Алексеј Јелачић

Његош и Русија

Дигитализовао Викизворник.

---

(»Његош и Русија« je краћи текст који је заједно са текстом »Петар Велики и Јужни Словени« објављен у једном сепарату.)

Познате су везе између владике Рада и Русије, о којима постоји доста података. Ти су подаци, међутим, растурени, па ћемо их овде прикупити и укратко приказати. Ради се поглавито о политичким везама, те о односу владике Рада према Русији и њеним главним људима, о надама што их је полагао у Русију и о политичким маштањима којима се тешио у тешке дане големих опасности и великих искушења. О везама литерарног рада Његошева са руском књижевношћу не мислимо овде говорити.

Чврсто уздање Црногораца у Русију, уске политичке и донекле културне везе Црне Горе са великом словенском царевином, биле су већ прастаром традицијом у тренутку када је млади Петар, затим владика Раде, примио врховну власт над Црном Гором. Он је ову традицију само наставио, и то наставио је с одушевљењем и осведочењем, осведочењем и срца и ума. Већ само формирање Његошева духа и политичког уверења стварало се под непосредним дојмовима Руско-турског Рата из године 1828—29, још пре прве посете Русији од стране младог поглавара Црне Горе, који је ишао онамо да се завладичи. Том свом политичком уверењу и одушевљењу дао је одушке млади песник у првој својој овећој песми „О војни Русах и Тураках, почетој у 1828м году“

„Бјела вило, моја дивна друго!
сведи, друго, све у гусли гласе,
твоје гласе, а у гусли јасне,
да их чује, који разумије,
разумије, драго ако му је
Србаљ брате, ова пјесма за те!
Ти ћеш чути, ти је разумјети
понајприје од осталих свијех ...“

Наравно, јер руске победе над Турцима највише тангирају н радују Србе, и јер су Срби највише спремни да и сами, уз Русе, ударе на свог вековног душмана. Опстанак Русије је вечни memento mori за Турску, а memento живота и слободе за Србе и остале хришћане Балкана.

„И нек зна се, доклен је свијета:
како чини бољи од горега,
и нек знаде грдни Османлија,
да каурка може родит цара,
тер уз цара и божијег дара.
Па како му још једанпут крескне,
да без чуда из Европе скокне:
нек одлази откуда је дошâ;
ол' га тамо не бит ни овамо.
Све бијеле виле од свијета
сад питају султана Махмута,
како му је с Русом ратовати ...“

Чим је признат за поглавара Црне Горе, Његош ступа у везу са руским конзулом у Дубровнику, иначе Србином, Јеремијом Гагићем, који је водио ближи надзор над Црном Гором за рачун руске владе и био, у већини случајева, службени посредник измећу Црне Горе и Русије. Гагић је био искрено наклоњен Црној Гори и Његошу, и стално се заузимао за њихове интересе. Он је срдачно поздравио и долазак Његошев на владу, као и укидање такозваног „губернадурства“, те протеривање Радонића које је скоро иза тога уследило. Борба измећу црквеног поглавице и „губернадура“ није била само борба двеју установа и двеју породица, него и борба двеју спољно-политичких оријентација: док су Радонићи водили западњачку политику, приклонивши се прво Млецима а онда Аустрији, Петровићи су били одлучни русофили. Зато је победа владике Рада над Радонићем било у ствари победа оријентације Црне Горе у правцу што тешњих односа према Русији.

Ове везе учвршћене су доласком из Русије богатог и угледног Црногорца Ивана Ивановића-Вукотића, који је био стекао у Русији известан углед те постао за неко време као нека врста руског експонента у Црној Гори, заузимајући место председника „Сената“, који је тада основан, као што је заведена и нека врста милиције, „народне гвардије“, под покровитељством Русије. У вези с овим, цар Никола је, на предлог свога Министра Спољних Послова грофа Несељрода (а на подстицај Гагића), знатно повећао новчану помоћ, коју је Црна Гора од Русије примала још од времена Петра Великог, али редовно од доба цара Павла. Том су приликом Његош и власти, и уопште цео народ, приморани да свечано обећају, да Црна Гора неће загазити у рат са Турцима, јер је баш некако онда дошло било до већих пограничних окршаја и међусобних упадица (што, уосталом, није сметало да се ови понове у више наврата и касније, прелазећи понекад, као што је добро познато, у праве ратове). И са Аустријом били су односи више пута помућени, па је и ту руска дипломација морала увек да интервенише, да би сачувала мир и принудила Црну Гору на попуштање. Те интервенције, које нису увек биле од користи за Црну Гору, али су вероватно у оним приликама биле неопходне, поуздано нису много задовољства правиле Његошу и Црногорцима.

Најважније политичке везе означава, у касније време, учешће руских званичника (потпуковника Озерецковског и дворског саветника Чефкина) у раду мешовитих комисија које су биле установљене да одређују границе, јер се тиме од стране Русије индиректно давала нека врста међународног признања независности Црне Горе, док је у исти мах отсуство на Цетињу руског дипломатског односно конзуларног представника опет индиректно потврђивало турску тезу да је Црна Гора обична турска покрајина са локалном самоуправом.

Године 1833 дошло је онда до пута Његошева у Русију, где је он први од црногорских владика завладичен од руских архијереја, и то у присуству самога Цара у Казанском Сабору у Петрограду. Овај чин високо је подигао углед Његошу у очима његова народа, а исто тако и у очима Турака и Аустрије. Сам дочек у Петрограду био је изванредно леп и топао, и очарао је Његоша, као што га је уопште усхитио непосредан додир са великом словенском државом и сјајном словенском културном престоницом. „Владика Раде“ — прича Медаковић — „не имаше довољно речи да представи тај дочек и ту неописану усрдност браће Руса. Најотменији Руси носили су га на рукама, како се Владика сам са усхићењем опомињаше, па би говорио: ,Руски великаши са неописаном радошћу и са искреном братском љубављу провођаху ме у своје богате домове и носише ме на својим рукама. Таквијех веселијех данах више у животу видјет нећу. Ту ти бијеше и од овијех Србах који су се преселили у Русију и населили се у Малу Русију, кад их оно гоњаху ћесаровци под Маријом Терезијом. Међу овијема Србима било је и ђенерала, који се држаху поносито и јуначки, и не могаху се од мене одвојити. Не знам или је мене обузела већа радост, што тако дивне и честите Србе сретох у престоници силног Славенског Царства, или њих, који гледаху у мени младога Сираха из онијех сиромашнијех крша. То бијаху људи живи, ватрени, и поносити. Поглед и кретање те браће Срба опомињаше ме на старе србске банове и витезове, у којима ври србска крв, дише успомена славе и величине наше'.“ Онда прича епизоду о доласку неког непознатог Руса, који је Владици донео на дар једну повећу своту новаца. Проф. Лавров је утврдио, да је то био повереник грофице Орлове од Чесме, ћерке знаменитог победиоца у чесменској морској бици Руса са Турцима, велике добротворке тога доба. Поред других повољних резултата, Владика је донео из Русије у Црну Гору „штампадура“ (штампара), и слова, тако да је могао отворити прву у оно време српску штампарију на Цетињу. Међу првим публикацијама које су изашле из ове штампарије била је збирка песама Владичиних „Пустињак Цетињски“ (1834), која је пуна реминисценција на Русију и прожета одлучним русофилством. Позната уводна ода „Црногорац к свемогућему Богу“ сведочи о томе, колико се Владика већ био добро упознао са руском књижевношћу, поименце са највећим претходником Пушкиновим, Дјержавином, чија га је ода „Богу“ и инспирисала у овом случају. Остале оде имају више политички карактер: док се Русија диже и велича до небеса, Турска се извргава руглу.

Цару Николи I посвећује Владика две оде; једну свршава са стиховима:

„Здрав Славјанах буди Царе!
Сви противни за те маре,
Брани ђецу, те Славјане,
Њине пршти све душмане!“

Прва ода испевана је „на дан рођења сверусијског императора Николаја Првог“, и врло је карактеристична за наше тему, па ћемо из ње цитирати више стихова; она почињу овако:

„О Славенство, штоно јеси
од постања славно, дично ...“

па прелази онда на сам предмет:

„Данас ти је дан рођења
Николаја, твога Марса,
твог Олимпа цара права.
Дан рођења пој Његова,
скачи у вис, торжествуји ...“

Затим опева дела славна свога јунака, „прапотомка Романова“, па наставља:

„То све ради Цар Славјанах —
но, противни, Њему к ногам!
Више сваког ти се радуј,
о велико племе руско,
које римским крачеш краком
под управом Николаја; ...“

и свршава стиховима:

„А ми, што смо браћа твоја
у планине црногорске,
те љубимо глас свободе,
у наша ће проста срца
бит паметник подигнути
заштитнику наших правах,
Николају Великоме,
и за вазда у њих стојат
чист и пламтећ искреношћу
како зраке сјајног сунца
у чистоме брилијанту.“

Његош поздравља и руске градове, руске реке, свеједнако у суперлативу:

„Нево р'јеко, огледало људства,
славом ти си извор огласила
виш' но Дунај, Нил и Ефрат древни ...
Горди Париз и Стамбол надмени
судбу су ти у руке давали ...“

Москва, коју Владика није имао прилике да посети, разуме се да га је особито загрејавала:

„Ти си срце славенског племена ...“

Француска, која је Москву напала, приказује се — у песми „Орао и кокот“ — као „кокот“ (алузија на галског кокота):

„(Москва) рашћера кокоту пилиће,
које грудма орлад не побише,
оне живе у пл'јен ухватише...“

Много касније (1846), у једном писму „Царском Друштву Историје и Старина Руских“ у Москви, Његош је опет с клицао: „Москва, мајка Царева, почетак величине славенске — непобедима стена, о коју се скрхала величина европског народа. То је јединствени збор на свијету, а којем море празновати душе црногорске и откривати своју чистосрдачност! Пажња Москве неосењена је за владаоца шаке оног народа који је осуђен судбином на искушења, на жртву за православије и за чест имена народа, којег су четири стотине година гњавиле и изтребљавале иноплемене државе, а који је своје биће сачува, само са вјером и чешћу имена, и који је доживео блажену епоху у којој га се сетише Цар и мајка славенске величине.“

У „Пустињаку Цетињском“ има и занимљива ода царевићу Александру (будућем Александру II), коме владика Раде жели:

„... Расти брже, Александре,
славенскога рода Сунце! ...“

па га позива: „Буди правах славенскијех уздизатељ и штит тврди“, и да донесе Словенима слободу... Њему је Владика хтео да посвети и свој епски спев „Слободијаду“, и случај овог спева доста је карактеристичан за односе Његоша према Русији. Посвета није уследила, јер је рукопис затражила на преглед руска цензура, да се не би нашло у њему нешто „опасно“ (у дипломатском погледу, а вероватно и у социјално-политичком)! Тако је „Слободијада“ уопште угледала света тек након Његошеве смрти. Овај мали факат — напоредо са толиким другим много значајнијим — враћао је збиљи, из области лирских сањарија, политичког маштања, и пансловенског заноса.

Споменули смо већ, да руска дипломатија у више наврата није чинила по вољи Владици, па је интервенисала несамо у спољашним него и унутрашњим односима Црне Горе, позивајући се ваљда на покровитељство Цара, те на доста издашну новчану помоћ (која је касније још у два маха знатно повећана). Тако (1837) Владика готово да није био стављен и под формалну истрагу, коју је водио у Црној Гори конзул Гагић, а док је она вођена морао је Владика да чами у Пскову и да чека на дозволу за долазак у Петроград. Изгледа да уопште овај боравак у Петрограду, који је трајао 24 дана (18. маја до 12. јуна 1837), није био тако угодан као први, па је и у сусрету Његоша са царем Николом било неколико доста непријатних за Владику тренутака. Разуме се да се то не види јасно из службеног опроштаја Владике са Царем: „Господару најмилостивији! Дозволте, великодушни Владару и милосрдни покровитељу наш, да пред одласком мојим изјавим и име Црногорског Народа најживљу захвалност нашу за сва благодјејанија која се на нас изливају. Ми осећамо сву њихову важност. Само Бог ће вратити православној Русији за оно што не оставља јединоверног и јединокрвног њој народа. Нама остаје само да употребимо све напоре наше да очувамо неокрњену част Словена, ка лози којих, великој и благосиљаној од Бога, имамо срећу припадати.“ И т. д..

Разочарање се, несумњиво, више пута јављало у срцу Његошеву, иако он томе нигде, уколико знамо, није дао јасног израза. У „Слободијади“ он само са жаљењем констатује:

„По парижком миру знатну
Александер важном ријечју,
Баш владици Црногорцима
Храброс њим похваљујућ'
Наредио и рекао:
Да предају све приморје,
Аустријском двору древну
А да с' они храбри врате,
У слободни предел њихов,
То владици и главарима
Врло мучно, тешко било,
Ал' иначе не имали
Што гођ' друго урадити,
Већ славенску главу брже
Послушали по невољи...“

Изразитије и оштрије осећа се и разочарање и покуша утехе у невољи на оном месту „Шћепана Малог“ где Теодосије игуман спомиње догађаје из године 1711/12, када је Русија, тучена на Пруту морала да се измири хитно са Турцима, те да остави Црногорце њиховој судбини:

„...Но се, књаже, поклони царици,
преданост јој нашу чисту кажи;
не заборав' напоменут истој:
када би се смирила с Турцима,
нек нас с браћом Русима удружи,
и помири с клетијем Турцима;
да, кâ пређе, с нама не ураде:
заједно се побисмо с Турцима,
па се Руси без нас умирише,
нас сиротне саме оставише,
разљућеној сила песијаиској...“

Нашто „главари и сам народ из грла“ вичу на Теодосија:

„Срамота је, оче игумане,
Спомињати оно што је прошло!
Ми смо муке довијек парали,
а људи су за муке рођени, —
ти о миру довијека сањаш...“
(Чин IV, јављ. 3.)

Да су људи „за муке рођени“, то је жалосна истина, али је доста слаба политичка утеха. Владика се свакако свесно и савесно трудио, политички и песнички, да се услед овог непобитног факта не помуте односи према великом словенском брату, малог народића који на уста сердара Јова (у „Шћепану“) каже:

„И ми Русе ка' браћу љубимо...“

У народу рускоме, и то несамо на врховима друштва постојала је одувек симпатија за словенску браћу, поименце и нарочито за Црногорце. Ово је хтео и песнички да прикаже Његош, када у уста кнеза Долгорукова (у „Шћепану“) ставља речи:

„... и први сам камен црногорски
пољубио са братском љубављу.“
(Чин IV, јављ. 1.)

и:

„... Сад сам само дихнуо ваздухом
пријатнијем, а приђе нијесам ...“
(ibid.)

Многи су Руси, и као дипломатски агенти и као путници (например научењак Нил Попов, коме је владика Раде посветио на растанку топлу песму), својски радили на одржавању и учвршћивању узајамних симпатија.

Успомена на два путовања у Русију, поред животних потреба земље, изазивале су жељу у Владике, да још једаред походи Русију. Али му то није било суђено. Године 1848, он је покушао — као што је то добро познато — да изведе на широкој основи учешће малене Црне Горе у европској и свесловенској политици. Овамо спадају и Владичине везе са кнезом Александром Карађорђевићем и баном Јелачићем; али нарочито је важан предлог учињен од Његоша Русији, да и Црногорски Одред суделује у Паскевићевој експедицији против Угарске. Ова је замисао остала само на дипломатској преписци, али је свакако значајна и карактеристична.

Дописивајући се стално са Русима, посвећујући им своје песме, шаљући у Русију своје књиге, добијајући и сам и марљиво читајући дела руске књижевности, Владика је посветио своју знамениту збирку „Огледало Српско“ — „Сијени Александра Пушкина“. Има нешто дирљиво и карактеристично у овој посвети лепих југословенских народних песама највећег југословенског песника успомени највећег руског песника и можда Словенства уопште.

Али да завршимо. Везе Његоша са Русијом — политичке, црквене, културне и књижевне — биле су обилате садржином, и од големе важности. Њихово испитивање и проучавање вредно је и за Русе и за Југословене. Треба на крају споменути, да су се Руси колико-толико одужили културно своме великом југословенском пријатељу, — мислим ту на одлично, иако сада већ донекле застарело дело (1887) познатог слависте проф. Дра. Петра Лаврова, који је дуг низ година држао катедру словенских књижевности на Петроградском Универзитету, па је — у духу Његошеву — одушевљено препоручивао многим генерацијама руске омладине, да проучавају и воле своју словенску браћу.