Дејан Ајдачић

Ритуалистички приступ књижевним текстовима

Поред општих метода у тумачењу књижевних дела, постоје и херменеутички приступи условљени посебним одликама текстова. Обредни текстови, миметички или симболички представљени обреди омогућавају и "траже" тумачење књижевних дела које се ослања на познавање обреда. Анализе обреда традиционалних и религиозних култура најчешће обухватају разматрање текста само као његовог саставног дела. При тумачењу осталих елемената обреда у књижевности неопходно је познавање одговарајућег фолклорног, црквеног, езотеријског обреда, али ни оно није довољно. Тек уочавање различитих аспеката додира и међусобних утицаја књижевности и обреда могу се превладати ограничења једностраног и искључивог закључивања о њиховим односима.

У ритуалистичком тумачењу књижевних дела указује се на обредне елементе у фикционалном свету, расветљавају се односи обредне и необредне културе, својства обредних актера, радњи, формула, те тумачи исказани, подразумевани или прикривени смисао обреда који је књижевно представљен. Обред је увек одређен погледом на свет етничке или религиозне групе, а у књижевности се овом оквиру могу прикључити и ставови аутора посредовани поступцима јунака, казивача, и самог аутора. Уколико се у тексту показују различити односи према обреду, анализи се могу подвргнути њихове функције у односу јунака, претпостављеног читаоца и приповедача.

Бројне су могућности посматрања ритуала у књижевности, чиме се намећу и проблеми њиховог одређивања и систематизовања. Етнолошко-фолклористички приступ издваја мотиве обреда, који се могу и додатно разврстати према цикличности на обреде годишњег, животног циклуса и оказионалне, али и према типовима магијских поступака. Фолклористика је такве описе користила као изворе грађе занемарујујући њихове књижевне особености, проглашавајући каткада изворним и оно што је плод измишљања. Студије књижевних историчара најчешче нису усмерене само обреде, већ обухватају друге елементе народне културе у делу једног писца или правца.

Представљање обреда у књижевности отвара питање потчињавања обреда законима измишљеног света. Ритуалистичко истраживање односа обредног модела и његове књижевне обраде нужно је поредбено, јер се заснива на уочавању сличности и разлика између конкретних и фикционалних обреда. Овај приступ је и функционални, јер испитује смисао обреда у оквиру стварности или њене фикционалне представе, процесе ритуализације и деритуализације, подстицајне чиниоце у настанку обредних мотива и врсте отклона од полазног модела итд. Ритуалистички приступ је и историчан јер је однос ритуалног модела, ритуала и књижевно преображеног ритуала историчан. Поред стадијалних форми самих обреда - од магије усмерене на остварење појединачних и колективних "жеља", преко религије са већим бројем учесника и "корисника" обреда, општијим жељама и апстрактнијим потребама - до свођења на обичаје, разлагања и напуштања обреда, сама књижевност додаје слојеве сопствене историчности, историчности знања и вере, механизама излагања и усклађивања социјалних и природних сфера.

У књижевно теоријском и књижевно-историјском испитивању тог односа важно је познавати својства ритуала као и законитости настанка текста и његове даље судбине. Развијеност ритуалистичких тумачења књижевности везана је за степен ритуализованости друштва, за популарност њима блиских приступа у тумачењу текстова, тако и за раширеност књижевних дела, као и односа према књижевном и религиозном и фолклорном наслеђу. Међусобне односе владајућих идеја у хуманистичким наукама и књижевности једног доба свакако ваља истражити у оквиру једне свеобухватније историје идеја. Популарност митолошког и ритуалног тумачења књижевности условљена је концептом митолошке књижевности у којој елементи обреда могу имати веома значајно место - као у античким трагедијама, делима фолклорног и магијског реализма, текстовима о дивљим племенима, езотеријским друштвима, религиозним (и сатанистичким) заједницама.

На књижевне ствараоце и њихова дела подстицајно су утицали и поједини антрополози и фолклористи. У Елиотовом песништу очигледно је присуство Фрејзерових идеја из славне књиге Златна грана. Знање фолклористе и књижевног дара преплићу се у приповеткама Новака Килибарде и роману Црногорска хроника. У песмама Васка Попе видљиви су трагови ишчитавања усмене књижевности везане за магијске слојеве народне културе. Однос писаца и научника може бити и обрнутог смера - тако је нпр. Чајкановић један свој текст написао потакнут Веселиновићевом приповетком - писац је у овом случају понудио научнику опис из кога је овај развио своју студију о кумству.

Овај прилог ритуалистичком тумачењу књижевности смера да предложи три приступа у којима се преплићу ритуалистичке и књижевне методе - испитивање: 1) магијско-обредних елемената текста у књижевним делима, 2) типова преображавања обредног модела, 3) модела коришћења антитеза у представљању обреда, 4) обреда као дубинске структуре неких жанрова.

1. МАГИЈСКО-ОБРЕДНИ ЕЛЕМЕНТИ ТЕКСТА се у књижевности срећу као наводи религизоних или фолклорних текстова или као текстови сачињени по моделу магијских текстова.

Навођење непромењеног изворног текста једног обреда у фикционалним текстовима појачава утисак изоворности представљеног обреда. Црквене песме, црномагијске формуле, иницијацијска испитивања и заклетве, песме календарског циклуса, свадбене песме, бајања и многи други жанрови, уклапају се у приповедни ток као обавезујући, традицијом фиксирани текст који потврђује старину и колективност обреда и његове "књижевности". Драгослав Михајловић у аутобиографском роману Гори Морава приказујући детињство наводи басму и представља магијски део народне културе. У руској књижевности 19 века Михаил Авдејев причу Огњени змај завршава басмом која девојку враћа у живот, а Сомов приказује бајање Оборотена који се претвара у вука. Писац не мења обредни текст, тако да предмет разматрања може бити само његов избор и функција унутар приповедне целине.

Много сложенији од простог преузимања су примери састављања оригиналног, најчешће поетског текста у духу магијско-обредних жанрова. Уметнички текстови са елементима молитви, благослова, заклетви, басми и др., наводе на приступ сличан тумачењу обредних текстова, с једне стране, али с друге они немају обредни оквир текста усмене или религијске културе. Уз сазнање о тој разлици, могу се и ауторски текстови који подсећају на обредне текстове (народне или црквене) тумаче са становишта обредно-магијских текстова. Они садрже поетику магијских текстова и магијске формуле и моделе који се срећу у магијским традицијама.

Магијски елементи текста одређени су реалијама које се користе и поступцима који се изводе у обреду, али и вербално поетичким одликама магијских текстова. У сфери језичких својстава обредног текста кључне су његове магијске стратегије које се отеловљују путем магијских формула као градивних честица магијско-обредних исказа. Једноставни магијски искази изричу захтев, наредбу, молбу или забрану за извршење неке радње ослањајући се на једну реч као магијску формулу (Немој..! Нек...! да...!, нек...! усту/пи!, бежи.., стани...!). Стихови Васка Попе циклуса Врати ми моје крпице из збирке Непочин поље могу читати из угла асоцирања магијског истеривања (бр.4 Напоље..., бр.9 Бежи чудо...) које је типично за магијске текстове. Магијским исказима се подстиче жељено раздвајање од зла. Исказ "Бежи чудо од чуда" потиче од магијског терања олујних облака. Жене су у селу Каона задизале сукње и показујући срамно место говориле Бежи, чудо, од чуда чуднога! Песник је задржао елементе исказа, али је преобразио његов смисао потчињавајући га представљању раскидања од некада блиског бића.

Песма Владимира Хлебњикова Заклятие смехом има одлике магијског текста већ и у самом наслову. Понављањени позив императивне интонације, уз понављање гласа О, и начин ’етимолошког’ преображавања речи утврђују магијску интонацију стихова. Проширење изражајних и језичких могућности у тексту руског авангардисте истовремено представља и проширење моћи саме поезије које се фикционално ослањања на дух магијских текстова:

О, рассмейтесь, смехачи!
О, зассмейтесь, смехачи!
Что смеются смехами, что смеянствуют смеяльно,
О засмейтесx усмеяльно!
О рассмешиђ надсмеяльных -
смех усмейных смехачей!
О, иссмейся рассмеяльно, смех
надсмейных смеячей!
Смейево, смейево,
Усмей, осмей, смешики, смешики,
Смеюнчики, смеюнчики.
О, рассмейтесx, смехачи!
О засмейтесь, смехачи!

Антитетичне магијске формуле обухватају или искључују један од елемената опозиције у фиктивним магијским текстовима. У митолошком комаду Ноћ на раскршћу Владимира Даља представљен је сукоб демона воде и шуме. У сцени магијског призивања утопљеника из језера водени говори: "Стрм, стрмојар, блага обалца (Крут, крутояр полог бержок...)". Измишљен текст са опозицијом стрм/благ праћен је и измишљеним гестуалним језиком - подигнутим рукама воденог. Украјинац Боровиковски је у песми Чаробница користио магијске антитезе.

Преузимање и преобликовање усмених магијских текстова не мора да се ослони само на магијске формуле, већ и на њихову фигуративност и мотиве магијских исказа. Тако су у Настасијевићевој песми Пут стихови четвртог дела сачињени према народним басмама у којима се болест или нечиста сила тера у нељудски свет:

Ходом то у неходе
у беспућа непутем,
и броди да се не преброде.

Место истеривања нечисте силе најчешће су пуста гора и вода као дивљи простори у којима се не чује глас живих (Раденковић 1986), а веома ретко се јавља згуснута слика, као у бајању против далка у запису Станоја Мијатовића (1909), у коме се Црвенку, надувенку каже: одлази у неврат, да би се наставило типичним описом из народних бајања - где петао не пева, где пас не лаје, где мачка не мауче итд. Настасијевић је изоставио конкретне слике, динамизовао представе о дивљем простору обликујући их кроз антитетичко сучељавање карактеристично за магијске текстове. Иако стварни обред не постоји у песмама магијског карактера, он се виртуелно јавља кроз подсећање на извориште поетске инспирације.

Ослањање на звучну сличност значењски несродних речи ради изазивања магијског дејства среће се у етимолошким фигурама. У спевовима Ђорђа Марковића Кодера именовање објеката је често засновано на принципима етимолошко-магијског мишљења.

Благослови и клетве као магијски искази представљају самосталне, најчешће поетске текстове или делове прозних и драмских врста у којима имају улогу у радњи. Стихови 10. песме Васка Попе из циклуса Врати ми моје крпице (Непочин поље) представљају развијену клетву:

Црн ти језик црно подне црна нада
Све ти црно само језа моја бела
Мој ти курјак под грло

Магијски искази са моделима антитетичног обухватања или искључивања користе парове бића, ствари, својстава: мушко женско, родитељ потомак, једнина множина, мени теби, горе доле, уз низ, дан ноћ и др. У Попиним стиховима користи се опозиција боја: црно-бело. У следећој строфи користи се магијска логика клетве:

Олуја ти постеља
Страва моја узглавље
Широко ти непочин-поље

У настанку оваквих стихова, наравно, може се доћи до реконструкције песникових сазнања и инсипирација, путева од обреда до поезије. Своју склоност према древним магијским текстовима Попа је показао и састављањем антологије <>Од злата јабука. Посебан набој имају клетве у Шекспировим трагедијама и историјским драмама.

Релативно редак пример фикционализације магијског текста начином његовог изговарања налази се у стиховима Душана Матића Само пева тајни пламен. Песник упућује читаоца да речи у загради чита другачијим гласом, појавачавајући обредну и мистичну атмосферу текста.

2. ТИПОВИ ПРЕОБРАЖАВАЊА ОБРЕДНОГ МОДЕЛА

Елементе ритуала аутори писаних дела преузимају, и преобликују према усменим подацима или записима, док их у неким делима измишљају по моделу постојећих ритуала. У испитивању односа обредног предлошка и књижевне обраде због тога ваља разлучити шта јесте обред, како он постаје део фикције, и на који начин се у њој мења. Ритуалистичка приступ књижевности проширује могућности тумачења књижевности откривајући присуство, меру и начин појаве стварних или измишљених обреда.

Књижевним историчарима, историчарима религије и фолклористима били би од несумњиве користи мотивски прегледи обредних мотива у књижевним делима. Преглед обредних мотива у књижевним делима најједноставније би било начинити према подели обреда. У литератури о српским писцима нема пописа у којима је представљен један обредни комплекс, нпр. свадба, заштита од демона, слава (нпр. у приповеци Боре Станковића Стари дани, у роману Нечиста крв, у Сремчевој Ивковој слави) итд. У међународним индексима тема и мотива у књижевностима обредна грађа се по правилу губи. Фолклористички индекси мотива су у том погледу много развијенији, што, разумљиво, произилази из важности обредне културе у народној традицији. Прегледи фолклорне, религиозне и етнолошке грађе су неопходни како у типолошким, тако и у књижевно-историјским проучавањима присуства и преображаја обреда у књижевности.

У књижевним делима записи обреда који се не срећу у етнографској и фолклористичкој литератури представљају драгоценост и независно од књижевне вредности самог описа. Етнографски значај књижевног описа обреда није нужно у прорпорционалној вези са обимом тог описа. Поред записа малопознатих обреда и обредних текстова у којима писац представља и сакупљача и записивача народне грађе, аутори користе и већ објављене изворе, преузимају описе фолклориста.

У тумачењу књижевних дела питања слојевитости традиције, односа локалног и општенационалног и др. није од пресудног значаја. У књижевном тексту важан је смисао обреда у оквиру целине. Такав, етнолошки и фолклористички приступ, међутим, није књижевно-теоријски плодотворан, јер исти обред може бити представљен кроз различите аспекте у обредним текстовима, у текстовима који само садрже естетски и ванестетски преобликоване елементе стварних обреда и у делима писане књижевности која фикционализују логику обреда.

У књижевном опису обреда долази до мењања и наративног сажимања елемената обреда. Изглед ношње, начин понашања, врсте гестова, искази, хронотопи и др. најчешће се не описују детаљно, јер би такав приказ успорио наративни ток. Приповедач најчешће изабира карактеристичне елементе којима може да јасно представи окосницу обреда. У том поједностављеном и сведеном приказивању се делимично преображава сам обред при чему се неки његови делови прескачу, сажимају, повезују на начин који се не среће у самом обреду. Са проширивањем описа обреда, наравно, омогућава се већа усмереност на детаље, тако да неки од описа имају чак изузетну етнографску вредност. Крајње сужен опис може бити тек назнака једног догађаја у низу, или неког простора и времена. Каткада неки тек споменут, овлаш описан детаљ може бити веома интересантан. Људмила Виноградова истиче различите односе вербалних и невербалних елемената у обреду: вербални елементи описују обред, дају о њему додатне информације, откривају опште значење и откривају поглед на свет. Ова подела може се посматрати и из угла књижевних транспозиција обреда, уколико се писац поставља у позицију фолклористе и расветљава везу између обредног текста и обреда.

Писац одређује обим података које ће о одређеном обреду дати, као и начин њиховог излагања. Уколико он изостави нека важне детаље подразумевајући да они нису неопходни или да су познати, читаоци ван локалног круга могу бити лишени важних карика у разумевању текста, те тада напомене познаваоца датог обреда могу бити од помоћи. Обавештења о обреду могу кочити приповедни ток, те писци каткада прибегавају подписивању напомена - Гогољ у причи Бадње вече из збирке Вече у сеоцету крај Дикањке даје опширну напомену о коледању, Николај Маркевич на крају збирке Украјинске мелодије даје објашњења о обредном плетењу венаца, задужницама и обредном прескакању ватри на Ивањдан, Ђура Јакшић у причи Краљице дописује белешку о краљичком опходу девојака и краљичким песмама, итд.). У текстовима у којима сам писац не ускраћује читаоцу стабилна упоришта за разумевање обреда који описује фолклориста може указати на особености и прикривена значења гестова, симбола, израза и др. Пример таквог продубљеног ишчитавања представља студија Хатиџе Крњевић о Настастијевићевој причи Дарови моје рођаке Марије.

Други тип преображаја обреда у књижевним делима произилази из уклапања обреда као типске и опште радње у појединачни и посебни ток живота јунака. Творци, као и тумачи књижевности у већој мери од фолклориста (обузетих колективним одликама традицијске културе) уважавају личне аспекте извођења и доживљаја обреда као надиндивидуалне форме. Писци, макар и веома склони етнографској прецизности, описе обреда су укључивали у књижевна дела као елемент конкретног живота. Тако су у калуп типског, симболичког обредног понашања уносе личне наде, страхови, жеље књижевних јунака. Етнографске аспекте, писац преплиће са психологијом јунака, својим односом према вери и сујеверју, према односима појединца и колектива. Он посредно преноси своје погледе на свет приказујући одређене ликове и расплићући радњу, док директно износи судове речима писца или неког од јунака који га заступа. Писац може својим судовима, реакцијама јунака и исходом радње да исказује и критички однос према обредној радњи коју представља.

Пародије ритуала срећу се у традиционалној култури најчешће у виду покладних, карневализованих обреда (током белих поклада, уочи ускршњег поста и након Ускрса исмевање свадбе, пародије погреба у покопавању лутке Ђермана). У књижевним пародијама обреда исмевају се цепидлачка правила свештених лица, строгост у чијем наличју се открива произвољност, уз сатиричне призвуке лицемерно извођење обреда и сујеверје учесника. У пародијама обреда се уз привидно придржавање обредних правила и реторике исмева дух обреда.

Аристофан у комедији Жабе пародира елеусинске мистерије посвећене Деметри (пародос, 324-459 стих). Исмевање мисе или оченаша среће се и у фолклорним и у књижевним текстовима. Пекић у роману Време чуда приказује обред очишћења који изводи левитски свештеник на губавој жени после чудесног излечења. Својим детаљним описима писац пародира цепидлачку утврђеност обреда са потанким описивањем делова тела и бројем поступака које ваља извршити (крвљу јагњета помаза ресицу десног Еглиног уха и вршкове палаца десне руке и ноге. Затим штедљиво нали уља у длан леве руке, замочи... седам пута попрска ваздух који је отелотворавао Оног Који јесте, а остатком уља овлаш помаза сва места на Егли). Писац исмева и штедљивост свештеника који после обреда хватају преживелог врапца за друге обреде.

Мистификације обреда срећу се у религиозним и фолклорним мистификацијама, делима двосмислено "разапетим" између црквене богослужбене и фикционалне, односно писане и усмене традиције. У другој књизи Верковићеве Веде Словена, ккоју са тобоже сакупио домишљати преваранат, бугарски учитељ Јован Гологанов, заокружен је читав циклус обредних песама годишњег циклуса.

3. АНТИТЕТИЧКИ МОДЕЛИ представљају важан чинилац утврђивања и исказивања основних представа и вредности једне културе. Опозиције у обредним реалијама и обредним мотивима, поступцима, гестовима, предметима, бићима и њиховим симболичким ознакама у времепростору обреда произилазе из општег система знакова културе. Анализе обреда уз ослањање на опозиције и кодове (биљака, животиња, метала, гестова, дарова и др.) у представама модела света, плодне су у фолклористичким студијама, али су примењиве и у разматрањима мотива у књижевности.

Обредни мотиви из народних умотворина тумаче се веровањима, смислом обреда из кога су потекли или исклизнули, и шире - из слике света. Обредни смисао у мотиву може бити сачуван, али и преображен, замућен, заборављен, спојен са елементима других обреда. Ритуалистичко тумачење појединих мотива у фолклорним текстовима, указује на стадијалну природу и слојеве обреда у култури, реконструише "текст" самог обреда или умотворине, осветљавањем обредне логике. Ако обреде схватимо као језик, онда обредно тумачење ваља разложити на граматику, морфологију, фразеологију, лексикологију, дијалектологију, синтаксу и етимологију обреда (Толстој пише о фразеологији и лексикологији симбола и обреда, види 1990: 50).

Антитетичност се у књижевним делима јавља и у представама о обредима. Унутрашња симболика многих обреда садржи опозиције у многим елементима обреда, али се у књижевним текстовима не користе све ове напетости, већ само неке од њих, али се поред њих уводе и опозиције директним или посредним повезивањем различитих култура. У семиотици обреда у књижевним текстовима појављују се зато и нове опозиције које произилазе из интенција књижевних дела.

И д е а л н о - р е а л н о, представља опозицију у књижевним виђењима народног живота којом се обреди приказују као добробитни регулатор невоља појединаца или као обредна љуштура која се испуњава независно од личних жеља и потреба. Оптимистичком виђењу функције обреда одговара откривање његовог благотворног дејства, док песимисистичко сагледавање обреда наглашава његове тамније стране.

У идеализованом виђењу села или старине народног живота као доба неискварених вредности и животне радости, у српској књижевности најчећи су описи Божића, свадбе, крштења, пролећних обреда обнове природе као доба рађања нових љубави. У Матавуљевој причи На Бадњи дан удовици погинулог јунака долази сам црногорски владика. У Веселиновићевој причи Божићна радост сиротој удовици поп доноси брашно, печеницу и бадњак, а у причи Боре Станковића Наш Божић долази побратим покојника. У три сличне приче о удовици и њеној деци различита лица оличавају спој високог друштвеног положаја и топле бриге о најнемоћнијима у време празника. Слика старинског празника на тај начин је вишеструко идеализована.

Поређење описа свадбе у делима страних и домаћих аутора открива отклон у представама о другом кроз његове обреде. Свадба Морлака и Срба у виђењу Европљана 18. и 19. века била је за доказ потчињености, ропства жене у патријархалној заједници. Други су, међутим, у свадби видели управо супротно - потврду посебног поштовања која је указивано жени.

К о л е к т и в н о - л и ч н о. У књижевним делима основни емотивни тон једног обреда се нарушава, уколико нису у сагласности са жељама и осећањима његових учесника. Иако у фолклорној традицији у свадби постоје и тренуци туге (при одвајању девојке од свог рода) она је у основи сретан обред почетка новог живота. Писац склон тамнијем сагледавању људских судбина, међутим, наглашено описује елементе ускраћености и туге, уплитања личне несреће, принуде и одрицања у свадбени обред. При томе, животна стварност предоређује расположење обредних актера, те основни тон обреда одступа од емотивних и психолошких стања јунака. У Нечистој крви Боре Станковића, посрнула угледна породица даје лепотицу Софку новим богаташима неугледног порекла ради очувања пољуљане части. Бора Станковић приказује и свадбу сина који се не жени драгом, али сиромашном девојком, већ богатом мираждзиком у причама Газда Младен и Увела ружа. Једном обреду писац придаје различит социјални и психолошки смисао, откривајући несклад изиграваног славља и стварног бола и туге.

М и - о н и. Супротстављене етничке и конфесионалне заједнице различито вреднују своје и туђе обреде. Мешања и супротстављања обреда православаца, католика, те хришћана и муслимана, али и сукоби људи различитих вероисповести наводе на испитивање мотивских и сижејних функција њихових обреда у књижевним делима. У причи Григорија Божовића Суљ капетан - на Шари све вере весело славе празник Пантелејицу као почетак новог циклуса (сунет, лето, гледање). Представљене разлике само истичу помешаност култура које се преплићу на истом простору.

Етничка или верска различитост може бити и језгро заплета и расплета. Обредном клетвом заједница спречава преверавања у причи Као јерарх Григорија Божовића. Приповедач описује опрост и анатему ритуалне поступке српске заједнице којима девојку хоће да најпре да одврате од намере да се потурчи, а затим и одбаце.

У европским књижевностима хришћански обреди се ослањају на заједничке митове, и њихову симболичку разраду (еухаристичка жртва - вино и хлеб, у религиозним текстовима молитвама, службама али и у низу поетских и прозних дела, нпр. Хелдерлинова песма Хлеб и вино). Прожимања и разлике између обреда и обредних текстова католичког, православног и протестантског исповедања најјача на линији међусобног додира. Елементи прожимања и разликовања супротстављених вероисповести источне и западне цркве налазе место и у књижевности. У Матавуљевој причи Пошљедњи витезови један православац не ради ни о католички празник Сви свете. Тим детаљем наглашава се психолошка црта јунака, посебна побожност која занемарује сукоб цркава.

Д и в љ и - п и т о м и. Посебно наглашено поларизовање вредности две заједнице среће се у делима о дивљим племенима, у којима приповедач, са становишта своје високе културе приказује другу, веома далеку културу. Идеологизовано виђење света егзотичних и примитивних племена среће се у прозама о дивљацима, код Пинчона (В), Конрада, Белоуа (Хендерсон краљ кише - после уништења воде и жаба, бегунац из града доноси примитивним људима кишу пошто помери кип). Сликајући две културе у сукобу, писци их често пристрасно хвале, односно осуђују. Они представљају деструктивност дивљака или, пак, савременог човека како разара хармоничне заједнице дивљака. Увереност да цивилизација доноси културу и умирује и потискује агресивне склоности показује се окрутним, примитивним ритуалима дивљака. Насупрот томе противници неконтролисаног технолошког напретка и трке за материјалним вредностима представљају западног човека како уништава и обреде питомих дивљака.

Разлике између култура могу бити и мање, без непремостивог цивилизацијског и етничког јаза. Питоми Требљешани у Килибардином роману Црногорска хроника долазе бежећи од турских похара код "дивљих" Ускока, из нужде и оскудице остављају "прашке и матраке", те прихватају се "штапова љесковије, заварча и бајања, завијања струне и мљерења скрате" (312).

Г р е х - к а з н а ( и с к у п љ е њ е). Моћ побожности уздижу у својим делима моралисти и показују како ревносно испуњавање обредних обавеза води срећи верника, док их непажња према цркви и њеним обредима гура у пропаст. Цели низ побожних тема, каткада се налази на ивици књижевности и верске пропаганде, што отвара питање идеолошке функционализације књижевности. У представама морала у народној култури тешке грехове представљају проклињање, остављање и покуда девојке, прељуба, непоштовање родитеља и кумова.

Матавуљ у причи Амин представља појачавање опште нелагоде и страха од колективне клетве коју у цркви након поповог читања клетвеног Давидовог псалма упућеног лопову аминује цео народ. У две Веселиновићеве приче се из психолошког угла наглашава преки карактер јунака који води и клетвеника и проклетог у несрећу. У причи Кумова клетва он приказује бахатог кмета који је намеран да због ситног преступа батинама казни старца који га је крстио, а овај раскида кумство гажењем капе (Чајкановић у тексту Кумство у капи започиње свој текст описом из ове приче). Веселиновић у причи Луда Велинка описује мајку која куне сисом своју јединицу да се уда за недрага, а после несреће коју је тиме изазвала полуди. Приповедачи прихватају и користе народно веровање о моћи клетве, али је уобличавају и допуњавају психолошким карактеризовањем актера.

Матавуљ у причи Покајан гријех, о прељубници која са становишта патријархалног морала чини највећи грех приказује намеру да је казне по древном закону - каменовањем, док просвећени заступник пишчевог става, народни ауторитет каже да ће она бити суђена. У поеми Ивана Вазова Пиле каменују јунака Цека. Убијање стараца јавља се као мотив у роману Живојина Павловића Лапот.

Крвна освета има у свим културама развијене обреде умирења крви, престанка ланца насиља. У античким трагедијама о проклетим атрејевићима ланац освете се мора обредно прекинути. Глигорије Божовић у причама Неда селогражданка у којој после свих мушких чланова божјак прими крвнину, али од мајке отеран убије, Рођак, Стал Кијева и др. Борбу против крвне освете у Црној Гори представио је Симо Матавуљ у причи Света освета. Наслојавањем опозиција ми и они, просвећеност и стари обичаји, приповедач гради оквире радње: преки младић заручен најлепшом девојком не може да одоли да не освети свог саплеменика противно договору свог владара и Турака, те бива кажњен смрћу.

Али, ни истинска побожности не бива увек награђена. Тако Ката Бадемлић из Андрићеве приче Чудо у Олову испуни свој завет пред Богородичним олтаром да ће о Малој Госпојини боса отићи у Олово и одвести своју болесну кћер Госпином врелу код манастира, али ова не оздрави. Матавуљ представља у причи Ускрс Пилипа Врлете богобојажљивог јунака који после учешћа у крневалу (опис машкара) оболи. Његово дуго и тешко боловање завршава смрћу на велики празник - Ускрс.

Љ у д с к о - н е љ у д с к о. Различито сагледавање сујеверно-магијског истеривања или призивања демона представља се у књижевним текстовима разногласним исказима и ставовима јунака или јунака и аутора. У сучељавању народског и ученог става према обреду повлашћени казивач или приповедач може да заступа било коју позицију. Тако, Матавуљ у причи Снага без очију пише: бабе знају много штошта боље него ли љекари. Много чешће се показује неоснованост празноверног страха оспоравањем фантастике и разобличавањем смицалица или привиђења у пијанству, сну и бунилу. Критичка етнологија често користи и смех као средство осуде празноверних ставова. У прози фолклорног реализма заступници пишчевог просвећеног става су најчешће учитељ или поп који осуђују и обреде везане за уништавање демона. У Шапчаниновој причи Богослов сељаци се спремају да ископају вукодлака и да га пробију лесковим и глоговим облицама, али када виде капетана како се приближава гробљу, сви се разбеже.

У фантастичком приказивању чудесног преплитања људског и нељудског света обредно-магијски поступци на много прикривенији начин исказују став писца. Напетост између рационализма и фантастике се не разрешава у поигравању демонизоване стварности. Заштита од вампира у причи Јордана Радичкова остварује се остављањем решета на коме ће вампир да броји рупе (Барутен буквар). Глишић у причи После деведесет година представља како Саву Савановића пробијају глоговим колцем и заливају водом аџијазмом. У приповеци Виј, Гогољ описује Хому Брута како се у ноћ опасује кругом у цркви у жељи да се спасе од мртве вештице која устаје да би му се осветила.

Црномагијски обреди који човеку дају демонске моћи често се тематизују кроз искушавање добра и зла. Мазање вештичјом машћу среће се у бројним књижевним текстовима о вештицама. Орест Сомов у причи Оборотен представља врача који се изводећи магијске поступке и речи претвара у вука. Исти аутор у причи Русалка приказује мајку која жели да спасе своју ћерку и узима од страшног старца кљову црног вепра и црну свећу и последњег дана зелене недеље заокружи се кљовом и упали свећу у центру. Када угледа русалке са зеленом косом да левом руком повуче Горпинку, и са свећом изнад главе да је води кући не говорећи ништа, али ова се после годину дана немог седења врати русалкама.

Магијска заштита налази се како у делима фолклорног реализма, тако и у сатанистичким и езотеријским обредима. Валериј Брјусов у роману Огњени анђео описује сатанистичке обреде и инквизицијске обреде истеривања нечастивог из вештица. У низу текстова од средњег века, преко Гетеовог Фауста, и каснијих дела који ступају у дијалог са Гетеом мотив уговора са ђаволом садржи и елементе обредног потврђивања важности уговора. Фолклорну верзију таквог уговора накитио је народ у Матавуљевој причи Ошкопац и Била - пијаница, крадљивац и убојица пред сотоном: расјече длан и крвљу запечати уговор!

Обредно гоњење заљубљеног змаја који је донео сушу представља се уз друге обреде призивања кише - додоле, литију, ископавање утопљеника у роману Духови Цибрице бугарског писца Георги Алексиева. Гоњење градних облака. Матавуљев Ђукан Скакавац да би се на Преображење заштитио од вештице у градоносним облацима узвикује да нема "тројицу" - у цркви савијене свеће.

* * *

4. ОБРЕД КАО ДУБИНСКА СТРУКТУРА ЖАНРА открива се у фолклорним и књижевним текстовима. Обред се преводи у текст ради упућивања у обредне поступке, реалије и исказе, и у том облику се естетски не осамостаљује. Обреди или његови делови у фикциналном тексту су преточени у мотиве чије функције у сижеу могу да буду веома различите. Приказивање обреда не мора да утиче на жанр. Само у неким приликама укључивање обреда може да усмерава смисао и жанровску стратегију текста. Најпуније приближавање обреда и жанра у коме сам обред може бити препознат као уписана или изведена матрица текста најтеже се може доказати. Ипак, архетипска својства обреда налазе се у основи одређених жанрова.

Проблем односа жанра и његове дубинске структуре може се посматрати дијахроно и синхроно, генетички и типолошки. Покушаји реконструкције првобитне културе старих народа и њеног рашчлањавања на посебне духовне гране отвара питање настанка појединих књижевних жанрова из обреда. Настанак античке трагедије објашњава се развојем обреда и обредних песама посвећених. Постанак епа тумачен је развојем из култова, обреда, погребног слављења. Деритуализацијом обредни текстови усмене традиције задржавају дубинска својства у тим жанровима. Проблем је, међутим, како се писана књижевна дела могу осветлити кроз редукционистичку призму ритуалног тумачења, а да тиме не изгубе на својој вишезначности.

Жртвени обреди се налазе у основи балада и трагедија, док се иницијација као дубинска структура среће у бајкама, образовном роману, научној фантастици. Ритуалним аспектима иницијација у бајкама бавили су се Сентив у својој књизи о француским бајкама Пероове бајке и сродне приче, и Проп у књизи Историјски корени бајке. И уметничке бајке садрже матрицу иницијације. Јунаци у бајкама Пушкина, Грима, И. Брлић-Мажуранић, Ј. Новића морају да савладају низ препрека да би повратили нарушени ред или се остварили. Прозна дела о личном развоју, самоусавршавању (Фокнерова приповетка Медвед, Мелвилов Моби Дик, Конрадов Ностромо, у мистификованој магији врачева Дон Хуана и Дон Хенара из дела Карлоса Кастанеде, Хесеови романи) садрже иницијацијске елементе.

Образовни роман садржи једну више митску, архетипску представу савлађивања животних етапа младог човека. На целом свом развојном путу, кроз низ радњи се савладавају препреке и освајају нове вредности и нови положаји у друштву. Поједностављивање би било сваки образовани роман сводити на иницијацију. Међутим, у појединим романима се развој симболички прати неким видовима обредних радњи. Манов Доктор Фаустус, композитор Адријан Леверкин, склапа са демонским светом, заразивши се болешћу која му отвара простор лудила и стварања.

Жртва или неуспела иницијација представљају обреде у основи драмских наративних жанрова који завршавају кобним исходом (балада, трагедија). Жртвени обреди могу имати двоструки статус - и мотива и дубинске структуре жанра. У тумачењу Рене Жирара жртва је изазвана кризом у друштву и изабирањем жртвеног јарца и окончавањем кризе. Жирар, који жртву поставља у центар својих разматрања осветљава трагедије Еурипида (Херакле, Ифигенија на Тауриди, Баханткиње - Дионис види тумачење Јана Кота) и Софокла (Краљ Едип). У Баханткињама Пентеја, који не уважава прерушеног Диониса, у лудилу које је љутити бог изазвао жене растргну Пентеја у поступцима који имају наглашену обредност жртвовања и гутања, једења (бога). Прича о Јову по тумачењу Рене Жирара представља покушај обнове памћења на жртвени обред у време када је он већ престао да буде упражњаван. Ритуална убиства и самоубиства јављају се у делима Јапанца Мишиме. Ритуализовано насиље се полако обликује и у неритуалним заједницама као човеку прирођено зло или као лудило. У Голдинговом роману Господар мува приказује се постепено ритуализовање насилног понашања које се показује као најава и припрема за стварно насиље. Најпре се безумни дечак који хоће да буде вођа маже бојом, али тек када навуче маску и потре тиме обзире према другима њега осваја крвожедно зло. Игра убијања свиње претвара се у право мучење немоћног дечака, а његови другови намазани крвљу се скупљају око идола- главе крмаче и постају злочинци.

Карневали као обредне форме раскалашних опход састоје се из слављање сила плодности, ослобођеног тела, распуштених социјалних стега. Ослобођене представе тела и физиологије наглашено су повезане са гротеском. Бахтинов појам карневализације који се односи на књижевне текстове, јасно показује везу народне обредне културе и писане.

Обредно понашање може се открити и у нетрадиционалним културама и друштвима која нису религиозна. Осим обредима којима се повезују свети и профани времепростори, људске и надљудске силе постоје световни обреди који се описују у еротској, езотеријској, негативно утопијској књижевности. Посебно је важно разделити навике од ритуализованог понашања. У животу наркомана, пијанаца, коцкара услед физиолошке и психолошке зависности се понављају, али у њима нема ритуалности. У понашању туриста, краљева, па и професионалних група има много типских и много пута поновљених поступака. Световни обреди се одвијају у малим групама или служе тиранији над целим друштвом. Негативне утопије садрже бројне представе ритуализованог ауторитарног друштва. У измишљеним или стварним заједницама које су склоне неумереној контроли и обликовању личних ставова и потреба ритуали имају функцију утапања, покоровања појединца, али и спречавања протеста. Обреде намећу ауторитарне духовне или световне власти ради идеолошке контроле поданика. Замјатин у роману Ми, Вонегат у Механичком пијанину, Пекић у Новом Јерусалиму, Орвел у 1984-ој, и други аутори негативних утопија приказују масовне скупове на којима се сакрализује подршка вођама.

У еротској прози (нпр. де Сада, Мандијарга) приказује се обредни ред у организовању задовољства. Посебно осветљавање садистичког, црног Ероса, садржи елементе иницијацијске или жртвене обредности. Прописано време, уређени времепростор, хијерархија лица, подела улога и њихових поступака сведоче о ритуализованости еротске фикције.

* * *

Ритуалистички приступ књижевним текстовима прожима са са митском и архетипском критиком. Он указује на књижевна преображења обреда у односу на извођење обреде, и открива ритуалне обрисе или заборављене темеље у људским поступцима. Најдиректнија веза обреда и књижевности јавља се у проучавањима обредних текстова, њиховог места и смисла у обредној радњи. Ритуалистички приступ књижевности води од обреда ка књижевности, и обратно, од књижевности ка обреду. То кретање може бити и више пута поновљено, кроз преплитање и наслојавање елемената писане и усмене културе. Обред даје оквир за потпуније разумевање појединачних књижевних мотива, порекла жанрова, дубинске структуре жанрова, типова ритуализованог понашања у књижевним делима. Од конкретних појединости обреда у фолклорном и књижевном тексту, па преко појава у којима типолошка својства имају претежни значај обред нуди јасне оквире могућег тумачења. Ограничења ритуалистичког приступа налазе се у олакој и једностраној примени ритуалног тумачења и слојева књижевних текстова или читавих дела које по својој природи нису податна том приступу.

Литература

  • Ајдачић, Дејан: The Immanent and Developed Aesthetic Function of Magic in Folk Literature, in The Magical and Aesthetic in the Folklore of Magic in Folk Literature, Belgrade, 1994, pp. 69-76.
  • Чајкановић, Веселин: Кумство у капи, Сабрана дела из српске религије и митологије, 1, Београд, 1994, стр. 365-380.
  • Фрајденберг, Олга Михајловна: Мит и античка књижевност, Београд, 1987.
  • Frey, Northrop: Anatomija kritike, Zagreb, 1979.
  • Kot, Jan: Jedenje bogova, Beograd, 1974.
  • Мелетински, Елеазар: Поетика мита, Београд, с.а.
  • Раденковић, Љубинко: Место истеривања нечисте силе, Гласник Етнографског музеја, 50, 1986, стр. 201-222.
  • Стојанчевић, Видосава, Етнолошке компоненте књижевног стваралаштва Иве Андрића, Гласник Етнографског института, 24, 1975, стр. 1-23.
  • Tarner, Viktor: Od rituala do teatra, Zagreb, 1989.
  • Толстой, Никита И.: К реконструкции семантики и функции некоторых славянских изобразительных и словесных символов и мотивов, Фольклор и етнография, Ленинград, 1990, стр. 47-67.
  • Вукановић, Татомир: Етнографија и фолклор у књижевном стваралаштву Борисава Станковића, Врањски гласник, 8, 1972, стр. 133-228.
  • Weston, Jessie: From Ritual to Romance, 1993.
  • Жирар, Рене: Насиље и свето, Нови Сад, 1990.
© 2000-2001 Slavic Gate kapija@narod.ru
На Растку објављено: 2007-08-13
Датум последње измене: 2007-07-31 14:21:44
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује