Никола М. Поповић

Имануел Кант: Критика чистог ума

Извор: Срби о знаменитим Немцима, приредио Милорад Софронијевић, Београд, 1998.

Никола М. Поповић (1883, Обреж код Варварина - 1970, Београд), филозоф, професор универзитета. Дипломирао 1908. на Филозофском факултету у Београду. Усавршавао се у Берлину где је и започео рад на својој дисертацији. Докторирао у Београду 1919. са темом "Учење о дискретном простору у новијој филозофији". Године 1922. изабран за ванредног а 1923. за редовног професора Београдског универзитета. Извесно време био декан и проректор. Године 1941. именован за ректора и ту функцију вршио до краја рата 1944. Први је код нас увео психоанализу као предмет на студијама. После рата се бавио превођењем, највише Канта и Хегела. Најзначајнија дела: "Историја развоја Кантове преткритичне филозофије простора", "Психоанализа", "Имануел Кант и природне науке", "О човеку и вредности негова живота".

Имануел Кант: Критика чистог ума

Предговор преводиочев

Предговор, стр. VII - XV, Београд 1932, Геца Кон

1. Критика чистога ума јесте најважније Кантово дело, и по своме историскоме значају оно стоји изнад свих философских дела уопште. Кант је у Критици чистога ума први учинио саму философију првим и најважнијим философским проблемом на тај начин, што је јасно формулисао проблем њене могућности. Загонетност философског сазнања огледа се у тој историској чињеници, што су разни философи једног истог времена давали на једна иста философска питања врло различне и чак противречне одговоре. И философи пре Канта беху уочили ту чудну појаву, те су једни од њих на основу ње учили, да је целокупно сазнање човеково релативно, док су други опет у њој налазили подстицаја за нове напоре у циљу проналажења апсолутне истине. Тиме су и једни и други умножавали хаос од философских становишта и теорија. Кант међутим поставља себи задатак да томе учини крај, и да философију преведе из области субјективних мњења у царство истинитог сазнања. У томе циљу Кант је прво дефинисао појам сазнања, па је онда поставио питање о могућности философског, одн. метафизичког сазнања. По Канту наше је сазнање у основи својој синтетично и априорно, те услед тога основни проблем Кантов гласи: како су могући синтетични судови а priori? Сада можемо правилно разумети чиме се Кант одликује од свих ранијих философа. Он у оној историској чињеници, у којој се показује загонетност философског сазнања, није нашао само подстицај за постављање свога проблема, већ је у њој самој увидео први проблем философије који треба решити, једну појаву коју треба објаснити. Отуда прави смисао његовог проблема могућности философије треба овако изразити. Где лежи прави узрок досадањег лутања у решавању философских проблема? Кантов одговор гласи, да узрок свих ранијих лутања у философији лежи у томе, што су ранији философи сасвим погрешно сматрали субјективне принципе могућности сазнања за онтолошке принципе бића, одн. ствари по себи. Ти субјективни принципи могућности сазнања, којима је погрешно приписиван онтолошки смисао јесу: простор и време, и појмови узрока, супстанције и т. д. То хипостазирање субјективних принципа јесте по Канту трансецендентални привид. Отуда његово објашњење ранијег лутања у философији можемо кратко изразити на овај начин: ранији философи су лутали, јер су били у своме тражењу истине вођени једном илузијом, трансценденталним привидом. Тај привид морамо открити, и на тај начин можемо га учинити безопасним, премда га не можемо уништити, јер он има корена у природи људскога духа. У нади да ће на тај начин учинити крај философских лутања, Кант у другоме одељку трансценденталне логике, у трансценденталној диалектици (види напред ст. 186 и даље), објашњава са тога гледишта заблуде старе рационалне психологије, космологије и теологије. По тој критици метафизичких лутања у овим областима философског сазнања ово Кантово дело и носи свој наслов: Критика чистога ума. Али тај наслов дела јесте донекле једностран, јер не одговара потпуно целој његовој садржини. Поред ума као моћи закључивања постоје по Канту још две моћи сазнања: чулност и разум, и његова Критика чистога ума садржи поред критике чистога ума још и теорију о чистој чулности и о чистоме разуму. Те своје теорије о чистој чулности и о чистоме разуму, т. ј. о оним елементима чулности и разума који су независни од искуства, по чему се и зову чисти, обухватају се термином транцендентални идеализам. Према томе мора се имати у виду, да се Кантова критика ума ослања на његов трансцендентални идеализам, т. ј. на његову теорију о чистој чулности и о чистоме разуму.

II. У томе једностраном истицању овога специјално негативнога, критичкога дела Критике чистога ума лежи донекле порекло једнога једностранога тумачења духа Кантове философије уопште. По томе тумачењу философија може и мора да буде само критика, без икакве позитивне метафизике, јер је Кант у својој Критици чистога ума доказао једном за свагда немогућност сваког позитивног решења метафизичких проблема; по њему је Кант у ствари "разоритељ свега" -"Alleszermalmer" како га је назвао још његов савременик Мозес Менделзон. Ово тумачење Кантове философије усвојили су и многи метафизичари, те у њему гледају непријатеља своје науке. Међутим има и других тумачења Кантове Критике чистога ума, јер треба имати на уму да је Кант, који је учинио философију првим философским проблемом, и сам постао једним философским проблемом. Кант је можемо рећи због свога огромног значаја постао јабуком гложења међу философима. Тако је Кант и данас, када преживљујемо период бујног цветања метафизике, постао предметом нарочитих философских тумачења од стране савремених метафизичара. Истина је међу њима има и таквих који мисле да треба философију ослободити од Кантовог "ауторитета који угушује", и који у Кантовој философији гледају "коб 19. столећа". Међутим најзнаменитији савремени метафизичари имају сасвим супротно мишљење о философском духу Кантове Критике чистога ума. Тако Николај Хартман вели: "Смисао Кантове Критике тумачи се сасвим погрешно, ако се мисли, да је она уперена против све и сваке метафизике. Супротност критика - метафизика није Кантова. Како је иначе могао Кант да схвати Критику чистога ума као пролегоменон будуће метафизике?" Из ове изванредне студије Н. Хартмана навешћу само још једно место које је важно по ономе, што се у њему каже о Критици чистога ума и о савременој философији:

"Цела Критика чистога ума јесте један пролегоменон будуће метафизике. И ми који данас живимо, који врло добро знамо, да смо се пробудили из "критицизма" (који је хтео да буде празна критика без метафизике), и који смо понова почели да сарађујемо на изградњи једне метафизике, ми бисмо понајвише требали да се томе обрадујемо. Јер све више се умножавају докази у нашем времену, да постоји једно пренуће из критицистичкога дремежа исто тако, као и за догматичкога дремежа. Та сам проблем сазнања показао се у основи својој као један метафизички проблем. Само метафизичар зна да цени пролегоменон метафизике; он је само за њега писан. У томе је Кантово мишљење. Па за кога је он могао бити писан пре, него за нас?" Од савремених философа метафизичара, који сматрају да је Кантова Критика по својој основној тенденцији метафизичко дело ваља споменути Мартина Хајдегера и Артура Либерта. А. Либерт тврди изрично, да се мишљење по коме "је критицизам једном за свагда затворио пут ка метафизици" оснива "на неразумевању или погрешном закључивању", па додаје: "И са гледишта критицизма или управо са тога гледишта јесте метафизика могућа..."). По Хајдегеру централни проблем философије јесте проблем бића. Да би се решио тај онтолошки проблем, мора претходно да се одговори на питање, у чему се састоји биће човека. Хајдегер сада мисли да је Кант у свима излагањима у Критици чистога ума био руковођен циљем да одговори на питање: Шта је човек? Аналишући човекове моћи сазнања, Кант није имао за главни циљ, да наше сазнање ограничи, већ да одреди шта човек у тој области културнога делања може, т.ј. шта он јесте, којим моћима располаже.

С обзиром на оваква тумачења Критике чистога ума од стране савремених метафизичара ваља споменути, да је Едуард Хартман заступао слично гледиште о Канту и његовој Критици чистога ума још у другој половини прошлога столећа. Он тврди на једноме месту, да је Кант "управо по томе тако велики", што је имао "неодољиву чежњу" да се ослободи идеализма и да "праву стварност нађе тек с оне стране субјективне сфере". Па одмах затим вели: "И због тога заправо његова цела "Критика чистога ума" претставља покушај, да са разних страна пробије границе идеализма и да продре до реализма..."

Из овога је јасно да није довољно оправдано гледати у Кантовој Критици непријатеља метафизике. Истина је, да се Кант чешће, нарочито у прекритичкој периоди свога делања (од 1740. до 1770.) изражавао неповољно, чак можемо рећи непристојно о метафизици. Међутим то се односило само на извесне метафизичаре, а не на метафизику уопште. Ево Кантових речи, из којих ће се јасно видети шта он сам суди о таквим својим изјавама, као и то, шта он у ствари мисли о метафизици. У своме писму које је 8. априла 1766. године упутио Мозесу Менделзону Кант вели: "Што се тиче мога мишљења о вредности метафизике уопште, признајем да овде онде нисам довољно опрезно и умерено бирао изразе. Али ја не тајим да надмену претенциозност са којом се данас пишу огромне књижурине таквих назора посматрам са негодовањем, шта више са извесном мржњом...

... Међутим ја сам далеко од тога, да саму метафизику, објективно посматрану, потцењујем или сматрам за излишну, већ сам уверен, нарочито од извесног времена, од како сам упознао њену праву природу и њен прави положај у систему сазнања, да само од ње зависи право и трајно добро рода људскога; једна похвала која ће се свакоме другоме учинити фантастична и претерана, само не Вама..."

II. У таквоме ставу Кантовом према философији лежи тајна онога огромнога историскога утицаја, који је Кант извршио на потоње философске генерације. Тај је утицај безизузетан за све философе 19. столећа. "Сви ми," вели В. Винделбанд," који философирамо у 19. столећу јесмо ученици Кантови." То исто важи и за философе овога столећа. Године 1904, приликом прославе стогодишњице од Кантове смрти казао је Алојз Рил ово: "Не интерес просте учености, или нека мода школе, већ ток научнога развоја и битна питања живота приближили су нас Канту тако, као да нас не одваја од њега једно цело столеће. Ми расправљамо о његовоме учењу, тежимо да га упростимо и усавршимо: по други пут је Кант учинио епоху у историји философије и ова друга епоха јесте ова у којој ми живимо." Ове речи Рилове јесу од највишег актуелног значаја. Ми данас доживљујемо "кризе" у свима областима научног делања; нове чињенице учиниле су нужним то, да се принципи наука, оно што чини њихов скелет, ревидирају и измене. "Две фундаменталне теорије не само што су потпуно измениле фундаментални систем наше физике, већ и оно што се сматрало за априорни услов физике уопште измениле су из основа и изазвале једну нову дискусију тога услова: теорија релативитета и теорија кваната." То исто важи и за биологију, као и за психологију. У биологији се распламтела борба између претставника механистичкога гледишта и неовиталиста, и "нико данас не може казати, која ће страна победити", вели с правом П. Менцер. И цела та ситуација у области наука чини, да се духови све више окрећу Канту, као философу који је успоставио најтешњу везу између науке и философије, учинивши науку проблемом философије. Отуда се у области оних научних дисциплина, чија је научност још један проблем, као што су права, нужним начином морамо оријентисати према Канту. "За последње две деценије, вели Карл Ларенц, неокантизам је био у таквој превласти у области философије права, да је и данас сваки озбиљан правнофилософски рад упућен, да се са њим расправи, и да од њега добије потстицаје". То важи и за философију религије. Никада се живље није осећала оправданост Кантовога тврђења, да је за свакога научара потребна философија, као данас.

И поред овога великога значаја Кантовог има, разуме се, философа који тврде "да Кант није имао никаквог утицаја" на њих. То може да буде, али није немогуће, да би се на светлости објективног упоређивања показало, да су такве изјаве у ствари субјективне илузије. Јер не треба заборавити да има несвесних утицаја, и да је психолошки немогуће, да некога философа студирамо, а да он ипак на нас не произведе неки утицај, који разуме се, може да буде или позитиван или негативан.

III. О Критици чистога ума влада тако исто опште мишљење, да је она тешко и неразумљиво дело. На ту њену особину указали су још њени први читаоци. Сам Кант је то признао, наводећи то као разлог, што се она неће моћи правилно разумети. У своме делу "Пролегомена" од 1783. године Кант вели: "Неће се о њој правилно судити, јер је неће правилно разумети; неће је разумети, јер ће је радо само прелистати, а не и темељно проучити, а тај труд неће се радо уложити, јер је дело сувопарно, јер је нејасно, јер стоји у опреци са свима уобичајеним појмовима, а поред тога је још и обимно." Ипак треба имати на уму, да су главне тешкоће на које читалац наилази при проучавању овога дела стилске природе. Оне произлазе отуда, што је то дело плод Кантовог размишљања од 10-12 година, написано свега за неколико месеци. Кант је већ био зашао у године старости, када је то дело писао, те је, као што сам тврди, због тога журио. А што се тиче садржине, ово дело не причињава читаоцу веће тешкоће, него ли свако друго научно дело, које није писано ради забаве читалаца, већ ради оних, којима је тражење истине у области философије озбиљна ствар. При томе ваља, разуме се, имати на уму, да је философија тежа од сваке друге науке, а то долази отуда, што су у свакој другој науци нађени путеви који воде истини, док се у философији они још и сада траже. Критика чистога ума претставља први и историски најважнији покушај, да се и у области философије нађу ти путеви. Због тога је она достојна и највећих напора, да би се поменуте тешкоће савладале, и њих прави пријатељ философије неће жалити. Когод у томе успе, тај ће увидети праву вредност овога великога дела и осетити неслућене радости које нам само једна таква творевина може причинити; при проучавању сваке партије он ће имати осећај савршености једнога дела људскога мишљења.

IV. На основу свега тога јасно је, да Критика чистога ума претставља неопходну лектиру за свако озбиљно култивисање философског интереса. Отуда је најважнија дужност једнога учитеља философије, да ово дело учини приступачним својим ученицима. Кант је не само један од највећих философа, него и највећи учитељ философије уопште. У извођењу академске наставе на университету у Кенигсбергу Кант се придржавао начела: не учити философски подмладак философији, већ философирању. А какав је Кант био као наставник најречитије казују ове речи Јахмана, Кантовог пријатеља и слушаоца: "Колико пута нас је потресао до суза, колико је пута силно узбудио срца наша, колико пута нас је истргао из окова саможиве свакидашњице и уздигао до узвишене самосвести о слободи воље."

Из тих разлога Критика чистога ума морала је бити преведена на наш језик. Нека би студија овога дела облагородила наше младе философске таленте и нека би плод био богат! Свака философија, као и свака уметност, или ма која друга форма духовнога живота, изражава у себи специјалне карактере дотичнога народа. Као што се културни народ разликују по својој уметности, тако се разликују и по својој философији. Неоспорно је, да у духу нашег народа постоји јак философски интерес. То се нарочито јасно показује како у нашој народној, тако и нашој уметничкој поезији. Међу нашим песницима има таквих, који би били знаменити философи, да су више култивисали своје философске интересе. Философски таленти треба да стварају на своме матерњем језику, као што то чине уметници. Томе треба у првоме реду да допринесе Кантова Критика чистога ума. Без критике философски интерес може да задивља, да се изопачи у фантастично сањарење и више мање у духовито зановетање, а све то нема никакве везе са правом философијом. Има знакова, с обзиром на које мислим да то нарочито данас треба нагласити. Невероватно је на какве се све ствари ставља философска етикета! Све то не може водити добру. И томе треба да помогне појава свога дела.

V. Иако се Критика чистога ума сматра за једно тешко дело, ипак морамо имати на уму, да су њена главна учења јасна и разумљива, јер иначе би било немогуће, да Кант изврши онакав историски утицај на потоња философска поколења, какав је горе описан; "мрачним философима" то не полази за руком. Његова главна учења су у овоме: Кант разликује три моћи сазнања: чулност, разум и ум. У свакој од тих области разликујемо чисте елементе од емпириских. Чисти елементи чулности јесу простор и време. Своје учење о њима Кант излаже у трансценденталној естетици. Чисти елементи разума јесу категорије, то јест појмови узрока, супстанције итд. Поред категорија постоје и априорни принципи који произилазе из њих. Отуда се трансцендентална аналитика, у којој Кант излаже своју теорију о разуму, односно о интелектуалном сазнању, дели на аналитику појмова и аналитику принципа. Исто тако се и трансцендентална диалектика, као други део трансценденталне логике, у коме се излаже теорија о уму, односно о рационалном сазнању, које се састоји у закључивању, састоји из два главна дела: диалектике идеја и диалектике закључака. Немогуће је рећи који је део у овоме делу најважнији, јер је све у њему важно. Али за култивисање философског мишљења, дакле са гледишта философске наставе јесте и остаће за увек најважнији део "Друга књига трансценденталне диалектике", у којој је реч о "диалектичким закључцима чистога ума". Ту се изводи у истини "критика" чистога ума; ту се показује у чему се састоје, и одакле произилазе заблуде ранијих философа у области рационалне психологије, рационалне космологије и рационалне теологије. И када би се показало да су сва Кантова позитивна учења нетачна, по томе делу своме Критика чистога ума остаће за сва времена она вежбаоница, у којој ће млади философски таленти морати изводити гимнастичка вежбања свога философскога ума, ако желе у философији своје науке имати успеха. Зато њу мора озбиљно да проучи не само философ, математичар и природњак, већ и филолог исто тако, као и правник, теолог и историчар. Когод потпуно завлада једном науком, тај сам осети потребу за философским осветљавањем њених последњих принципа. Утолико данас наука иде у корак са философијом, а што је тако, то је једна од заслуга Кантових.

Сви горе набројани чисти елементи нашега сазнања јесу по своме пореклу субјективни. Постоје два циља којима се Кант с обзиром на њих руководи, а то су: 1) да пронађе и систематише те чисте, априорне елементе нашега сазнања, и 2) да одреди њихову улогу у изградњи зграде људскога сазнања. Први проблем Кант назива метафизичком дедукцијом чистих елемената сазнања, а други њиховом трансценденталном дедукцијом. Трансцендентална дедукција претпоставља резултат метафизичке дедукције. Пошто се у метафизичкој дедукцији чистих елемената сазнања доказује да су они чисти, т.ј. неемпириски, дакле по своме пореклу субјективни, услед чега Кант ову дедукцију назива често и субјективном, то се намеће питање: у чему се састоји њихов објективитет? Пошто су субјективни, како могу важити за објекте? На то питање одговара трансцендентална или објективна дедукција чистих елемената нашега сазнања.

VI. То су главне мисли према којима се читалац треба да оријентише у проучавању овога дела. Према учењу Критике чистога ума, по коме су елементи нашега сазнања субјективни, те никако не значе неке особине реалних ствари изван субјекта, основно гледиште овога дела зове се трансцендентални идеализам. До овога свога идеалистичкога учења о простору и времену, категоријама и идејама Кант је дошао постепено, борећи се са тешкоћама на које је наилазио при решавању философских проблема са реалистичкога гледишта. На послетку је увидео, или му се бар тако учинило, да се ти проблеми не могу решити све дотле, док се не напусти само реалистичко гледиште, т.ј. док се не увиди да простор и време и категорије не могу бити особине самих ствари по себи, већ су то само субјективни услови, под којима је могуће сазнање самих ствари. Кант је прво увидео идеалитет простора и времена, па је тек доцније дошао до уверења, да се и категорије морају схватити идеалистички. Своје идеалистичко учење о простору и времену Кант је први пут изложио у својој славној инаугуралној дисертацији од 1770. године: "De mundi sensibilis atque intelligibilis forma et principiis". У овоме спису Кант учи да су категорије особине ствари по себи, за разлику од простора и времена, који су по своме пореклу субјективни. Према томе разум је моћ метафизичког сазнања тих ствари. Међутим убрзо после тога Кант долази до уверења, да се и категорије морају схватити исто тако идеалистички, као и простор и време. О томе се Кант изразио у једноме писму које је 21. фебруара 1772. године упутио своме ученику и пријатељу Маркусу Херцу. То је писмо један од најважнијих докумената за објашњење и разумевање историјата Кантовог трансценденталног идеализма. Поред тога што се ту први пут исказује принцип идеалитета категорија, Кант ту први пут употребљава изразе "трансцендентална философија" и "Критика чистога ума". У томе писму Кант саопштава своме пријатељу, да је савладао све тешкоће и да ће убрзо да се појави Критика чистога ума. Међутим од тога обећања, па до појаве овога дела протекло је пуних девет година. То долази отуда што је Кант тек доцније увидео централни проблем свога дела, наиме проблем трансценденталне дедукције чистих елемената сазнања. Као што је доказао Бено Ердман, Кант о томе проблему говори први пут у једноме писму од 1776 године. У своме поменутом делу "Пролегомена" од 1783., Кант означује проблем трансценденталне дедукције као нешто најтеже што је икад било предузето ради метафизике". Као најважније у погледу историје Кантовог трансценденталног идеализма ваља имати на уму то, да Кант до изображења тога свога учења није дошао под утицајем туђих учења других философа, већ под унутрашњим утицајем антиномија на које је у размишљању наилазио. То га је нагнало да напусти реализам у философији; антиномије су га "пробудиле из догматичкога дремежа", а не Јумов скептицизам. "Es ist Kant selbst, der durch die Antinomien am kraftigsten aus dem dogmatishen Schlummer erwekt ist", вели с правом Б. Ердман. Ево шта сам Кант вели о томе у своме писму које је 21. септембра 1798. године упутио Гарвеу: "Ја нисам пошао од питања о егзистенцији Бога, бесмртности итд., већ од антиномија чистога ума: свет има почетка - свет нема почетка итд., до четврте антиномије: постоји слобода човека - нема слободе, већ је све у човеку природна нужност."

VII. У томе је у главним цртама историја трансценденталног идеализма Критике чистога ума. У вези с тим да кажем неку реч о постанку превода Критике чистога ума. Ја сам ово дело првобитно превео са другога Кербаховог издања од 1878. године. Под приликама у којима сам се одлучио на тај посао то издање сам једино имао при руци. Кербах је за основ свог издања узео Критику чистога ума од 1781, па је у "суплементима" додао отступања из Критике од 1787. Ја сам доцније увидео да то није оправдано, већ да треба узети за основ издање од 1787, а отступања првога издања унети као додатке. Тако сам поступио при преради мога превода. На то сам се одлучио из ова два разлога: 1) што је Критика чистога ума од 1787. извела онај историски утицај о коме је горе било речи, и 2) што је тек у томе издању изведена потпуно трансцендентална дедукција чистих елемената сазнања, коју је, као што смо мало пре видели, сматрао и сам Кант за централни проблем овога свога дела.

При дефинитивној преради свога превода, при припреми за штампу, ја сам пред собом имао издање Т. Валентинера у философској библиотеци F. Meiner-а. Осим тога тада сам имао пред собом од страних превода: руски превод од X. О. Лоскога, и француске преводе од Barni-а и од А. Tremesayques и В. Bacaud. То је знатно успорило само штампање превода, али му је зато користило. Једва треба да нагласим да је цео овај посао био дуг и напоран, те ми је пријатно да преко њега изразим своје поштовање двојици философа које високо ценим, посвећујући га њима, а то су: руски философ Н. О. Лоски и наш философ Б. Петронијевић. Петронијевићу осим тога, у знак захвалности за сва племенита доброчинства, којима ме је задужио као мој учитељ и пријатељ. Најзад и као један карактеристичан знак времена нашега у коме се превод Критике чистога ума посвећује метафизичарима: као знак измирења Критике и Метафизике, јер Критика тражи од Метафизике само то: да буде критична.

10. новембра 1931. Београд

На Растку објављено: 2008-03-12
Датум последње измене: 2008-03-11 21:44:52
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује