског је не постојање Речника апофатичног језика. Из мени непознатих разлога, уредници на челу са Славомиром Баљутом су игнорисали већину песама из стихованог опуса филозофа. По рачуну другова Хомског, он је написао више од двеста поетских дела. Књига Зарђалона открила је нову епоху у проучавању заоставштине парадоксалисте – епоху спекулативног берзијанства. Надајмо се да ће она бити краткотрајна.

Мој текст не претендује на исцрпност. Једино што могу приписати себи у заслугу: “Парадокс Хомског” ће ући на терен омогућавања тим наивним типом текста, који узима учешће у игри са читаоцем свом својом укупношћу, осим наслова...

***

1 емерџент – елемент нове силине која предодређује нови изненадни ниво системности ознака

2 Хинтон Чарлс Ховард (1891-1873) у књизи “Нова ера мишљења” набацио је идеју универзалног језика.

3 Далграно Џорџ (1626-1687) је предложио пројекат универзалног речника у делу “Уметност знакова” (1661), које је постало једно од фундаменталних дела херменеутике.