Дејан Ајдачић

Демони у словенским мистификацијама фолклора 19. века

Више словенских мистификација фолклора 19. века било је усмерено ка дограђивању или измишљању старе словенске митологије, па је разумљиво да се у збиркама Чеха Ханке, Срба Милојевића и Петрановића, Белоруса Шпилевског, Бугарина Гологанова, Руса Сахарова срећу и мистификована демонска бића. У неким случајевима, нечистим силама додају се особености непознате народним веровањима, а каткада се стварају бића са новим именима и својствима склопљеним на нов начин. Поређењем одлика демонских бића из словенских фолклорних мистификација са одликама демона познатим из поузданих етнографских и фолклорних извора, оцртавају се полазишта мистификатора, њихове намере и стратегије у измишљању црта митолошких бића.

Интересантно је како су мистификатори преименовали демоне, како су се поигравали са именима до тад непознатих бића, где су их смештали у сакралној топографији оног света, да ли су при томе претпостављали да се њихова станишта налазе далеко од људског света по вертикалној или хоризонталној оси, колико су мешали паганске и хришћанске елементе, какве су везе успостављали између демона са другим бићима, да ли су познатим демонима уздизали или спуштали ранг у односу на изворну фолклорну грађу, како су демони повезани са празницима годишњег и животног циклуса, како они изгледају и које су им функције. Бројна питања могла би и даље да се шире, отварајући бројне аспекте испитивања једног уског и специфичног сегмента фолклорних мистификација Словена.

Павел Михајлович Шпилевски је под псеудонимом П. Древљански објавио 1846. године Белорусские народные предания док је 1852, у допуни овог дела, белоруска митологија Шпилевског нарасла до 52 бића. Налази Шпилевског ушли су и у тротомно дело Афанасјева, где су некритички прихватана као изворна грађа (Топорков). Бића демонске природе која се делимично ослањају на постојећа веровања и предања су вавкалака - оборотень, лазавик лесной бог, живушчий в лозе (старички ростом с ноготок и аршинною бородою), Яга-баба - касьцяная-нага (злобный дух в образе гадкой старухи), цмок (дух в виде змеи). Бића која Шпилевски описао са много елемената ван изворног фолклора су расамаха (какой то грозный дух), Чур-бог (бог границы), Кадук, самый старший злой дух, Кумельган (злой дух в виде человека и лошади), Марня (какой-то дух или привидение), Меша (какой-то нечистий дух), Паляндра (богиня смерти, то же что у литовцев была Мажанна). Шпилевски мисли не само да је Овидије своја Метаморфозе написао под утицајем белоруских веровања о вовколацима, бићима која се појављују у вучјем и људском виду, већ износи и идеју да су Метаморфозе испрва биле и написане на пољско-пинском или белоруском наречју.

* * *

Милојевићева збирка Песме и обичаи укупног народа српског (прва књига Обредне песме), објављена је 1869. године и садржи народне песме и етнографске описе самог Милојевића и његових сарадника. Већи део књиге састављен је описивањем празника годишњег циклуса - од Ивањдана до Ђурђевдана (стр. 1-183), а после неколико страница о рођењу и смрти, следе колске песме (стр. 190-213), мобске (стр. 214-229) и овчарске песме (стр. 229-240). У првој књизи је међу бићима демонског карактера пуније но други представљен Триглав. Триглав је троглаво биће о чијем постојању постоје потврде у топонимији и неким фолклорним изворима. Како већ и његово име говори, он је сличан змајевима и другим вишеглавим демонима. Милојевић је, међутим, доградио овај лик унапредивши га у главног бога словенског пантеона. У књизи се срећу имена Триглав, Тригљав и разни атрибути. Мистификатор у лику Триглава даје тројаку улогу: творца, држиоца и рушиоца (уморитеља); Триглав настањује далеке источне крајеве - Инђију. За њега се везују син Јеждраксин, у једној песми - орској бројаници - али без пунијих одређења о изгледу и улози (бр. 275). У песми која се тобоже пева на Бадњи дан Сива Жива - силна голубица лети у Инђију до Триглава. У имену овог бића, као и месту на коме се оно упутило јасно се препознају староиндијске асоцијације на Шиву које је Милојевић уградио у мистификовани лик.

Наш господар лепо чини
Трима кола у зучиње
И четврто злато мери
Да правимо злате чаше
Златне чаше и сребрне
Да молимо младог бога
И Божића Сварожића (бр. 107)

Милојевићев Триглав је свемоћни бог који спаја младе, због чега га и посебно славе. Мистификатор се понајвише занео у измишљању народне традиције у одељку о тобожњем обреду Колане или Букара. Ово је пролећни девојачки обред који се изводи ноћу, по месечини. Милојевић описује како тобож умрлу девојку:

сарањују где год у присењку. А пошто је тако тобож саране, онда је оставе тамо саму, па дођу где су седиле и играле те једу она јела за покој душе. Пошто се већ наједу, онда она мртва устане па јих вата и плаши. За њу као држе да је се пованпирила, те бегају од ње. Кад тако ванпир тај разтера све девојке, које су јој такоше оставиле јела, онда седне и наједе се и сам. Кад је ванпир најео се он почне да тражи девојке, подави их тобож све и оне попадају. Тада он онде и легне као у свој пређашњи гроб. Једна је девојка остала и та зе зове Жива негде Шива, негде Живана, негде Вила, негде Самовила а негде Свеожива. Ова зађе па напоји сваку водицом, тобож живом, и ове устају. Оде ванпиру и њега тако оживи, те после све опет поседају у наоколо, те направе коло. У среди седне она Жива, Свеожива, Вила или како је зову. Одма седне у среду до ње онај ванпир, кога зову Смрхар, Смрт, Самрт, Пура, Спура и Давор а до овога опет она изтерана девојка, те тако направе тројство. (стр. 96)

Милојевић повезује игру вампирења и оживљавања (!?) са другим бићима постојећих јужнословенских веровања (виле и самовиле), али и са староиндијском митологијом када каже да негде девојку зову Жива или Шива. Томе он додаје и своје варијанте Живана и Свеожива. Милојевић симулира исцрпност којом жели да предочи да је њему обред познат не само у једном извођењу, па наводи и варијантна имена којом називају девојку-вампира: Смрхар, Смрт, Самрт, Пура, Спура и Давор. У оквиру овог обреда девојке певају песме о Триглаву. У овим песмама се понављају већ споменути атрибути (три снаге, ствараоц, држаоц, рушиоц), али се додају и само овде специфични мотиви, као две песме о птици Гангелици (бр. 139, 140) које се, како пише Милојевић, нарочито певају код девојака Мухамедове вере. Календарско време извођења појетичног и живописног обичаја Букара је од Беле недеље па до Лазарица - Негде овај обичај траје само уз белу недељу, негде још једну поста великог, а негде и то врло редко до Лазареве суботе, или до Лазарица. (стр. 91).

Када је реч о календарским аспектима веровања о Триглаву, у једној песми се крије и тајна о празновању дана овог Бога. Досељеник из битољске нахије испевао је ђурђевданску песму по којој се може закључити да је то био Триглав дан (бр. 218).

Једна од моћи Триглава је везана и за прекогробни живот. Такође у једној од ђурђевских песама, Триглаву је упућена молитва да их удржи и спасе.

Кад умремо узми нас
узми нас
Твојим светлим палатамь
палатамь. (бр. 197)

Од демонских бића у песмама Милојевићеве збирке јавља се и Морена. Када пуштају лутку Чојчоле низ воду (бр. 14), обичај се везује за свет мртвих. У новогодишњем обреду уз воду, и обред са прстеном, који је према Милојевићевом опису пун свадбене симболике, пева се песма Водану и Морану, сину његовом , и његовој сестрици Морици који увлаче момке у те дубљине студне И вртлоге проклете. У овом одломку очигледан је утицај представа о источнословенским русалкама, којима је Милојевић доделио овде древнија и изворнија имена.

* * *

Јуде су најчешћи демони у другој књизи Веде Словена Стефана Верковича. Ови женски демони бугарске традиције у збирци песама годишњих празника Верковича и Гологанова се јављају у групама од по три или девет јуда. Поред називања редним бројем Прва Јуда, Друга Јуда, Пьрва, којим се очито истичу хијерархијски односи унутар њихове заједнице, јуде имају и лична имена - Жива (Јуда), Млада, Рьсеници, Млада Богица, Филка Милушка, Фратна, Бьрва, Баваница, Гора, Димна, Лада, Зима, Бела Јуда. Мотивација у именовању јуда је различита и најчешће је у вези са функцијом празника за који се оне везују.

Гологанов је јуде учинио бољим но што их приказују фолклорна баштина и народна веровања. Он је асиметризовао однос добра и зла. Јуде су код њега ретко зле - као царне Јуде (у првим песмама друге књиге). Оне су потчињене Боговима, а Гологанов нуди везе које у реконструкцијама словенске митологије припадају сфери непроверивих маштања. Јуде су потчињене боговима и посредују између богова и људи, наводећи људе (цара, бана, јунака, момка) да умилостиве разљућеног Бога и принесу ритуалну жртву - курбан - у виду црне кокошке, овце, брава, телића, птица и др. Гологанов често понавља и варира елементе жртвених обреда и више је него очигледно да су у његовој представи они имали незаобилазно место.

У (тобож) хришћанским песмама о рођењу Христа, јуда помаже Златој мајци (вино са отровном биљком за црног Арапина), у мрсне дане Дурга, Жива и девет јуда смирују Сиву и подстичу курбан црне кокоши. Парва јуда бере белу китку за благостање, Жива јуда код чесме са благородном белом или жарном водом коју ће Сурва Бог прскати за благостање. Јуда саветује да се принесе курбан разљућеном Сиви (црна кокош, стр. 84, 133), Ђурђу (139), Власу (159), летњем Богу (189), Јогницу (214), овчар Сира богу (248), Джном богу (316). Јуда се каткад наљути и сама што човек не спрема курбан (стр. 195).

На небеску свадбу Сунца и звезде Данице, девет јуда треба да донесу златни халтици, јасни зариви - чарапе и предмет који су јуде носиле на ушима као знак да нису ожењене (стр. 381). Јуда обавештава цареве о празницима (125). Лада јуда поводом празника поласка деце у школу излива златна крила за Ладов ден (380). Приче о овладавању знањима и занатима такође се у Веди словена Верковича-Гологанова везују за јуде. Човек тражи од Жива јуде златна крила да оде код Бога и служи девет година да би научио да оре и сеје (стр. 304), да сади лозу (343), да прави бродове и да плива (355).

У прозним објашњењима, која се налазе иза песама једног празника, укратко се у језгровитом (пара)научном стилу читалац упућује на неке црте бића или празника који се срећу у стиховима. Таква објашњења понекад се тичу и јуда, те и она употпуњавају мистификацију тобожњом уверљивошћу: Жива јуда: била предстателка на вишоте и на плодове-те; без нехину-ту предстателству не билу возможну да се давать уть Бога береке-ту на земе-та (134); Дурга: била оть Богици-те на небе-то (225), Бавана: била гора прочуена на край-земя, вь която гора седели Юди-те, кои-то правили хизметь на Бога; Жива: верували че тия научила человеци-те да пееть и да пишеть (390)

О постојању злих јуда сведочи клетвени део једног стиха: у кући му царни Јуди (11, стих 35). Црна боја се у митолошким представама доњег света везује за демонска бића. Златном тојагом, дакле соларним моћима, Сива Бог гони царне јуде или Царна Бога (4, 19 ид, 95).

* * *

Ламја у Веди Словена се најчешће јавља као сура Ламие, сура ламе. Гологанов је задржао неке од основних одлика овог змијоликог, вишеглавог и разорног демона из народних представа, и у свом писању није се превише удаљавао од мотива у веровањима и наративним текстовима о ламји. То се наравно не може рећи и за његов стих и стил, али овде разматрамо само садржинске особености његовог виђења демона.

У народним веровањима и предањима ламје уништавају род, једу људе и стоку, заустављају воду изазивајући сушу. У трећој песми која се пева тобоже на Угавита ден, сура ламја је појела стадо (стр. 240). У две песме свети Гиорги исече три главе сурој ламји, а у једној то учини Гручу војвода, па из посечених глава потеку реке вина, пшенице и млека (стр. 136-137, 234, 267). Такве песме постоје у усменој традицији, пре свега јужне Бугарске и Србије (в. Георгиева: 118-119). Апокрифни сиже који је веома присутан и у фолклорним обрадама о борби светог Ђорђа са змајем јавља се и у преради Гологанова. Иако је Веда Словена наглашено паганска, у њој је свети Ђорђе један од ретких задржаних хришћанских светаца. Тим присуством делимично је задржана и представа о прожимању паганства са хришћанством у народној вери. У контексту опозиције неизворно-изворно, таквим задржавањем, остављен је мотив који оставља утисак доиста постојећег народног умотворења. У једанаестој песми за личен-ден Суров-ден, Парва јуда из горе Белите (света неожењених), даје цару белу киту позлаћену да га сура Ламе не би прогутала (стр. 118). У овом циклусу јавља се и Сура Ламица коју Сива Бог (треба да) прогони златном тојагом (стр. 95, 99). У објашњењу наводи се: Сура Ламица: было особенно имя на Цьрна Бога; кога-то быль налюутень изображавали го като Ламия сь деветь глави и упашки. (стр. 125). Црни Бог, иначе, шаље људима свако зло и у Веди је представљен као врховни бог зла.

У једној од дужих песама збирке (555 стихова), певаној по одласку зиме, названој Притурка ламиа је затворила Дунав, а да би се земља спасла, јуда треба да да јунаку стрелу који мора да истера ламју из пећине и да је убије (стр. 396, 399, 405-406). Ламје према неким веровањима доиста живе и у пећинама, али је мотив јудиног давања стреле јунаку Гологанов додао.

* * *

Код мистификација митологије у центар су најчешће постављени богови. Пантеон, према замислима људи спремних за измишљање древне прошлости, треба да буде заокружен и тако сличан са пантеоном пре свега античких митологија. Са тог становишта, демони, посебно они ниског статуса, потенцијално могу добити виши положај. Закључујући излагање, може се уочити да су и Милојевић, и Гологанов уздигли бића нижег статуса у изворном фолклору. Они су на тај начин у својој мистификованој реконструкцији старе вере променили и њихов положај према другим митолошким бићима. Да су у својој мистификацији следили извесна митолошка знања свог времена, такође сумњивог карактера сасвим је логично. Према налазима критичке науке, током хришћанства демонима доиста јесу одузете извесне моћи, а паганска поларазација сила у свету ни изблиза није тако оштро супротстављала добро и зло у поступцима надљудских бића. И код Гологанова и код Верковића у основним цртама се прате већ тада позната сазнања о односу паганства и хришћанства, али су упркос тим сазнањима која се делимично поклапају са нашима, њихове митолошке реализације тако неспретно скрпљене, саздане на препознатљивим позајмицама и мотивима који се нигде другде не потврђују, да несумњиво представљају плод маште мистификатора.

Појава мистификација словенског фолклора има своје бројне и необично интересантне аспекте. Било би ми драго да овај прилог о мистификацијама демона подстакне неко даље истраживање које би употпунило овде тек назначена запажања.

© 2000-2002 Slavic Gate kapija@narod.ru
На Растку објављено: 2007-08-09
Датум последње измене: 2007-07-31 14:17:37
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује