Стеван Христић

Бетовенова прослава

Извор: Срби о знаменитим Немцима, приредио Милорад Софронијевић, Београд, 1998.

Стеван Христић (1885-1958), композитор и диригент, рођени Београђанин, основну и средњу школу учио у свом родном граду. Музику студирао у Лајпцигу на Конзерваторијуму. Ученик је Регеров. Питомац Архијерејског Сабора од 1909. Двогодишње музичко усавршавање у Москви, Риму и Паризу. Од 1912. наставник певања у Богословији "Свети Сава" а од 1913. капелник у Народном позоришту. Заслужан за стварање цивилног оркестра у Народном позоришту и у Опери. Био је директор Београдске опере и диригент Београдске филхармоније која је основана 1923. Један од оснивача и првих професора Музичке академије у Београду. Композиције су му у духу народног мелоса и под утицајем импресионизма. Главна дела: оркестарско вокална соло песма "Ластавица", "Елегија", "Новембар", "Дубровачки реквијум", сценска опера "Сутон", балет "Охридска легенда", филмска музика.

 

 

Бетовенова прослава

SIZE=4>

Поводом стогодишњице од његове смрти

Мисао 1927, књ. XXIII, стр. 463-470

Усред грмљавине, муња и града, 28. марта 1827., склопио је очи Лудвик ван Бетовен. Његов живот, од детињства до смрти, низ је борбе и патње и мучеништва.

Његов дед Лудвик, Фламанац, крштен у Анверсу (Антверпену) 1718., доселио се и настанио се у Бону, где је био капелник код Изборног Кнеза.

Лудвиков син Јоха, отац Бетовенов, био је тенориста у капели Изборног Кнеза. - Син Јоханов, Лудвик ван Бетовен, коме је судбина одредила тежак и мучан живот али и бесмртност, родио се вероватно 16. децембра 1770. године. Отац алкохоличар а мати, добра жена, кћи једнога кувара, у првом браку удата за некога слугу, нису били у стању да даду своме сину Лудвику ни темељно образовање, нити безбрижно и срећно детињство.

Бетовен је учио само основну школу, до гимназије није дошао. Није било темељније ни његово учење музике. Његов отац, и сам слабог музичког образовања, није био у стању да му да добру музичку основу и ако је желео да му син буде, по угледу на Моцарта, још дететом уметник - виртуоз.

Ни Бетовенови учитељи ван ден Еден, Пфајфер, Ровантини, Кох, Целе, нису много допринели његовом музичком образовању. Тако да се може рећи да је Бетовеново почетно музичко образовање углавном било аутодидактично. Тек доласком органисте Нефеа у Бон, (1781.) почињу озбиљније музичке студије Бетовенове. Нефе је Бетовена упознао са темперираним клавиром Баха. Сјај славе Моцарта и Хајдна у то време привлачио је Бетовена, који је желео да оде у Беч и да постане ученик Моцартов.

Бетовен је и отишао најзад у Беч и свирао је пред Моцартом, који је његово свирање доста хладно и резервисано примио, али је Бетовену прорекао лепу будућност, када му је Бетовен на дату тему извео слободну импровизацију. Болест и смрт његове мајке довеле су Бетовена натраг у Бон. Међутим је и Моцарт умро, а Бетовен се реши да учи код Хајдна.

Поново се врати у Беч 1792. године (да ту до смрти и остане) и постане ученик Хајдна. Студије код Хајдна нису дуго трајале, због заузетости Хајдна и због његових уметничких путовања у Лондон, те Бетовен настави студије код Албрехтсбергера и код Салијериа (у драматичној композицији).

Албрехтсбергер је Бетовена упутио у вештину контрапункта, канона и фуге. Бетовен је и после свршетка ових студија, продужио сам да ради на теориском усавршавању чак до своје четрдесете године.

Као пианиста, Бетовен није никада дошао до техничког савршенства у смислу виртуозности. Њему у свирању на клавиру није био циљ виртуозност, него музички израз. Ево шта каже Бетовен о томе у једном писму Чернију:

"Кад вам ученик беспрекорно и равномерно удара по писму и када свира доста тачно ноте, уведите га само у стил, не задржавајте га код ситних грешака. Њих ћете му споменути тек на крају комада. - Оваквом се методом стварају музичари, а то је, пре свега, први циљ у музичкој уметности... Код писања (кад се тиче виртуозности) запослите му с времена на време све прсте... Бесумње употребом мање прстију, добија се свирка, која би се могла назвати бисерном (perle) али се понекад више воле други украси.

Бетовен је био велика херојска личност и као човек и као композиторски геније.

Као човек, Бетовен је искусио све тешке и трагичне перипетије живота. Он је прошао кроз све форме патње, које човек може за живота да дочека.

Бетовен је искусио социјалне и економске тешкоће материјалног живота. Од раног детињства осетио је сву тешкоћу сиромаштва.

Економске тегобе пратиле су га целог живота до саме смрти, иако је имао везе са најотменијим круговима бечке интелектуалне аристокрације, иако се нашло људи, као што су књаз Лихновски, књаз Лопковиц, књаз Кински, надвојвода Леополд који су Бетовену осигуравали доживотну ренту.

Бетовен, иако није био жењен и није имао својих потомака, осетио је и све бриге и разочарења несретних родитеља.

Са том страном живота упознао га је његов незахвални синовац Карл, о коме се Бетовен бринуо као о своме рођеном сину.

У своме сентименталном животу Бетовен није био срећнији. Бетовен је био готово увек заљубљен и све његове љубави завршавале су се безнадежно и трагично.

Вегелер каже: "Истина је, како знају Стеван од Брајнинга, Фердинанд Рис, Бернхард Рис и ја, да Бетовен није никад живео без љубави, која га је, обично, страсно обузимала, нарочито за време боравка у Бечу".

Тако пише Бетовен писмо Вегелеру 16. нов. 1801. године - "Живим много угодније, и мешам се с људима... Ову промену произвела је драж драге жене, она ме воли и ја њу волим. То су ми једини срећни тренуци за ове две године."

Ово писмо односи се на Ђулиету Гвићарди, којој је посветио своју изванредну сонату ор. 27, познату под именом Mondschein Sonate.

Због ове љубави Бетовен је очајно патио. Ђуилета Гвичарди се удала за другога. Бетовен никада није могао да јој опрости њено дволично понашање према њему и презирао ју је - и ако је чинио добро њеном мужу.

Још две жене биле су значајне у Бетовеновом душевном и сентименталном животу. Тереза Малфати и Тереза фон Брунсвик. Терезу Малфати озбиљно је заволео, тако да ју и запроси, али га Тереза Малфати одби. Тада долази најјача и најлепша љубав Бетовенова око 1811-12. године, када је Тереза фон Брунсвик обузимала све његове мисли. Тереза Брунсвик била је сестра Франца фон Брунсвик, великог пријатеља и обожаваоца Бетовеновог. Тереза беше ученица Бетовенова још око 1800. год. Између ње и Бетовена развила се постепено узајамна, узвишена љубав, која је инспирисала Бетовена за многа велика његова дела и учинила га бар за једно време срећним. Та одавно очекивана и жељена срећа изменила је Бетовена чак и у спољним особинама. У то време Бетовен је, поред тога што је био боље расположен, пазио више и на своју спољашност постаде и приступачнији у опхођењу са људима.

Тереза фон Брунсвик, вероватно је идентична са "Бесмртном Љубљеном" ("Die unsterbliche Geliebte") којој је Бетовен писао и ово писмо, без датума: - "Мој анђеле, све моје, моје Ја... Моје је срце пуно од многих речи које имам да ти кажем... Ах! где год идем, ти си са мном... Плачем, кад помислим да ћеш вероватно тек кроз недељу дана примити прве вести о мени - Ја те волим, као што и ти мене волиш, само много јаче... Ах Боже! Да тешког живота! Без тебе... Тако близу и тако далеко. - ...Моје мисли лете к теби, моја бесмртна љубљена (meine unsterbliche Geliebte), час веселе, час тужне, питајући судбину и тражећи да их услиши. - Живећу само с тобом или нећу ни живети... Никада нећу дати своје срце другој. Никад! - Никад! - Боже! Зашто се растајемо кад се волимо и кад је мој живот сад пун туге. Због твоје љубави сам у исто доба најсрећнији и најнесрећнији човек. - Буди мирна... буди мирна - воли ме! – Данас, јуче, како сам те плахо желео и плакао за тобом! - Ти - ти - животу мој - све моје! - збогом! - ах! воли ме и даље, - не презири никад срце свога љубљеног Л. - Вечно у теби, - вечно у мени, - вечно у нама".)

Ипак, и ако је овде била обострана љубав. И ако је Тереза фон Брунсвик била вољна да постане Бетовенова жена, ипак се и овој љубави роман Бетовенов свршио трагично - растанком. Може бити, и то је највероватније, да је до растанка дошло због разлике друштвеног положаја грофице Терезе фон Брунсвик и, наглувог, са рошавим лицем и сиромашног музичара. Ову велику љубав није изгладило време ни код Бетовена ни код Терезе фон Брунсвик. Она га је надживела и волела до своје смрти 1861. Постојану љубав Бетовенову за Терезу казује најбоље ово што је 1816. године рекао: "Кад помислим на њу, срце ми бије онако исто јако као онога дана, кад сам је први пут видео." А последње године живота затиче један пријатељ Бетовена како љуби слику Терезе фон Брунсвик са овим натписом: "Ретком генију, великом уметнику, добром човеку. Т. Б."

- И поред свију тих љубави, пуних наде, очарања, светлости, таме, тренутне среће и трајног бола, судбина је хтела да овај велики херој умре сам, далеко од својих поетизираних љубави, са горком и тужном успоменом на њих и са чежњом за сном никада не оствареним.

Вековима ће Соната Месечине (Mondschein Sonate) Соната са посмртним маршем, "Кројцерова" соната за виолину и клавир, друга, трећа, четврта и пета Синфонија, Соната "апасионата", - Шест Мелодија "Далекој Љубљеној", говорити и евоцирати Ђулиету Гвичарди, Терезу Малфати, Терезу фон Брунсвик, месечину, када је велики геније седео за клавиром и, отварајући своју душу, засвирао песму Себастијана Баха: "Ако хоћеш да ми даш своје срце, нека то буде само тајом, да нико не би могао погодити наше заједничке мисли".

Трећи елеменат Бетовенових патњи била је физичка патња - болест глувоћа. Већ између 1796. и 1800. год. почиње прва фаза глувоће, која је стално напредовала. Др Клоц-Фо-ре-ста мишљења је да је глувоћа наследног порекла - можда на основи материне туберкулозе.

У почетку је Бетовен прикривао болест у нади да ће га проћи, али када је болест узела 1801. године маха, пао је у очајање и поверава се доктору Вегелеру и пастору Аменди.

Из онога што је тада говорио Аменди види се да је Бетовенову душу притиснуо ужасан бол, да га је обузело очајање и да га је напустила свака нада у оздрављење. Трагично је писмо које поводом тога пише Вегелеру: "...Живим једним бедним животом. Већ две године избегавам сва друштва пошто ми је немогуће да разговарам с људима: глув сам. Да имам неки други занат, било би још како тако могуће, али у сваком занату ја сам у ужасном положају. Шта ће о мени рећи моји непријатељи који баш нису тако малобројни..."

У позоришту треба да седим сасвим близу оркестра да бих разумео глумца. Ако сам даље не чујем ни једнога звука или гласа... Врло често проклињем свој живот"... итд.)

Сву трагичност Бетовенових доживљаја, услед глувоће, са ужасом ћемо схватити из Шиндлеровог описа једне пробе "Фиделија" 1822. год.

"Бетовен је захтевао да диригује генералном пробом... Одмах од дуета првога чина било је јасно да ништа не чује шта се догађа на сцени.

Он је осетно задржавао темпо; и, док је оркестар следовао његовој палици, певачи су успоравали. Из тога је настала општа конфузија. Редовни диригент оркестра, Умлауф, предложи тренутан прекид, не образлажући; и, после неколико измењених речи са певачима, поче се изнова. Исти неред понови се. Морало се други пут прекидати. Била је јасна немогућност продужења пробе под вођством Бетовена; али како му то објаснити? Бетовен, неспокојан, узрујан, окретао се лево и десно, упињући се да прочита у различитим физиономијама, и да разуме шта је на сметњи: на све стране ћутање... Наједаред он ме заповеднички позва, када дођох до њега, он ми поднесе своју свеску и даде ми знак да пишем. Ја написах: Преклињем Вас да не продужавате, објаснићу Вам код куће зашто. Једним покретом скочи у партер довикујући ми: "Излазимо брзо! " Без предаха отрча до куће; уђе и баци се на диван где остаде непомичан, покривајући лице обема рукама; тако остаде до ручка. За столом, не могоше му се ишчупати ни речи; он остаде у потиштености и најдубљем болу. После ручка, када сам га хтео оставити, он ме задржа, изражавајући ми жељу да не остане сам... Био је погођен у срце; до дана своје смрти живео је под утиском овог ужасног догађаја.

Заиста, колика трагедија и какав свирепи парадокс судбине: Највећи геније музике, тако рећи доживотно глув.

Из овога што смо у кратким потезима изнели, виде се јасно све тешке и трагичне околности у којима се развијао карактер Бетовенов.

Три главна елемента од којих толико зависи душевно расположење и карактер човека: економски и социјални положај у друштву, здравље и сентиментални живот била су код Бетовена негативна.

Па ипак, поред све борбе са та три елемента, Бетовен је остао јак и светао карактер и био је у основи благ, племенит и добар човек. Његова спољашњост, строго и мрачно лице, повученост, неприступачност и неповерљивост према непознатима, били су супротност његовој правој природи - благој и необично доброј.

Његова писма пријатељима и његове забелешке сведоче о овоме.

Између осталог пише Бетовен Вегелеру 1801. године "Моја уметност треба да се посвети само добру бедних." Бетовен је био демократска природа и ако се кретао у друштву аристокрације. Дух француске револуције захватио га је још у раним годинама и он је у души био убеђени републиканац. Из писма Бегинни фон Aрним јасно се виде његови социјални и политички погледи: "Краљеви и кнежеви могу врло добро да праве професоре и тајне саветнике, они могу да их обасипају титулама и ордењем, али они не могу да праве велике људе, духове који се дижу изнад светског ђубрета... и кад су таква два човека заједно, као ја и Гете, сва господа треба да осете нашу величину. - Јуче у повратку, сусресмо на путу целу царску породицу. Видесмо је још из далека. Гете се истрже из мојих руку да би се постројио покрај пута. Ја му тад рекох све што ми беше на срцу, али га нисам могао нагнати да макне ни један корак даље. Тада ја набих шешир, закопчах капут и прођох, с рукама на леђима, кроз најгушћу гомилу. Принчеви и пратиоци се сврсташе: војвода Рудолф ми скиде шешир; царица ми се јави прва. - Великаши ме познају. - На моје велико задовољство видео сам како литија дефилује мимо Гетеа. Он је стајао постранце, дубоко погнут, са шеширом у рукама. Ја сам га после добро убрисао; нисам му опраштао ништа."

У одушевљењу за херојем француске револуције, Бетовен је имао намеру да своју трећу Симфонију (названу Eroica) посвети Наполеону. Када се Наполеон крунисао за цара, Бетовен је разочаран променио посвету у Sinfonia Eroica... composta per festeggiare il sovenire di un grand Uomo. А када је чуо о смрти Наполеоновој 1821. год., Бетовен је лаконски рекао: "Има већ седамнаест година како сам написао музику о овоме жалосноме догађају."

Бетовенов интимни пријатељ Шинднер каже о Бетовену: "Волео је републиканска начела - Био је присталица неограничене слободе и народне независности... Желео је да француска има опште право гласа и надао се да ће га Бонапарта завести, те тако поставити основицу људског рода."

Но поред републиканства, демократије и револуционарства, рат за независност 1813. год. пробудио је у Бетовену патриотски осећај и он у то време компонује "Победе Вашингтонове", хор "Препорођај Германије" (Germanias Weidergeburt). А пред скупом краљева изведе патриотску кантату "Тренутак Славе" (Der Glorreiche Augenblick). Освајање Париза, међутим, инспирисало га је за компоновање хора "Es ist vollbracht".

Љубав према револуционарном генералу Наполеону, претворила се у мржњу према цару Наполеону победиоцу немачких земаља.

После битке на Јени каже Бетовен: " Каква несрећа што се не разумем у ратовању као у музици! Потукао бих га!"

***

Своју јаку личност и компликовано душевно стање изразио је овај необичан геније, можда један од највећих светских генија, у својим делима.

Можда се ни код кога музичара не може боље применити Комбаријева дефиниција о музици: "Музика је мисао у тоновима".

Музици Бетовеновој није потребан текстуални коменатар - она сама за себе говори много више но што би и један коментар могао рећи.

Онај, коме треба извесна поетична подлога, опис у речима, па да разуме Бетовенову музику, није дорастао да разуме ову музику.

Сви коментари, мистификације и поетизирања речима, банална су поред израза који је Бетовен дао у тоновима.

Ко има пред очима целог Бетовена као човека, са свима његовим карактерним особинама, његовим физичким и душевним патњама, разумеће и његов језик у тоновима. Музика је сама по себи један језик. Коментари тога језика нису чак ни превод тога језика.

А музика, којој је потребан неки језички коментар, није ништа друго до нека врста неписменог жаргона.

Они пак који музику могу да осете и схвате само помоћу речи, личе на букварце, којима је потребна слика поред речи, па да имају представу о њој. Бетовенова музика, која је у најтешњој вези са његовим "ја" - која је његово "ја", не трпи никакву илустрацију.

Зато је дилетантски објашњавати, на пример, велику С-moll симфонију, као симфонију "судбине" указујући на почетни мотив као "куцање судбине".

Та симфонија делује сама по себи и она је због своје музичке садржине и због своје грандиозне музичке логике велика. Ако та симфонија има какве везе са судбином - онда је то само зато, што је исто толико императивно доследна и грандиозна до мистичности као и судбина. Ипак је Бетовен био далеко од помисли да музички илуструје судбину.

Исто је то и са трећом Симфонијом - (Eroica). У овој симфонији Бетовен није изишао из класичне форме "Симфоније" и врло су неспретна тумачења трећег и четвртог става. Други став је "Marche funebre". То би требало да илуструје "смрт хероја". А шта илуструју трећи и четврти став - његов загробни живот?

Бетовенова дела, гледана са чисто музичког гледишта и као израз Бетовена самог, а са њиме и као израз његових идеала и погледа на живот, разумљива су. Када се почне са литерарним коментарима, ствар почиње да се замршује.

У сваком Бетовеновом делу налази се један део њега самога.

У "Ероици" Бетовен је написао песму хероизму.

У шестој симфонији (пасторалној) видимо његове утиске о природи, коју је изван свега волео.

Заиста нико није дубље осетио и схватио природу од Бетовена.

У седмој и осмој симфонији осећа се живот, радост, фламанска крв, као у оној познатој слици Рубенса "Кермес".

Девета симфонија садржи у себи свих осам симфонија.

Финале са хором је велика химна слободи, победи над недаћама у борбама. Бетовен је био поклоник врлине и душевне чистоте.

"Фиделијо", његова једина опера, посвећена је супружанској врлини.

Што у његовим делима задивљава, то је логичност вођења и развијања музичких идеја.

Бетовен је врло много радио, док је нашао крајњи израз својих музичких мисли. Он није био од оних, који су "лако" писали. Много је обрађивао и преправљао своје рукописе, до последње редакције. Он је дуго "тражио себе".

Његов геније је велики и јак као елементарна сила природе.

На његову музику може да се примене речи и писма (без датума) Бесмртној Љубљеној: " - Вечно у теби - вечно у мени, - вечно у нама." -

На Растку објављено: 2008-03-12
Датум последње измене: 2008-03-11 21:45:06
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује