Dejan Ajdačić

Apelativni žanrovi usmene lirike

Formalne i sadrћinske podele lirike oslanjaju se na tekst pesama, dok se kontekstualne, vremenske, geografske, izvedbene podele zasnivaju na njihovim vantekstualnim elementima. Ne dovodeжi u pitanje svr sishodnost navedenih i nenavedenih podela valja ispitati moguжnosti novih ili zanemarenih klasifikacija.

Srodnost koju pokazuju iskazi u knjiћevnom ili neknjiћevnom, proznom ili poetskom jeziku omoguжavaju da se uspostavi jedna opљta podela iskaza. Tako, dok lingvistiиko funkcionalni pristup podrazumeva prouиavanje iskaza u njihovim jeziиkim i vanjeziиkim kontekstima, psiholoљki - analizu njihovog emotivnog i saznajnog sadrћaja, knjiћevno teorijski pristup ukljuиuje u prouиavanja osobenih transformacija jezika i sadrћaja u knjiћevnosti. Polazeжi od Bilerove podele iskaza (ispovedni, apelativni, prikazivaиki), Markjeviи je liriku podelio na autoprezentacijsku, liriku poziva, liriku predstavljanja (Markjeviи 1974: 139-140). Razlike izmeрu usmene i pisane lirike mogu se pokazati u sastavu i fiksiranosti sistema neprikazivaиkih (apelativnih i autoprezentacijskih) ћanrova, ali njihove osnove su iste, jer pripadaju mnogo љirem sistemu no љto je sama knjiћevnost - jeziku. Kako usmena lirika i u zapisima delimiиno zadrћava preрaљnju vezanost vanjeziиkog konteksta i sadrћaja to se prouиavanjem neprikazivaиkih iskaza i ћanrova u usmenoj poeziji delimiиno prevladava i jaz izmeрu sadrћinskih i kontekstualnih podela.

Razlika autoprezentacijskih i apelativnih iskaza sastoji se u usmerenosti, odnosno neusmerenosti prema drugom. Ipak, svaki iskaz, veж samim tim љto je izgovoren ili napisan, usmeren je prema drugom, pa иak i kada nije izgovoren, on je upuжen drugom u sebi i predstavlja iskaz o drugom u sebi. Razliиit tip odnosa subjekta i objekta, imenovanja i angaћovanja drugog иine autoprezentacijske i apelativne iskaze i ћanrove razliиitim, ali autoprezentacijska lirika kao poezija ima nesporno apelativnu funkciju, te se autoprezentacijski ћanrovi mogu smatrati jednim od apelativnih podћanrova.

Pri prouиavanju apelativnih iskaza u srediљtu paћnje nuћno se nalaze osnovni fenomeni emotivnog ћivota i naиin njihovog jeziиkog uobliиenja. Psiholoљko-egzistencijalnu osnovu apelativnih iskaza иini rascepljenostproistekla iz dvostrukosti иovekovog postojanja, smeљtenog izmeрu ispunjenosti i liљenosti. Iskazom o potrebi priziva se ono љto se izgubilo, ili ono љto se joљ nije imalo. Na modelovanje potrebe i iskaza o njoj utiиu egzistencijalni poloћaj иoveka i individualni odgovor na socijalne modele vrednosti, pri иemu se uspostavljaju brojni prepleti izmeрu ћeljenog i neћeljenog, dozvoljenog i zabranjenog, proљlosti i buduжnosti, moguжeg i nemoguжeg, nade i oиaja, obilja i liљenosti. Emotivna osnova doћivljaja sveta proizilazi iz nepotpunosti kao suљtine иovekovog postojanja - иovek je vezan za objekte koje moћe da izgubi, s jedne strane, dok s druge, ћeli da se veћe za joљ neposedovane objekte. Prikrivena ili otkrivena pretnja bola i ћudnja za ostvarenoљжu i obiljem smenjuju se u oseжanju liљenosti i ћeрi za joљ nepostojeжim. Iako neminovnost i relativizujuжa uslovnost prihvatanja sveta donekle otupljuje zaboravom ili navikom individualni doћivljaj sopstvene egzistencijalne situacije, antropoloљka konstanta iskaznih ћanrova upravo iz nje proizilazi. Od drugog (demon, sveљtenik, nevesta, sudbina i dr.) se oиekuje da zadovolji potrebu, usliљi zahtev, da sauиestvuje u sreжi ili nesreжi, doprinese ispunjenosti ili ublaћi ili uveжa pustoљ. Reиima fiksirana potreba polazi od subjekta da bi u drugom, u koga projektuje i sopstveno viрenje njegovih stavova, moguжnosti i oиekivanja naљla odziva i vratila se subjektu kao oиekivanje odgovora na iskazanu potrebu. U apelativnim iskazima stavovi i ћelje su uslovljeni moguжnoљжu ostvarenja potrebe u rasponu od neostvarivosti i uslovljene ostvarivosti do ostvarenosti. Apelativni iskazi mogu da sadrћe ambivalentnost koja proizilazi iz polusvesnih i nesvesnih, neodreрenih, prikrivenih i neizreиenih sadrћaja. Iskaz o emotivnom stavu ili potrebi proizilazi iz individualno prelomljenih oseжanja kroz svesno i nesvesno usvojene kulturne i subkulturne modele vrednosti u reaktivnoj situaciji. Jedno emotivno stanje moћe biti izazvano razliиitim situacijama, ista situacija stvara razliиite iskaze, zavisno od individualno-psiholoљkog odreрenja liиnosti - odlika karaktera i ciljnosti reagovanja u odreрenoj situaciji. U sluиaju kada je iskaz usmeren ostvarivanju odreрenog uslovljeno ostvarivog cilja, u samo reagovanje ukljuиuje se jedna manje ili viљe svesna proraиunatost. Prisustvo voljnog elementa odnosi se na tip i jaиinu reagovanja, odnosno na tip emotivnog stava koji se zauzima (dodvoravanje, ukazivanje, dokazivanje, ubeрivanje, izazivanje, izrugivanje itd.). Segmenti psiholoљke strukture se u situaciji apelativnog reagovanja-komuniciranja dinamizuju u socijalnom kontekstu i u njemu prelamaju kroz ciljeve obraжanja. Pohvala kao naizgled nekonfliktni ћanr sadrћi jednu latentnu konfliktnost - hoжe li biti previљe blaga, hoжe li hvala biti preterana, srazmerna ili pritvorna. Emotivni stav/potreba kao jedna od osnova apelativnih iskaza oblikuje se u odnosu doћivljaja i namera, realiteta i potencijaliteta ћeljenog.

Iskazi izraћavaju, pokazuju, obrazlaћu, dokazuju stav lirskog subjekta ili pozivaju drugog na ispoljavanje ili delanje. Bahtin deli govorne ћanrove na jednostavne i sloћene (Bahtin 1986). Sloћeni sadrћe preraрene, proљirene i kombinovane jednostavne (primarne) ћanrove. Tako se pohvalni iskaz u odnosu na pohvalnu pesmu razlikuje metriиko-melodijskim odlikama, naиinu kompozicijskog i figurativnog organizovanja reиi, ali oni saopљtavaju na sliиan naиin, u sliиnim kontekstima sliиan ili isti sadrћaj. Apelativni lirski ћanrovi se razvijaju iz jednostavnih govornih ћanrova, ali je veza i dvosmerna, jer se poetski fragmenti mogu vratiti govornom jeziku (npr. u pohvalnim govorima).

Jakobsonova je proљirio Bilerovo razmatranje razlikujuжi љest funkcija iskaza: emotivnu, konativnu, referencijalnu, poetiиku, fatiиku i metajeziиku. Iz ugla Jakobsonovih prouиavanja, Levinton razmatra funkcije koje su usredsreрene na poљiljaoca (emotivna ili ekspresivna) i primaoca (konativna funkcija), i zapaћa njihovu povezanost, ali njegove teze pojednostavljeno prikazuju odnos ћanra i funkcija. Na adresanta ukazuje sam ћanr teksta.. Na adresata, po pravilu, ne ukazuje ћanr, veж motivi teksta..no i ћanrovska pripadnost moћe ispuniti konativnu funkciju (Levinton 1974: 163). Zgusnutim tezama Levintona moћe se uputiti nekoliko primedbi. On navodi kao primere ћanrova pohvale, blagoslove, pokude i tuћbalice, ali implicitno podrazumevanje teorijskog okvira ћanrovskog sistema kome oni pripadaju nije obrazloћeno. Jasno razgraniиavanje emotivne i konativne funkcije nije korisno sprovesti u velikom broju pesama, jer se one prepliжu i smenjuju. Kako poљiljalac poruke, lirski subjekt иesto i nije izvoрaи koji govori o sebi, to je i odnos poљiljaoca i primaoca, emotivne i konativne funkcije dodatno komplikovan. Iskazi lirskog subjekta ne moraju direktno, veж preko posrednika, povezivati poљiljaoca i primaoca, tako da posrednici kao adresati mogu da ukazuju na ћanr. Ako je reи o motivima, oni doista katkad ukazuju na onog ko poruku prima, ali mogu ukazivati i na onog ko poruku љalje. Uza sve uvaћavanje Levintonove namere u pristupu ћanru i funkcijama, njihov odnos se ne moћe podvesti pod tako jednostavne mehanizme, иega je na kraju krajeva i on sam svestan napisavљi no i ћanrovska pripadnost moћe ispuniti konativnu funkciju.

Kontekst, sadrћaj, i iskaz usmenog oblikovanja korespondentno se saћimaju u prepoznatljive tipove pesama koji odgovaraju apelativno-ћanrovskom sagledavanju usmene lirike. Iako u narodnoj tradiciji i nauci pojedini nazivi pesama mogu da se uklope u sistem apelativnih ћanrova, u knjiћevnoj istoriji taj sistem je poиela da otkriva Natalija Kolpakova, 1962. godine u knjizi Ruskaja narodnaja bytovaja pesnja. Izmeрu izdvojenih zakletvenih, plesnih, pohvalnih, i lirskih pesama, zakletvene i pohvalne иine dva izrazita apelativna ћanra. Vladimir Prop sa razlogom ukazuje na иinjenicu da lirske pesme predstavljaju preљiroku grupu, a da igrovye pesni mogu pripadati klasifikaciji narodne lirike samo po naиinu izvoрenja (pesme uz pratnju instrumenata ili bez nje, pesme koje se pevaju - jednoglasno, viљeglasno; horski, horski uz dijalog grupa), ili govorenjem. V.J.Prop je kritiиki ukazao na beskorisnost pojma bytovaja iz naslova knjige, pa ga je Kruglov zamenio nazivom obredne pesme. (Prop 1976: 64-65). Kolpakova je, uvodeжi nova naиela svrstavanja narodne lirike pomeљala nekoliko kriterijuma razvrstavanja, ali njen rad je i pored tih nedoslednosti i nedoreиenosti bio podsticajan kao izazov za korigovanje i usavrљavanje njene podele u prouиavanjima ћanrovskog ustrojstva narodne lirike. Jurij Kruglov je u knjizi o svadbenim pesmama (1971) uveo i pokudne pesme, a u knjizi o obrednoj lirici (1982) i ritualne pesme koje ne mogu biti ukljuиene u ovu podeli. Ni on nije odustao od lirskih pesama koje ne mogu pripadati obrednoj lirici. Ћanrovski okvir koji su Kolpakova i Kruglov postavili (zakletvene, pohvalne i pokudne) moћe se proљiriti oproљtajnim, kletvenim, pokajniиkim pesmama, tuћbalicama. Izdvajajuжi lirske pesme, oni su prenebregavali postojanje apelativnih ћanrova i u okviru lirskih pesama: pohvala lepote devojke, kletva neprijateljima ljubavi, oproљtajna pesma, pokuda nevernog иlana porodice ili ljubavnika. Kao i kod drugih ћanrovskih podela, preplitanja vrsta apelativne lirike i u ovom pristupu ponekad stvara nedoumice oko dominantnih osobina u pojedinaиnim pesama.

Struktura pesama obuhvata uvodni deo u kome se imenuje primalac poruke, centralni deo koji saopљtava emotivni stav ili potrebu i zakljuиni deo sa poentom. Invokaciju u uvodnom delu, иesto i formulativno oblikovanu u prvi stih, иine uzviиna reиca koja nosi afektivni ton, liиno ili titularno ime, ime biljke, ћivotinje ili mitoloљkog biжa, atributi uz ime, katkada hipokoristici koji odraћavaju pozitivan odnos govornika prema primaocu poruke, peћorativno nazivanje ili atributi u sluиaju obraжanja sa negativnim emotivnim stavom. Poruka je delimiиno sadrћana veж u naиinu obraжanja, intonaciji: Poigraj se lepi Pavle poigraj; Molimo se viљnjem Bogu; Skoиi kolo, иime se veж u uvodnom delu nagoveљtava radnja ili oиekivanje usmereno drugom, izraћava stav, potreba ili zahtev. U centralnom delu pesme obrazlaћe se upuжeni poziv. Kompoziciona struktura pesme izgraрuje se kroz ponavljanje ili umnoћavanje apelativnih iskaza i njihovo figurativno razvijanje, najиeљжe kroz metaforiиki paralelizam, antitetiиko obrtanje, metonimiju. U zavrљnom delu potvrрuje se ili istiиe poenta.

Nasuprot apelativnim vrstama, postoje i antivrste koje se zasnivaju na preobrtanju uzornih iskaza ili zameni primerenih adresata neprimerenim (laћna kletva - blagoslov). I u sadrћaju i u kontekstu, antivrste su иesto vezane za elemente zabavnog - te se ozbiljni ћanrovi pretvaraju u neozbiljne i izvrжu u љaljive i podrugljive - laћna, preobrnuta pohvala predstavlja rugalicu u kojoj je jedan "visoki" ћanr pretvoren u niski, u kojoj se namesto pohvale vrlinama - hvale mane.

U apelativno ћanrovskom posmatranju tekstova koji se izvode u obredima i obiиajima, pokazuju se proћimanja i veze govornih i poetskih ћanrova, a postaje oиigledna i srodnost vrsta obiиajnih pesama vezanih za razliиite prilike (npr. svadbene i koledarske pohvalne pesme), kao i srodnost odgovarajuжih vrsta neobiиajnog folklora. U uporednom prouиavanju svadbenih pesama sa poetskim nesvadbenim i govornim svadbenim vrstama, moguжe je uoиiti njihova tematska proћimanja, motivske kontaminacije, kao i specifiиnosti u naиinu pojavljivanja retoriиkih i figurativnih oblika. U ћanrovskom prouиavanju usmene apelativne lirike kontekst izvoрenja pesme je vaћan element modelovanja poetskih iskaza u preplitanju jezika teksta, gesta i stvari (Levinton 1974: 163). Pesme pojedinaиnih ћanrova (oproљtajne, pokudne, kletvene, zakletvene, pohvalne, pokajniиke, tuћbalice) se izvode u nizu prilika, te oblikovanje iskaza zavisi od tradicije i odnosa prema tradiciji i konkretnog stvaralaиko receptivnog konteksta. Apelativna lirika u usmenoj kulturi ponajviљe se razlikuje od pisane u naиinu fiksiranja-prenoљenja teksta i u naиinu formiranja znaиenja u kontekstu, te se u prouиavanju poetike apelativnih ћanrova nameжu srodnosti i razlike koje proizilaze iz duhovnih osobenosti kulture i funkcije apelativnih sadrћaja u njima primerenim knjiћevnim oblicima.

Literatura

  • Bahtin 1986 - Mihail Bahtin: Problema reиevyh ћanrov, Moskva, 1986.
  • Kolpakova 1962 - Natalija Kolpakova: Ruskaja narodnaja bytovaja pesnja, Moskva, 1962.
  • Kruglov 1971 - Jurij Georgieviи Kruglov: Russkie svadebnie pesni, Moskva, 1971.
  • Kruglov 1982 - Jurij Georgieviи Kruglov: Russkie obrjadovie pesni, Moskva, 1982.
  • Levinton 1974 - Georgij A. Levinton: K voprosu o funkcijah slovesnyh komponentov obrjada, Fol'klor i etnografija, Leningrad, 1974, str. 162-170.
  • Markjeviи 1974 - Henrik Markjeviи: Nauka o knjiћevnosti, Beograd, 1974.
  • Prop 1976 - Vladimir Jakovleviи Propp: Fol'klor i deistvitel'nost', Moskva, 1976.
© 2000-2001 Slavic Gate kapija@narod.ru
На Растку објављено: 2007-07-15
Датум последње измене: 2007-08-04 05:31:44
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује