Милош Тривунац

Хердер и Словени

Извор: SIZE=6>Срби о знаменитим Немцима SIZE=6>, приредио Милорад Софронијевић, Београд, 1998.

Милош Тривунац (1876, Алексинац - 1944, Београд), угледни европски германиста, оснивач и професор катедре за немачки језик и књижевност Београдског универзитета. Школовао се у Нишу, Београду, Минхену и Лајпцигу; у Минхену 1902. одбранио докторску дисертацију посвећену делу Гијома Бидеа, једног од најпознатијих француских класичних филолога. Објавио велики број студија на немачком и српском језику. Главна дела: "Aus dem Leben G. Bude's", 1902; "Guillaume Budes De l'Institution du Prince", ein Beitrag zur Geschichte der Renaissancebewegung in Frankreich, 1903; "Жена у Гетеовој поезији", 1908; "Гетеов Фауст", 1921; "Гете", 1931; "Гетеова светска књижевност", 1933; "Немачки утицај у нашем језику", 1937; "Гетеов Клавихо", 1938.

 

Хердер и Словени

Већ у раној младости устаје Хердер, у својим фрагментима О новијој немачкој књижевности (1767-68), против слепог угледања на писце класичне старине, које је у то време било у моди. Ко хоће да достигне старе Грке, треба, по Хердеру, не да им подражава, него да буде оригиналан као што су били они: да се држи свога језика, своје религије, своје историје, својих обичаја, као што су чинили Грци, да се држи, другим речима, језика, религије, историје и обичаја свога народа. Исто тако у раној младости истиче Хердер и једну другу, за цео његов рад карактеристичну мисао: поезија није дар појединаца, већ читавих народа и целога света; појединци, и у књижевности и у уметности, у ствари су само плодни органи народнога тела, канали кроз које се излива душа народна. Даље, човечанство се може усавршити само тако ако се поједини народи што више приближе савршенству; усавршавање народа је уједно и најпоузданији пут ка усавршавању појединаца.

Народи су, као што се види, јединице са којима Хердер понајвише рачуна; појединци су од интереса само толико у колико су одјек свога народа, његови гласници и његови изразити представници. И у томе је главна разлика између Хердера и његовог учитеља Русоа; док је за Русоа човечанство само огромна скупина појединаца, за Хердера поред човечанства и појединаца постоје још и народи, као органске јединице и уједно као спона између човечанства и појединаца. И језик, и вера, и обичаји, и поезија, та главна национална обележја, нису творевина појединаца, нису уопште творевина, него спонтани израз душе народне, резултат утисака наслаганих током времена у људској заједници која је исте расе и дуго живи под истим условима. И стога су језик, вера, обичаји и поезија тако карактеристичне одлике једнога народа. Нарочито поезија. Код младих народа - јер за Хердера и народи имају своје детињство, младост и зрелост - читав је живот поезија; песма садржи не само борбе и победе, фабуле и моралне изреке, поуке и митологију, него и законе. Како је поезија нераздвојна од језика, то се не може ни замислити народ који би без песничког језика имао великих песника; "геније језика је уједно и геније књижевности", вели Хердер. И стога код младих народа, којима је целокупан живот у песми, и језик љупко тече са усана и бруји у ушима, сликовит је и пун метафора, јер је у ствари само мелодичан израз спољнога света. "Прво доба цветања у језику било је доба песника."

Код толиког значаја који има језик за поезију није чудо што Хердер, ускоро после фрагмената О новијој немачкој књижевности, објављује и студију О пореклу језика, која је 1770. добила награду Берлинске Академије. До душе, он је већ у само почетку фрагмената нагласио не само да без песничког језика нема песника, него и да без гипког језика нема добрих прозних писаца, а без тачног језика "великих мудраца"; али неопходност познавања језика он ипак истиче само у вези са проучавањем књижевности: "ко хоће да пише о књижевности једнога народа, не сме губити из вида ни њен језик". Јер књижевност - поезија - је у много већој мери везана за језик но наука и филозофија, и уједно је за Хердера најзначајнији израз карактера једнога народа; за њега, као и за његовог учитеља Хамана, "поезија је матерњи језик људскога рода".

Као што се могло видети из горњих редова, народна песма је изузетно значајан део књижевности. Она је одблесак првобитног живота; њен је ритам неправилан, чак диваљ, али се из њега осећају откуцаји срца младога, жестокога народа, а њена једноставност, њена непосредност сушта је супротност лажној реторици књишке лирике. У колико је један народ више удаљен од извештачене мисли и научног језика, у колико су његове песме мање погодне за штампање, у толико су богатије сликовитошћу и лирском дражи. Чак и неповезаност и нескладност народне песме је за Хердера само резултат природног става који неизопачени дух има према спољном свету, и Хердер у њима пре види елеменат лепоте но недостатак. Јер све песме примитивних народа опевају живи, многоструки свет, опевају истинита дела и догађаје, и како машта све репродукује онако како је око видело, репродукција мора неминовно бити испрекидана и фрагментирана. Између разних делова тих песама нема друге везе но што постоји између дрвећа и жбуња у шуми, стена и пећина у пустињи, између разних сцена самих догађаја. И тако певају не само сви млади народи, него и сви велики песници, на пример Омир, Софокле, Шекспир. Нарочито Шекспир; код њега се има утисак да је слушао са хиљаду ушију и гледао са хиљаду очију, јер му је дух право складиште безбројних живих утисака.

Ово Хердерово високо мишљење о народној песми, изнесено 1773 (Von deutscher Art und Kunst), добило је практичан израз у његовим Народним песмама (Volkslieder, 1778-79). Уместо свога мишљења о значају народне песме, Хердер у предговору даје Монтењево: "Народна поезија, стога што је потпуно природна, има наивности и дражи којима је налик на главну лепоту вештачки најсавршеније поезије". Одмах после тих Монтењевих речи Хердер наставља: "Ово једно сведочанство нека буде довољно место многих." Остајући веран своме мишљењу о неподесности народних песама за штампање - јер оне до свога пуног израза долазе само кад се певају - Хердер у даљем излагању свога предговора каже о њима и покоју опору реч; али његова Посвета народних песама, која долази иза предговора, пуна полета и истинског надахнућа, поново уздиже високо народну поезију, и назива је "гласом народа расутог човечанства". Те речи уједно објашњавају и наслов Гласови народа у песмама, који су после Хердерове смрти добиле његове Народне песме. Из самог почетка предговора види се одакле му је дошао и подстрек: "Скупљач ових песама", вели Хердер, "никад није имао ни доколице ни позива да постане немачки Перси (Реrсу); комаде који се овде налазе или му је довео у руке какав срећан случај, или их је, тражећи друге ствари, нашао на путу." Име Перси указује јасно на збирку Остатци старе енглеске поезије коју је, 1765, издао енглески владика Томас Перси, и коју даље изрично помиње и сам Хердер. Првобитно, он је одиста само имао намеру да буде немачки Перси, то јест да само да избор немачких народних песама и балада; али како је број песама које је сакупио заједно са неколико својих сарадника, био недовољан за збирку, он се одлучио да објави песме из целога света које је имао при руци. Тако је Хердер дао збирку много значајнију од Персиеве и њоме ударио темељ "светској књижевности", која је доцније толико занимала Гетеа и била од тако пресудног значаја за улазак наше народне поезије у светску књижевност. Према ономе што је малочас речено, нимало не изненађује што један нарочити одељак у Народним песмама садржи Песме из Шекспира; Шекспир је у пуној мери израз своје расе, онако као што је и то народна песма, и према таквом схватању његове песме су сасвим на свом месту међу народним песмама. Али што нас на овом месту нарочито интересује, то је да се у овој збирци налазе и четири наше, српскохрватске песме, значи словенске песме, које Хердер, према своме извору, опату Фортису (Фортис), назива морлачким.

Од тих наших песама само је једна народна, Асанагиница, тако чувена и због свога преводиоца Гетеа, и због врло видног места које јој је Гете, доцније, годинама давао у својим целокупним делима. У збирци није означио да је Гете преводилац, али испод наслова стоји написано: "Превод ове племените песме није од скупљача", то јест од Хердера. Тако је срећна случајност што се преводилац не спомиње била повод да Хердер кратко изрази свој ласкави суд о Асанагиници, називајући је "племенитом песмом". Остале три: Песма о Милошу Обилићу и Вуку Бранковићу (Gesang von Milos Cobilich und Vuko Brankovich), Лепојка тумач (Die schцne Dolmetscheren) и Радослав (Radoslaus), имају такође, нарочито прве две, карактер народних песама, али воде порекло из познатога дела Далматинца Андрије Качића Миошића Разговор угодни народа словинског; њих је превео, управо препевао, сам Хердер, и то по талијанском преводу опата Фортиса. Хердер их је сматрао за праве народне песме, али не својом кривицом; као народне песме оне су дошле до њега, као народне песме унео их је у своје списе и талијански опат Фортис, коме су их, опет као народне песме, дали његови учени пријатељи из Далмације. Забуна се може разумети тим пре што су многе песме из Качићеве збирке прешле и у усмено предање и певале се уз гусле; тако се могло лако десити да их Фортисови пријатељи нису разликовали од народних. Што их је и Хердер, познавалац народних песама, такође сматрао за народне, објашњава се тиме што су оне у ствари одиста народне песме, само више или мање измењене и дотеране. У сваком случају, оне на место у Хердеровој збирци имају у најмању руку онолико исто права колико песме из Шекспирових дела. У првој, реч је о непријатељству између Милоша Обилића и Вука Бранковића, којем претходи свађа њихових жена, кћери Лазаревих, и које има за последицу Вукову клевету да је Милош издајник, Лазарево неповерење према Милошу, Милошев одлазак у турски табор и Муратову погибију. У другој, лепојку која зна турски и која је већ верена, проси млади Муса из Мустај-пашине војске, али га њена мајка одбија; онда он обавештава пашу о изванредној лепоти девојке коју је просио, и Мустај-паша је проси за себе; кад му њен отац одговара да је већ верена, паша тражи да се девојка изјасни да ли ће се радије удати за њега или за свога вереника, и девојка се, по материном наговору, изјашњава за пашу, у присуству верениковом; вереник тражи натраг скупоцене дарове, али кад она пружа десну руку да их врати, он јој одсече руку, а затим у двобоју убија и Мустај-пашу. У трећој песми, краља Радослава збацила је војска стога што јој не допушта да после победе пљачка и роби, као што је његов син Часлав, упркос очевом савету, допустио својој војсци; Часлав, поред тога, обећава ономе ко му зароби оца или му донесе "његову седу главу", да ће бити први до њега у држави; Радослав, сазнавши за то, проклиње сина, одлази Латинима, жени се тамо и добија сина Петримира, који, ожењен Латинком, рађа Павлимира, "словенскога краља".

Тако је Хердерова заслуга што је, са препевом Песме о Милошу Обилићу и Вуку Бранковићу (1778), наша народна песма, и ако не у свом честитом облику, и ако као "морлачка", ушла у светску књижевност. Посредно је његова заслуга и Гетеов превод Асанагинице, који се, заједно са друга два Хердерова препева, појавио годину дана доцније (1779), у другом делу Народних песама јер је Гете, кад је у питању његово интересовање за народне песме, и не само онда, ученик Хердеров. И доцније Гетеово интересовање за наше народне песме, које је дошло неких педесет година после његовог препева Асанагинице, у вези је са тим његовим првим преводом, дакле са Хердером. Можда је, међутим, Гетеова заслуга што је Хердер, који је у Фортисову преводу имао пред собом једанаестерац (endecasyllabo), превео све три песме у десетерцу; али је вероватније да није. Истина је да је Гете, који је Асанагиницу препевао по немачком преводу Вертесовом (Werthes), имао пред собом оригинал песме, и да је, загледајући га пажљиво, осетио стих и ритам нашега десетерца; али како је Вертесов превод, заједно са српскохрватским оригиналом, објављен још 1775., вероватније је да је и Хердер за десетерац сазнао од њега. То је утолико вероватније што је код Хердера чест случај да нема цензуре иза четвртог слога, док се она стално јавља у Гетеову препеву Асанагинице. Да је Хердер од Гетеа сазнао за десетерац, сазнао би и за цезуру, а о томе не може бити никакве сумње да је он био у стању да је у својим препевима и доследно спроведе; овако остаје као вероватније да је за десетерац сазнао из Вертесове публикације, али да се у склоп стиха није онако свесрдно удубио као Гете, и да је стога цезура иза четвртог слога код њега случајност, и ако честа случајност.

И не слутећи, Хердер је превео три песме из дела једнога великог словенског родољуба. Јер Андрија Качић Миошић, као што је познато, радо је налазио словенско порекло за разне јунаке из давне прошлости, на пример за Александра Великог, као што је и порекло разних словенских владара радо тражио и налазио у давној давнини. Ако су све три песме, као и Асанагиница, само српскохрватске, извор је био словенски у најширем смислу речи. Ту околност треба истаћи тим више што у Хердеровим Народним песмама има, сразмерно, мало словенског елемента; уз ове наше четири песме могу доћи у обзир још само две: Владарска трпеза (Die Fьrstentafel), у којој је реч о легендарној удаји Либуше (Libussa) за Пшемисла (Primislaus), и Коњ из брега (Das Rob aus dem Berge), чудотворни белац Либушин, којега Пшемисл, из брега где проводи загробни живот, шаље у помоћ своме народу кад га је задесила велика невоља. Литавских песама има, међутим, осам, шкотских тринаест, шпанских двадесет.

Али ову несразмеру не треба схватити као запостављање Словена; за друге народе случај је донео Хердеру више, за Словене мање, и у томе је једино објашњење. Свесно, значи злонамерно запостављање не би никако било у складу са одушевљењем које је Хердер имао за народну песму уопште, и које јасно избија из његове већ поменуте Посвете народних песама, где се нарочито истичу стихови у којима моли да се народне песме пусте да продру у срце као што су поникле из срца, и назива их не само гласом расутог човечанства, него и "притајеним болом и исмејаним јадом" човечанства. Човек који са толико искрене љубави обухвата цео људски род, не би, очигледно, могао бити способан да злонамерним изостављањем напакости једноме знатном делу човечанства. Злонамерно изостављање не би се слагало ни са племенитошћу Хердеровог карактера, чија је основна црта, сасвим у складу са његовим учењем, била човечност. Ово се мора нагласити тим више што се често истиче Хердерова незгодна нарав, а нарав се лако брка с карактером. "Никад човек није долазио к њему", вели Гете, "а да не ужива у његовој благости; никад није полазио од њега а да не буде увређен." Супротност између карактера и нарави код Хердера изразио је, као што се види, врло срећно сам Гете, који је био најпозванији да говори о Хердеру као човеку, јер га је за њега везивало пријатељство које је трајало преко тридесет година, све до Хердерове смрти (1803; рођен је 1744). Сумње нема, благост је била Хердерова основна црта; али је живот, својим неизбежним гримасама, успео да око те лепе језгре створи тврду кору. То је било тим лакше што је Хердер разним наличјима живота био изложен далеко више но други, нарочито далеко више но Гете, и што је по природи био необично осетљив; кад је, на пример, у Кенигсбергу покушао да учи медицину, пао је у несвест при првом отварању леша. Ту, у Кенигсбергу, како сам каже, морао је бити учитељ у годинама у којима би требало да је ђак, јер иначе не би могао опстати. Људску злобу познао је још у свом родном месту Морунгену (близу Кенигсберга); ђакон код којег је био фамулус, видећи његову изузетну обдареност и неутољиву жеђ за знањем, трудио се да му по сваку цену онемогући даље школовање и обезбеди се од његове конкуренције. Доцније, кад је постао свештеник, у његовој души настаје кобан расцеп због тога што се његово уверење слободног мислиоца није слагало са његовим свештеничким положајем. И тако даље, и тако даље. Све те и друге непријатности - слабо здравље, стално таворење - унеле су у душу неизгладиву горчину, коју, и на сликама, одаје донекле његов поглед и израз лица. Тако је човек, који је успео да у своје широко срце унесе не само своју ближу и даљу околину, него цео свет; који је био космополит у најбољем смислу речи; који је од ране младости искрени пријатељ, како вели у своме писму Канту, "онога пречаснога дела људи који називамо народ"; који је за свој гроб наменио речи: "светлост, љубав живот!" - морао често да чини утисак човекомрсца и завидљивца, мада није био ни једно ни друго. Љубав је у истини била његов вођ кроз живот, она је увек била језгра, и онда кад је љуска била храпава. Госпођа Стал, која је у Вајмар стигла наскоро после Хердерове смрти, има за њега у својој књизи О Немачкој, поред осталога, и ове речи: "Хердер је, веле, био сабеседник достојан дивљења, и човек осећа у његовим списима да то мора бити тачно. У њима се такође осећа оно што потврђују сви његови пријатељи, наиме да никад није било бољега човека. Кад књижевни дар може да улије онима који нас познају још и склоност да нас воле, онда је то небески дар са којим се могу узабрати најслађи плодови на земљи".

Ти плодови остали су, нажалост, Хердеру ускраћени; али иначе госпођа Стал има право. О томе је најбољи доказ, поред његових Писама за унапређење човечности (1793-97), Хердерово главно дело, највеће по обиму и највеће по значају, Идеје као прилог филозофији историје човечанства (1784. до 1791.). Оно најбоље доказује да је несразмерно мали удео Словена у Хердеровим Народним песмама пука случајност.

Већ у предговору Идеја има врло карактеристичних реченица. "Који је то народ на земљи", узвикује Хердер, "који не би имао извесну културу? и како би план Провиђења био недовољан кад сваки појединац људскога рода не би био створен за оно што називамо културом, а што би често требало назвати углађеном слабошћу! Ништа није неодређеније од ове речи и ништа варљивије од њене примене на читаве народе и периоде. Како је мало културних у једноме културноме народу." Може ли се замислити човек са мање националних предрасуда и са више братске љубави према човеку уопште? И на крају предговора Хердер одиста говори о "браћи људима". Наслов дела могао би просто гласити и Филозофија историје човечанства, али је Хердер из претеране савесности, која је у ствари скромност, више волео да своје дело назове само прилогом, остављајући доцнијем нараштају могућност да да праву филозофију историје. Иста скромност избија и из једне уметнуте реченице, казане поводом оригиналности мисли изнетих у књизи: "како се мало може у наше време пронаћи што би одиста било ново!"

Али је значајнији од свих појединости смер самога дела: дати историју људскога рода као низ народних целина које иду својим путем, стварајући свој језик, религију, друштво, књижевност, уметност, и доприносе усавршавању човека, развијању човечности, која је крајња мета историјског битисања. Што народима даје праву вредност у историји, то је величина њихова доприноса општем добру, општој човечности, доприноса за стварање човечног човека.

Какве све мисли провејавају кроз само дело у појединостима, може се видети већ из наслова неких поглавља. Хердер који почиње с положајем земље међу планетама и долази до закључка да је она "једна велика радионица за организацију врло разнородних бића", прелази затим на та бића, да би, преко биљног и животињског царства, дошао најзад и до своје главне мете, до човека. У четвртој књизи - дело је подељено у двадесет књига - налазимо, затим, ове наслове појединих поглавља: "Човек је организован за умну способност; Поглед унатраг са организације човекове главе на нижа створења која се приближују његовом склопу; Човек је организован за финија чула, за уметност и за језик; Човек је организован за финије нагоне, према томе за слободу; Човек је организован за најнежније здравље, али и за најјачу дурашност, према томе за распростирање на земљи; За хуманитет и религију је човек саздан; Човек је саздан за наду у вечност". То су само тезе које се у поглављима подробно доказују, са много знања, речитости и довитљивости; госпођа Стал има право кад вели да је ово Хердерово дело "можда немачка књига написана са највише дражи". Исти оптимизам, исти идеализам, иста човечност и објективност провејава и кроз даље књиге, у којима се прелази на организацију појединих народа и на битне одлике свакога од њих. За нас је најзанимљивија шеснаеста књига, јер је у њој реч о немачким, управо германским народима, Хердеровим саплеменицима, и о словенским народима.

За Немце Хердер вели да су оно племе које је својом величином и телесном снагом, својом предузимљивом, смелом и истрајном ратоборношћу, својом вазда јуначком готовошћу да свуда као војска иде за својим вођама и да савладане земље дели између себе, према томе својим пространим освојењима и уређењем освојених земаља, које је свуда било немачко, више допринело срећи и болу Европе но сви остали народи. Али се из даљег излагања не види јасно у чему је срећа коју је то племе донело Европи. Хердер, напротив, одмах наставља. "Од Црнога Мора па кроз целу Европу постало је оружје Немаца страховито", а из даљег излагања види се да су Немци потискивали друге народе и племена и оснивали своје државе, да су основали, како Хердер вели, све данашње краљевине у Европи и завели у њима своју управу и своје законе. "Више пута су освојили, победили и опљачкали Рим", гласе Хердерове речи, "Цариград су више пута опседали и чак у њему владали, у Јерусалиму су основали хришћанско краљевство, и још сада владају, делом преко владара које су дали свима престолима Европе, делом преко престола које су сами основали, као поседници, или у трговини и привреди, више или мање у сва четири дела света." Објашњење за све то не лежи само у карактеру нације, него и у другим, очевидно спореднијим узроцима, које Хердер набраја. Али да главно објашњење лежи у карактеру нације, види се из ових Хердерових речи: "Код тако сталног ратничког расположења морале су Немцима неминовно недостајати неке друге врлине, које они нису нерадо жртвовали својој главној наклоности, рату. Земљорадњом се нису бавили бог зна како марљиво, а у неким племенима су, делећи њиве сваке године поново, чак предупређивали задовољство које би понеко могао имати од властитог поседа и бољег обрађивања земље. Понека, нарочито источна племена била су и остала дуго татарска, ловачка и пастирска племена... Таквим народима морало је бити пријатно да оставе своје пусте шуме и да траже боље крајеве, или да служе као најамници." И тако даље.

Реч је, очигледно, о далекој прошлости, али су поменуте црте ипак врло карактеристичне. Да се оне нису много измениле ни у ближој прошлости, види се из ових Хердерових речи: "Кад су Немци примили хришћанство, борили су се за њега као и за своје краљеве и своје племство; ту праву јуначку верност искусили су изобилно поред њихових властитих саплеменика", вели Хердер, и јадни Словени, Пруси, Курланђани (Kuren), Ливонци (Liwen) и Естонци (Esthen)."

" Јадни Словени, Пруси". Зашто? Један сасвим летимичан поглед на историску карту Немачке даје одговор на то питање. У време Карла Великога, дакле крајем осмог и почетком деветога века, немачка источна граница ишла је највећим делом западно од Лабе; тек на северу била је на самој Лаби, која је само на крајњем северу, близу свога ушћа, текла кроз немачку земљу. Крајеви у којима су данас Дрезда и Лајпциг били су насељени словенским живљем, који се на југу протезао до самог Беча и даље, што значи да је и Шлеска била словенска, као год што је на северу сав део источно од Хамбурга и Лабе, дакле не само Источна него и Западна Пруска, био насељен Словенима и, малим делом, старим Прусима (на Источном Мору, источно од Висле), који нису били Германи, него литавско племе. Река Одра, која данас целим својим током пролази кроз Немачку, била је онда цела ван Немачке, у словенској земљи. Другим речима, готово цела североисточна половина данашње Немачке била је онда ван Немачке и насељена поглавито Словенима. Од старих становника остали су само трагови; Пруси су у главном оставили само име, јер је њихов језик, старопруски, изумро још у седамнаестом веку, а од негдашњих словенских становника остали су само трагови у именима (Лајпциг - Липск(о) - Каменц, Вратислав - Бреслау итд.), у звучном изговору слова с (на пример сеин - зајн), у неким дијалекатским особинама (И у Ист. Пруској, које подсећа на руско и пољско тврдо л) и у незнатним словенским мањинама, на пример Лужичких Срба. По себи се разуме да се тако радикална германизација некадашњег становништва није могла извести милом, и Хердер, који зна историју, не може да се уздржи од врло кратке, и ако врло крепке изјаве саучешћа: "Јадни Словени, Пруси" итд. Можда понеком Немцу та изјава саучешћа не би била угодна, али је извесно да она спада у најречитије доказе о немачкој цивилизацији.

Да не би изгледало да Хердер за своје племе нема ни речи похвале, треба подвући да он на крају истиче заслуге које су Немци стекли за Европу и њену културу тиме што су сузбили разне варварске најезде: Хуна, Маџара, Монгола и Турака. "Они су ти који су највећи део Европе не само освојили, култивисали и уредили на свој начин, него га и заклањали и штитили; иначе се у њему не би могло подићи оно што се подигло."

Хердеров портрет Словена, који долази одмах иза портрета немачких народа, гласи овако:

"Словенски народи заузимају већи простор на земљи но у историји; између осталих узрока и стога што су живели даље од Римљана. Ми их прво упознајемо на Дону, доцније на Дунаву, тамо под Готима, овде под Хунима и Бугарима, са којима су често јако узнемиравали Римско царство, већином само као народи који иду заједно с другима, помажу или служе. И поред својих подвига овде онде, нису никад били предузимљив народ ратника и пустолова као Немци; напротив, они су тихо наступали за њима и заузимали места и земље које су они остављали празне, док најзад нису заузели огроман простор, који се протеже од Дона до Лабе, од Источног до Јадранског мора. Од Линебурга преко Мекленбурга, Померанске, Бранденбурга, Саксонске, Лужице, Чешке, Моравске, Шлеске, Пољске, Русије простирала су се њихова насеља с ове стране Карпата, а с оне стране Карпата, где су већ рано становали у Влашкој и Молдавији, ширили су се, потпомогнути разним случајностима, све даље и даље, док их цар Ираклије није примио и у Далмацију, и док мало по мало нису основали краљевства. Славонију, Босну, Србију, Далмацију. У Панонији су постали тако исто многобројни, из Фриаула дошли су и у југоисточни кут Немачке, тако да се њихова област чврсто спојила са Штајерском, Корушком, Крањском; најогромнији простор што га у Европи једна нација највећим делом још и сад насељава. Свуда су се настањивали да би постали власници земље коју су напустили други народи, да ту земљу обрађују и искоришћавају као насељеници, као пастири или као тежаци; према томе је, после свих минулих пустошења, похода и пролаза, њихово тихо, вредно присуство било спасоносно за земље. Они су волели земљорадњу, залиху у стадима и житу, а и понеку домаћу вештину, и развијали су на све стране са производима своје земље и свога труда корисну трговину. Дуж Источног Мора, почев од Либека, саградили су поморске градове, међу њима Винету на острву Ригену (Rugen), која је била словенски Амстердам; тако су одржавали везу и са Прусима, Курланђанима и Летонцима, као што показује језик ових народа. На Дњепру су саградили Кијев, на Волхови Новгород, који су наскоро постали напредни трговачки градови, спајајући Црно Море са Источним, и доносећи производе Истока северној и западној Европи. У Немачкој су се бавили рударством, разумевали су се у топљењу и ливењу метала, справљали су со, израђивали платно, кували медовину, садили воћке и на свој начин проводили весео и задовољан, музикалан живот. Били су дарежљиви, гостољубиви до распикућства, волели су слободу у земљи, али су били покорни и послушни, непријатељи отимања и пљачке. Све то није им помогло против угњетавања; шта више доприносило је угњетавању. Јер како се никако нису отимали о превласт у свету и нису имали међу собом ратоборних наследних владара, и како су више волели да плаћају данак ако би им само било могуће да на миру станују у својој земљи, то су се о њих јако огрешиле многе нације, а највише народи немачког стабла.

"Већ под Карлом Великим настали су угњетачки ратови, који су очевидно имали за повод трговачке користи, мада су имали за изговор хришћанску веру; јер за јуначке Франке морало је дабогме бити удобно да са једном вредном нацијом, која се бави земљорадњом и трговином, поступају као са слугама, место да сами науче и упражњавају те вештине. Што су почели Франки, довршили су Саси; у таквим покрајинама били су Словени истребљени или претворени у робове, а њихове земље раздељене су међу владике и племиће. Њихову трговину на Источном Мору уништили су скандинавски Германи; њихов град Винета завршио је жалосно захваљујући Данцима, а њихови остатци у Немачкој налик су на оно што су Шпањолци учинили с Перуанцима. Да ли би било чудо, ако би се после читавих столећа подјармљености и најдубље огорчености ове нације на њене хришћанске господаре и разбојнике њен меки карактер срозао до подмукле, свирепе тромости својствене слугама? Па ипак се свуда, нарочито у земљама у којима имају нешто слободе, може познати њихово недашње обележје. Несрећан је постао тај народ стога што се, са својом љубављу према миру и домаћој радиности, није могао трајно организовати за рат, мада му није недостајала храброст у жарком отпору. Несрећан, што га је његов положаја међу народима довео на једној страни у близину Немаца, а на другој оставио његово залеђе отворено за све нападе источних Татара, под којима је, чак и под Монголима, много страдао, много патио. Точак времена које доноси промене окреће се, међутим, незадрживо; и како ови народи махом станују у најлепшем крају Европе, кад би он био потпуно обрађен и из тога се развила трговина; и како се другачије не да ни замислити но да у Европи законодавство и политика место ратничког духа све више морају потпомагати, и да ће одиста потпомагати, тиху вредноћу и међусобни саобраћај народа, то ћете и ви тако дубоко пали, некада вредни и срећни народи, најзад пробуђени из свога дугог тромог сна, ослобођени својих ропских ланаца, смети да искоришћујете своје лепе крајеве од Јадранског Мора до Карпата, од Дона до Молдаве, као властиту својину, и да славите у њима своје старе светковине мирне марљивости и трговине."

Топлије се одиста не може писати ни о своме народу, а некамоли о туђем. Нарочито пада у очи пророчански став који Хердер заузима на крају поглавља и искрени занос са којим се одједанпут обраћа непосредно Словенима, заборављајући тренутно читаоца.

У прошлом броју Страног Прегледа, у чланку Г. Д-ра Тирфелдера Немци и Словени, налазе се на стр. 16-17 ове речи: "Душевни однос Немаца према словенству био је изложен невероватним колебањима. Насупрот страшној необавештености предратне Немачке, која се једва и трудила да уопште створи неки однос или да размишља о заједничком животу Немаца и Словена у Европи, истичу се деценије Јохана Готфрида Хердера и Гетеа, Лудвика Шлецера, Грима и Ранкеа, у којима се словенски геније први пут јавио Западу. Није случајност што је баш доба романтичара у толикој мери осетило привлачну снагу словенства. Нису ли они веровали да ће ту наћи оно првобитно стање народног живота, чији су повратак жељно очекивали за свој властити народ? Немачки филолози, песници и историчари онога времена нису себи, додуше, давали рачуна о томе да је покрет националног буђења, који су они подстакли из идеалистичких побуда, морао и сам да одведе од првобитности ка цивилизацији; још су много мање увиђали да национализам, који су они будили на Истоку и Југоистоку Европе, мора једнога дана да доведе до политичког разрачунавања са германским државама Средње Европе".

У колико је у питању Хердер, ово тврђење није тачно. Јасно је, напротив, из завршних речи Хердерових, да он не само предвиђа, него прориче и прижељкује час разрачунавања између Словена и њихових германских завојевача у Средњој Европи, јер се не види како би они иначе могли бити "ослобођени својих ланаца". А да су у питању баш германски завојевачи, види се јасно из његовог тврђења да су Словени несрећни стога што их је њихов положај међу народима довео у близину Немаца. То је сасвим јасно осетила и негдашња аустриска цензура, која је немилосрдно избрисала неке ставове из Хердеровог поглавља о Словенима, наведеног на немачком у Славину Ј. Добровског, на стр. 23-27. Нарочито пада у очи да су у Хердеровој реченици избрисане речи: "ослобођени својих ропских ланаца", тако да завршни део гласи: "то ћете и ви, тако дубоко пали, некада вредни и срећни народи, најзад пробуђени из свога дугог тромог сна, смети да искоришћујете своје лепе крајеве од Јадранског Мора до Карпата, од Дона до Молдаве, као властиту својину, и да славите у њима своје старе светковине мирне марљивости и трговине". Исто тако није тачно ни то да је Хердер превиђао да покрет националног буђења мора да одведе "од првобитности ка цивилизацији"; из његових последњих речи види се напротив нада да ће се Словени, ослобођени својих ропских ланаца, вратити прослављању своје старе светковине мирне марљивости и трговине, то јест цивилизацији. Напред је већ истакнуто Хердерово тврђење из предговора да ништа није неодређеније од речи цивилизација (култура), али се на сваки начин мирна марљивост и трговина не могу сматрати као нешто што стоји ван цивилизације, а још мање као негација цивилизације. То се јасно види из Хердерових речи да "у Европи законодавство и политика место ратничког духа све више морају потпомагати тиху вредноћу и саобраћај народа", које се, узгред речено, тачно поклапају са данашњим појмом Друштва Народа, тог модерног антипода ратничком духу.

Да овакво схватање није резултат неког пролазног расположења, види се јасно из Хердерових Писама за унапређење човечности (Briefe zur beforderung der Humanitдt), која су се појавила неколико година доцније. "Ја националну гордост сматрам за највећу лудост", вели Хердер. "Доприносимо колико год можемо угледу свога народа; бранимо га ако му се чини неправда. Али узносити га ех professo изгледа ми ташто самохвалисање".

Јасно је, из свега што је довде речено, од коликог је значаја хвала коју је Хердер упутио Словенима. Они су, очигледно, ти који су, по његовом мишљењу, позвани да човечанство доведу крајњој мети људског развића, савршеној човечности, јер су по природи мирни, нератоборни и вредни. Хердер, дабогме, даје узгред и јасне пријатељске савете, и ако не изричито; истичући да су Словени били несрећни стога што се, "са својом љубављу према миру и домаћој радиности", нису могли трајно организовати за рат, "мада им није недостајала храброст у жарком отпору", он јасно указује на недостатак који може бити опасан с обзиром на људску грабљивост. Другим речима, за успешан отпор није довољна сама храброст, треба бити и војнички спреман докле год на другој страни постоји ратнички дух; а од Словена не постоји опасност да ће своју војничку спремност употребити на то да друге народе лише слободе, још мање да их силом однароде. Указујући на прошлост, Хердер уједно јасно даје на знање и то с које стране прети највећа опасност. Његове речи су се у многом погледу већ показале као пророчанске, и стога није на одмет имати на уму и оне које се још нису до краја испуниле. Већ као контраст заслужује, на пример, да буде поменута једна од најпопуларнијих књига у Немачкој, растурена у преко милион примерака, на чијој се последњој страни налазе ове речи: "Држава, која се у доба тровања расе посвети неговању својих најбољих расних елемената, мора једнога дана постати господар земље; што у овом случају значи: господар света. Ако се о средству које помиње ова реченица може бити различитог мишљења, циљ остаје ван спора. И како светом није могућно загосподарити милом, остаје само сила, разуме се, не од једанпут употребљена против свих. Словени на Истоку били би, према књизи, прва жртва.

Занимљиво је, најзад осврнути се и на одјек који су Хердерове речи о Словенима имале код самих Словена. Захваљујући недавно објављеној студији о тој теми Г. К. Битнера, тај је одјек данас познат у целини. Док је он код Југословена био посве слаб, код Чехословака, Пољака и Руса он је био врло јак и врло значајан, нарочито код Руса.

Међу Југословенима Копитар је једини у чијем се делу могу наћи виднији трагови Хердеровог поглавља о Словенима, и то, прво, у његовој Граматици словеначког језика у Крањској Корушкој и Штајерској, која је на немачком објављена у Љубљани 1808, затим у његовом приказу Добровсковог Славина и најзад у његовим Патриотским фантазијама једног Словена. К. Битнер превидео је овај трећи случај, а првом и другом посвећује у својој студији свега четири реда; у оквиру целине, њима, истина, и не припада више, али како су за нас од значаја, мора им се дати више места. У уводу своје Граматике, стр. XI, Копитар наводи само један део поглавља о Словенима, који почиње Хердеровим тврђењем да " Словени никад нису били предузимљив народ ратника и пустолова као Немци", а свршава се реченицом: "Били су дарежљиви, гостољубиви до распикућства, волели су слободу у земљи, али су били покорни и послушни, непријатељи отимања и пљачке." Као што се види, цео је навод из првог поглавља, и у њему су - то показује и ових неколико наведених речи - поједини изрази, који су се Копитару учинили значајни, нарочито истакнути. Одмах затим Копитар наставља: "Тако слика наше претке један немачки писац (у дну текста наводи се Хердер и његово дело) по растуреним подацима страних, делимично непријатељских расположених савременика. Који Словен не познаје себе у овим потезима? Шта филозоф примећује да притом недостаје чак и за идеал једног космополита, сем научне културе! - А и она се појавила као пратилац хришћанске религије. "Тако Копитар прелази на Ћирила и Методија, њихов рад и његове културне последице. Као што се види, он се на Хердерове речи осврће само узгред; то излази јасно не само из чињенице што их он помиње у својој Граматици, него и из тога што Хердерове речи чак и у уводу Граматике чине само један беочуг подужега ланца. - Још узгреднији карактер има Копитаров осврт на Хердеров портрет Словена у приказу Славина. "Лепо историјско сликање словенских народа из Хердерових Идеја. Не од пљачке, на рачун туђег народа, већ од земљорадње и трговине хтео је (и хоће) Словен да живи. Зар такву космополитску склоност (индолес) не би требало пожелети свима народима? Али како је у жалосној алтернативи између чинити неправду и трпети неправду овцин избор овога другога (види Лесингове Басне) сувише пресео Словенима, није никакво чудо што је нашао тако мало подржавалаца." "Овцин избор" је алузија на познату Лесингову басну о овци која се жали Зевсу на неправде што их трпи од осталих животиња, али кад јој он ради одбране нуди редом: страшне зубе и канџе, отров у пљувачци или рогове, она све то одбија као ружна и одвратна средства; на Зевсове речи да и сама мора бити у стању да шкоди другима ако хоће да јој други не шкоде, она одговара: "О, онда ме остави, добри оче, овакву какву сам! Јер способност да се шкоди другоме буди, бојим се, прохтев да му се шкоди; а боље је трпети неправду но чинити неправду." За Словенца Копитара, као и за све Југословене, карактеристична је алузија на ову Лесингову басну у вези са Хердеровим поглављем о Словенима, јер се из ње јасно осећа отпорност расе и њена готовост за борбу против нападача. - Најзад, у својим Патриотским фантазијама једног Словена написао је Копитар ове речи: "Изванредној склоности Словена за истински космополитизам већ је одао правду Хердер у своме делу Идеје као прилог филозофији историје човечанства: ми овде смемо да поменемо само још диван склоп њиховог језика."

Кад се има на уму да је прво издање Добровсковог Славина изашло још 1806, и да је млади Копитар своје прво писмо Добровском, пуно љубави и дивљења, написао 1808, исте године кад је објавио своју Граматику словеначког језика, онда није смело претпоставити да је подстрек за поменути цитат из Хердеровог поглавља о Словенима дошао до Добровскога. И даље два помена Хердерових идеја разумеће се лакше кад се има у виду да је преписка између Добровског и Копитара, о којој говори М. Прелогу своме делу Словенска ренесанса (стр. 6 и даље), била "обилата", да су њихови узајамни односи били "срдачни", и да је Добровски први међу Словенима који је популарисао Хердерову славопојку Словенима. Истина је да је његов учитељ Дурих још 1795, само четири године после појаве четвртог (последњег) дела Хердерових Идеја, скренуо пажњу на поглавље о Словенима, али је то учинио на латинском језику, а само поглавље није превео у целини, док га Добровски саопштава у немачком оригиналу, у целини, и на челу свога Славина. Тако је Добровски, "отац славистике" и зачетник словенског препорода, уједно и посредник између Словена и Хердеровог поглавља о њима, које се 1813. јавља и у чешком преводу.

Заједно са Копитаром Добровски је већ 1809. уверен да је дошло време да Словени узму у своје руке културно вођство европске народне заједнице, а сам идеал човечности налази одјека и у чехословачкој књижевности, нарочито код Словака Јана Колара, и у чехословачкој науци, нарочито код Словака Шафарика и (у историји) код Чеха Палацког. И Масарик, који смисао чешке историје налази у Хердеровом хуманитету, сматра да је он достигао врхунац у Хусовом покрету, и у својим списима се често позива на Хердерово учење.

Код јужних Словена, нарочито код Срба, више одјека налази струја која потиче од Хердеровог учења о културном значају појединих народних заједница, и која нарочито преко његових Народних песама и Гетеовог препева Асанагинице води ка романтизму и његовом нарочитом односу према народној поезији и народним умотворинама уопште, а преко њега даље ка Вуку и духовном препорођају који је он изазвао. Али је и у томе посредник Копитар, пријатељ Добровскога. Исте године (1808), кад је у уводу његове Граматике словеначког језика изишао један одељак из Хердеровог поглавља о Словенима, изишла је и трећа свеска немачких народних песама, које су, под именом Дечков чаробни рог (Des Knaben Wunderhorn), почели издавати Ахим фон Арним и Клеменс Брентано године 1806, збирка каква је лебдела пред очима и Хердеру кад је радио на својим Народним песмама. Под дубоким утиском што га је Дечков чаробни рог учинио на Копитара, већ увереног у високу културну мисију Словена, он се интересује за сличне умотворине код Словена, ускоро затим долази у додир с Вуком, и тако почиње Вуков познати судбоносни рад, који, захваљујући Јакову Гриму и Гетеу, нашу народну песму изводи из колиба и гудура на светлост дана, изводи пред очи целога културнога света, и подиже не само углед нашега народа, него и његово самопоуздање и његово прегалаштво, а тако исто изазива и значајан књижевни препород, у духу народне поезије, који почиње с Бранком. Плодност Хердерових идеја није ни код једног словенског народа већа но што је код нас, чак изгледа, ни код једнога није тако велика као код нас.

Код Пољака Хердерово учење о Словенима има другачији одјек но код Чеха и, нарочито, код Јужних Словена. Пошто, по Хердеру, народи имају у историји онолико вредности колико су допринели општој човечности, а Словени својом мирољубивошћу и тихим културним стварањем имају највише услова да остваре идеал хуманитета, то је, по схватању код Пољака, њихов задатак да у будуће стварају историју и поведу човечанство ка савршенству; међу словенским народима то би у првом реду била мисија Пољака. Главни представник тако схваћеног мисионарства био је Адам Мицкијевић, који доцније, у својој Пољској историји, иде и корак даље, и крајњу мету види у сједињењу с Богом и својих Пољака и целокупног човечанства. Поред тога активног мисионарства, које хоће да ствара политичку историју човечанства и које завршује мистицизмом, има одјек Хердеровог учења и један други облик: Казимир Бродзински (Бродзински) учи да је народна уметност извор сваке уметности, да је душа народна непресушно врело књижевног и уметничког стварања, и да се стога треба држати ње, а не страних утицаја.

Слично пољском схватању, јавља се и код Руса уверење да је нарочито руски народ типски представник хуманитета и стога позван да човечанство поведе савршенству, тим пре што је он најбоље сачувао првобитно хришћанство, те се његова култура не заснива на отимању и насиљу као западна, германско-романска култура. Такво схватање, под утицајем Хердеровим, имају нарочито словенофили, насупрот западњачкој струји, која проповеда наслањање на Запад и западну културу. Одјек словенофилског схватања налази се нарочито код Достојевског, али о њему има трага и у књижевном делу Толстојевом, у Рату и Миру, у разговору између слободног зидара Петра Безухова и кнеза Андреје, име Хердерово помиње се и изриком. Код старог Толстоја, његова тежња да се у погледу чисте једноставности и непоколебљиве вере изједначи с руским сељаком, такође је можда један облик Хердеровог идеала човечности, али је у сваком случају, и код Руса као и код Пољака, Хердеров идеал нераздвојан од хришћанства. Да ли је словенска човечност и мирољубивост, исписана на застави руских словенофила, допринела и унутрашњем поразу Русије, из којега је поникао и спољашњи пораз у Светском рату, може се поставити само као проблем. Али ако јесте, кривица за то не може пасти на Хердера, јер он само осуђује борбу у служби отимања и освајања, а не и борбу ради одбране од насилника и завојевача; злу историјску срећу Словена он тиме и објашњава што нису били организовани за отпор. Поменути Копитаров став и његова алузија на овцу из Лесингове басне најбоље показују шта се све може научити од Хердера.

Тако је Хердерово учење имало многоструки и у главноме врло плодан одјек код свих словенских народа.

На Растку објављено: 2008-03-12
Датум последње измене: 2008-03-11 21:44:38
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује