Владимир Илич Лењин

Империјализам као највиши стадиј капитализма (1916.)

Написано: јануар-јун, 1916.
Извор: „Империјализам као највиши стадиј капитализма“ 1945. у Београду
Први пут издато:
Онлине верзија: Побуњени ум 2002. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002.
Транскрипција / HTML: Милан Ђурић / Побуњени ум 2002. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free Documentation License


Предговор

Империјализам као највиши стадиј капитализма

I Концентрација производње и монополи

II Банке и њихова нова улога

III Финансиски капитал и финансиска олигархија

IV Извоз капитала

V Подела света између савеза капиталиста

VI Подела света између великих држава

VII Империјализам као особит стадиј капитализма

VIII Паразитизам и труљење капитализма

IX Критика империјализма

X Историско место империјализма

Предговор

Брошуру која се нуди пажњи читаоца, написао сам у пролеће године 1916 у Цириху. Разуме се да сам под тамошњим условима рада морао трпети извесну оскудицу у француској и енглеској литератури и врло велику у руској литератури. Па ипак сам главно енглеско дело о империјализму, књигу Џ. А. Хопсона, искористио с оном пажњом коју то дело, по мом уверењу, заслужује.

Брошура је писана с обзиром на царску цензуру. Због тога сам био принуђен да се не само најстроже ограничим на искључиво теоретску – особито економску – анализу, него и да неопходне, малобројне, примедбе које се тичу политике формулишем с највећом опрезношћу, наговештајима, оним езоповским – проклетим езоповским – језиком, којим су се под царизмом морали служити сви револуционери, кад су се лаћали пера да пишу „легална“ дела.

Тешко је сада, у данима слободе, поново читати она места брошуре која су због царске цензуре изнакажена, пригушена, стиснута жељезним кљештима. О томе да је империјализам предвечерје социјалистичке револуције, о томе да је социјал-шовинизам (социјализам на речима, шовинизам на делу) потпуна издаја социјализма, потпуно прелажење на страну буржоазије, да је тај расцеп радничког покрета у вези с објективним условима империјализма и сл. – морао сам говорити језиком „роба“, па сам принуђен да читаоца, кога то питање интересује, упутим на поновно издање мојих чланака, писаних у иностранству године 1914-1917, које ће ускоро изићи. Нарочито треба истаћи једно место; да бих у облику који може проћи цензуру, објаснио читаоцу, како бесрамно лажу капиталисти и социјалшовинисти, који су прешли на њихову страну (против којих се тако недоследно бори Кауцки), у питању је анексија, морао сам да узмем пример… Јапана! Пажљив читалац лако ће место Јапана узети – Русију, а место Кореје – Финску, Пољску, Курландију, Украјину, Хиву, Бухару, Естонију и друге земље које нису насељене Великорусима.

Мислим да се могу надати да ће моја брошура помоћи разумевању основног економског питања, без чијег је проучавања немогућно ишта схватити у оцењивању савременог рата и савремене политике, наиме: питања економске суштине капитализма.

Петроград, 26 априла 1917 године
Писац


Предговор француском и немачком издању

I

Ова књижица је написана, као што је речено у предговору руском издању, 1916 године, имајући у виду царску цензуру. Сада немам могућности да прерадим читав текст, а то не би ни имало нарочите сврхе, јер је основна задаћа књиге била и остала: показати према подацима неоспорно буржоаске статистике и признањима буржоаских научника свих земаља, каква је била слика биланса светске капиталистичке привреде у њеним међународним узајамним односима почетком 20-га века, уочи првог светског империјалистичког рата.

А донекле неће бити некорисно за многе комунисте у развијеним капиталистичким земљама, да се убеде на примеру ове, са становишта царске цензуре легалне, књижице о могућности – и неопходности – да се искористе чак и они слаби остаци легалности, који остају још за комунисте у савременој, рецимо, Америци или Француској, после недавног хапшења скоро свих комуниста, ради разјашњавања потпуне лажљивости социјал-пацифистичких погледа и нада на „светску демократију“. А оно сто је најнужније као допуна овој цензурисаној књижици покушаћу да дам у садашњем предговору.

II

У књижици је доказано да је рат 1914-1918 године био с обе стране империјалистички (тј. освајачки, пљачкашки, разбојнички) рат, рат за поделу света, за поделу и поновну поделу колонија, „сфера утицаја“ финансиског капитала итд.

Јер се доказ за то – какав је истински социјални, или тачније: истински класни карактер рата, не налази, разуме се, у дипломатској историји рата, него у анализи објективног положаја командујућих класа у свим ратујућим државама. Да би се представио тај објективни положај не треба узети примере и поједине податке (при огромној сложености појава друштвеног живота може се увек прикупити колико се хоће примера или појединих података за потврду каквог било става), већ обавезно целокупност података о основама привредног живота свих ратујућих држава и свега света.

Баш такве податке, који не могу бити оповргнути, навео сам у слици поделе света у годинама 1876 и 1914 (у поглављу 6) и поделе жељезница целог света у годинама 1890 и 1913 (у поглављу 7). Жељезнице су баланс најважнијих грана капиталистичке индустрије, каменог угља и гвожђа, биланс и најочигледније сведочанство развитка светске трговине и буржоаско-демократске цивилизације. Како су жељезнице повезане с крупном производњом, с монополима, синдикатима, картелима, трустовима, банкама, с финансиском олигархијом, показано је у идућим главама књиге. Расподела жељезничке мреже, њена неравномерност, неравномерност њеног развитка, то је биланс савременог, монополистичког капитализма у светском размеру. И тај биланс показује апсолутну неизбежност империјалистичких ратова на таквој привредној основи, док постоји приватна својина на средства производње.

Изградња жељезница изгледа једноставан, природан, цивилизаторски потхват: она је таква у очима буржоаских професора које плаћају за улепшавање капиталистичког ропства, и у очима ситно-буржоаских филистара. Уствари, капиталистичке нити, које хиљадама мрежа повезују те потхвате с приватном својином на средства производње уопште, претвориле су ту изградњу у оруђе угњетавања милијарде људи (колоније плус полуколоније), тј. више од половине становништва земљине кугле у зависним земљама и најамних робова капитала у „цивилизованим“ земљама.

Приватна својина, заснована на раду ситног власника, слободна конкуренција, демократија, – све те пароле, којима капиталисти и њихова штампа обмањују раднике и сељаке, остале су далеко позади. Капитализам је прерастао у светски систем колонијалног угњетавања и финансиског гушења огромне већине становништва земљине кугле, од стране шачице „напредних“ земаља. И подела тог „плена“ врши се између 2-3 моћна светска пљачкаша, наоружана од главе до пете (Америка, Енглеска, Јапан), који увлаче читаву земаљску куглу у свој рат ради поделе свог плена.

III

Брест-Литовски мир, диктиран од монархистичке Немачке, а затим несравњено зверскији и подлији Версаљски мир, диктиран од „демократских“ република, Америке и Француске, а такође „слободне“ Енглеске, послужили су најкорисније човечанству, јер су они скинули маску како с плаћених пискарала империјализма, тако и с реакционарних малограђана, макар они себе називали и пацифистима и социјалистима, који су уздизали „вилсонизам“, доказивали могућност мира и реформи у империјализму.

Десеци милиона лешева и богаља, жртава рата, рата због тога да би Енглеска или немачка група финансиских разбојника могла добити више плена, и затим та два „мировна уговора“ отварају, с до сада невиђеном брзином, очи милионима и десецима милиона људи, придављених, угњетених, обманутих, заглупљених од буржоазије.

Базелски манифест II Интернационале, који је 1912 године дао оцену баш оног рата који је избио 1914 године, а не рата уопште (ратова има разних, има и револуционарних), тај манифест остао је као споменик који је демаскирао сав срамотни крах, све ренегатство витезова II Интернационале.

Због тога прештампавам у прилогу овог издања тај манифест и скрећем још једном и још једном читаоцима пажњу, да витезови II Интернационале тако брижљиво обилазе она места тог манифеста на којима се говори тачно, јасно, директно о вези баш тог долазећег рата и пролетерске револуције – обилазе исто тако брижљиво, као што лопов обилази оно место где је извршио крађу.

IV

У овој књизи посвећена је нарочита пажња критици „кауцкијанства“, међународне идејне струје, коју у свим земљама света претстављају „најугледнији теоретичари“, вођи II Интернационале (у Аустрији – Ото Бауер и Ко, у Енглеској – Рамзеј Мекдоналд и др., у Француској Албер Тома итд. и т. сл.) и маса социјалиста, реформиста, пацифиста, буржоаских демократа, попова.

Та идејна струја је, с једне стране, производ распадања, трулења II Интернационале, а с друге стране – неизбежан плод идеологије ситних буржуја, који због свих животних околности робују буржоаским и демократским предрасудама.

Код Кауцкога и њему сличних, такви погледи означавају потпуно одрицање управо од оних револуционарних основа марксизма које је тај писац бранио десетке година, нарочито, између осталога, у борби против социјалистичког опортунизма (Бернштајна, Милерана, Хајндмана, Гомперса и т. сл.). Стога није случајно што су се у читавом свету „кауцкијанци“ сада практично – политички ујединили с крајним опортунистима (кроз II или жуту Интернационалу) и с буржоаским владама (кроз коалиционе буржоаске владе уз учешће социјалиста).

Пролетерски револуционарни покрет уопште, комунистички напосе, који расте у целом свету, мора анализирати и демаскирати теоретске погрешке „кауцкијанства“. То уколико пре што пацифизам и „демократизам“ уопште, који ниуколико не претендују на марксизам, али потпуно исто као Кауцки и Ко. забашурују дубину противуречности империјализма и неизбежност револуционарне кризе коју он рађа, – те струје још су распрострањене врло снажно по целом свету. И борба с тим струјама обавезна је за пролетерску партију која мора отимати од буржоазије од ње заглупљене ситне сопственике и милионе трудбеника који живе у више и у мање ситнобуржоаским условима живота.

V

Потребно је рећи неколико речи о VIII глави: „Паразитизам и труљење капитализма“. Као што је већ истакнуто у тексту књиге, Хилфердинг, бивши „марксист“, сада саборац Кауцкога и један од главних претставника буржоаске, реформистичке политике у „Независној с. д. партији Немачке“, учинио је по том питању корак натраг у поређењу са искреним пацифистом и реформистом Енглезом Хопсоном. Међународни расцеп читавог радничког покрета сад је већ потпуно очевидан (II и III Интернационала). Исто тако очевидна је и чињеница оружане борбе и грађанског рата између обеју струја: подупирање Колчака и Дењикина у Русији од стране мењшевика и „социјалиста-револуционера“ против бољшевика, шајдемановци и Носке и Ко. у Немачкој с буржоазијом против спартаковаца, исто у Финској, Пољској,, Мађарској итд. У чему је економска основа те светскоисториске појаве?

Управо у паразитизму и труљењу капитализма, који су својствени његовом највишем историском стадију, то јест империјализму. Као што је доказано у овој књижици, капитализам је сада издвојио шачицу (мање од једне десетине становништва земљине кугле, по „најдарежљивијем“ и преувеличаном рачуну мање од једне петине) особито богатих и моћних држава које пљачкају – једноставним „сечењем купона“ – цео свет. Извоз капитала даје годишњи доходак од осам – десет милијарди франака, према предратним ценама и предратној буржоаској статистици. Сада, разуме се, много више.

Јасно је да је из оваквог џиновског екстра-профита (јер се он добија поврх оног профита који капиталисти цеде из радника „своје“ земље) могућно поткупљивати радничке вође и горњи слој радничке аристократије. Њега и поткупљују капиталисти „напредних“ земаља – поткупљују на хиљаде начина, непосредних и посредних, отворених и прикривених.

Тај слој буржоазираних радника или „радничке аристократије“, сасвим малограђанске по начину живота, по величини зараде, по читавом свом погледу на свет, јесте главни ослонац II Интернационале, а у наше време главни социјални (не војни) ослонац буржоазије. Јер су то прави агенти буржоазије у радничком покрету, раднички нагањачи за рачун капиталистичке класе (labour lieutenants of the capitalists class), прави проводници реформизма у шовинизам. У грађанском рату пролетаријата против буржоазије они се неизбежно стављају, у знатном броју, на страну буржоазије, на страну „версаљаца“ против „комунара“.

Без разумевања економских корена те појаве, без оцене њеног политичког и друштвеног значења, немогућно је учинити ни корака у области решења практичних задаћа комунистичког покрета и долазеће социјалне револуције.

Империјализам је предвечерје социјалне револуције пролетаријата. То се, од 1917 године, потврдило у међународном размеру.

6 јула 1920 године
Н. Лењин

Империјализам као највиши стадиј капитализма

Последњих 15-20 година, особито после шпанско-америчког (1898) и енглеско-бурског (1899-1902) рата, економска, а исто тако и политичка, литература старога и новога света све се чешће и чешће зауставља на појму „империјализам“, кад хоће да карактерише епоху коју преживљавамо. Године 1902 у Лондону и Њујорку угледало је света дело енглеског економисте Џ. А. Хопсона: „Империјализам“. Писац, који стоји на становишту буржоаског социјал-реформизма и пацифизма – истоврсног у битности са садашњом позицијом бившег марксисте К. Кауцког, – дао је врло добар и подробан опис основних економских и политичких особености империјализма. Године 1910 у Бечу је изишло дело аустрискога марксисте Рудолфа Хилфердинга: „Финансијски капитал“ (руски превод: Москва 1912). Без обзира на погрешку писца у питању теорије новца и на извесну склоност да се марксизам измири с опортунизмом, то дело претставља врло драгоцену теориску анализу „најновије фазе у развоју капитализма“ – тако гласи поднаслов Хилфердингове књиге. Оно што се последњих година говорило о империјализму – особито у огромном броју чланака у вези с том темом по часописима и новинама, а такође и у резолуцијама, на пример Хемницког и Базелског конгреса, одржаних у јесен 1912 године – у битности једва да прелази круг идеја, изложених или, тачније, резимираних код обојице споменутих писаца…

Покушаћемо даље да укратко изложимо, у што је могућно популарнијем облику, везу и узајамни однос основних економских особености империјализма. Не можемо се зауставити на неекономској страни тога питања, па ма колико то она заслуживала. Позивање на литературу и друге примедбе које не би интересовале све читаоце даћемо на крају брошуре.

I
Концентрација производње и монополи

Огроман пораст индустрије и необично брз процес концентрације производње у све крупнија предузећа једна је од најкарактеристичнијих одлика капитализма. Најпотпуније и најтачније податке о том процесу дају нам савремене индустријске статистике.

У Немачкој је, на пример, на сваку хиљаду индустријских предузећа долазило крупних, тј. оних који која имају више од 50 најамних радника, 1882 године 3; 1895 године 6 и 1907 године 9 предузећа. На њих је отпадало од сваке стотине радника 22, 30 и 37. Али, концентрација производње много је јача него концентрација радника, будући да је рад у крупним предузећима много продуктивнији. То нам показују подаци о парним машинама и о електричним моторима. Ако узмемо оно што се у Немачкој назива индустријом у ширем смислу, тј. укључивши и трговину и промет итд., добићемо следећу слику. Крупних предузећа има 30.588 од 3,265.623, тј. у свему 0,9%. У њима је радника 5,7 милиона од 14,4 мил., то јест 39,4%; парних коњских снага 6,6 мил. од 8,8 мил., то јест 75,3%; електричних 1,2 мил. Киловата од 1,5 мил., то јест 77,2%.

Мање од једног стотог дела предузећа имају више од ¾ укупне количине парне и електричне снаге! На 2,97 мил. ситних (до 5 најамних радника) предузећа, која чине 91% укупног броја предузећа, долази свега 7% парне и електричне снаге! Десетине хиљаде најкрупнијих предузећа су све; милиони ситних – ништа.

У Немачкој је године 1907 било 586 предузећа која имају хиљаду и више радника. У њима је радило скоро десети део (1,38 мил.) укупног броја радника и скоро трећи део (32%) укупне количине парне и електричне снаге.[1] Новчани капитал и банке, као што ћемо видети, чине ту превагу шачице најкрупнијих предузећа још силнијом и то у дословном значењу те речи, то јест милиони ситних, средњих, па чак и делом и крупних „власника“ уствари се налазе у потпуном ропству неколико стотина милионера-финанцијера.

У другој развијеној земљи савременог капитализма, у Сједињеним Државама Северне Америке, још је силнији пораст концентрације производње. Тамо статистика узима индустрију у ужем смислу речи и групише предузећа по величини вредности годишњег производа. Год. 1904, најкрупнијих предузећа с производњом од једног милиона долара и више било је 1900 (од 216.180, то јест 0,9%) – у њима је било 1,4 мил. радника (од 5,5 мил., то јест, 25,6%), а вредност производа је износила 5,6 милијарди (од 14,8 милијарди, то јест, 38%). После пет година, године 1909 имамо одговарајуће бројеве: 3060 предузећа (од 268.491; – 1,1%) са 2,0 милиона радника (од 6,6; – 30,5%) вредност производа је износила 9,0 милијарди (од 20,7 милијарди – 43,8%).[2]

Скоро половина целе производње свих предузећа земље налази се у рукама једног стотог дела укупног броја предузећа! И те три хиљаде предузећа-гиганата обухватају 268 индустријских грана. Отуда је јасно да концентрација, може се рећи, на извесном степену свога развитка, доводи сама од себе скоро сасвим до монопола. Јер се неколико десетина гигантских предузећа лако може међусобно споразумети, а с друге стране – отежавање конкуренције, тенденција према монополу рађа се управо због великог опсега предузећа. То претварање конкуренције у монопол једна је од најважнијих појава – ако не најважнија – у економици најновијег капитализма, па је неопходно потребно да се на томе дуже задржимо. Али најпре треба да уклонимо један могућни неспоразум.

Америчка статистика вели: 3000 гигантских предузећа у 250 индустријских грана. Као да на сваку грану долази по дванаест предузећа највећег опсега.

Али није тако. Не постоје у свакој индустријској грани крупна предузећа; а с друге стране, необично важна особеност капитализма, који је достигао највиши степен развитка, преставља такозвана комбинација, то јест сједињење разних индустријских грана у једном предузећу, грана које представљају било сукцесивне степене прераде сировина (на пример топљење гвожђа из руде и прерађивање гвожђа у челик и после можда производња ових и оних готових продуката од челика), – било да једна према другој играју помоћну улогу (на пример прерађивање отпадака или споредних продуката, производња предмета за паковање и сл.).

„Комбинација, – пише Хилфердинг, – изједначава разлике конјуктуре и зато комбинованом предузећу осигурава већу стабилност стопе профита. Друго, комбинација доводи до отстрањења трговине. Треће, она омогућава техничка усавршавања, па према томе доноси више профита у упоређењу с „чистим“ (тј. некомбинованим) предузећима. Четврто, она појачава позицију комбинованог предузећа у односу према „чистом“, јача га у конкурентској борби за време јаке депресије (застоја послова, кризе), када је пад цена сировина мањи од пада цена фабриката“. [3]

Немачки буржоаски економист Хајман, који је посветио нарочито дело описивању „мешовитих“, тј. комбинованих предузећа у немачкој индустрији гвожђа, каже: „чиста предузећа пропадају, под ударцем високих цена материјала, уз ниске цене готових производа“. Добија се следећа слика: „Остале су, с једне стране, крупне компаније каменог угља, које производе неколико милиона тона угља, чврсто организоване у своме синдикату каменог угља: а онда с њим тесно повезане велике ливнице челика са својим челичним синдикатом. Та гигантска предузећа која производе годишње 400.000 тона челика (тона = 60 пуда), која извлаче огромне количине руде и каменог угља, која производе готове продукте од челика, у којима ради 10.000 радника који живе по касарнама фабричких насеља, која имају гдекад и властите жељезнице и луке, – то су типични представници немачке индустрије гвожђа. И концентрација напредује све више и више. Поједина предузећа постају све крупнија; све већи број једне те исте индустријске гране или разних индустријских грана уједињују се у гигантска предузећа, која се ослањају на пола туцета берлинских банака и којима те банке управљају. У погледу немачке рударске индустрије тачно је потврђена исправност учења Карла Маркса о концентрацији; истина, то се односи на земљу у којој је индустрија заштићена заштитним царинама и превозним тарифама. Рударска индустрија Немачке сазрела је за експропријацију“. [4]

До таквог је закључка морао доћи овај изузетно савесни буржоаски економист. Треба истаћи да он донекле Немачку сматра изузетком, због тога што је њена индустрија заштићена високим заштитним царинама. Али та околност може само да убрза концентрацију и стварање монополистичких савеза предузимача, картела, синдиката и сл. Необично је важно да у земљи слободне трговине, Енглеској, концентрација такође доводи до монопола, иако нешто касније и можда у другом облику. Ево шта пише професор Херман Леви у специјалној студији о „Монополима, картелима и трустовима“, према подацима о економском развоју Велике Британије:

„У Великој Британији, управо велики опсег предузећа и њихов висок технички ниво носе у себи тенденцију ка монополу. С једне стране, концентрација је довела до тога, да се на предузеће морају трошити огромне суме капитала; зато се, пред нова предузећа стављају све већи захтеви у погледу потребног капитала и тиме се отежава њихово појављивање. А с друге стране (и ми ту тачку сматрамо важнијом), свако ново предузеће које хоће да буде на нивоу гигантских предузећа, створених концентрацијом, мора да производи тако огромно обиље продуката, да се могу продати с профитом само ако се необично повећа потражња, а у противном случају то обиље продуката снизује цене до нивоа који није повољан за ново предузеће, ни за монополистичке савезе“. У Енглеској монополистички савези предузимача, картели и трустови већим делом настају – за разлику од других земаља, у којима заштитне царине олакшавају картелисање, – само кад се број главних конкурентских предузећа сведе на „каквих двадесетак“. „Овде се кристално јасно види утицај концентрације на постанак монопола у крупној индустрији“. [5]

Пре пола века, када је Маркс писао свој „Капитал“, већина економиста сматрала је слободну конкуренцију „природним законом“. Службена наука покушала је да споразумним ћутањем убије Марксово дело у коме се теориском и историском анализом капитализма доказује, да слободна конкуренција рађа концентрацију производње, а та концентрација на извесном степену свога развоја доводи до монопола. Сада је монопол постао чињеница. Економисти пишу читава брда књига описујући поједине појаве монопола и продужујући да у хору вичу у сав глас како је „марксизам оповргнут“. Али чињенице су тврдоглаве, како вели енглеска пословица, – и с њима се хоћеш-нећеш мора рачунати. Чињенице показују, да су разликама између појединих капиталистичких земаља, на пример у погледу протекционизма или слободне трговине, условљене само небитне разлике у облику монопола или у времену њиховог појављивања, а постанак монопола због концентрације производње је општи и основни закон савременог стадија развоја капитализма.

За Европу се може доста тачно одредити време када је стари капитализам коначно замењен новим: то је управо почетак двадесетог века. У једном од најновијих прегледа историје постанка монопола читамо:

„Из епохе пре 1860 године могу се навести поједини примери капиталистичких монопола; у њима се могу пронаћи зачеци оних облика који су данас толико обични; али све су то безусловно – предисториска времена картела. Прави почетак савремених монопола односи се најраније 1860-тим годинама. Први крупни период развоја монопола почиње са међународном депресијом 1870-тих година и траје до почетка 1890-тих година“. „Ако ствар проматрамо у европском мерилу, онда граничну тачку развоја слободне конкуренције дају 60-те и 70-те године. Тада је Енглеска завршила изградњу своје капиталистичке организације старог стила. У Немачкој је та организација ступила у одлучну борбу са занатством и кућном индустријом и почела да изграђује облике свога постојања“.

„Велики преврат почиње с крахом 1873 године или тачније с депресијом, која је следила иза њега и која – с једва видљивим прекидом почетком 80-тих година и с необично снажним, али кратким полетом око 1889 године – испуњава 22 године европске економске историје“. „За време кратког периода полета 1889-1890 год., картели су много служили за искоришћавање конјуктуре. Непромишљена политика подизала је цене још брже и још силније него што би се то догодило без картела и скоро сви ти картели неславно су пропали у „гробници краха“. Прошло је још пет година слабих послова и ниских цена, али у индустрији није више владало пређашње расположење. Депресију нису више сматрали нечим што се само по себи разуме, у њој су видели само паузу пред новом повољном конјуктуром.

„И тако је картелни покрет ступио у своју другу епоху. Место прелазне појаве картели постају једним од основа читавог привредног живота. Они освајају једно подручје индустрије за другим, а у првом реду прераду сировина. Већ почетком 1890-тих година картели су у организацији синдиката кокса, по чијем је узору организован синдикат угља, изградили такву картелну технику, коју тај покрет у битности никада није надмашио. Велики полет крајем XIX века и криза 1900-1903 године стоје – бар у рударској и индустрији гвожђа – први пут потпуно у знаку картела. Иако је то тада изгледало као нешто ново, данас је за широку друштвену свест постало истином која се сама по себи разуме, да су, као опште правило, велики делови привредног живота изузети од слободне конкуренције“. [6]

Према томе, ево основних етапа историје монопола: 1) године 1860-1870 – највиши гранични степен развитка слободне конкуренције. Монополи су тек у клици; 2) после кризе од 1893 године широко поље развоја картела, али они су још увек изузеци. Они још нису чврсти. Они су још прелазна појава; 3) полет крајем XIX века и криза 1900-1903 године: картели постају једним од основа читавог привредног живота. Капитализам се претворио у империјализам.

Картели уговарају услове продаје, рокове плаћања и друго. Они међусобно деле тржишта. Они одређују цене. Они деле добит међу поједина предузећа итд.

Број картела у Немачкој процењен је приближно на 250 године 1896 и на 385 године 1905 и у њима је суделовало око 12.000 предузећа. [7] Али сви признају да су ти бројеви премалени. Из података које смо горе навели по немачкој индустријској статистици од 1907 године види се да 12.000 најкрупнијих предузећа окупљају, свакако, чак више од половине укупне суме парне и електричне снаге. У Сједињеним Државама Северне Америке број трустова процењен је 1900 године на 185; 1907 на 250. Америчка статистика дели сва индустријска предузећа на предузећа која припадају појединим особама, фирмама и корпорацијама. Последњима је године 1904 припадало 23,6%, године 1909-1925 9% тј. више од четвртине укупног броја предузећа. Радника је у тим предузећима било 70,6% године 1904, и 75,6%, три четвртине укупног броја, године 1909; опсег производње био је 10,9 и 16,3 милијарде долара, тј. 73,7% и 79,0% од укупне суме.

У рукама картела и трустова скупљено је често 7-8 десетина читаве производње односне индустријске гране. Рајнско-вестфалски синдикат каменог угља при свом оснивању године 1893 концентрисао је 86,7% читаве производње угља у том региону, а године 1910 већ 95,4%.[8] Монопол, који се на тај начин ствара, осигурава гигантске дохотке и доводи до постанка техничко-продукционих јединица неизмерног опсега. Чувени петролејски труст у Сједињеним Државама (Standard Oil Company) основан је 1900 године. „Његов капитал износио је 150 милиона долара. Издато је обичних акција 100 милиона и привилегованих 106 милиона. На те последње исплаћивала се дивиденда у годинама 1900-1907: 48, 48, 45, 44, 36, 40, 40, 40%, у свему 360 милиона долара. Од 1872 до 1907 године чисти добитак износио је 889 милиона долара; од тога је 606 милиона исплаћено као дивиденда, а остало је ушло у резервни капитал“. [9] „У свим предузећима труста челика (United States Steel Corporation) било је године 1907 најмање 210.180 радника и намештеника. Највеће предузеће немачке рударске индустрије – Гелзенкирхенско рударско друштво (Gelsekirchener Bergwerksgesellschaft) имало је 1908 године 46.048 радника и намештеника“. [10] Још године 1902 труст челика је производио 9 милиона тона челика. [11] Његова производња челика сачињавала је 1901 године – 66,3%, а 1908 године – 56,1% читаве производње челика у Сједињеним Државама; [12] производње руде – 43,9% и 46,3% за те исте године.

У извештају комисије америчке владе о трустовима вели се:

„Њихова надмоћност над конкурентима оснива се на великом опсегу њихових предузећа и на одлично постављеној техници. Дувански труст већ од самог свог почетка напрегао је све силе да би у широким размерама свугде заменио ручни рад машинским. У ту је сврху куповао све патенте који су стајали у ма каквој вези с прерадом дувана и на то утрошио огромне своте. Многи су се патенти у почетку показали неподесним, па су их морали прерађивати инжењери који су били у служби труста. Крајем године 1906 основана су два филијална друштва с искључивом сврхом куповања патената. У исту сврху труст је основао своје ливнице, фабрике машина и радионице за оправку. Једно од тих предузећа у Бруклину упошљава просечно 300 радника, ту се врше пробе с изумима за производњу цигарета, малих цигара, бурмута, станиола за паковање, кутија и друго, ту се усавршавају изуми“. [13] „И други трустови имају у својој служби такозване developping engineers (инжењере за унапређивање технике), којима је задатак да проналазе нове методе производње и да проверавају техничка усавршавања. Челични труст плаћа својим инжењерима и радницима високе премије за изуме помоћу којих се може усавршити техника или умањити трошкови“. [14]

На сличан је начин у немачкој крупној индустрији организован рад на техничком усавршавању, на пример у хемиској индустрији која се тако гигантски развила у последњем деценију. Процес концентрације производње већ је 1908 године створио у тој индустрији две главне „групе“, које су се, свака на свој начин, приближавале монополу. У почетку су те групе биле „двојни савези“ два пара најкрупнијих фабрика од којих свака с капиталом од 20-21 милиона марака: с једне стране бивша Мајстерова фабрика у Хохсту и Каселова у Франкфурту на Мајни, с друге стране фабрика анлина и соде у Лудвиксхафену и бивша Бајерова у Елберфелду. После су, године 1905, једна група, а године 1908 друга, склопиле споразум свака с још једном великом фабриком. Настала су два „тројна савеза“, сваки с капиталом од 40-50 милиона марака и међу тим „савезима“ већ је почело „зближавање“, „уговори“ о ценама итд. [15]

Конкуренција се претвара у монопол. Настаје гигантски процес подруштвљења производње. Напосе се подруштвљавају и процес техничких изума и усавршавања.

То је већ сасвим нешто друго него стара слободна конкуренција раштрканих власника, који ништа не знају један о другом и који производе за продају на непознатом тржишту. Концентрација је дошла дотле, да се може направити приближан прорачун свих извора сировина (на пример руде гвожђа) у одређеној земљи и чак, како ћемо видети, у читавом низу земаља, на целом свету. Не само да се такви прорачуни праве, него и те изворе добијају у руке гигантски монополистички савези. Прави се приближан прорачун опсега тржишта, које ти савези „деле“ међу собом по уговореном споразуму. Монополишу се квалификоване радне снаге, унајмљују најбољи инжењери, преузимају путеви прометна средства – жељезнице у Америци, паробродарска друштва у Европи и Америци. Капитализам у свом империјалистичком стадију доводи сасвим близу до најсвестранијег подруштвљавања производње, он гура, да тако кажемо, капиталисте против њихове воље и свести у неки нови друштвени поредак, у прелазни поредак – од потпуне слободе конкуренције ка потпуном подруштвљавању.

Производња постаје друштвена, али присвајање остаје приватно. Друштвена средства производње остају приватном својином малога броја особа. Остају општи оквири слободне конкуренције која се формално признаје и јарам неколицине монополиста над осталим становништвом постаје сто пута тежи, опипљивији, неподношљивији.

Немачки економист Кестнер посветио је посебно дело „борби између картела и оних који стоје по страни“, тј. оних предузимача који нису ушли у картел. Он је то дело назвао „Присиљавање на организацију“, а требало би да се каже, наравно, кад не би било намере да се капитализам улепшава: О присиљавању на потчињавање савезима монополиста. Поучно је бацити поглед макар на набрајање тих средстава савремене, најновије цивилизоване борбе за „организацију“, којима се служе савези монополиста: 1) лишавање сировина (… „један од најважнијих начина да се присили на приступање картелу“); 2) лишавање радничких руку помоћу алијанса, (тј. уговора капиталиста с радничким савезима о томе да ови последњи примају посао само у картелским предузећима); 3) лишавање довоза; 4) лишавање тржишта; 5) уговор с купцем да ће улазити у трговачке везе само с картелима; 6) планско обарање цена (да би упропастили оне који су „по страни“, тј. она предузећа која се не покоравају монополистима, троше се милиони на то да би се неко време продавало испод цене коштања: у индустрији бензина има примера да су цене снижене од 40 на 22 марке, тј. скоро двоструко!); 7) лишавање кредита; 8) објављивање бојкота.

Нема више конкурентске борбе између малих и великих, технички заосталих и технички напредних предузећа. Сада монополисти гуше оне који се не покоравају монополу, његовом јарму, његовој самовољи. Ето како се тај процес одражава у свести буржоаског економисте:

„Чак и на подручју чисто привредне делатности, – пише Кестнер, – долази до извесног померања од трговачке делатности у пређашњем смислу ка организаторско-спекулативној. Највећи успех не постиже трговац који уме да на основу свога техничког и трговачког искуства најбоље одреди потребе купаца, да нађе и такорећи „открије“ потраживање које се још налази у латентном стању, него спекулативни геније (?!), који уме да унапред израчуна или бар само да осети организациони развитак, могућност извесних веза између појединих предузећа и банака…“

Преведено на људски језик, то значи: развој капитализма дошао је до тога да, иако производња робе „царује“ као и пре, и сматра се основом читаве привреде, она је уствари подривена и главне профите згрћу „генији“ финансиских махинација. У основи тих махинација и лоповлука налази се подруштвљавање производње, али гигантски напредак човечанства који је довео до тог подруштвљавања иде у корист… спекуланата. Видећемо касније како „на тој основи“ малограђанско-реакционарна критика капиталистичког империјализма сања о враћању натраг, „слободној“, „мирној“, „поштеној“ конкуренцији.

„Трајно подизање цена као резултат стварања картела, – вели Кестнер, – до сада се опажало само код најважнијих средстава производње, особито каменог угља, гвожђа, калија; и обрнуто, никад се није опажало код готових продуката. У вези с тиме, повећање приноса било је на исти начин ограничено на индустрију која производи средства производње. То опажање треба још допунити тиме да индустрија, која прерађује сировине (а не полуфабрикате), извлачи корист не само у облику високих профита, захваљујући стварању картела, на штету индустрије која се бави даљим прерађивањем полуфабриката, него је према тој индустрији дошла у извесни однос господства, чега није било код слободне конкуренције“. [16]

Речи које смо истакли показују ону битност ствари, коју тако нерадо и ретко признају буржоаски економисти и од које се тако усрдно укљањају и настоје да преко ње пређу савремени браниоци опортунизма на челу с К. Кауцким. Однос господства и насиља које је с њим у вези – ето шта је типично за „најновију фазу у развоју капитализма“, ето шта је неизбежно морало произићи и произишло је из стварања свемоћних економских монопола.

Навешћемо још један пример газдовања картела. Тамо где се могу узети у своје руке сви или главни извори сировина нарочито је лак постанак картела и стварање монопола. Али би било погрешно мислити да монополи не ничу и у другим гранама индустрије, где је немогућно узети сировине у своје руке. У цементној индустрији сировине се налазе свуда. Али и та је индустрија снажно картелисана у Немачкој. Предузећа су се ујединила у покрајинске синдикате: јужно-немачки, рајнско-вестфалски итд. Установљене су монополске цене: 230-280 марака за вагон, док цена коштања износи 180 марака! Предузећа дају 12 до 16% дивиденде, код чега се не треба заборавити да „генији“ савремене спекулације умеју да у своје џепове стрпају велике суме профита и осим онога што се дели као дивиденда. Да би уклонили конкуренцију из тако уносне индустрије, монополисти прибегавају чак и триковима: шире лажне гласове о лошем стању индустрије, штампају анонимне огласе у новинама: „Капиталисти! Опасно је улагати капитале у цементну индустрију“; на крају купују предузећа која су „по страни“ (то јест која не суделују у синдикатима), плаћају им „отштету“ 60-80-150 хиљада марака. [17] Монопол крчи себи пут свагде и на све могуће начине, почињући скромним плаћањем отштете, па све до америчке „употребе“ динамита против конкуренције.

Тврдећи да картели уклањају кризе, – то је бајка буржоаских економиста, који по сваку цену хоће да улепшају капитализам. Напротив, монопол који настаје у неким гранама индустрије појачава и пооштрава хаотичност својствену читавој капиталистичкој производњи као целини. Несклад у развоју пољопривреде и индустрије, који је карактеристичан за капитализам уопште, још се више повећава. Привилеговани положај у коме се налази најјаче картелисана, такозвана тешка индустрија, особито угаљ и гвожђе, доводи у осталим гранама индустрије „до још оштријег отсуства сваког плана“, како признаје Јајделс, писац једног од најбољих радова о „односу немачких крупних банака и индустрије“. [18]

„Што је развијенија народна привреда, – пише Лифман – безобзиран бранилац капитализма, – то се она више упушта у све рискантнија или инострана предузећа, која требају много времена за свој развој или најпосле у она која имају само локални значај“. [19]

Повећање ризика у вези је на крају крајева с гигантским повећањем капитала, који се тако рећи прелива, отиче у иностранство итд. А заједно с тиме невероватно брз пораст технике доноси са собом све више елемената несклада између разних страна народне привреде, хаотичности, криза.

„Вероватно – мора да призна тај исти Лифман, – човечанству, у недалекој будућности, претстоје поново велики преврати у области технике, који ће деловати и на организацију народне привреде“… електрицитет, ваздухопловство… „Обично и по општем правилу у таква времена коренитих економских промена развија се силна спекулација“… [20]

А сваковрсне кризе – најчешће економске, али не само економске, – појачавају са своје стране у огромним размерима тенденцију ка концентрацији и монополу. Ево необично поучног просуђивања Јајделса о значају кризе 1900 године, кризе која је, као што знамо, одиграла улогу прекретнице у историји најновијих монопола:

„Криза од 1900 године затекла је, напоредо с гигантским предузећима у главним гранама индустрије, још много предузећа с организацијом која је по садашњим појмовима застарела, „чистих“ предузећа (тј. некомбинованих), „која су се уздигла на валу индустријског полета. Пад цена, снижавање потражње, довели су та „чиста“ предузећа у тако бедан положај, који се комбинованих гигантских предузећа или уопште није дотакао или их је захватио само за кратко време. Због тога је криза 1900 године довела до индустријске концентрације у несравњено већем степену него криза 1873 године; ова последња извршила је такође известан избор најбољих предузећа, али, уз тадашњи ниво технике, тај избор није могао довести до монопола предузећа која су била у стању да победоносно изађу из кризе. Баш таквим трајним монополом, и то у великом степену, располажу гигантиска предузећа данашње гвоздене и електричне индустрије, захваљујући својој врло сложеној техници, својој широко спроведеној организацији, моћи свога капитала, а онда, у мањој мери, и предузећа за изградњу машина, извесне гране металургијске индустрије и промета и друго“. [21]

Монопол – то је последња реч „најновије фазе у развоју капитализма“. Али наше претставе о стварној снази и значају савремених монопола биле би крајње недовољне, непотпуне, премалене, ако не бисмо узели у обзир улогу банака.

II
Банке и њихова нова улога

Посредовање код плаћања основна је и првобитна операција банака. У вези с тиме банке претварају неделатни новчани капитал у делатни, тј. капитал који доноси профит, сакупљају све могућне новчане дохотке, стављајући их на расположење капиталистичкој класи.

С развојем банкарства и његовом концентрацијом у мало установа, банке прерастају из скромне улоге посредника у свемоћне монополисте који располажу читавим новчаним капиталом свега скупа капиталиста и малих власника, а исто тако и већим делом средстава производње и извора сировина у одређеној земљи и у читавом низу земаља. То претварање многобројних скромних посредника у шачицу монополиста сачињава један од основних процеса прерастања капитализма у капиталистички империјализам и зато се у првом реду морамо задржати на концентрацији банкарства.

Године 1907-1908 улози свих акционарских банака у Немачкој с капиталом од 1 милион марака износили су 7 милијарди марака; а године 1912-1913 – већ 9,8 милијарди. Увећање за 40% у току пет година, код чега од тих 2,8 милијарди увећања 2,75 милијарди долази на 57 банака, које имају капитал од преко 10 милиона марака. Подела улога међу велике и мале банке била је следећа: [22]

Проценат свих улога
 

Код берлинских 9 крупних банака

Код осталих 48 банака с капиталом од преко 10 мил. марака

Код 115 банака с капиталом од 1-10 мил.

Код малих банака, мање од 1 милиона

1907-1908

47%

32,5%

16,5%

4%

1912-1913

49%

36%

12%

3%

Велике банке потискују мале, а само у девет великих банака скупљена је скоро половина свих улога. Али овде врло много тога није узето у обзир, на пример претварање читавог низа малих банака у стварне подружнице великих итд., о чему ћемо још говорити.

Крајем године 1913 Шулце-Геверниц је проценио улоге девет великих берлинских банака на 5,1 милијарду марака од укупне суме од око 10 милијарди. Узевши у обзир не само улоге него цео банковни капитал, тај исти аутор је писао: „Крајем 1909 године, девет берлинских банака, заједно с њима прикљученим банкама, управљало је са 11,3 милијарде марака, тј. са око 83% укупне суме немачког банковног капитала. „Немачка банка“ (Деутсцхе Банк), која заједно с њој прикљученим банкама управља сумом од око три милијарде марака, поред Пруске дирекције државних жељезница, представља највећу и при томе у високом степену децентрализовану акумулацију капитала у старом свету“. [23]

Истакли смо она места у којима се говори о „прикљученим“ банкама, јер се то односи на једну од најважнијих одлука најновије капиталистичке концентрације. Велика предузећа, особито банке, не само да директно гутају мала, него их и „прикључују“ себи, потчињавају их, увлаче их у „своју“ групу, у свој „концерн“ – како гласи технички термин – посредством „учешћа“ у њиховом капиталу, посредством куповања или замене акција, система дужничких односа и сл., и сл. Професор Лифман посветио је читав огроман „рад“ од пола хиљаде страница описивању савремених „друштава за учешће и финансирање“ – додавши, нажалост, често непровереном, сировом материјалу врло вулгарна „теоретска“ расуђивања. До чега у смислу концентрације доводи тај систем „учешћа“, најбоље је показано у делу банкарског „практичара“ Рисера о немачким великим банкама. Али пре него што пређемо на његове податке навешћемо један конкретан пример система „учешћа“.

„Група“ „Немачке банке“ једна је од најкрупнијих, ако не и најкрупнија од свих група великих банака. Да бисмо добили преглед главних нити којима су међусобно повезане све банке те групе, треба разликовати „учешће“ првог, другог и трећег степена или, што је једно те исто, зависност (мањих банака од „Немачке банке“) првог, другог и трећег степена. Добија се ова слика. [24]

„Немачка банка“ учествује

Стално

На неизвесно време

Од времена до времена

Свега

Зависност првог степена

У 17 банака

5 банака

8 банака

У 30 банака

Зависност другог степена

Од којих 9 у 34;

--

Од којих 5 у 14

Од којих 14 у 48

Зависност трећег степена

Од којих 4 у 7

--

Од којих 2 у 2

Од којих 6 у 9

У 8 банака „првог степена зависности“, које су „Немачкој банци“ потчињене „од времена до времена“, улазе три иностране банке: једна аустријска (бечко „Банкарско друштво“ – Bank Verien), и две руске („Сибирска трговачка банка“ и „Руска банка за спољну трговину“). У групу „Немачке банке“ улази непосредно и посредно, потпуно и делимично, 87 банака, а укупна сума капитала, њеног и туђег, којим располаже та група цени се на 2-3 милијарде марака.

Јасно је да је банка, која стоји на челу такве групе, и која склапа споразуме с пола туцета других, не много ваљаних банака, због нарочито великих и повољних финансијских операција, као што су државни зајмови, већ израсла из улоге посредника и претворила се у савез шачице монополиста.

Како се брзо, нарочито крајем XIX и почетком XX века, вршила концентрација банкарства у Немачкој, види се из следећих Рисерових података које доносимо у скраћеном облику.

Шест крупних берлинских банака

Године

Подружница у Немачкој

Депозитних каса у мењачницама

Сталног учешћа у немачким акционарским банкама

Укупно свих установа

1895

16

14

1

42

1900

21

40

8

80

1912

104

276

63

450

Видимо како брзо израста густа мрежа канала који прекривају целу земљу, централизују све капитале и новчане приходе, претварају хиљаде и хиљаде раштрканих газдинстава у једно опште-национално капиталистичко а затим и светско-капиталистичко газдинство. Она „децентрализација“ о којој је говорио у горе наведеном цитату Шулце-Геверниц, у име буржоаске политичке економије нашег времена, уствари се састоји у томе, да се једноме центру потчињава све већи и већи број привредних јединица које су раније биле релативно „самосталне“ или, тачније, локално (месно) ограничене. Уствари је то, дакле, – централизација, појачање улоге, значаја, моћи монополистичких гиганата.

У старијим капиталистичким земљама још је гушћа та „банкарска мрежа“. У Енглеској и Ирској године 1910 број подружница свих банака ценио се на 7.151. Четири крупне банке имале су свака преко 400 подружница (од 447 до 689), затим још четири преко 200 и 11 преко 100.

У Француској су три најкрупније банке: „Credit Lyonnais“, „Comptoir National“ и „Societe Generale“ на следећи начин развијале своје операције и мрежу својих подружница: [25]

 

Број подружница и каса

 

Величина капитала (у милионима франака)

 

У провинцији

У Паризу

Свега

Свога

Туђега

1870

47

17

64

200

427

1890

192

66

258

265

1245

1909

1033

196

1229

887

4363

За карактеристику „веза“ савремене крупне банке, Рисер наводи податке о броју писама, које је послало и примило „Дисконтно друштво“ („Diskonto Gesellscaft“), једна од највећих банака у Немачкој и у целом свету (њен капитал године 1914 достигао је 300 милиона марака):

Број писама
 

Примљених

Послатих

1852

6.135

6.292

1870

85.800

87.513

1900

533.102

626.043

У париској великој банци „Лионски кредит“ број рачуна повећао се од 25.535 године 1875 на 633.539 године 1912. [26]

Ови једноставни бројеви показују, очигледније него друга умовања, како се концентрацијом капитала и порастом банкарског промета из темеља мења значај банака. Од раштрканих капиталиста ствара се један колективни капиталист. Водећи текуће рачуне за неколико капиталиста, изгледа као да банка врши чисто техничку, искључиво одређену операцију. А када та операција израсте до гигантских размера, онда се показује да шачица монополиста потчињава себи трговачко-индустриске операције читавог капиталистичког друштва. Преко банкарских веза, преко текућих рачуна и других финансиских операција, та шачица монополиста долази у могућност да најпре тачно упознаје стање послова код појединих капиталиста, затим да их контролише, да на њих врши утицај помоћу проширивања или сужавања, олакшавања или отежавања кредита и најзад потпуно одређује њихову судбину, одређује њихове дохотке, лишава их капитала или им омогућује да брзо и у огромним размерима повећају свој капитал и т. сл.

Мало пре смо споменули капитал од 300 милиона марака „Дисконтног друштва“ у Берлину. То повећање капитала „Дисконтног друштва“ било је једна од епизода борбе за хегемонију између двеју највећих берлинских банака – „Немачке банке“ и „Дисконтног друштва“.

Године 1870 прва је била још новајлија и располагала је са свега 15 милиона капитала, друга с 30 милиона. Године 1908 прва је имала 200 милиона капитала, друга 170 милиона. Године 1914 прва је повећала капитал на 250 милиона, друга, путем спајања с прворазредном великом банком „Шафхаузенском савезном банком“, на 300 милиона. И разуме се, та борба за хегемонију иде напоредо са све чешћим и чвршћим „споразумима“ обеју банака. Ево какве закључке тај ток развитка намеће специјалистима за банкарске послове, који на економска питања гледају са становишта које никако не излази из обзира најумеренијег и најстрожег буржоаског реформаторства.

„Остале ће банке поћи истим путем, – писао је немачки часопис „Банка“ поводом повећања капитала „Дисконтног друштва“ на 300 милиона, – и од 300 људи који данас економски владају Немачком, остаће их временом 50, 52, или још мање. Не може се очекивати да ће се најновији покрет за концентрацијом ограничити само на банкарство. Тесне везе између појединих банака природно доводе и до зближења између синдиката индустријалаца којима су те банке покровитељице. Једног лепог дана ћемо се пробудити и пред нашим запрепашћеним погледом показаће се само трустови; пред нама ће се указати потреба да се приватни монополи замене државним монополом. И у самој ствари, ми немамо ради чега себе да прекоревамо, осим због тога што смо пустили да развој ствари иде својим током, који је акција мало убрзала“. [27]

Ево примера немоћног копрцања буржоаске публицистике, од које се буржоаска наука разликује само у томе што је неискренија и што настоји да забашури суштину ствари, да сакрију шуму дрвећем. „Запрепашћивати се“ пред последицама концентрације, „корити“ владу капиталистичке Немачке или капиталистичко друштво („ми“), бојати се да се увођењем акција не убрза концентрација, као што се један немачки специјалиста за „картеле“, Чиршки, боји америчких трустова и „претпоставља“ им немачке картеле, јер они тобоже не могу „да тако прекомерно убрзавају технички и економски напредак као трустови“, [28] – зар то није немоћно копрцање?

Међутим, чињенице остају чињенице. У Немачкој не постоје трустови, него „само“ картели, али њима управља мање од 300 капиталистичких магната. И њихов се број стално смањује. У сваком случају, у свим капиталистичким земљама, уз сву разноликост банкарског законодавства, банке многоструко појачавају и убрзавају процес концентрације капитала и стварања монопола.

„У друштвеном мерилу банке дају облик, али само облик општег књиговодства и опште поделе средстава производње“, – писао је Маркс пре пола века у „Капиталу“ (књига III, део II, стр. 655). Подаци које смо навели о порасту банковног капитала, о повећању броја пословница и подружница, најкрупнијих банака, броја њихових рачуна и др., конкретно нам показују то „опште књиговодство“ целе класе капиталиста, и не само капиталиста, јер банке скупљају, макар за неко време, свакојаке новчане приходе и ситних власника и намештеника и незнатног слоја радника. „Општа подела средстава производње“ – ето шта, с формалне стране, израста из савремених банака, које – неких 3 до 6 највећих банака Француске, 6 до 8 у Немачкој – располажу милијардама и милијардама. Али по свом садржају, та подела средстава производње никако није „општа“, него приватна, то јест она је прилагођена интересима крупнога – и у првом реду најкрупнијег, монополистичког – капитала, који делује у таквим приликама у којима маса становништва живи упола гладујући, у којима цео развој пољопривреде безнадно заостаје за развојем индустрије, ау индустрији „тешка индустрија“ убире данак од свих осталих грана индустрије. У погледу подруштвљавања капиталистичке привреде, банкама почињу да конкуришу штедионице и поштанске штедионице, које су више „децентрализоване“, тј. захватају у круг свога утицаја већи број места, већи број забачених насеља, шире кругове становништва. Ево података које је сабрала америчка комисија о напоредном развитку банковних и штедионичних улога: [29]

Улози у милијардама марака
 

Енглеска

Француска

Немачка

 

У банкама

У штедионицама

У банкама

У штедионицама

У банкама

У кредитним друштвима

У штедионицама

1880

8,4

1,6

?

0,9

0,5

0,4

2,6

1885

12,4

2,0

1,5

2,1

1,1

0,4

4,5

1908

23,2

4,2

3,7

4,2

7,1

2,2

13,9

Пошто плаћају 4 и 4 ¼ на улоге, штедионице су принуђене да траже „уносно“ пласирање свога капитала, упуштају се у меничне, хипотекарне и друге операције. „Све се више бришу“ границе између банака и штедионица. Трговачке коморе, на пример у Бохуму, у Ерфурту, траже да се „забрани“ штедионицама да врше „чисто“-банкарске операције као што је дисконтирање меница, траже ограничење банкарске делатности поштанских штедионица. [30] Банкарски асови као да се боје да им се државни монопол не прикраде с неочекиване стране. Али, разуме се, тај страх не прелази границе конкуренције, да тако кажемо, двају шефова који седе у једној канцеларији. Јер, с једне стране, милијардама капитала штедионица уствари и на крају крајева располажу ти исти магнати банковног капитала, а с друге стране, државни монопол у капиталистичком друштву само је средство за повећање и осигурање доходака милионера ове или оне индустријске гране, који се налазе пред банкротством.

Замена старога капитализма, у коме влада слободна конкуренција, новим капитализмом, у коме влада монопол, огледа се међу осталим и у томе што опада значај берзе.

„Берза је, – пише часопис „Банка“, – одавно престала да буде преко потребан посредник промета као што је била раније, када банке још нису могле да међу своју клијентелу пласирају већи део емитованих вредносних папира.“ [31]

„Свака је банка берза“ – та савремена крилатица садржи у себи утолико више истине уколико је банка већа, уколико у банкарству концентрација постиже веће успехе. [32] „Ако је пре 70-их година, берза са својим младићким ексцесима“ („фина“ алузија на берзански крах 1873 године, на оснивачке скандале и др.), „отварала епоху индустријализације Немачке, то у садашње време банке и индустрија могу и „саме изићи на крај“. Владавина наших крупних банака над берзом… није ништа друго него израз потпуно организоване немачке индустријске државе. Ако се на тај начин сужава подручје економских закона који делују аутоматски и необично проширује подручје свесног регулисања преко банака, то се у вези с тиме гигантски повећава и економска одговорност неколико руководећих особа“, – тако пише немачки професор Шулце-Геверниц, [33] апологет немачког империјализма, ауторитет за империјалисте свих земаља, настојећи да забашури једну „ситницу“, наиме, да се то свесно регулисање преко банака састоји у пљачкању публике од стране шачице „потпуно организованих монополиста“. Задатак буржоаског професора није у томе да открије сав механизам, да раскринка махинације банкарских монополиста, него да их улепшава.

Исто тако и Рисер, још ауторитативнији економиста и банкарски „практичар“, прелази празним фразама преко чињеница које је немогућно порицати: „берза све више губи својство, безусловно потребно за целу привреду и за промет вредносних папира, да буде не само тачно мерило, него и скоро аутоматски регулатор економских кретања која се стичу у њој“.

Другим речима: стари капитализам, капитализам слободне конкуренције, заједно са својим безусловно потребним регулатором, берзом, одлази у прошлост. На његово место дошао је нови капитализам, који на себи носи јасне црте нечега прелазног, некакве смесе слободне конкуренције и монопола. Природно се намеће питање, у шта „прелази“ тај најновији капитализам, али буржоаски научници боје се да поставе то питање.

„Пре тридесет година су предузимачи, међу којима је постојала слободна конкуренција, вршили 9/10 оног економског рада који не спада у подручје физичког рада „радника“. У садашње време чиновници врше 9/10 тога економског умног рада. Банкарство стоји на челу тога развоја“. [34] Ово признање Шулце-Геверница и опет додирује питање, у шта прелази најновији капитализам, капитализам у своме империјалистичком стадију…

Међу оно мало банака, које се услед процеса концентрације налазе на челу читаве капиталистичке привреде, природно је да се све више појављује и све више јача тенденција према монополистичком споразуму, према трусту банака. У Америци не девет него две највеће банке милионера Рокфелера и Моргана владају над капиталом од 11 милијарди марака.(23) Кад је у Немачкој, како смо споменули, „Дисконтно друштво“ прогутало „Шауфхаузенску савезну банку“, то је изазвало следећу оцену од „Франкфуртских новина“, органа берзанских интереса:

„Што више напредује концентрација банака, то се више сужава онај круг установа, на које се уопште можемо обратити за кредит, због чега се појачава зависност крупне индустрије од малог броја банкарских група. Уз тесну везу између индустрије и света финансијера, сужена је слобода кретања индустријских друштава којима је потребан банковни капитал. Стога крупна индустрија с помешаним осећањима гледа на све веће трустовање (уједињавање или претварање у трустове); уствари, већ су се неколико пута могли приметити зачеци извесних споразума између појединих концерна великих банака, споразума који се своде на ограничавање конкуренције“. [35]

Опет и опет је у развитку банкарског посла последња реч – монопол.

Што се тиче тесне везе између банака и индустрије, то се управо у тој области скоро најочевидније показује улога банака. Кад банка есконтира менице неког предузимача, отвара му текући рачун и т. сл., онда те операције, узета свака за себе, ни за јоту не умањују самосталност тога предузимача и банка не прелази границе скромне улоге посредника. Али ако те операције постају чешће и сталније, ако банка у својим рукама „скупља“ огромне капитале, ако отварање рачуна неком предузећу омогућује банци – а тако и бива – да се све подробније и потпуније упознаје с економским положајем свога клијента, онда се као резултат добија, да се индустријски капиталиста налази у све потпунијој зависности од банке.

Заједно с тиме развија се, да тако кажемо, персонална унија банака и најкрупнијих индустријских и трговачких предузећа, спајање једних и других помоћу поседовања акција, помоћу тога што директори банака постају чланови надзорних већа (или управа) трговачко-индустријских предузећа и обрнуто. Немачки економиста Јајделс скупио је најподробније податке о том облику концентрације капитала и предузећа. Шест највећих берлинских банака било је преко својих директора заступљено у 344 индустријска друштва и преко својих чланова управног одбора у 407, укупно у 751 друштву. У 289 друштава они су имали било по два члана надзорног већа, било места претседника. Међу тим трговачко-индустријским друштвима сусрећемо најразноврсније гране индустрије – и осигурање, и прометна средства, и ресторане, и позоришта, и уметничку индустрију и др. С друге стране, у надзорним одборима истих шест банака (године 1910) био је 51 најкрупнији индустријалац, међу њима директор фирме Круп, директор огромног паробродарског друштва „Хапаг“ (Хамбург – Америка) итд., и т. сл. Свака од тих шест банака суделовала је од 1895 до 1910 у емисији акција и облигација многих стотина индустријских предузећа, и то: од 281 до 419. [36]

„Персоналну унију“ банака и индустрије допуњује „персонална унија“ и једних и других друштава с владом. „Места чланова надзорних одбора, – пише Јајделс, – добровољно се дају особама са звучним именима, а такође и бившим државним чиновницима који могу прибавити много олакшица (!!) у односима с властима“… „У надзорним одборима великих банака обично се сусрећемо с члановима парламента или с члановима берлинског градског већа“.

Изградња и разграђивање, ако се тако може казати, крупно-капиталистичког монопола врши се, према томе, пуном паром и свим „природним“ и „натприродним“ средствима. Проводи се систематски извесна подела рада између неколико стотина финансијских краљева савременог капиталистичког друштва:

„Напоредо с тим што се проширује подручје делатности појединих крупних индустријалаца“ (који ступају у управе банака и т. сл.) „и тиме што се провинцијалним директорима банака препушта искључиво један одређени индустријски округ, развија се извесна специјализација међу управљачима великих банака. Такве се специјализација може замислити уопште само код великог опсега читавог банкарског предузећа и особито његових индустријских веза. Та се подела рада креће у два правца: с једне стране, односи с индустријом поверавају се једном од директора, као његов специјални посао; с друге стране, сваки директор узима на себе надзор над појединим предузећима или групама предузећа, међусобно блиским по струци или по интересима“… (Капитализам је већ дорастао до тога да организовано надзирава поједина предузећа)… „Један се бави специјално немачком индустријом, или каткад само западно-немачком“ (западна Немачка је најиндустрискији део Немачке), „други односима према иностраним валутама и индустријама, информацијама о личности индустријалаца и сл., берзанским пословима итд. Осим тога, сваки од директора често добија у свој делокруг неки одређени крај или одређену индустријски грану; један ради углавном у надзорним одборима електричних друштава, други у хемијским фабрикама, пиварама или фабрикама шећера, трећи у неколико изолованих предузећа, а уз то још у надзорном одбору осигуравајућих друштава… Једном речи, несумљиво је да се код великих банака, према порасту опсега и разноликости њихових операција, ствара све већа подала рада између управљача, са циљем и резултатом, да би се они унеколико уздигли, да тако кажемо, изнад банкарских послова, да би били способнији за расуђивање, да би боље схватали смисао општих питања индустрије и специјалних питања појединих индустријских грана, да би се спремили за делатност на подручју утицаја који врши банка у индустријској сфери. Тај банкарски систем допуњује се настојањем да се у надзорна већа изаберу људи који су добро упознати с индустријом, предузимачи, бивши државни чиновници, особито они који су служили код жељезница, рударства, итд.“. [37]

Са сличним установама, само у мало друкчијем облику, срећемо се код француског банкарства. На пример, једна од три највеће банке, „Лионски кредит“, организовала је код себе нарочит „Одељак за скупљање финансиских информација“, (Service des etudes financieres). У њему је стално запослено више од 50 људи, инжињера, статистичара, економиста, правника и сл. На њега се троши од 6 до 7 стотина хиљада франака годишње. Тај је одељак опет подељен у 8 отсека: у једном се скупљају информације специјално о индустриским предузећима, у другоме се проучава општа статистика, у трећем – жељезничка и паробродарска друштва, у четвртом – фондови, у петом – финасиски извештаји итд. [38]

Долази, с једне стране, до све већег стапања, или – како се згодно изразио Н. И. Бухарин – срашћивања банковног и индустриског капитала, а, с друге стране, банке прерастају у установе које су заиста „универзалног карактера“. Сматрамо да је овде потребно тачно навести шта о томе питању каже Јајделс, писац који је ту ствар најбоље проучио:

„Као резултат проматрања индустриских веза у њиховој целини, добијамо универзални карактер финансиских установа које раде са индустријом. Супротно другим облицима банака, супротно захтевима који се каткад постављају у литератури – да се банке морају специјализирати на одређена подручја послова или индустриских грана, да не би изгубиле тле под ногама, – велике банке настоје да дођу до веза што је могуће разноликијих у погледу места и врсте производње, труде се да отстране оне неравномерности у подели капитала међу поједине крајеве или гране индустрије, које се објашњавају историјом појединих предузећа“. „Једна је тенденција у томе да се веза с индустријом учини општом појавом; друга – у томе да би се учинила да постане чвршћом и интензивнијом; обе су остварене код шест великих банака непотпуно, али већ у великој мери и у једнаком степену“.

Често се из трговачко-индустријских кругова чују притужбе на „тероризам“ банака. И није ни чудо што се такве притужбе чују, јер велике банке „командују“, као што се види из следећег примера. 19 новембра 1901 године једна од такозваних берлинских д банака (имена четири највећих банака почињу словом д) обратила се управи северо-западно-средњенемачког цементног синдиката овим писмом: „Из саопштења, које сте објавили 18 текућег месеца у тим и тим новинама, очито је да морамо сматрати могућним да ће на главној скупштини вашег синдиката, која се има састати 30 овог месеца, бити прихваћени закључци који би у вашем предузећу могли довести до промена, за нас неприхватљивих. Због тога принуђени смо, на нашу највећу жалост, да вам ускратимо онај кредит којим сте се досад користили… Али, ако на тој главној скупштини не буду прихваћени за нас неприхватљиви закључци и ако нам у томе смислу буду дате одговарајуће гарантије у погледу будућности, приправни смо да с вама ступимо у преговоре због отварања новог кредита“. [39]

То су у суштини оне исте жалбе ситног капитала на угњетавање од стране крупног, само што је овде у ред „ситних“ запао цео синдикат! Стара борба између ситног и крупног капитала понавља се на новом, неупоредиво вишем степену развитка. Разумљиво је да предузећа великих банака са милијардама капитала могу померити технички напредак таквим средствима, која се не могу ни сравнати с пређашњим. Банке оснивају, на пример, нарочита друштва за механичка истраживања и резултатима тих истраживања користе се, наравно, само „пријатељска“ индустриска предузећа. Овамо спада „Друштво за проучавање питања електричних жељезница“, „Централни уред за знанствено-техничка истраживања“ и сл.

Ни сами управљачи великих банака не могу а да не виде да се стварају већ и нови услови народне привреде, али ту су они беспомоћни.

„Ко је у току последњих година, – пише Јајделс, – проматрао како се мењају директори и чланови надзорних већа великих банака, морао је запазити, како власт постепено прелази у руке особа које сматрају да је неопходна и све важнија задаћа великих банака да се активно мешају у општи развитак индустрије, код чега између старих и нових директора банака долази до размимоилажења на пословној, а често и на личној, основи. Ради се у битности о томе, да ли банке, као кредитне установе, не трпе штету од тога мешања банака у процес индустриске производње, да ли оне не жртвују солидне принципе и сигурну добит тој делатности, која нема ништа заједничког с посредовањем у прибављању кредита и која банку доводи на такво подручје, где је она још више него пре подвргнута слепој владавини индустриске конјуктуре. Тако говоре многи стари управљачи банака, а већина младих сматра активно мешање у питањима индустрије исто таквом нужношћу каква је и она која је заједно са савременом крупном индустријом дала живот и великим банкама и најновијим индустриско-банкарским предузећима. Обе се стране слажу само у томе да за нову делатност крупних банака не постоје ни чврсти принципи, ни конкретни циљеви“. [40]

Стари капитализам је преживео. Нови се јавља као прелаз у нешто. „Наћи чврсте принципе и конкретан циљ“, да би се дошло до „измирења“ монопола и слободне конкуренције, разуме се да је безнадан посао. Признање практичара звучи сасвим друкчије него службено величање лепота „организованог“ капитализма од стране његових апологета као што су Шулце-Геверниц, Лифман и томе слични „теоретичари“.

У које баш време пада коначно успостављање „нове делатности“ крупних банака? На то питање налазимо доста тачан одговор код Јајделса:

„Веза индустриских предузећа с њиховим новим садржајем, новим облицима, новим органима, то јест: крупних банака, које су организоване истодобно и централистички и децентралистички, тешко да, као карактеристична појава народне привреде, настају раније од 1890-тих година; у извесном смислу та се почетна тачка може чак помаћи до 1897 године, кад су извршена велика „стапања“ предузећа, која први пут уводе нови облик децентрализоване организације, да би се тако прилагодила индустриској политици банака. Та почетна тачка могла би се померити чак и на каснији рок, јер је тек криза од 1900 године гигантски убрзала процес концентрације у индустрији и у банкарству, учврстила тај процес, први пут претворила односе с индустријом у прави монопол крупних банака, учинила те односе знатно тешњим и интензивнијим“. [41]

Дакле, XX век – то је прекретница од старога капитализма ка новоме. Од владавине капитала уопште ка владавини финансиског капитала.

III
Финансиски капитал и финансиска олигархија

„Све већи и већи део индустриског капитала, – пише Хилфердонг, – не припадаоним индустријалцима који га употребљавају. Они могу располагати капиталом само посредством банке, која у односу према њима претставља власнике тога капитала. С друге стране, и банка мора све већи и већи део својих капитала да веже у индустрији. Захваљујући томе, она непрестано, у све већој мери, постаје индустриски капиталиста. Такав банковни капитал – дакле капитал у новчаном облику – који је на тај начин стварно претворен у индустриски капитал, ја називам финансиским капиталом.“ „Финансиски капитал: капитал којим располажу банке, а који употребљавају индустријалци.“ [42]

Та дефиниција је непотпуна утолико, уколико се у њој не указује на један од најважнијих момената, наиме: на пораст концентрације производње и капитала у тако великој мери, када концентрација доводи и довела је до монопола. Али у целом Хилфердинговом излагању уопште, а напосе у обема главама које претходе оној из које је узета та дефиниција, истиче се улога капиталистичког монопола.

Концентрација производње; монополи који из ње израстају; стапање или срашћивање банака с индустријом – то је историја постанка финансиског капитала и садржај тога појма.

Сада треба да пређемо на описивање тога како „газдовање“ капиталистичких монопола, уз опште прилике робне производње и приватне својине, неизбежно постаје владавином финансиске олигархије. Приметићемо да су представници буржоаске немачке науке – и то не само немачке – као Рисер, Шулце-Геверниц, Лифман и др., сви одреда апологети империјализма и финансиског капитала. Они не откривају, него заташкавају и улепшавају „механику“ стварања олигархије, њене поступке, величину њених доходака „безгрешних и грешних“, њене везе с парламентима и др., итд. Они се ограђују од „проклетих питања“ важним закукичастим фразама, позивајући се на „осећај одговорности“ директора банака, хвалећи „осећај дужности“ пруских чиновника, озбиљно претресајући ситнице потпуно неозбиљних законских пројеката о „надзору“, „реглементацији“, теоретским лупетањем као што је на пример следећа „научна“ дефиниција, до које је дотерао професор Лифман: …“Трговина је привредна делатност, којим се добра сабирају, чувају и стављају на расположење.“ [43] (у професоровој књизи курсив и масна слова) …излази, да је трговина постојала и код првобитног човека, који још није познавао размене, и да ће је бити и у социјалистичком друштву!

Али монструозне чињенице које се тичу монструозног господства финансиског капитала, толико падају у очи, да је у свим капиталистичким земљама, и у Америци, и у Француској, и у Немачкој настала литература која стоји на буржоаском становишту, а која ипак даје приближно истинску слику и – разуме се – малограђанску критику финансиске олигархије.

На прво место треба ставити онај „систем учешћа“, о коме је већ речено неколико речи. Ево како битност те ствари описује немачки економист Хајман, који тешко да је раније од других обратио пажњу на то:

„Управник контролише основно друштво (дословно „друштво-матицу“); оно опет влада друштвима која зависе од њега („друштвима-кћерима“), а ова „друштвима-унуцима“ итд.“ На тај се начин може, и са не сувише великим капиталом, владати гигантским подручјима производње. Заиста, ако је поседовање 50% капитала увек довољно за контролу над акционарским друштвом, онда управник треба да има у својим рукама само 1 милион, па да може контролисати 8 милиона капитала „друштва-унука“. А ако то „преплитање“ иде даље, онда се с 1 милионом може контролисати 16 милиона, 32 милиона итд. [44]

Уствари искуство показује да је довољно имати 40% акција да би се водили послови акционерског друштва[45], јер известан део раштрканих, ситних акционера нема у пракси никакве могућности да суделује на главним скупштинама итд. „Демократизација“ поседовања акција, од које буржоаски софисти и опортунистички, „такође-социјадемократи“ очекују (или уверавају да очекују) „демократизацију капитала“, јачање улоге и значаја ситне производње и т. сл., уствари је један од начина којим се појачава моћ финансиске олигархије. Стога, између осталог, у развијеним или старијим и „искуснијим“ капиталистичким земљама законодавство допушта мање акције. У Немачкој закон не допушта акције мање од 1000 марака и немачки финансиски магнати са завишћу гледају на Енглеску, где закон допушта акције и од 1 фунте стерлинга (= 20 марака, око 10 рубаља). Сименс, један од најкрупнијих индустријалаца и „финансиских краљева“ Немачке, изјавио је у Рајхстагу 7 јуна 1900 г., да је „акција од 1 фунте стерлинга основа британског империјализма“. [46] Тај трговац знатно дубље и „марксистичкије“ разуме шта је империјализам него неки срамни писац који се убраја међу осниваче руског марксизма и који сматра да је империјализам ружно својство једног народа…

Али „систем учешћа“ не само да служи за гигантско увећање власти монополиста, него он осим тога омогућава да се некажњено врше свакојаки мрачни и прљави послови, и пљачка публике, јер управљачи „друштва-матице“ формално, по закону, не одговарају за „друштво-кћер“, које се сматра „самосталним“ и преко кога се може све „спровести“. Ево примера који узимамо из мајског броја немачког часописа „Банка“, за 1914 годину:

„ 'Акционерско друштво челика за федере', у Каселу, сматрало се пре неколико година једним од најуноснијих предузећа у Немачкој. Лоша управа довела је дотле, да су дивиденде спале са 15 на 0%. Како се показало, управа је без знања акционера позајмила 6 милиона марака једном од својих 'друштава-кћери', 'Хасиа', чији је номинални капитал износио свега неколико стотина хиљада марака. О томе зајму, који је скоро два пута већи од акционерског капитала 'друштва-матице', у билансу овог последњега није ништа забележено; правнички, тако затајивање потпуно је законито и могло је трајати целе две године, јер тим није био повређен ни један параграф трговачког закона. Председник надзорног одбора који је, као одговорно лице, потписивао лажне билансе, био је и остао председник Кеселске трговачке коморе. Акционери су дознали о томе зајму друштву 'Хасиа' тек дуго после тога пошто се показало да је тај зајам 'погрешка“'… (требало је да писац ту реч стави међу наводнице)… „ и кад су акције 'челика за федере' пале у цени приближно за 100%, јер су их се посвећени отарасили продајом…

„Тај типичан пример еквилибристике с билансима, врло обичан код акционерског друштва, објашњава нам зашто се управе акционерског друштва кудикамо лакшег срца одлучују на рискантне послове, него приватни предузимачи. Најновија техника састављања биланса не само да им омогућава да рискантне послове сакрију од просечног акционера, него и главне заинтересоване особе ставља у могућност да помоћу правовремене продаје акција свале са себе одговорност у случају неуспелог експеримента, док индивидуални предузимач одговара својом кожом за све што ради…

„Биланси многих акционерских друштава личе на оне из средњег века познате палимпсесте, с којих је требало најпре избрисати оно што је написано, да би се испод тога открили знакови који дају прави садржај рукописа,“ (палимпсест – пергамент на коме је основни рукопис премазан и на премазаном написано друго).

„Најједноставније и стога најчешће употребљавано средство да се биланси учине непровидним, састоји се у томе, да се јединствено предузеће подели на неколико делова тиме што се установе „друштва-кћери“, или што се таква придруже. Користи од таквог система са становишта разних циљева – законитих и незаконитих – толико су очигледне, да су у данашње време управо изузетак она крупна предузећа која се не служе тим системом“. [47]

Као пример врло крупног и монополистичког друштва, које се у највећој мери служи тим системом, писац наводи чувено „Свеопште електрично друштво“ (АЕГ, о коме ће се још говорити). Године 1912 сматрало се да то друштво учествује у 175-200 друштава и да, разуме се, над њиме влада и обухвата у свему капитал од око 1½ милијарде марака. [48]

Свакојака правила о контроли, објављивању биланса, израђивању одређених схема за њих, установи надзора и т. сл., – чиме забављају пажњу публике добронамерни, тј. који имају добру намеру да бране и улепшавају капитализам – професори и чиновници, – не могу имати никаквог значаја. Јер, приватна је својина света и никоме се не може забранити да купује, продаје, замењује акције, да их даје у залог итд.

О томе какве је размере достигао „систем учешћа“ код руских крупних банака, можемо судити по подацима, објављеним од Е. Агада, који је 15 година био чиновник руско-кинеске банке и у мају 1914 објавио дело под насловом који није сасвим тачан: „Крупне банке и светско тржиште“. [49] Писац дели руске крупне банке на две основне групе: а) које се служе „системом учешћа“ и б) независне, код чега под „независношћу“ произвољно схвата независност од иностраних банака; прву групу писац дели на три подгрупе: 1) немачко учешће, 2) енглеско и 3) француско, разумевајући под тим „учешћем“ и владавину најкрупнијих иностраних банака одговарајућих народности. Капитале банака писац дели на оне који се улажу „продуктивно“ (у трговину и индустрију) и на оне који се улажу „спекулативно“ (у берзанске и финансиске операције), сматрајући, са њему својственог ситнобуржоаско-реформистичког становишта, као да би се уз постојање капитализма могао делити први облик улагања од другога и да би се други облик могао отстранити.

Писац даје следеће податке:

Актива банака
(према извештајима за октобар, новембар 1913)
(у милионима рубаља)

групе руских банака:

капитали који се улажу

 

продуктивни

спекулативни

свега

а 1) 4 банке: Петроградска трговачка, Руска, Међународна и Дисконтна

413,7

859,1

1.272,8

а 2) 2 банке: Трговачко-индустријска и Руско-енглеска

239,3

169,1

408,4

а 3) 5 банака: Руско-азиска, Петербуршка приватна, Азовско-донска, Московска Унион, Руско-француска трговачка

711,8

661,2

1.373,0

(11 банака) свега

1.364,8

1.689,4

3.054,2

б) 8 банака: Московско трговачка; Волшко-камска; Јункер и Ко.; Петроградска трговачка бив. Вавељберг; Московска бив. Рјабушинског; Московска дисконтна; Московска трговачка и Московска приватна

504,2

391,1

895,3

(19 банака) свега

1.869,0

2.080,5

3.949,5

Под тим подацима од скоро четири милијарде рубаља, које сачињавају „пословни“ капитал крупних банака, више од три четвртине, преко 3 милијарде, отпада на оне банке које су у ствари „друштва-кћери“ иностраних банака, у првом реду париских (чувени банкарски трио: „Париски савез“, „Париска и Низоземска“, „Генерално друштво“) и берлинских (особито „Немачка банка“ и „Дисконтно друштво“). Две највеће руске банке: „Руска“ („Руска банка за спољну трговину“) и „Међународна“ („Петроградска међународна трговачка банка“) повећале су свој капитал од 1906 до 1912 г. од 44 на 98 милиона руб., а резерве од 15 на 39 милиона „послујући“ до ¾ немачким капиталом; прва банка припада „концерну“ берлинске „Немачке банке“, друга – берлинског „Дисконтног друштва“. Добричина Агад страшно се револтира што берлинске банке имају у својим рукама већину акција и што су због тога руски акционери немоћни. И разуме се, земља која извози капитал побире кајмак: на пример берлинска „Немачка банка“, уводећи у Берлин акције „Сибирске трговачке банке“, држала их је годину дана код себе у портфељу, а онда их продала по курсу 193 за 100, тј. скоро двоструко, „зарадивши“ око 6 милиона рубаља добитка, који је Хилфердинг назвао „оснивачка добит“.

Као укупну „снагу“ најкрупнијих петроградских банака, писац наводи 8,235 милиона рубаља, скоро 8¼ милијарде, а „учешће“, тачније господство, иностраних банака распоређује овако: француске банке – 55%; енглеске – 10%; немачке – 35%. Од те своте 8,235 милиона фунгирајућег капитала – 3,678 милиона, тј. преко 40% отпада, према ауторовој процени, на синдикате: Продугољ, Продамета, синдикате у петролејској, металургијској и цементној индустрији. Стапање банака и индустријског капитала, у вези са стварањем капиталистичког монопола, учинило је према томе, и у Русији огроман корак напред.

Финансиски капитал, који је концентрисан у једним рукама и који има фактички монопол, побире огроман и све већи профит од оснивања, од емисија вредносних папира, од државних зајмова и т. сл., и тако учвршћује господство финансиске олигархије и намеће целом друштву данак у корист монополиста. Ево једног од безбројних примера „газдовања“ америчких трустова, који наводи Хилфердинг: године 1887 Хавемајер основао је шећерни труст помоћу стапања 15 малих компанија, које су имале укупно 6½% милиона долара капитала. А, како кажу Американци, „разводњен“ капитал труста, одређен је на 50 милиона долара. „Рекапитализација“ је рачунала с будућим монополистичким добицима, као што у тој истој Америци и труст челика рачуна с будућим монополистичким добицима, и купује све више земљишта са гвозденом рудом. И заиста, шећерни је труст одредио монополске цене и дошао до таквих прихода да је могао исплаћивати до 10% дивиденде на капитал који је био седам пута „разводњен“, тј. скоро 70% на капитал који је стварно уложен код оснивања труста! Године 1909 капитал труста износио је 90 милиона долара. За 22 године он се више него удесетостручио.

У Француској је господство „финансиске олигархије“ („Против финансиске олигархије у Француској“, наслов познате Лизисове књиге која је 1908 г. изишла у петом издању) добило само мало промењен облик. Четири најкрупније банке имају не релативни него „апсолутни монопол“ код емитовања вредносних папира. Уствари, то је – „труст крупних банака“. А монопол осигурава монополистичке профите код емисије. Код зајмова она држава која прима зајам обично не добија више од 90% целе суме; 10% добијају банке и други посредници. Профит банака Руско-кинеског зајма од 400 милиона франака износио је 8%, од руског (1904) од 800 мил. – 10%, од мароканског (1904) од 62,5 мил. – 18,¾%. Капитализам који је почео да се развија као ситни зеленашки капитал завршава свој развој као гигантски зеленашки капитал. „Французи су зеленаши Европе“ – вели Лизис. Због овог преображаја капитализма сви су услови економског живота подвргнути дубоким изменама. И поред застоја становништва, индустрије, трговине, поморског транспорта, „земља“ може да се богати зеленаштвом. „Педесет људи који имају капитал од осам милиона франака могу располагати са две милијарде у четири банке“. Нама већ познати систем „учешћа“ доводи до оваквих последица: једна од најкрупнијих банака „Опште друштво“ емитује 64.000 облигација „друштва-кћери“ – „Египатске рафинерије“. Курс емисије је 150%, тј. банка зарађује 50 копјејки на једну рубљу. Показало се да су дивиденде тога друштва фиктивне и „публика“ је изгубила 90 до 100 милиона франака; један од директора „Општега друштва“ био је члан управе „Египатских рафинерија“. Није чудо што писац мора да дође до закључка: „француска република је финансиска монархија“: „потпуно господство финансиске олигархије; она влада и штампом и владом“. [50]

Искључиво висока добит код емисије вредносних папира, као једне од главних операција финансиског капитала, игра врло важну улогу у развоју и учвршћивању финансиске олигархије. У немачком часопису „Банка“ [51] вели се: „У унутрашњости земље нема ни једног посла који би бар приближно доносио тако висок профит као посредовање код емисије страних зајмова“.

„Нема ниједне банкарске операције која би доносила тако велики профит као емисиони посао“. По подацима „Немачког економиста“, код емисије ефеката индустријских предузећа средњи профит износио је за годину:

1895 – 38,6%

1898 – 67,7%

1896 – 36,1%

1899 – 66,9%

1897 – 66,7%

1900 – 55,2%

За десет година, 1891-1900, емисијом немачких индустријских ефеката „зарађено“ је преко једне милијарде“. [52]

Ако су у време индустриског полета неизмерно велики профити финансиског капитала, то у доба депресије пропадају ситна и лабава предузећа а крупне банке „учествују“ у куповању тих предузећа за јевтине паре или у уносним „санацијама“ и „реорганизацијама“. Код „санације“ предузећа која раде са губитком „акционерски се капитал снижава, тј. доходак се расподељује на мањи капитал, и надаље се рачуна према том мањем капиталу. Или, ако рентабилност падне на нулу, привлачи се нови капитал, који ће – сјединивши се са мање рентабилним старим – доносити сада довољан доходак. Узгред буди речено, – додаје Хилфердинг, – све те санације и реорганизације имају за банке двоструки значај: прво, као уносна операција, и друго, као згодна прилика да се друштва, која се налазе у тешкој ситуацији, доведу у зависност од банака“. [53]

Ево примера: акционерско рударско друштво „Унион“ у Дортмунду основано је 1872 г. Емитован је акционерски капитал скоро од 40 милиона марака и курс се, када је прве године подељена дивиденда од 12%, попео на 170%. Финансиски капитал покупио је кајмак, зарадивши ситницу од неких 28 милиона. Код оснивања тога друштва главну је улогу играла она иста крупна немачка банка „Дисконтно друштво“, која се срећно подигла до капитала од 300 милиона марака. Касније дивиденде „Униона“ падају на нулу. Акционери су принуђени да пристану на „отписивање“ капитала, тј. да један део капитала изгубе, да не би изгубили све. И онда, као резултат низа „санација“ из књига друштва „Унион“ нестаје током 30 година преко 73 милиона марака. „Сада првобитни акционери тога друштва имају у рукама само 5% номиналне вредности својих акција“, [54] – а код сваке „санације“ банке и даље „зарађују“.

Особито уносну операцију финансиског капитала представља и спекулација са земљиштем у околини градова који се брзо повећавају. У овом се случају монопол банака стапа с монополом земљишне ренте и с монополом прометних средстава, јер пораст цена земљишта, могућност да се она уносно продају као парцеле итд., зависи пре свега од добрих прометних веза са средиштем града, а те се прометне везе налазе у рукама крупних компанија које су са тим истим банкама повезане системом учешћа и поделом директорских места. Настаје оно што је немачки писац и сарадник часописа „Банка“, Л. Ешвеге, који је специјално проучавао операције у трговини земљиштима, њихово залагање итд. назвао „Мочваром“: дивља спекулација парцелама, које се налазе у близини градова, крахови грађевинарских фирми као што је берлинска фирма „Босвау и Кнауер“, која је накупила 100 милиона марака посредством „најсолидније и највеће“ „Немачке банке“ („Deutsche Bank“) која је, разуме се, радила по систему „учешћа“, тј. тајно, иза леђа, и извукла се изгубивши „свега“ 12 милиона марака, – затим уништавањем ситних власника и радника који ништа не добијају од фиктивних грађевинских фирми, лоповски послови заједно с „поштеном“ берлинском полицијом и управом, да би се добиле информације и дозволе градског заступништва за извођење градњи и сл., итд. [55]

„Амерички морал“, због кога тако лицемерно преврћу очима европски професори и добронамерни буржуји, постао је у епоси финансиског капитала моралом дословно сваког великог града у којој било земљи.

У Берлину се почетком 1914 г. говорило о томе, да претстоји стварање „транспортног труста“, тј. „заједнице интереса“ три берлинска транспортна предузећа: градске електричне жељезнице, трамвајског друштва и друштва омнибуса. „Да постоји слична намера, – вели се у часопису „Банка“, – знали смо од онога момента кад се дознало да је већина акција друштва омнибуса прешла у руке друга два транспортна друштва… Може се потпуно поверовати да се особе које иду за тим циљем надају да ће једноликим регулисањем транспортног посла направити толико уштеде, од којих би један део, на крају крајева, могао ићи у корист публике. Али, питање се компликује тиме што иза транспортног труста, који се ствара, стоје банке, а оне, ако хоће, могу да прометна средства, која су монополисале, подвргнути интересима своје трговине земљишним парцелама. Да бисмо се уверили колико је та претпоставка природна, доста је да споменемо да су већ при оснивању друштва градске електричне жељезнице били умешани интереси оне велике банке која је потстицала његово оснивање. Наиме: интереси тога транспортног предузећа преплитали су се с интересима трговине земљишним парцелама. Ствар је у томе, да је источна линија те жељезнице морала обухватити оне земљишне парцеле, које је та банка после, продала уз огроман профит за себе и за неколико особа које су у томе учествовале“. [56]

Кад је већ једном монопол остварен и кад промеће милијарде, он апсолутно неизбежно прожима све стране друштвеног живота, без обзира на политичко уређење или на какве било друге „појединости“. У немачкој економској литератури уобичајено је лакејско самохвалисање поштењем пруског чиновништва и алузије на француску панаму и америчку политичку подмитљивост. Али чињеница је да је чак и буржоаска литература, која се бави немачким банкарством, принуђена да стално излази далеко изван оквира чисто банкарских операција и да пише, на пример, о „прелазу у банке“ поводом све чешћих случајева прелаза државних чиновника у банкарску службу: „како стоји ствар с неподмитљивошћу државног чиновника, који потајно прижељкује топло местанце у Bernstrasse?“ [57] – улица у Берлину у којој се налази „Немачка банка“. Издавач часописа „Банка“, Алфред Лансбург, написао је 1909 чланак: „Економски значај византизма“, између осталог, и поводом пута Виљема II у Палестину и „непосредног резултата тога пута, грађења багдадске жељезнице, тога кобног 'великог дела немачке предузимљивости', које је више криво због 'заокружавања' него сви наши политички грехови узети уједно“ [58] (под заокружавањем разуме се политика Едварда VII, који је настојао да изолује Немачку и да је опколи обручем империјалистичког противнемачког савеза). Већ споменути сарадник истог часописа, Ешвеге, написао је год. 1912 чланак: „Плутократија и чиновништво“, раскринкавајући на пример случај немачког чиновника Фелкера, који је био члан комисије за картеле и истицао се својом енергијом, а мало касније је добио уносно место у најкрупнијем картелу, синдикату челика. Слични случајеви, који нису нипошто случајни, присилили су тога буржоаског писца да призна, да је „економска слобода, која је осигурана немачким уставом, у многим подручјима привредног живота постала фраза без садржаја“ и да уз изграђено господство плутократије „не може нас ни најшира политичка слобода спасти од тога, да се не претворимо у народ неслободних људи“. [59]

Што се тиче Русије, ограничићемо се само на један пример: пре неколико година све су новине донеле вест, да директор кредитне канцеларије Давидов напушта државну службу и узима место у једној крупној банци уз плату која је по уговору за неколико година имала да му донесе преко 1 милион рубаља. Кредитна канцеларија је установа којој је задатак „уједињавање делатности свих кредитних установа у држави“ и која даје супсидије престоничким банкама у износу од 800 до 1000 милиона рубаља. [60]

Капитализму је уопште својствено одвајање власништва капитала од примене капитала у производњи, одвајање новчаног капитала од индустриског или продуктивног, одвајање рентеријера, који живи само од прихода новчаног капитала, од предузимача и свих оних особа које непосредно суделују у располагању капиталом. Империјализам или господство финансиског капитала је онај највиши степен капитализма, када то одвајање достиже огромне размере. Превласт финансиског капитала над свим осталим облицима капитала значи господујући положај рентијера и финансиске олигархије, значи да се од свих држава издваја мали број држава које поседују финансиску „моћ“. У каквим се размерима врши тај процес може се видети из статистичких података о емисији, тј. о издавању свих врста вредносних папира.

У „Билтену међународног статистичког института“ А. Најмарк[61] објавио је врло исцрпне, потпуне и упоређене податке о емисијама у целом свету, податке који су после, у појединим деловима, много пута навођени у економској литератури. Ево укупних података за четири деценије:

Сума емисија у милијардама франака за 10 година

1871-1880

76,1

1881-1890

64,5

1891-1900

100,4

1901-1910

197,8

1870-тих година укупна сума емисија на целом свету повећала се, нарочито због зајмова у вези с француско-пруским ратом и због оснивачке епохе у Немачкој, која је настала после рата. Уопште узевши, повећање током три последње деценије XIX века релативно није било врло брзо и тек први децениј XX века даје огромно повећање, скоро удвостручење за десет година. Према томе, почетак XX века значи прелом не само с обзиром на пораст монопола (картела, синдиката, трустова), о чему смо већ говорили, него и с обзиром на пораст финансиског капитала.

Општу суму вредносних папира на свету године 1910 Најмарк одређује приближно на 815 милијарди франака. Одузимајући, приближно, понављања он ту суму умањује на 575 до 600 милијарди. Ево поделе по земљама (узимамо 600 милијарди):

Сума вредносних папира 1910 године
(милијарде франака)

Енглеска

142

Сједињене Државе

132

Француска

110

Немачка

95

Русија

31

Аустро-Угарска

24

Италија

14

Јапан

12

Холандија

12,5

Белгија

7,5

Шпанија

7,5

Швајцарска

6,25

Данска

3,75

Шведска, Норвешка, Румунија и др.

2,5

Укупно:

600,0

Из тих се података одмах види како се оштро истичу четири најбогатије капиталистичке земље, које поседују приближно 100 до 150 милијарди франака вредносних папира. Од те четири земље две су најстарије и, како ћемо видети, колонијама најбогатије капиталистичке земље: Енглеска и Француска; друге две су најнапредније капиталистичке земље у погледу брзине развитка и степена раширености капиталистичких монопола у производњи – Сједињене Државе и Немачка. Те четири државе заједно имају 479 милијарди франака, тј. скоро 80% светског финансиског капитала.

Нарочито се треба зауставити на улози коју игра извоз капитала у стварању међународне мреже зависности и веза финансиског капитала.

IV
Извоз капитала

За стари капитализам, у коме је потпуно господовала слободна конкуренција, типичан је био извоз робе. За најновији капитализам, у коме господују монополи, типичан је постао извоз капитала.

Капитализам је робна производња на највишем степену свог развитка, када и радна снага постаје роба. Пораст размене како у земљи, тако, нарочито, и међународне размене, карактеристична је црта капитализма. Неравномерност и скоковитост у развитку појединих предузећа, појединих индустријских грана, појединих земаља неизбежни су у капитализму. Најпре је Енглеска, раније од других, постала капиталистичка земља и, уводећи слободну трговину, око половине XIX века, полагала је право на улогу „радионице целог света“, добављача фабриката за све земље, које су је за узврат морале снабдети сировинама. Али тај монопол Енглеске био је уздрман већ у последњој четвртини XIX века, јер се низ других земаља, оградивши се „заштитним“ царинама, развио у самосталне капиталистичке државе. На почетку XX века видимо стварање монопола друге врсте: прво, монополистичких савеза капиталиста у свим земљама развијеног капитализма; друго, монополистичког положаја малобројних најбогатијих земаља, у којима је акумулација капитала достигла гигантске размере. У најразвијенијим земљама настао је огроман „сувишак капитала“.

Разуме се, да не би могло бити ни говора о сувишку капитала, кад би капитализам могао развити земљорадњу, која је сада свуда страшно заостала иза индустрије, кад би могао да подигне животни ниво маса становништва, које је, упркос вртоглавог техничког напретка, и надаље свуда напола гладно и бедно. И тај „аргуменат“ наводе сви одреда ситнобуржоаски критичари капитализма. Али, тада капитализам не би био капитализам, јер су неравномерност развитка и полугладни животни ниво маса основни и неизбежни услови и претпоставке тога начина производње. Док год је капитализам капитализам, сувишак капитала не употребљава се на дизање животног нивоа маса у некој земљи, јер би то било снижавање профита капиталиста, него на повећање профита путем извоза капитала у иностранство, у заостале земље. У тим заосталим земљама профит је обично висок, јер је капитала мало, цена земље релативно мала, надница ниска, сировине јевтине. Могућност извоза капитала ствара се тиме, што је низ заосталих земаља већ увучен у круг светског капитализма, што су већ изграђене или започете жељезничке пруге, осигурани елементарни услови за развитак индустрије итд. Неопходност извоза капитала ствара се тиме, што је у неколико земаља капитализам „презрео“ и капитал (поред неразвијености земљорадње и беде маса) нема подручја за „уносно“ улагање.

Ево приближних података о величини капитала који су три главне земље уложиле у иностранству. [62]

Капитал уложен у иностранству (у милијардама франака)

Године

Енглеска

Француска

Немачка

1862

3,6

-

-

1872

15

10 (1869)

-

1882

22

15 (1880)

?

1893

42

20 (1890)

?

1902

62

27 – 37

12,5

1914

75 – 100

60

44,0

Одавде видимо да је извоз капитала достигао гигантски развитак на почетку XX века. Пре рата је капитал трију главних земаља, уложен у иностранство, износио 175 до 200 милијарди франака. Приход од те своте, уз скромну стопу од 5%, мора да достиже 8 до 10 милијарди франака годишње. Солидна основа империјалистичког угњетавања и израбљивања већине нација и земаља на свету, капиталистичког паразитизма шачице најбогатијих држава!

Како је међу поједине земље распоређен тај капитал уложен у иностранству, где је уложен, на то се питање може дати само приближан одговор, који нам ипак може осветлити неке опште узајамне односе и везе савременог империјализма:

Делови света на које су подељени (приближно) инострани капитали (око 1910 године; милијарде марака)
 

Енглеска

Француска

Немачка

Свега

Европа

4

23

18

45

Америка

37

4

10

51

Азија, Африка и Аустралија

29

8

7

44

Укупно

70

35

35

140

Код Енглеске на прво место долазе њени колонијални поседи, који су врло велики у Америци (напр. Канада), а да и не говоримо о Азији и ал. Ту је гигантски извоз капитала најуже повезан с гигантским колонијама, а о значају ових за империјализам још ћемо говорити касније. Друга је ствар код Француске. Ту је инострани капитал углавном уложен у Европи, а пре свега у Русији (бар 10 милијарди франака), и то је претежно – зајмовни капитал, државни зајмови, а не капитал који се улаже у индустријска предузећа. За разлику од енглеског колонијалног империјализма, француски можемо назвати зеленашким империјализмом. Код Немачке имамо трећи облик: њене су колоније малене и капитал који је уложила у иностранство најразноврсније је подељен на Европу и Америку.

Извоз капитала, у оним земљама у које је управљен, утиче на развитак капитализма, тако да га необично убрзава. Стога, ако је тај извоз до извесне мере у стању да доведе до неког застоја у развитку земаља које извозе, то се може догодити само уз цену проширивања и продубљивања даљег развоја капитализма у целом свету.

Земље које извозе капитал скоро увек долазе у могућност да извуку извесне „користи“. Карактер тих користи осветљује особитости епохе финансиског капитала и монопола. Ево, на пример, шта је у октобру 1913 писао берлински часопис „Банка“:

„На међународном тржишту капитала од недавна одиграва се комедија достојна Аристофанова пера. Читав низ најразличитијих држава, од Шпаније, до Балкана, од Русије, до Аргентине, Бразилије и Кине, појављује се, отворено или прикривено, на крупним новчаним тржиштима и тражи, каткада надасве упорно, да добије зајам. Новчана тржишта не налазе се сада у баш сјајном положају, а политичке перспективе нису ружичасте. Али ни једно новчано тржиште не усуђује се да откаже зајам, из страха да га сусед не би претекао, да не би одобрио зајам, па тиме себи осигурао извесне услуге за услуге. Код таквих међународних послова готово увек понешто капне у корист повериоцу: уступак у трговачком уговору, база за угаљ, изградња луке, месна концесија, наруџбина топова“. [63]

Финансиски капитал створио је епоху монопола. А монополи свуда носе са собом монополистичке принципе: искоришћавање „веза“ за уносне послове долази на место конкуренције на отвореном тржишту. Најобичније је ово: као услов зајма поставља се да се један део зајма мора утрошити на куповање производа земље која даје кредит, нарочито предмета за наоружавање, бродова итд. Француска се у току два последња деценија (1890-1910) врло често служила тим средством. Извоз капитала у иностранство постаје средство за појачавање извоза робе у иностранство. Код тога су послови између врло крупних предузећа такви, да стоје – како се „благо“ изразио Шилдер[64] – „на граници подмићивања“. Круп у Немачкој, Шнајдер у Француској, Армстронг у Енглеској – примери су таквих фирми, уско повезаних с гигантским банкама и с владом, које се не могу лако „обићи“, када се склапа зајам.

Француска, дајући зајам Русији, „прикљештила“ ју је у трговачком уговору 16 септембра 1905 г., уговоривши извесне концесије до 1917 г.; иста је ствар са трговачким уговором с Јапаном од 19 августа 1911 г. Царински рат између Аустрије и Србије, који је са прекидом од 7 месеци трајао од 1906-1911 године, изазван је делом због конкуренције Аустрије и Француске у добављању ратног материјала Србији. Пол Дешанел изјавио је у парламенту, јануара 1912, да су француске фирме за време од 1908-1911 добавиле Србији ратног материјала за 45 милиона франака.

У извештају аустро-угарског конзула у Сан-Паолу (Бразилија) вели се: „изградња бразилских жељезница врши се већим делом француским, белгиским, британским и немачким капиталом; те земље, помоћу финансиских операција које су у вези с изградњом жељезница, осигуравају себи набавку материјала потребног за изградњу жељезница“.

На тај начин француски капитал, може се рећи, у дословном смислу речи, баца своје мреже на све стране света. Код тога велику улогу играју банке које се оснивају у колонијама и подружнице тих банака. Немачки империјалисти гледају завидно на „старе“ колонијалне земље, које су се у том погледу особито „успешно“ осигурале: Енглеска је године 1904 имала 50 колонијалних банака са 2.279 подружница (1910: 72 са 5.449 подружница); Француска – 20 са 136 подружница; Холандија – 16 са 68, а Немачка „само“ 13 са 70 подружница. [65] А амерички капиталисти завиде опет енглеским и немачким: „у Јужној Америци – тужили су они године 1915 – 5 немачких банака има 40 подружница, и 5 енглеских 70 подружница… Енглеска и Немачка уложиле су за последњих 25 година у Аргентини, Бразилији и Уругвају око четири билиона (милијарде) долара и услед тога држе у својим рукама 56% читаве трговине тих трију земаља“. [66]

Земље, које извозе капитал, међусобно су поделиле свет, у пренесеном смислу речи. Али финансиски капитал довео је и до директне поделе света.

V
Подела света између савеза капиталиста

Монополистички савези капиталиста, картели, синдикати, трустови, пре свега деле међу собом унутрашње тржиште, узимајући у своје руке, више или мање потпуно, производњу неке одређене земље. Али је у капитализму унутрашње тржиште неизбежно повезано са спољним. Капитализам је одавно створио светско тржиште. И, уколико је растао извоз капитала и шириле се, на све могуће начине, иностране и колонијалне везе и „сфере утицаја“ најкрупнијих монополистичких савеза, ствар је „природно“ доводила до светског споразума међу њима, до стварања међународних картела.

То је нови степен светске концентрације капитала и производње. Неупоредиво виши од претходних. Погледајмо како израста тај супер-монопол.

Електрична индустрија је најтипичнија за најновије успехе технике, за капитализам краја XIX и почетка XX века. И она се највише развила у две најразвијеније од многих капиталистичких земаља – у Сједињеним Државама и у Немачкој. У Немачкој је на пораст концентрације у тој грани особито снажно деловала криза 1900 године. Банке које су се у то доба већ доста биле срасле с индустријом, у време те кризе су у највећој мери убрзале и продубиле пропаст релативно ситних предузећа, која су прогутана од крупних. „Банке су, – пише Јајделс, – ускраћивале помоћ управо оним предузећима која су је највише требала, доводећи тиме до дивљег полета у почетку, а после до безнадног краха оних друштава која нису била с њима доста тесно повезана“. [67]

Услед тога је концентрација после 1900 коракнула напред гигантским корацима. Пре 1900 г. било је осам или седам „група“ у електричној индустрији, свака се од њих састојала од неколико друштава (у свему их је било 28) а иза сваке је стајало 2 до 11 банака. Између 1908 и 1912 све су се те групе стопиле у две или једну. Ево како је текао тај процес:

Групе у електричној индустрији

Пре 1900 г.

„Фелтен и Гиљом“; „Ламејер“

„Унион“ (АЕГ)

„Сименс Халске“ и „Шукерт и Ко“

Бергман

Кукмер

 

„Фелтен и Ламејер“; АЕГ (Опште електрично друштво)

„Сименс и Халске Шукерт“; „Бергман“

Скрахирала 1900 г.

АЕГ (Опште електрично друштво)

„Сименс и Халске Шукерт“

1912 г.

(Тесна „кооперација“ од 1908 године, АЕГ и „Сименс и Халске Шукерт“)

Чувено АЕГ (Опште електрично друштво), које је настало на тај начин, влада над 175 до 200 друштава (по систему „учешћа“) и располаже општом сумом капитала од приближно 1½ милијарде марака. Само директних иностраних представништава оно има 34, од којих су 12 акционерска друштва, – у више од 10 држава. Још 1914 се рачунало да капитали, које је немачка електронска индустрија уложила у иностранству, износе 233 милиона марака, од тога 62 милиона у Русији. Не треба ни спомињати да је „Опште електрично друштво“ гигантско комбиновано предузеће, које производи – код њега број самих друштава са фабрикама износи 16 – најразличитије производе, од кабела и изолатора, до аутомобила и авиона.

Али, концентрација у Европи била је такође саставни део концентрације у Америци. Ево како је ствар текла:

„Општа електрична компанија“ (General Electric Co)

Америка:

Ко. Томпсон – Хаустон оснива за Европу фирму

Ко. Едисон оснива за Европу фирму: „Француска Едисонова компанија“, која предаје патенте немачкој фирми

Немачка:

„Унион електрично Ко.“

„Опште електрично друштво“ (А.Е.Г.)

„Опште електрично друштво“ (АЕГ)

Тако су се изградиле две електричне „државе“: „не постоје на земљи друга електрична друштва која су потпуно независна од њих“, – пише Хајниг у своме чланку „Пут електричног труста“. О опсегу промета и величини предузећа оба „труста“ – следећи нам бројеви дају неку – иако ни издалека потпуну – слику:

 

Промет робе (милиони марака)

Број намештеника

Чист профит (милиони марака)

АМЕРИКА Општа електрична компанија (ГЕЦ)

1907: 252
1910: 298

28.000
32.000

35,4
45,6

НЕМАЧКА Опште електрично друштво (АЕГ)

1907: 216
1911: 362

30.700
60.800

14,5
21,7

А године 1907, између америчког и немачког труста склопљен је уговор о подели света. Конкуренција се отстрањује. „Општа електрична компанија“ (ГЕЦ) добија и Сједињене Државе и Канаду; „Општем електричном друштву“ (АЕГ) „припале су“ Немачка, Аустрија, Русија, Холандија, Данска, Швајцарска, Турска, Балкан. Специјални – разуме се тајни – уговори склопљени су у погледу „друштава-кћери“, која продиру у нове индустријске гране и у „нове“ формално још неподељене земље. Уговорена је узајамна размена изума и искуства. [68]

Разуме се само по себи колико је отежана конкуренција против тог заиста јединственог, светског труста, који располаже капиталом од неколико милијарди и има своје „подружнице“, представништва, агентуре, везе, итд. у свим крајевима света. Али, подела света међу два јака труста, наравно, не искључује поновну поделу, ако се промене односи снага услед неравномерности развоја, ратова, крахова и т. сл.

Поучан пример покушаја такве поновне поделе, борбе за поновну поделу, пружа нам петролејска индустрија.

„Светско петролејско тржиште, – пише Јајделс 1905 г., – и сад је још подељено међу две крупне финансиске групе: Амерички Рокфелеров „петролејски труст“ (Standard Oil C) и власника руске бакинске нафте, Ротшилда и Нобела. Обе су групе у уској међусобној вези, али њиховом монополистичком положају већ неколико година прети пет непријатеља[69]: 1) исцрпљеност америчких извора нафте; 2) конкурентска фирма Манташева у Баку; 3) извори нафте у Аустрији и 4) у Румунији; 5) прекоокеански извори нафте, нарочито у холандским колонијама (најбогатије фирме Самуела и Шела, повезане су и са енглеским капиталом). Три последња низа предузећа повезана су с немачким крупним банкама, на челу с најкрупнијом „Немачком банком“. Те су банке самостално и плански развијале петролејску индустрију, напр. у Румунији, да би имале „свој“ ослонац. Године 1907 рачунало се да у румунској петролејској индустрији има 185 милиона страног капитала, од тога 74 милиона немачког. [70]

Почела је борба коју је у економској литератури и називају борба за „деобу света“. С једне стране, Рокфелеров „Петролејски труст“, желећи приграбити све, основао је у самој Холандији „друштво-кћер“, купујући изворе нафте у Холандској Индији и желећи да на тај начин зада ударац своме главном непријатељу: холандско-енглеском трусту „Шел“. С друге стране, „Немачка банка“ и друге берлинске банке настојале су да „за себе“ „одбране“ Румунију и да је уједине с Русијом против Рокфелера. Међутим, Рокфелер је поседовао неизмерно већи капитал и одличну организацију транспорта и доставе петролеја потрошачима. Борба се морала свршити, и свршила се 1907 г., потпуним поразом „Немачке банке“, којој је преостало једно од двога: или, уз милионске губитке, ликвидирати своје „петролејске интересе“, или се покорити. Изабрано је ово друго и с „Петролејским друштвом“ склопљен уговор – врло неповољан за „Немачку банку“. „Немачка банка“ се тим уговором „обавезала“, „да неће предузимати ништа на штету америчких интереса“, а уз то је било предвиђено, да уговор губи вредност ако у Немачкој буде донесен закон о државном монополу на петролеј.

Тада почиње „петролејска комедија“. Један од финансиских краљева Немачке фон Гвинер, директор „Немачке банке“, покреће, преко свога приватног секретара Штауса, агитацију за монопол петролеја. Ставља се у покрет сав гигантски апарат највеће берлинске банке, све многостране „везе“, штампа се загрцава од „патриотских“ поклика против „јарма“ америчког труста, и Рајхстаг, 15 марта 1911, скоро једногласно прихвата резолуцију којом се позива влада да изгради нацрт о монополу петролеја. Влада се ухватила на ту „популарну“ идеју и изгледало је да „Немачка банка“, која је хтела насамарити свог америчког контрахента и помоћу државног монопола поправити своје послове, добија игру. Немачки петролејски краљеви већ су се унапред сладили гигантским профитима, који не заостају иза профита руских фабриканата шећера. Али, прво, немачке крупне банке посвађале су се између себе око поделе плена и „Дисконтно друштво“ раскринкало је користољубиве интересе „Немачке банке“; друго, влада се препала борбе против Рокфелера, јер је било врло сумњиво да ли ће Немачка и мимо њега доћи до петролеја (продуктивност Румуније је малена); треће, године 1913 управо је одобрен милијардни кредит за ратну припрему Немачке. Нацрт о монополу био је одложен. Рокфелеров „Петролејски труст“ привремено је изишао из борбе као победник.

Тим поводом писао је берлински часопис „Банка“ да би се Немачка могла борити против петролејског труста само кад би увела монопол електричне струје и кад би водену снагу претварала у јевтин електрицитет. „Али, – наставља се у том часопису, – до електричног монопола доћи ће онда, кад он буде потребан произвођачима; тј. онда кад буде на прагу следећи велики крах у електричној индустрији и кад не буду могле радити с профитом оне гигантске, скупе електричне централе, које сада свагде подижу приватни „концерни“ електричне индустрије и за које ти „концерни“ већ сада добијају сталне појединачне монополе градова, држава итд. Тада ће се морати употребити водене снаге; али њих, на рачун државе, неће моћи бити могућно претварати у јевтин електрицитет, требаће их опет предати „приватном монополу који контролише држава“, јер је приватна индустрија већ склопила низ послова и уговорила за себе велике награде… Тако је било с монополом калија, тако је с петролејским монополом, тако ће бити с монополом електрицитета. Било би време да наши државни социјалисти, који се дају заслепити лепим принципом, коначно схвате да монопол у Немачкој никад није ишао за тим циљем и није довео до тог резултата, да би доносио користи потрошачима или бар давао држави део предузетничког профита, него је служио само за то да би на државни рачун санирао приватну индустрију, која је дошла скоро до банкротства“. [71]

Буржоаски економи Немачке принуђени су да дају тако драгоцена признања. Овде очито видимо како се у епоси финансиског капитала приватни и државни монопол преплићу у једну целину, како су и једни и други уствари само поједине карике империјалистичке борбе коју воде најкрупнији монополисти за поделу света.

У трговачкој морнарици гигантски пораст концентрације довео је такође до поделе света. У Немачкој су се истакла два најкрупнија друштва: „Хамбург-Америка“ и „Северно-немачки Лојд“, оба с капиталом од по 200 милиона марака (акција и облигација) с паробродима који стоје 185 до 189 милиона марака. С друге стране, у Америци је 1 јануара 1903 г. створен такозвани Морганов труст – „Међународно друштво за поморску трговину“ – који уједињује америчка и енглеска паробродарска друштва, њих девет на броју, и која располажу с капиталом од 120 милиона долара (480 милиона марка). Већ 1903 године склопљен између немачких колоса и тога америчко-енглеског труста уговор о подели света у вези с поделом профита. Немачка друштва одрекла су се конкуренције код послова између Енглеске и Америке. Било је тачно одређено коме се које луке „препуштају“, основан је заједнички контролни одбор итд. Уговор је склопљен на 20 година с примедбом да у случају рата губи вредност. [72]

Необично је поучна и историја стварања међународног картела жељезничких пруга. Енглеске, белгиске и немачке фабрике жељезничких пруга први пут су покушале да оснују такав картел већ 1884, у доба најјаче депресије индустриских послова. Споразумеле су се да неће конкурисати на унутрашњем тржишту оних земаља које су пришле споразуму, а спољна тржишта да ће поделити по норми: 66% Енглеска, 27% Немачка и 7% Белгија. Индија је била у целости препуштена Енглеској. Против једне енглеске фирме, која је остала изван споразума, поведен је заједнички рат и трошкови тог рата покривали су се одређеним процентом од заједничке продаје. Али, кад су 1886 г. из савеза иступиле две енгелске фирме, савез се распао. Карактеристично је да до споразума није могло доћи за време периода индустријског полета који је касније настао.

Почетком 1904 г. основан је синдикат челика у Немачкој. У новембру 1904 обновљен је „Међународни картел жељезничких пруга“ према норми: Енглеска – 53,5%, Немачка – 28,83%, Белгија – 17,67%. Касније се придружила Француска са 4,8%, 5,8% и 6,4% за прву, другу и трећу годину изнад 100%, тј. код укупног износа од 104,8% итд. Године 1905 придружио се „труст челика“ Сједињених Држава („Корпорација челика“), затим Аустрија и Шпанија. „У овом часу, – писао је Фогелштајн године 1910, – деоба земаљске кугле је завршена и крупни потрошачи, у првом реду државне жељезнице – пошто је свет већ подељен, а њихови интереси нису узети у обзир – могу живети као песник у Јупитеровом небу“. [73]

Споменућемо још међународни синдикат цинка, који је основан године 1909 и који је тачно одредио колико ће производити која од пет група фабрика: немачких, белгиских, француских, шпанских, енглеских; затим међународни труст барута, тај – по речима Лифмана – „потпуно модеран тесни савез између свих немачких фабрика експлозива, које су после, заједно са слично организованим француским и америчким фабрикама динамита, између себе поделиле, такорећи, цео свет“. [74]

Лифман је године 1897 набројао око 40 међународних картела у којима учествује Немачка, а године 1910 већ око 100.

Неки буржоаски писци (којима се сад придружио и К. Кауцки, потпуно изневеривши тиме своје марксистичко становиште, на пример од 1909 године), изражавају мишљење да међународни картели, пошто су најрељефнији израз интернационалног капитала, пружају могућност да се у капитализму надамо миру међу народима. То је мишљење теоретски потпуна глупост, а практички је софизам и начин непоштене одбране најгорег опортунизма. Међународни картели показују до кога је степена сада израстао капиталистички монопол и због чега се води борба између савеза капиталиста. Ова друга околност је најважнија; једино нам она објашњава историско-економски смисао онога што се догађа, јер се облик борбе може променити и мења се стално у зависности од разних, релативно посебних и привремених узрока, али суштина борбе, њен класни садржај никако се не може променити док год постоје класе. Разуме се да је у интересу, на пример немачке буржоазије, којој је сад у ствари прешао и Кауцки у својим теоретским разматрањима (о томе ће бити још говора), да заташкава садржај савремене економске борбе (подела света) и да подвлачи сад један, сад други облик те борбе. Исту погрешку чини и Кауцки. А ради се наравно не о немачкој, него о светској буржоазији. Капиталисти деле свет не због своје нарочите пакости, него зато, што их достигнути степен концентрације сили да пођу тим путем ради постизања профита; они га деле „према капиталу“, према „снази“, јер другог начина деобе не може бити у систему робне привреде и капитализма. А снага се мења у зависности од економског и политичког развитка; да бисмо разумели оно што се догађа, треба знати каква се питања решавају променама снаге, а да ли су те промене „чисто“-економске или изван-економске (на пример ратне), то је другоразредно питање, које не може ништа променити у основним погледима на најновију епоху капитализма. Бркање питања садржаја борбе и споразума између савеза капиталиста с питањем облика борбе и споразума (данас мирног, сутра немирног, прекосутра опет немирног) значи срозавати се на улогу софисте.

Епоха најновијег капитализма показује нам да се између савеза капиталиста стварају извесни односи на основи економске поделе света, а напоредо с тим, у вези с тим, стварају се, између политичких савеза, између држава, извесни односи на основи територијалне поделе света, борбе за колоније, „борбе за привредну територију“.

VI
Подела света између великих држава

Географ А. Супан у својој књизи о „територијалном развитку европских колонија“ [75] даје следећи кратки преглед тога развитка при крају XIX века:

Проценат земљине површине који припада европским колонијалним државама (и Сједињеним Државама)
 

1876 г.

1900 г.

Повећање за:

У Африци

10,8%

90,4%

+79,6%

У Полинезији

56,8%

98,9%

+42,1%

У Азији

51,5%

56,6%

+5,1%

У Аустралији

100,0%

100,0%

----

У Америци

27,5%

27,2%

-0,3%

„Карактеристика овог периода, – закључује он, – према томе, јесте подела Африке и Полинезије“. Пошто у Азији и Америци нема незаузетих земаља, тј. таквих које не припадају ни једној држави, Супанов закључак треба проширити и рећи, да је карактеристика периода који проматрамо коначна подела земље, али не коначна у том смислу да је немогућа поновна подела, – напротив, поновне поделе су могуће и неизбежне, – него у том смислу да је колонијална политика капиталистичких земаља довршила освајање незаузетих земаља на нашој планети. Први пут је свет већ подељен, тако да убудуће претстоје само поновне поделе, тј. прелаз од једног „поседника“ другоме, а не из стања без газде под „газду“.

Према томе, ми преживљавамо нарочиту епоху светске колонијалне политике, која је најуже повезана с „најразвијенијим степеном у развитку капитализма“, с финансиским капиталом. Стога је потребно да се подробније задржимо у првом реду на стварним подацима, да бисмо, што је могућно тачније, објаснили, како разлику те епохе од претходних, тако и стање ствари у садашње време. Ту се пре свега постављају два питања о чињеницама: запажа ли се појачавање колонијалне политике, заоштравање борбе за колоније, и то баш у епоси финансиског капитала, и како је управо у томе погледу подељен свет у наше време.

Амерички писац Морис у својој књизи о историји колонизације[76] покушава да резимира податке о величини колонијалних поседа Енглеске, Француске и Немачке за разне периоде XIX века. Ево укратко резултата до којих је дошао:

Величина колонијалних поседа
 

Енглеска

Француска

Немачка

Површина (мил. кв. миља)

Становништво (милиони)

Површина (мил. кв. миља)

Становништво (милиони)

Површина (мил. кв. миља)

Становништво (милиони)

1815-1830

?

126,4

0,02

0,05

--

--

1860

2,5

145,1

0,2

3,4

--

--

1870

7,7

267,9

0,7

7,5

--

--

1889

9,3

309,0

3,7

56,4

1,0

14,7

За Енглеску период силног јачања колонијалних освајања пада у године 1860-1880, и, веома значајан, – у последња два деценија XIX века. За Француску и Немачку – управо у та два деценија. Видели смо горе да гранични период у развоју капитализма, предмонополистичког капитализма, у коме преовлађује слободна конкуренција, пада на 1860-те и 1870-те године. Сада видимо да управо после тог периода почиње огроман „полет“ колонијалних освајања и изванредно се заоштрава борба за територијалну поделу света. Према томе, несумњива је чињеница, да је прелаз капитализма на степен монополистичког капитализма, у финансиски капитал, повезан са заоштравањем борбе за поделу света.

Хопсон, у своме делу о империјализму, истиче епоху 1884 до 1900 г. као епоху појачане „експанзије“ (проширења територија) главних европских држава. По његовом рачуну, Енглеска је за то време стекла 3,7 милиона кв. миља са становништвом од 57 милиона; Француска – 3,6 милиона кв. миља са становништвом од 36,5 милиона; Немачка – 1,0 милиона кв. миља са 16,7 милиона; Белгија – 900 хиљада кв. миља с 30 милиона; Португалија – 800 хиљада кв. миља с 9 милиона. Јагма свих капиталистичких држава за колонијама, крајем XIX века, особито почевши од 1880-тих година, јесте опште позната чињеница историје дипломатије и спољне политике.

У епоси највећег процвата слободне конкуренције у Енглеској, 1840-1860 г., њени водећи буржоаски политичари били су против колонијалне политике, сматрали су да је ослобођење колонија, њихово потпуно одвајање од Енглеске, неизбежна и корисна ствар. М. Бер у свом чланку, који је изишао 1898 године, о „најновијем енглеском империјализму“ [77] истиче како је, године 1852, државник тако склон империјализму као што је, уопште говорећи, био Дизраели, рекао: „Колоније – то је млински камен на нашем врату“. А крајем XIX века у Енглеској су били јунаци дана Сесил Родес и Јозеф Чемберлен, који су отворено проповедали империјализам и с највећим цинизмом примењивали империјалистичку политику!

Није без интереса, да је тим водећим политичарима енглеске буржоазије већ тада била јасна веза између, да кажемо, чисто економских и социјално-политичких корена најновијег империјализма. Чемберлен је проповедао империјализам као „праву, мудру и економичну политику“, истичући особито конкуренцију од стране Немачке, Америке и Белгије, на коју сада наилази Енглеска на светском тржишту. Спас је у монополу – говорили су капиталисти, оснивајући картеле, синдикате, трустове. Спас је у монополу – понављале су политичке вође буржоазије и журиле се да заграбе још неподељене делове света. А Сесил Родес, како прича његов интимни пријатељ, новинар Стид, казао му је, у погледу својих империјалистичких идеја, године 1895: „Јуче сам био у лондонском Ист Ајду (радничка четврт) и посетио једну скупштину беспослених. Када сам тамо чуо оне дивље говоре, који су били општи крик: хлеба, хлеба! ја сам, идући кући, размишљао о ономе што сам видео и уверио се, још више него пре, у важност империјализма… Моја заветна мисао је решење социјалног питања, наиме: да би се 40 милиона становника Сједињене Краљевине спасло од убиственог грађанског рата, ми, колонијални политичари, морамо освојити нове земље, да бисмо у њих сместили сувишак становништва, да бисмо створили нова тржишта за робу која се производи у фабрикама и рудницима. Увек сам говорио да је империја питање желуца. Ако не желите грађански рат, онда морате постати империјалисти“. [78]

Тако је 1895 године говорио Сесил Родес – милионер, финансиски краљ, главни кривац за енглеско-бурски рат; а његова је одбрана империјализма само нешто груба, цинична, док се, уствари, она не разликује од „теорија г. г. Маслова, Зидекума, Петресова, Давида, оснивача руског марксизма и сл., и сл. Сесил Родес био је мало поштенији социјал-шовиниста…

Да бисмо дали што тачнију слику територијалне поделе света и промена које су се у том погледу догодиле последњег деценија, послужићемо се резултатима које, у споменутом делу, даје Супан о питању колонијалних поседа свих држава на свету. Ступан узима 1876 и 1900 годину; ми ћемо узети 1876 годину – врло срећно изабрану, јер се може сматрати да је управо у то време углавном завршен развој западно-европског капитализма у своме предмонополистичком стадију – и 1914, узевши уместо Супанових бројева, нове бројеве Хибнерових „Географско–статистичких таблица“. Супан узима само колоније; ми сматрамо корисним – зато да бисмо могли дати потпуну слику поделе света – да се укратко додају подаци и о неколонијалним земљама, и о полуколонијалним, међу које убрајамо Персију, Кину и Турску; прва је од тих земаља већ скоро потпуно постала колонијом, а друга и трећа то постају.

Добијамо следеће резултате:

Колонијални поседи великих сила (милиони кв. км. и милиони становника)
 

Колоније

Метрополе

Свега

1876

1914

1914

1914

кв. км.

Станов.

кв. км.

Станов.

кв. км.

Станов.

кв. км.

Станов.

Енглеска

22,5

251,9

33,5

39,5

0,3

46,5

33,8

440,0

Русија

17,0

15,9

17,4

33,2

5,4

136,2

22,8

169,4

Француска

0,9

6,0

10,6

55,5

0,5

39,6

11,1

95,1

Немачка

--

--

2,9

12,3

0,5

64,9

3,4

77,2

Сјед. Државе

--

--

0,3

9,7

9,4

97,9

9,7

106,7

Јапан

--

--

0,3

19,2

0,4

53,0

0,7

72,2

6 великих сила свега

40,4

273,8

65,0

523,4

16,5

437,2

81,5

966

Колоније осталих држава (Белгије, Холандије и др.)

9,9

45,3

Полуколоније (Персија, Кина, Турска)

14,5

361,2

Остале земље

28,0

289,9

 

Цела земља

133,9

1657,7

Овде очигледно видимо, како је на граници између XIX и XX века „завршена“ подела света. Колонијални поседи после 1876 г. раширили су се у гигантском опсегу: више од један и по пута, од 40 на 65 милиона кв. км., код шест највећих сила; прираштај износи 25 милиона кв. км., један и по пута више него површине метропола (16,½ милиона). Године 1876 три државе нису имале никаквих колонија, а четврта, Француска, скоро их није имала. До 1914 године те четири силе стекле су колоније са површином од 14,1 милиона кв. км., тј. приближно 1½ пута више од површине Европе, са становништвом од скоро 100 милиона. Неравномерност у ширењу колонијалних поседа врло је велика. Ако упоредимо, на пример, Француску, Немачку и Јапан, које се много не разликују по величини своје површине и по множини становништва, видимо да је прва од тих земаља стекла три пута више колонија (по површини), него друга и трећа заједно. Али, по величини финансиског капитала, Француска је, у почетку периода који имамо у виду, била можда такође неколико пута богатија од Немачке и Јапана заједно. На величину колонијалних поседа осим чисто економских услова, и на бази тих услова, делују и географски услови и др. Ма како да је последњих деценија снажно напредовало нивелирање света, изједначавање привредних услова и живота у разним земљама, под притиском крупне индустрије, размене и финансиског капитала, – ипак разлика остаје велика, и између споменутих шест земаља опажамо, с једне стране, младе капиталистичке земље, које необично брзо напредују (Америка, Немачка, Јапан); а с друге стране – земље старог капиталистичког развитка, које су у последње доба напредовале кудикамо спорије од претходних (Француска, Енглеска); с треће стране, у економском погледу најзаосталију (Русију), у којој је најновији – капиталистички империјализам, да тако кажемо, заплетен у особито густу мрежу преткапиталистичких односа.

Напоредо с колонијалним поседима великих сила, поставили смо невелике колоније малих држава, које су, да тако кажемо, најближи објекат могућне и вероватне „поновне поделе“ колонија. Ове мале државе задржале су своје колоније већим делом због тога, јер међу великим државама постоје супротности интереса, трвења итд., што смета да дође до споразума о подели плена. Што се тиче „полуколонијалних држава“, оне су пример оних прелазних облика који се сусрећу на свим подручјима природе и друштва. Финансиски капитал толико је крупна, може се рећи одлучујућа, снага у свим економским и у свим међународним односима, да може да подвргне, и стварно подвргава, чак и оне државе које уживају потпуну политичку независност. За ово ћемо одмах изнети примере. Али, разуме се, највеће „погодности“ и највеће користи финансиски капитал добија од таквог потчињавања које је у вези с губитком политичке независности за потчињене земље и народе. Полуколонијалне су земље типичне као „средина“ у том погледу. Разуме се, да се борба око ових полузависних земаља морала особито пооштрити у епоси финансиског капитала, када је остали свет већ подељен.

Колонијална политика и империјализам постојали су и пре најновијег степена капитализма, па чак и пре капитализма. Рим, који се оснивао на ропству, водио је колонијалну политику и остваривао империјализам. Али „општа“ разматрања о империјализму, код којих се битна разлика друштвено-економских формација заборавља или меће на задње место, неизбежно се претварају у најразније баналности и разбацивање фразама као што је упоређивање „великог Рима с великом Британијом“.[79] Чак и капиталистичка колонијална политика пређашњих стадија капитализма битно се разликује од колонијалне политике финансиског капитала.

Основна особитост најновијег капитализма је господство монополистичких савеза најкрупнијих предузимача. Такви су монополи најчвршћи кад се у једне руке скупе сви извори сировина, и ми смо видели с каквом ревношћу међународни монополистички савези упиру све своје силе да би противнику одузели сваку могућност конкуренције, да би, на пример, покуповали земље богате гвозденом рудом или изворе нафте и т. сл. Једино поседовање колонија даје гарантију за успех монопола против свих случајности у борби с противником – па и те случајности, када противник хоће да се одбрани законом о државном монополу. Што је виши развитак капитализма, што се јаче осећа недостатак сировина, што је оштрија конкуренција и потера за изворима сировина, по целом свету, то је ограниченија борба за стицање колонија.

„Може се поставити тврђење, – пише Шилдер, – које ће некима изгледати парадоксално, наиме: да пораст градског и индустриског становништва, у више или мање блиској будућности, може много пре наићи на запреке у недостатку сировина за индустрију, него у недостатку предмета исхране. Тако се, на пример, све јаче осећа недостатак дрвета, које стално поскупљује, коже, сировина за текстилну индустрију. „Савези индустријалаца покушавају да створе равнотежу између пољопривреде и индустрије на целоме подручју светске привреде; као пример можемо навести међународни савез савеза – власника предионица памука, који од 1904 г. постоји у неколико најважнијих индустријских држава, затим по узору на њега основан 1910 г. савез европских савеза предионица лана“.[80]

Наравно, да буржоаски реформисти, а међу њима нарочито садашњи кауцкијанци, покушавају да умање значај чињенице те врсте, указујући на то да би се сировине „могле“ добавити на слободном тржишту без „скупе и опасне“ колонијалне политике, да би се понуда сировина „могла“ гигантски повећати „простим“ побољшањем прилика у пољопривреди уопште. Али таква се тврђења претварају у апологетику империјализма, у његово улепшавање, јер у њиховој основи лежи заборављање главне особитости најновијег капитализма: монопола. Слободно тржиште све више одлази у прошлост, монополистички синдикати и трустови сваким даном га крње, а „просто“ побољшање прилика у пољопривреди своди се на побољшање положаја маса, на повећавање надница и смањење профита. А где, осим у фантазији сладуњавих реформиста, постоје трустови који би били кадри да се брину о положају маса место о освајању колонија?

За финансиски капитал имају значај не само већ откривени извори сировина него и евентуални извори, јер се у наше дане техника развија невероватно брзо, па земље које су данас неподесне могу се сутра учинити подесним, ако се пронађу нове методе (а у ту сврху крупна банка може опремити нарочиту експедицију инжињера, агронома и др.), ако се потроше веће суме капитала. Исто вреди и за истраживања рудних богатстава, за нове начине прерађивања и искоришћавања ових или оних сировина итд. Отуда – неизбежна тежња финансиског капитала да прошири привредну територију, па чак и територију уопште. Како трустови капитализирају свој иметак по двострукој или трострукој процени, рачунајући са у будућности „могућим“ (а не садашњим) профитима, рачунајући с најдаљим резултатима монопола, тако и финансиски капитал уопште тежи да приграби што је могућно више земаља, каквих год било, рачунајући с евентуалним изворима сировина, бојећи се да ће заостати у дивљој борби око последњих комада неподељеног света и око поновне поделе већ подељених комада.

Енглески капиталисти на све начине настоје да развију производњу памука у својој колонији Египту, – године 1904 од 2,3 милиона хектара обрађене земље у Египту већ је 0,6 милиона било под памуком, тј. преко четвртине; Руси у својој колонији, Туркестану, зато што на тај начин могу лакше да туку своје иностране конкуренте, могу лакше да приступе монополизацији извора сировина, стварању економичнијег и уноснијег текстилног труста с „комбинованом“ производњом, тако да се у једним рукама концентришу сви степени производње и прераде памука.

Исто тако и интереси извоза капитала гурају у правцу освајања колонија, јер је на колонијалном тржишту лакше (а понекад и једино могућно) монополистичким средствима одстранити конкурента, осигурати себи набавку, учврстити потребне „везе“ и др.

Изванекономска надградња, која је израсла на основи финансиског капитала, његова политика, његова идеологија, јачају тежњу за колонијалним освајањима. Право каже Хилфердинг: „Финансиски капитал неће слободу, него господство“. А један буржоаски француски писац, као да развија и допуњава мисао Сесила Родеса, коју смо већ навели, пише, да економским узроцима савремене колонијалне политике треба додати социјалне: „услед све веће компликованости живота, и тешкоћа које тиште не само радничке масе него и средње класе, у свим земљама старе цивилизације нагомилавају се ‘нестрпљивост, раздраженост, мржња, што све доводи у опасност друштвени мир; енергија која је избачена из одређене класне колотечине треба наћи примену, треба јој дати посла изван земље, да се не догоди експлозија унутра’.“[81]

Кад се већ говори о колонијалној политици епохе капиталистичког империјализма, потребно је приметити да финансиски капитал и међународна политика која му одговара, која се своди на борбу великих сила за економску и политичку поделу света, ствара цео низ прелазних облика државне зависности. За ову епоху нису типичне само две основне групе земаља, политички формално самосталних, а у ствари заплетених у мреже финансиске и дипломатске зависности. Већ смо раније упозорили на један од тих облика – на полуколоније. Образац другог примера је, на пример, Аргентина.

„Јужна Америка, а особито Аргентина, – пише Шулце-Геверниц у своме делу о британском империјализму, – налази се у таквој финансиској зависности од Лондона, да би је скоро требало назвати енглеском трговачком колонијом“. [82] Шилдер је, према извештају аустро-угарског конзула у Буенос-Аиресу, за годину 1909, проценио капитал који је Енглеска уложила у Аргентини, на 8¾ милијарде франака. Није тешко замислити до каквих чврстих веза, на основу тога, долази финансиски капитал Енглеске – и његов верни „пријатељ“ дипломација – с аргентинском буржоазијом, с водећим круговима целог економског и политичког живота.

Нешто друкчији облик финансиске и дипломатске зависности, уз политичку независност, показује нам пример Португалије. Португалија је самостална, суверена држава, а стварно је преко 200 година, од времена рата за шпанско наследство (од 1700 до 1714), под протекторатом Енглеске. Енглеска је штитила Португалију и њене колонијалне поседе због јачања својих позиција у борби против својих противника – Шпаније и Француске. За узврат је Енглеска добила трговачке користи, боље услове за извоз робе и особито за извоз капитала у Португалију и њене колоније, могућност да се служи португалским лукама и острвима, њеним кабелима и др., итд. [83] Односа те врсте било је увек између појединих великих и малих држава, али у епоси капиталистичког империјализма они постају општи систем, улазе као део у целину односа „поделе света“, претварају се у карике операције светског финансиског капитала.

Да бисмо завршили с питањем поделе света, морамо још истаћи још следеће. То је питање, пред сам крај XIX и почетком XX века, поставила потпуно отворено и одређено не само америчка литература, после шпанско-америчког рата, и енглеска после енглеско-бурског рата, не само немачка литература, која је „најљубоморније“ пратила „британски империјализам“ и систематски оцењивала ту чињеницу. И у француској буржоаској литератури то је питање постављено доста одређено и широко, уколико се то може замислити са буржоаског становишта. Позваћемо се на историчара Дрио-а који је у својој књизи: „Политички и социјални проблеми пред крај XIX века“, у глави о „великим силама и подели света“ писао ово: „У току последњих година сва слободна места на земљи, осим Кине, заузеле су државе Европе и Северне Америке. На тој бази дошло је већ до неколико сукоба и премештања утицаја, који су гласници још ужаснијих експлозија у блиској будућности. Наиме, треба се журити: нације које се нису осигурале долазе у опасност да никада не добију свој део и да не суделују у тој гигантској експлоатацији земљине кугле, што ће бити једна од најбитнијих чињеница следећег (тј. XIX века). Ето зашто је у последње време сва Европа и Америка била обузета грозницом колонијалног ширења, ‘империјализма’, који је најзначајнија карактеристика XIX века“. И писац додаје: „У тој подели света, у тој тесној хајци за богатствима и великим тржиштима, релативна снага империја, основаних у томе, XIX веку, никако не одговара месту што га заузимају у Европи нације које су их основале. Силе које имају превласт у Европи, које одлучују о њеној судбини, немају у истој мери превласт на целом свету. А, пошто ће колонијална снага, нада на поседовање богатства која нису још узета у рачун, деловати и на релативну снагу европских држава, то ће због тога колонијално питање – ако хоћете ‘империјализам’ – које је већ променило политичке прилике у Европи, мењати их све више и више“. [84]

VII
Империјализам као особит стадиј капитализма

Сад треба да извучемо извесне закључке, да у једно скупимо оно што смо већ рекли о империјализму. Империјализам је настао као развитак и директни наставак основних својстава капитализма уопште. Али капитализам је постао капиталистички империјализам само на одређеном, врло високом степену свога развитка, када су нека основна својства капитализма почела да се претварају у своју супротност, када су се на целој линији створиле и показале ознаке прелазне епохе из капитализма, у више друштвено-економско уређење. Економски основно у том процесу је замењивање капиталистичке слободне конкуренције капиталистичким монополима. Слободна конкуренција је основно својство капитализма и робне производње уопште; монопол је директна супротност слободној конкуренцији, а ова се пред нашим очима почела претварати у монопол, остварујући крупну производњу, потискујући ситну, замењујући крупну још крупнијом, доводећи концентрацију производње и капитала до тога, да је из ње израстао и израста монопол: картели, синдикати, трустови и с њима стопљени капитал каквих десетак банака које располажу милијардама. А у исти мах монополи, који израстају из слободне конкуренције, не отстрањују слободну конкуренцију, него постоје над њом и напоредо с њом и тиме стварају низ особито оштрих и дубоких противуречности, трвења, сукоба. Монопол је прелаз од капитализма к вишем уређењу.

Ако би требало дати што је могућно краћу дефиницију империјализма, онда би требало рећи да је империјализам монополистички стадиј капитализма. Та би дефиниција садржавала оно најглавније, јер – с једне стране – финансиски капитал је банковни капитал монополистички малог броја најкрупнијих банака, који се стопио с капиталом монополистичких савеза индустријалаца; а с друге стране – подела света је прелаз од колонијалне политике, која се без запреке ширила по подручјима незаузетим од ма које капиталистичке државе, на колонијалну политику монополистичког поседовања територија земаљске кугле, која је до краја подељена.

Али сасвим кратке дефиниције, иако су згодне јер резимирају оно што је главно – ипак су непотпуне, напосе онда кад из њих треба изводити врло битне ознаке оне појаве коју треба дефинисати. Стога, не заборављајући условно и релативно значење свих дефиниција уопште, које никада не могу обухватити свестране везе појаве у њеном пуном развитку, треба дати такву дефиницију империјализма, која би садржавала ових пет основних његових ознака: 1) концентрација производње и капитала, која је достигла тако висок степен развитка, да је створила монополе који играју одлучну улогу у привредном животу; 2) стапање банковног и индустриског капитала и стварање финансиске олигархије на бази тога „финансиског капитала“; 3) извоз капитала, за разлику од извоза робе, добија нарочито важно значење; 4) стварају се међународни монополистички савези капиталиста који деле свет и 5) завршена је територијална подела земаљске кугле међу најкрупније капиталистичке силе. Империјализам је капитализам на оном стадију развитка, када је – изграђено господство монопола и финансиског капитала, извоз капитала добио истакнути значај, започела подела света између међународних трустова и завршена подела целе земаљске кугле међу најкрупније капиталистичке земље.

Видећемо касније како се империјализам може и мора друкчије дефинисати, ако се имају у виду не само основни чисто-економски појмови (на које се ограничава наведена дефиниција), него историско место тога стадија капитализма у односу према капитализму уопште, или однос империјализма и двеју основних струја у радничком покрету. Одмах треба истаћи да је империјализам у поменутом смислу несумњиво нарочит стадиј развитка капитализма. Да бисмо читаоцу дали што је могућно боље образложену претставу о империјализму, намерно смо се трудили да наведемо што више изјава буржоаских економиста, који морају да признају посве несумњиво утврђене чињенице најновије економике капитализма. С истом сврхом навођени су подробни статистички подаци који нам омогућују да видимо до којег се управо степена развио банковни капитал итд. У чему се управо изразио прелаз квантитета у квалитет, прелаз развијеног капитализма у империјализам. Наравно, да је сувишно говорити о томе, да су све границе у природи и друштву условне и помичне, да би било глупо препирати се на пример о томе, које године или у коме деценију је „дефинитивно“ настао империјализам.

Али, пре свега, принуђени смо да се препиремо о дефиницији империјализма са К. Кауцким, главним марксистичким теоретичаром епохе такозване друге интернационале, која обухвата двадесет пет година, од 1889 до 1914 године.

Против основних мисли које су изражене у нашој дефиницији империјализма са К. Кауцким, главним одлучно и године 1915 и чак још у новембру године 1914, изјављујући да под империјализмом не треба схватити „фазу“ или степен привреде, него политику, и то одређену политику, којој финансиски капитал „даје предност“, да империјализам не треба „идентификовати“ са „савременим капитализмом“, јер, ако се под империјализмом разумевају „све појаве савременог капитализма“ – картели, протекционизам, господство финансијера, колонијална политика, – онда се питање о нужности империјализма за капитализам своди на „најбаналнију таутологију“, јер онда је, „заиста империјализам животна потреба за капитализам“ итд. Најтачније ћемо изразити мисао Кауцкога, ако наведемо његову дефиницију империјализма, управљену директно против суштине идеја које смо ми изложили (јер су приговори из табора оних немачких марксиста, који су сличне идеје проповедали током читавог низа година, одавно познати Кауцком, као приговори одређене струје у марксизму).

Дефиниција Кауцког гласи:

„Империјализам је продукт високо развијеног индустриског капитализма. Он се састоји у тежњи сваке индустриске капиталистичке нације да себи присаједини или подвргне сва велика аграрна (курсив код Кауцког) подручја, без обзира на то каквим су нацијама насељена“. [85]

Ова дефиниција не вреди ни пребијене паре, јер она једноставно, тј. произвољно, издваја само национално питање (иако је оно врло важно и само по себи, и у своме односу према империјализму), произвољно и нетачно га повезујући само с индустриским капиталом у земљама које врше анексију других нација, истичући, исто тако произвољно и нетачно, анексију аграрних подручја.

Империјализам је тежња за анексијама – ето на шта се своди политички део дефиниције Кауцкога. То је тачно, али скроз непотпуно, јер је политички империјализам уопште тежња за насиљем и реакцијом. Овде нас, међутим, интересује економска страна ствари, коју је сам Кауцки унео у своју дефиницију. Нетачности у дефиницији Кауцког боду у очи. Баш за империјализам није карактеристичан индустриски, него финансиски капитал. Није случајно што је у Француској управо нарочито брз развитак финансиског капитала, уз слабљење индустриског изазвао од 80-тих година крајње пооштрење анексионистичке (колонијалне) политике. За империјализам је карактеристична управо тежња за анектирањем не само аграрних подручја него и најиндустрискијих (немачки апетити на Белгију, француски на Лотарингију), јер, прво, завршена подела света приморава да се код поновне поделе пружају руке за сваком земљом; друго, за империјализам је битна утакмица неколико великих сила у тежњи за хегемонијом, тј. за освајањем земаља не само директно за себе него и због слабљења противника и поткопавања његове хегемоније (Немачкој је Белгија особито важна као упориште против Енглеске; Енглеској Багдад као упориште против Немачке итд.).

Кауцки се позива нарочито – и често – на Енглезе, као да су они тобоже одредили значење речи империјализам у његовом, Кауцкијевом, значењу. Узимамо Енглеза Хопсона и читамо у његовом делу „Империјализам“ које је изашло 1902 године:

„Нови империјализам разликује се од старог, прво, у томе што он, наместо тежњи једне растуће империје, поставља теорију и праксу империја, које једна другој конкуришу и од којих сваку води једнака похлепа за политичким ширењем и трговачком добити; друго, у томе што над трговачким интересима господују интереси финансиског капитала или интереси који се односе на пласирање капитала“. [86]

Видимо да Кауцки фактички није у праву кад се позива на Енглезе уопште (могао би се позвати, рецимо, на вулгарне енглеске империјалисте или отворене апологете империјализма). Видимо да Кауцки, претендујући да и надаље брани марксизам, уствари иде корак натраг у поређењу са социјал-либералом Хопсоном, који правилније узима у обзир две „историски конкретне“ (Кауцки у својој дефиницији управо тера шегу са историском конкретношћу!) особине савременог империјализма: 1) конкуренцију неколико империјализама и 2) превласт финансијера над трговцем. А ако би се углавном радило о томе да индустриска земља анектира аграрну, онда се тиме истиче првенствена улога трговца.

Кауцкијева дефиниција не само да је нетачна и немарксистичка. Она је основа читавог система схватања на целој линији кидају и с марксистичком теоријом и с марксистичком праксом, о чему ћемо још говорити. Сасвим је неозбиљна ова препирка речима, коју је Кауцки започео: да ли најновији степен капитализма треба назвати империјализмом или степеном финансиског капитала. Зовите како хоћете; то је свеједно. Битно је да Кауцки одваја политику империјализма од његове економике, да прича о анексијама, као о политици којој финансиски капитал „даје предност“ а он тој политици супротставља другу, буржоаску политику, која је тобоже могућа на истој бази финансиског капитала. Отуда следи да се монополи у економици могу сложити с немонополистичким, ненасилним, неосвајачким деловањем у политици. Отуда следи да се територијална подела земаљске кугле, која је завршена управо у епоси финансиског капитала и која сачињава основу специфичности садашњих облика утакмице између најкрупнијих капиталистичких држава, може сложити с неимперијалистичком политиком. Долази се до замазивања, до отупљивања, најосновнијих противуречја најновијег степена капитализма, уместо разоткривања њихове дубине; долази се до буржоаског реформизма, уместо до марксизма.

Кауцки полемише с немачким апологетом империјализма и анексија, Куновом, који просуђује незграпно и цинички: империјализам је савремени капитализам; развитак капитализма је неизбежан и напредан; дакле, империјализам је напредан; дакле, треба пузати пред империјализмом и славити га! Нешто као она карикатура коју су сликали народњаци против руских марксиста у годинама 1894-1895: наиме, ако марксисти сматрају да је капитализам у Русији неизбежан и напредан, онда треба да отворе крчму и да се баве гајењем капитализма. Кауцки одговара Кунову: не, империјализам није савремени капитализам, него само један од облика политике савременог капитализма и ми можемо и морамо да се боримо против те политике, да се боримо против империјализма, против анексије итд.

Одговор изгледа на око сасвим леп, а уствари он је финије, прикривеније (и зато опасније) проповедање измирења с империјализмом, јер „борба“ против политике трустова и банака, која не дира у темеље економике трустова и банака, своди се на буржоаски реформизам и пацифизам, на добре и невине жељице. Избећи постојећа противуречја, заборавити најважнија од тих противуречја, наместо да се открије сва дубина противуречја – ето то је теорија Кауцкога, која нема ништа заједничко с марксизмом. И разумљиво је да таква „теорија“ служи само одбрани идеје јединства с Куновима!

„Са чисто економског гледишта, – пише Кауцки, – није немогућно да капитализам проживи још једну нову фазу, преношења политике картела на спољну политику, фазу ‘ултра-империјализма’,(86) тј. надимперијализма, уједињења империјализма целога света, а не борбе међу њима, фазу престанка ратова у капитализму, фазу ‘опште експлоатације света од интернационално-уједињеног финансиског капитала’.“ [87]

На тој „теорији ултра-империјализма“ мораћемо се задржати још касније, да бисмо подробно показали, у коликој мери она одлучно и неопозиво кида с марксизмом. А сада, према општем плану ове скице, треба се осврнути на тачне економске податке који се односе на то питање. Да ли је „са чисто-економског гледишта“ могућан „ултра-империјализам“, или су то ултра-глупости?

Ако се под чисто економским гледиштем разуме „чиста“ апстракција, онда се све, што се може рећи, своди на тврђење: развитак иде у правцу монопола, прама томе, у правцу једног светског монопола, једног светског труста. То је ван спора, али то је и потпуно без садржаја, као кад тврдимо, да „развитак иде“ у томе правцу да ће се предмети прехране производити у лабораториумима. У том смислу је „теорија“ ултра-империјализма исто таква глупост као што би била и „теорија“ ултра-пољопривреде.

Ако се пак говори о „чисто-економским“ условима епохе финансиског капитала, као и конкретно-историској епоси, која се односи на почетак XX века, онда је најбољи одговор на мртве апстракције „ултра-империјализма“ (које служе искључиво реакционарном циљу: одвлачењу пажње од дубине постојећих противречја) ако им се супротстави конкретно-економска стварност савремене светске привреде. Бесадржајна причања Кауцког о ултра-империјализму појачавају, између осталог, ону дубоко-погрешну мисао која навраћа воду на млин апологета империјализма, да тобоже господство финансиског капитала слаби неравномерности и противуречја унутар светске привреде, а оно их, уствари, појачава.

Р. Калвер у својој књижици „Увод у светску привреду“ [88] покушао је да резимира најглавније чисто-економске податке који омогућују да се конкретно предоче узајамни односи унутрашње светске привреде на граници XIX и XX века. Он цео свет дели на 5 „главних привредних подручја“: 1) средње-европско (сва Европа осим Русије и Енглеске); 2) британско; 3) руско; 4) источно-азиско и 5) америчко, укључујући и колоније у „подручја“ оних држава којима припадају и „остављајући по страни“ неколико земаља које још нису подељене на подручја, као што су, на пример, Персија, Авганистан, Арабија у Азији, Мароко и Абисинија у Африци и т. сл. [89]

Ево, у скраћеном облику, података које он наводи за та подручја:

Главна привредна подручја света

Површина (милиони кв. км.)

Становништво (милиони)

Комуникације

Трговина увоз и извоз заједно

Индустрија

Жељезнице (хиљаде км.)

Трговачка морнарица (мил. тона)

Производња

Број вретена у памучној индустрији (милиони)

Кам. угља (мил. тона)

Гвожђа (мил. тона)

1) средње-европско

27,6

388

204

8

41

251

15

26

2) британско

28,9

398

140

11

25

249

9

51

3) руско

22

131

63

1

3

16

3

7

4) источно-азиско

12

389

8

1

2

8

0,02

2

5) америчко

30

148

379

6

14

245

14

19

Видимо три подручја с високо развијеним капитализмом (јак развитак и комуникација, и трговине, и индустрије): средње-европско, британско и америчко. Међу њима су три државе које владају светом: Немачка, Енглеска, Сједињене Државе. Империјалистичка утакмица и борба између њих до крајности је заоштрена тиме, што Немачка има незнатно подручје и мало колонија; стварање „средње Европе“ још је у будућности и она се рађа у очајној борби. Засада је политичка расцепканост обележје целе Европе. Напротив, на британском и америчком подручју политичка је концентрација врло велика, али је огромна несразмера између пространих колонија прве и незнатних друге. А у колонијама капитализам тек почиње да се развија. Борба за Јужну Америку постаје све оштрија.

Два су подручја слабог развитка капитализма – руско и источно-азиско. У првом је густина становништва необично мала, у другом необично велика; у првом је политичка концентрација велика, у другом је нема. Кину су тек почели да деле и борба коју за њу воде Јапан, Сједињене Државе итд. постаје све оштрија и оштрија.

Упоредите са том стварношћу – с гигантском разноликошћу економских и политичких услова, с крајном неједнакошћу брзине пораста разних земаља и др., с дивљом борбом између империјалистичких држава – глупу причу Кауцкога о „мирном“ ултра-империјализму. Зар то није реакционаран покушај уплашеног малограђанина, да се сакрије пред грозном стварношћу? Зар нам интернационални картели, који се Кауцком чине зачецима „ултра-империјализма“ (као што се производња таблета у лабораторији „може“ прогласити зачетком ултра-пољопривреде), не показују пример поделе и поновне поделе света, прелаз од мирне поделе на немирну и обратно? Зар амерички и др. финансиски капитал, који је мирно делио свет уз учешће Немачке, рецимо у међународном синдикату жељезничких пруга, или у међународном трусту трговачког бродарства, зар они сада не деле поново свет на основу нових односа снага, које се мењају сасвим немирним путем?

Финансиски капитал и трустови не слабе, него појачавају разлике у брзини пораста разних делова светске привреде. А кад су се односи снага већ једном променили, у чему може бити, у капитализму, решење противречја, ако не у сили? Изванредно тачне податке о различитој брзини пораста капитализма и финансиског капитала у целој светској привреди имамо у статистици жељезница.(89) Последњих деценија империјалистичког развитка дужине жељезничких пруга променила се овако:

Жељезничке пруге (хиљаде километара)
 

1890

1913

+

Сједињене Државе

268

411

+122

Европа

224

346

+143

Све колоније

82

210

+128

Самосталне и полусамосталне државе Азије и Америке

43

137

+94

Свега

617

1104

 

Према томе, најбрже су се развијале жељезнице у колонијама и у самосталним (и полусамосталним) државама Азије и Америке. Познато је да тамо царује и потпуно влада финансиски капитал 4-5 најкрупнијих капиталистичких држава. Две стотине хиљада километара нових жељезничких пруга у колонијама и другим земљама Азије и Америке, то значи преко 40 милијарди марака новога улагања капитала уз особито повољне услове, уз нарочите гарантије рентабилности, уз уносне наруџбине за ливаонице челика и др., итд.

Најбрже расте капитализам у колонијама и прекоморским земљама. Међу њима се појављују нове империјалистичке силе (Јапан). Пооштрава се борба светских империјализама. Повећава се данак који побире финансиски капитал од особито уносних колонијалних и прекоморских предузећа. Код поделе тога „плена“ необично велики део долази у руке земаља које увек не заузимају прво место у брзини развитка производних снага. У највећим државама, заједно с њиховим колонијама, била је дужина жељезничких пруга:

(хиљаде километара)
 

1890

1913

 

Сједињене Државе

268

413

+145

Британска Империја

107

208

+101

Русија

32

78

+46

Немачка

43

68

+25

Француска

41

63

+22

Свега у 5 држава:

491

830

+339

Дакле, око 80% свих жељезничких пруга концентрисано је у 5 највећих држава. Али, концентрација власништва тих пруга, концентрација финансиског капитала још је неупоредиво значајнија, јер, напр., енглеским и француским милионерима припада огромна количина акција и облигација америчких, руских и других жељезница.

Захваљујући својим колонијама, Енглеска је повећала своју жељезничку мрежу на 100 хиљада километара, четири пута више него Немачка. Међутим, опште је познато да је за то време развитак производних снага Немачке, и особито развитак производње каменог угља и гвожђа, текао неупоредиво брже него у Енглеској, а да и не говоримо о Француској и Русији. Године 1892 Немачка је производила 4,9 милиона тона гвожђа према 6,8 у Енглеској; а 1912 већ 17,6 према 9,0, тј. гигантска превага над Енглеском! [90] Пита се, каквим се другим средством, осим рата, могао на бази капитализма уклонити несклад између развитка производних снага и акумулације капитала, с једне стране, и раздеобе колонија и „сфера утицаја“ финансиског капитала, с друге стране?

VIII
Паразитизам и труљење капитализма

Потребно је зауставити се још на једној врло важној страни империјализма, која је већим делом недовољно оцењена у већини расправа о тој теми. Један од недостатака марксисте Хилфердинга јесте у томе, што је учинио корак натраг у упоређењу са немарксистом Хопсоном. Ради се о паразитизму који је својствен капитализму.

Монопол је, како смо видели, најдубља економска основа империјализма. То је монопол капиталистички, тј. монопол који је израстао из капитализма и који се налази у општој ситуацији капитализма, робне привреде, конкуренције, у сталном и безизлазном противречју с том општом ситуацијом. Али, утолико више, као и сваки монопол, он неизбежно рађа тенденцију застоја и труљења. Уколико долази, макар и повремено, до монополских цена, утолико, до извесне мере, нестају они узроци који потстичу технички, па онда и сваки други напредак, кретање напред; утолико, даље, настаје економска могућност да се вештачки спречи технички напредак. Пример: у Америци је неки Овенс измислио машину за производњу флаша, која би довела до револуције у производњи флаша. Немачки картел фабриканата флаша купује Овенсове патенте, меће их у фијоку и спречава њихову примену. Наравно, док је капитализма, монопол никада не може потпуно и на врло дуго време, отстранити конкуренцију са светског тржишта (у томе је, међу осталим, и један од узрока бесмислености теорије ултра-империјализма). Наравно, да могућност снижавања трошкова производње и повећање профита увођења, помоћу техничких усавршавања, делује у корист промена. Али, тенденција к застоју и труљењу, својствена монополу, делује и даље и преовлађује у појединим индустриским гранама, у појединим земљама, у појединим размацима времена.

У истом смислу делује монопол поседовања нарочито пространих, богатих или згодно смештених колонија.

Даље. Империјализам је огромна акумулација новчаног капитала у неколико држава, акумулација, за коју смо видели да достиже суму од 100-150 милијарди франака вредносних папира. Отуда необичан пораст класе или, тачније, слоја рентеријера, тј. особа које живе од „резања купона“ – особа које су потпуно одвојене од суделовања у каквом било предузећу, особа чија је професија беспосличење. Извоз капитала, једна од најбитнијих економских основа империјализма, још више појачава ту потпуну одвојеност слоја рентеријера од производње, удара печат паразитизма целој земљи, која живи од експлоатације рада неколико прекоморских земаља и колонија.

„Године 1893, – пише Хопсон, – британски капитал уложен у иностранство износио је око 15% целог богатства Сједињене Краљевине“. [91] Напоменимо да се тај капитал 1915 год. повећао приближно 2½ пута. „Агресивни империјализам, – читамо даље код Хопсона, – који тако скупо стоји пореске платише и који има тако мало значаја за индустријалце и трговца,… извор је великих профита за капиталисту, који тражи где ће уложити свој капитал“… (енглески се тај појам изражава једном речи: „инвестор“ – „улагач“, рентеријер)… „Сав годишњи приход који Велика Британија добија од своје спољне и колонијалне трговине, увоза и извоза, процењен је од статистичара Хифена на 18 милиона фунти стерлинга (око 170 милиона рубаља) за 1899 годину, рачунајући 2½ на цео промет од 800 милиона фунти стерлинга“. Ма колико да је велика та свота, њом се не може објаснити агресивни империјализам Велике Британије. Њега објашњава свота од 90-100 милиона фунти стерлинга, која претставља приход од „уложеног“ капитала, приход слоја рентеријера.

Приход рентеријера је пет пута већи од прихода спољне трговине у „најтрговачкијој“ земљи света! Ето, у томе је суштина империјализма и империјалистичког паразитизма.

Стога се појам „држава-рентеријер“ (Рентерстаат) или држава-лихвар уопште употребљава у економској литератури о империјализму. Свет се поделио на шачицу држава-лихвара и огромну већину држава-дужника. „Код улагања капитала у иностранство, – пише Шулце-Геверниц, – на прво место долазе капитали који се улажу у земље, зависне или савезне: Енглеска даје зајам Египту, Јапану, Кини, Јужној Америци. Њена ратна морнарица у случају крајње потребе игра улогу судског извршиоца. Политичка снага Енглеске чува је од побуне дужника“. [92] Сарториус фон Валтерсхаузен у своме делу „Народно-господарски систем улагања капитала у иностранство“ као узор „државе-рентеријера“ истиче Холандију и показује да то сада постају Енглеска и Француска. [93] Шилдер сматра да су пет индустриских држава: Енглеска, Француска, Немачка, Белгија и Швајцарска, „изричито државе-повериоци“. Холандију не убраја овамо само зато, јер она има „слабу индустрију“ [94] Сједињене Државе су поверилац само с обзиром на Америку.

„Енглеска, – пише Шулце-Геверниц, – постепено прераста из индустриске државе у државу-повериоца. Без обзира на апсолутно повећање индустриске производње и индустриског извоза, дохоци код камата и дивиденда, од емисија, комисија и шпекулација, задобијају све веће релативно значење за сву народну привреду. Ја мислим да је управо та чињеница економска основа империјалистичког полета. Поверилац је чвршће везан с дужником него продавац с купцем“.(92) У погледу Немачке писао је издавач часописа „Банка“ А. Ланзбург године 1911 у чланку „Немачка – држава-рентеријер“: „У Немачкој се радо потсмевају склоности претварања у рентеријера, која се опажа у Француској. Али код тога заборављају да, уколико се ствар тиче буржоазије, немачке прилике постају све сличније француским“ [95]

Држава-рентеријер је држава паразитског, трулећег капитализма, и та околност мора се одражавати, како на свим социјално-политичким приликама датих земаља уопште, тако и напосе на двема основним струјама у радничком покрету. Да бисмо то приказали што очигледније, дајемо реч Хопсону, који је као сведок „најпоузданији“, јер му се не може приговорити да је пристрасан због „марксистичког правоверја“, а с друге стране, он – као Енглез – добро зна како стоје ствари у земљи, најбогатијој колонијама и финансиским капиталом и империјалистичким искуством.

Под живим утисцима енглеско-бурског рата, описујући везе империјализма с интересима „финансијера“, пораст њихових прихода од наруџбина, набавки и др., Хопсон вели: „капиталисти су они који дају правац тој изразито паразитској политици; али исти мотиви врше утицај и на специјалне редове радника. У многим градовима најважније индустриске гране зависне су од владиних наруџбина; од те чињенице у великој мери зависи империјализам средишта металургиске и бродоградилишне индустрије“. По мишљењу писца, двојаке су околности слабиле снагу старих империја: 1) „економски паразитизам“ и 2) састав војске од зависних народа. „Прво је обичај економског паразитизма, због кога господујућа држава искоришћава своје провинције, колоније и зависне земље за богаћење своје владајуће класе и за подмићивање својих нижих класа, да би биле мирне“. Да би такво подмићивање било економски могућно, па ма у каквом се облику вршило, потребан је – додајмо ми – монополистички висок профит.

Што се тиче друге околности, Хопсон пише: „Један од најчуднијих симптома слепоће империјализма је она безбрижност којом су Велика Британија, Француска и друге империјалистичке нације пошле тим путем. Велика Британија је отишла најдаље. Већину битака, којима смо освојили нашу индиску империју, извојевале су наше војске састављене од урођеника; у Индији, а у последње доба и у Египту, велике стајаће војске налазе се под командом Британаца, скоро све ратове којима је покорена Африка, осим њеног јужног дела, водили су за нас урођеници“.

Перспектива поделе Кине доводи Хопсона до ове економске оцене: „Већи део западне Европе могао би тада примити онакав изглед и карактер, какав сада имају њени делови: југ Енглеске, Ривијера, места Италије и Швајцарске која највише посећују туристи и у којима станују богаташи, наиме: мала хрпица богатих аристократа, који добијају дивиденде и пензије с Далеког Истока и нешто већа група професионалних намештеника и трговаца и већа група домаћих слугу и радника, запослених у превозној индустрији и у индустрији која се бави коначном израдом фабриката. Нестало би главних индустриских грана, а масовни продукти за исхрану, масовни полуфабрикати, долазили би као данак из Азије и Африке“. „Ето какве нам могућности открива шири савез западних сила, европска федерација великих сила: она не само да не би унапређивала дело светске цивилизације, него би могла значити огромну опасност западног паразитизма: издвојити групу најразвијенијих европских индустриских нација, код којих горње класе добијају огроман данак из Азије и Африке и помоћу тог данка држе велике припитомљене масе намештеника и слугу, који се више не баве производњом масовних пољопривредних и индустриских продуката, него личним послуживањем или другостепеним индустриским пословима под контролом нове финансиске аристократије. Они који су спремни да одмахну руком на такву теорију“ (требало би рећи: перспективу) „као на нешто што не заслужује да се о њему мисли, нека се замисле о социјалним и економским приликама оних округа данашње јужне Енглеске, који су већ доведени у такав положај. Нека промисле како би се тај систем могао проширити, кад би Кина била подвргнута економској контроли таквих група финансијера, „улагача капитала“, њихових политичких и трговачко-индустриских намештеника, који би цедили профит из највећег потенцијалног извора, који је икад био познат на свету, са сврхом да се ти профити троше у Европи. Разуме се да је положај врло компликован, да се игра светских сила врло тешко може узети у рачун тако, да би се учинило врло вероватним ово или било које тумачење будућности само у једном правцу. Али они утицаји, који управљају империјализмом западне Европе у данашње време, крећу се у том смеру и, ако не наиђу на противделовање, ако не буду одвучени на другу страну, они раде у смеру управо таквог завршетка процеса“ [96].

Писац има потпуно право: ако снаге империјализма не би наишле на противделовање, оне би довеле управо до тога. Тим је правилно оценио значење „Сједињених држава Европе“ у савременим, империјалистичким приликама. Требало би само додати, да и у самом радничком покрету опортунисти, који су сада привремено победили у већини земаља, „раде“ систематски и неуморно управо у томе смеру. Империјализам, који значи поделу света и експлоатацију не само Кине, који значи монополски-високе профите за шачицу најбогатијих земаља, даје економску могућност поткупљивања горњих слојева пролетаријата и тиме храни, формира, учвршћује опортунизам. Само не треба заборавити оне снаге које делују против империјализма уопште а опортунизма напосе, које, наравно, не може видети социјал-либерал Хопсон.

Немачки опортуниста Герхард Хилдебранд, који је у своје време био искључен из партије због одбране империјализма, а сада би могао бити вођа такозване „социјал-демократске“ партије Немачке, добро допуњава Хопсона, проповедајући „Сједињене државе западне Европе“ (без Русије) у сврху „заједничких“ акција. … Против афричких Црнаца, против „великог исламског покрета“ за одржавање „јаке војске и морнарице“, против „јапанско-кинеске коалиције“ [97] и др.

Опис „британског империјализма“ код Шулце-Геверница показује нам исте црте паразитизма. Национални приход Енглеске приближно се подвостручио од 1865 до 1898 г., а доходак „из иностранства“ за то време повећао се девет пута. Ако је „заслуга“ империјализма „одгајивање Црнаца за рад“ (без присиљавања се не може…), онда се „опасност“ империјализма састоји у томе, да ће „Европа сав физички рад – у почетку пољопривредни и рударски, а затим и грубљи индустриски, – свалити на леђа „тамнокожаца“, а сама ће се смирити у улози рентеријера, припремајући можда тиме економску, па онда и политичку еманципацију црвенокожних и тамнокожних раса“.

У Енглеској се све већи део земљишта одузима пољопривреди и употребљава за спорт, за забаву богаташа. За Шкотску – најаристоратскије место за лов и други спорт – кажу да „живи од своје прошлости и од мистерије Карнеџи-а“ (америчког милијардера). Само на трке и лов на лисице Енглеска троши сваке године 14 милиона фунти стерлинга (око 130 милиона рубаља). Број рентеријера у Енглеској износи око 1 милион. Проценат продуктивног становништва се смањује.

 

Становништво Енглеске (мил.)

Број радника главних индустриских грана

% становништва

1851

17,9

4,1

23%

1901

32,5

4,9

15%

А говорећи о енглеској радничкој класи буржоаски истраживач „британског империјализма на почетку XX века“ приморан је да систематски прави разлику између „горњег слоја“ радника и „правог пролетерског нижег слоја“. Горњи слој даје масу чланова кооператива и синдикалних савеза, спортских друштава и многобројних верских секта. Према његовом нивоу прилагођено је изборно право, које је у Енглеској „још увек доста ограничено, да би се могао искључити прави-пролетерски нижи слој“!! Да би се улепшао положај енглеске радничке класе, обично се говори о том горњем слоју, који сачињава мањину пролетаријата, напр., „питање незапослености је првенствено питање које се тиче Лондона и пролетерског нижег слоја, о коме политичари мало воде рачуна“…(97) Требало је рећи: о коме буржоаски политиканти и „социјалистички“ опортунисти мало воде рачуна.

Међу особине империјализма, које су у вези с описаним кругом појава, спада смањење емиграције из империјалистичких земаља и повећање емиграције (придоласка радника и усељавања) у те земље из заосталих земаља, с нижом надницом. Емиграција из Енглеске, како наводи Хопсон, опада од године 1884; те је године износила 242 хиљаде, а 169 хиљада године 1900. Емиграција из Немачке достигла је максимум у деценију 1881-1900: 1453 хиљаде, и онда је у два следећа деценија пала на 544 и на 341 хиљаду. Зато је растао број радника који су долазили у Немачку из Аустрије, Италије, Русије и др. По попису од 1907 г. у Немачкој је било 1.342.294 странца, од тога индустриских радника – 440.800, пољопривредних 257.329[98] У Француској, у рударској индустрији, радници су „знатним делом“ иностранци: Пољаци, Италијани, Шпанци. [99] У Сједињеним Државама најгоре плаћена места имају емигранти из јужне и источне Европе, а амерички радници дају највећи проценат оних који се уздижу до надгледника и који добијају најбоље плаћен посао. [100] Империјализам има тенденцију да и међу радницима издвоји привилеговане разреде и да их отцепи од широких маса пролетаријата.

Треба истаћи да се у Енглеској појавила, кудикамо раније од краја XIX и почетка XX века, тенденција империјализма да поцепа раднике и да појача међу њима опортунизам, да изазива привремено труљење радничког покрета. У Енглеској су, наиме, од половине XIX века постојале две одлике империјализма: огромни капитални поседи и монополистички положај на светском тржишту. Маркс и Енгелс су у току низа деценија систематски пратили ту везу опортунизма у радничком покрету с империјалистичким особинама енглеском капитализма. Енгелс је, напр., писао Марксу 7 октобра 1858 г.: „Енглески пролетаријат стварно се све више и више буржоазира, тако да ова најбуржоаскија од свих нација, изгледа да на крају крајева хоће да доведе до тога, да напоредо са буржоазијом има и буржоаску аристократију и буржоаски пролетаријат. Разуме се, код нације која експлоатише цео свет, то је у извесној мери оправдано“. Скоро четврт века касније, у писму од 11 августа 1881 г., он говори о „најгорим енглеским тред-унионима који допуштају да их воде људи који су се продали буржоазији или бар које она плаћа“. А у писму Кауцком, од 12 септембра 1882 г., Енгелс је писао: „Питате ме шта мисле енглески радници о колонијалној политици? Оно исто што мисле о политици уопште. Овде нема радничке партије, има само конзервативних и либералних радикала, а радници се заједно с њима користе мирне душе колонијалним монополом Енглеске и њеним монополом на светском тржишту“. [101] (Исто је Енгелс штампао у предговору 2-ом издању „Положаја радничке класе у Енглеској“, 1892 г.)

Овде су јасно показани узроци и последице. Узроци: 1) експлоатација целог света од стране те земље; 2) њен монополски положај на светском тржишту; 3) колонијални монопол. Последице: 1) део енглеског пролетаријата се буржоазирао; 2) један његов део допушта да њим управљају људи који су се продали буржоазији или бар које оне плаћа. Империјализам почетка XX века завршио је поделу света међу шачицу држава, од којих сада свака експлоатише (у смислу извлачења екстрапрофита) нешто мањи део „целог света“ него Енглеска године 1858; свака се налази у монополистичком положају на светском тржишту, захваљујући трустовима, картелима, финансиском капиталу, односима поверилаца према дужнику; свака има до извесне мере колонијални монопол (видели смо да је од 75 милиона кв. км. свих колонија света, 65 милиона, тј. 86% концентрисано у рукама шест великих сила; 61 милион, тј. 81% у рукама три велике силе.

Оно чим се садашњи положај одликује, то су економске и политичке прилике, које су морале појачати непомирљивост опортунизма с општим битним интересима радничког покрета; империјализам је из заметка израстао у господарећи систем; капиталистички монополи заузели су прво место у народној привреди и политици; подела света доведена је до краја; а, с друге стране, уместо неограниченог монопола Енглеске видимо међу малим бројем империјалистичких сила борбу за суделовање у монополу, борбу која карактерише читав почетак XX века. Опортунизам не може сада потпуно победити у радничком покрету једне земље на дуги низ деценија, као што је победио опортунизам у Енглеској, у другој половини XIX века, али он је коначно сазрео, презрео и сагњио у низу земаља, и као социјал-шовинизам стопио се с буржоаском политиком. [102]

IX
Критика империјализма

Критику империјализма ми схватамо у широком смислу речи, као однос разних друштвених класа према политици империјализма у вези с њиховом општом идеологијом.

Огромна величина финансиског капитала, који је концентрисан у мало руку и који ствара необично густу мрежу односа и веза, која му подвргава не само масу средњих и малих него и најмањих капиталиста и посредника – с једне стране, а с друге стране – пооштрена борба против других национално-државних група финансијера за поделу света и за господство над другим земљама, – све то изазива општи прелаз свих имућних класа на страну империјализма. „Свеопште“ усхићење његовим перспективама, бесомучна одбрана империјализма, улепшавање империјализма на све могућне начине – то је знак времена. Империјалистичка идеологија продире у радничку класу. Њу не дели кинески зид од других класа. Ако су вође садашње такозване „социјал-демократске“ партије Немачке с правом добили име „социјал-империјалиста“, тј. социјалиста на речима, а империјалиста на делу, то је Хопсон већ 1902 г. споменуо постојање „фабрикантских империјалиста“ у Енглеској, који припадају опортунистичком „Фабијанском друштву“.

Буржоаски научници и публицисти наступају као браниоци империјализма, обично у нешто завијеном облику, заташкавајући потпуно господство империјализма и његове дубоке корене, настојећи да на првом месту истакну појединости и другоразредне детаље, напрежући се да неозбиљним „пројектима реформи“, као што је полициски надзор над трустовима и банкама и т. сл., скрену пажњу са онога што је битно. Ређе наступају цинични, отворени империјалисти, који имају смелости да признају бесмисленост мисли о реформисању основних својстава империјализма.

Узмимо један пример. Немачки империјалисти у издању: „Архив светске привреде“ настоје да прате национално-ослободилачке покрете у колонијама, разуме се, нарочито у не-немачким. Они бележе метеже и протесте у Индији, покрет у Наталу (Јужна Африка), у Холандској Индији итд. Један од њих, у белешци поводом енглеског издања, где се налази извештај о конференцији подјармљених нација и раса, која је одржана 28 до 30 јуна 1910 г. са претставницима разних народа Азије, Африке и Европе под туђим господством, коментаришући говоре на тој конференцији, пише: „Говоре нам да се треба борити против империјализма; господујуће државе треба да признају потчињеним народима право на самосталност; међународни трибунал треба да пази на испуњавање уговора, склопљених између велих сила и слабих народа. Конференција не иде даље од тих невиних жеља. Не видимо ни трага схватању оне истине, да је империјализам нераздвојиво везан с капитализмом у његовом данашњем облику, и да је стога (!!) директна борба против империјализма безнадна, осим ако се ограничи на иступање против појединих, особито одвратних ексцеса“. [103] Будући да је реформистичко поправљање основа империјализма обмана, „невина жеља“, будући да буржоаски претставници угњетених нација не иду „даље“ напред, зато буржоаски претставник нације која угњетава иде „даље“ натраг, пузању пред империјализмом, које прикрива претензијама на „научност“. И то је „логика“!

Темељна питања критике империјализма су питања о томе, да ли је могућно реформистичко мењање основа империјализма, да ли треба ићи напред ка даљем пооштравању и продубљивању противуречја, која империјализам рађа, или натраг, њиховом отупљивању. Будући да је политичка особина империјализма реакција на целој линији и појачавање националног угњетавања у вези са угњетавањем које врши финансиска олигархија и отстрањивање слободне конкуренције, то се готово у свим империјалистичким земљама почетка XX века јавља ситнобуржоаска-демократска опозиција. И прекид с марксизмом који је извршио Кауцки, и широка интернационална струја кауцкијанства баш и јесте у томе да се Кауцки не само није побринуо него није ни умео да се супротстави тој ситнобуржоаској, реформистичкој, економски у својој основи реакционарној, опозицији, него се напротив практички с њом стопио.

У Сједињеним Државама империјалистички рат против Шпаније 1898 године изазвао је опозицију „анти-империјалиста“, последњих мохиканаца буржоаске демократије, који су тај рат називали „злочиначким“, сматрали да освајање туђих земаља значи повреду устава, прогласили „шовинистичком обманом“ поступак према вођи урођеника са Филипина, Агвиналду (њему су обећали слободу његове земље, а онда искрцали американску војску и анектирали Филипине), – цитирали речи Линколна: „када бели човек управља сам собом, то је самоуправа; када он управља сам собом и уједно управља и другима, то више није самоуправа, то је деспотизам“. [104] Али, како се сва та критика бојала признати нераскидиву везу империјализма с трустовима, па према томе и са основима капитализма, придружити се снагама које ствара крупни капитализам и његов развитак, она је остала „невином жељом“.

Исто је основно становиште Хопсона у његовој критици империјализма. Хопсон је претекао Кауцког устајући против „неизбежности империјализма“ и наглашавајући потребу да се „подигне потрошачка способност“ становништва (у капитализму!). У критици империјализма, свемоћи банака, финансиске олигархије и др. на ситнобуржоаском становишту стоје Агад, А. Ланзбург, Л. Ешвеге, које смо неколико пута цитирали, а од француских писаца – Виктор Берар, писац површне књиге: „Енглеска и империјализам“ (1900 г.). Сви они, нимало не претендујући на марксизам, супротстављају империјализму слободну конкуренцију и демократију, осуђују замисао багдадске жељезнице, која води у сукобе и рат, изражавају „невине жеље“ за миром и т. сл. – све до статистике међународних емисија А. Најмарка, који, набрајајући стотине милиона франака „међународних“ вредности, узвикује 1912 г.: „може ли се претпоставити, да би мир могао бити нарушен? … да би се код тако огромних бројки ризиковало изазивање рата?“ [105]

Код буржоаских економиста таква невиност није чудновата, та њима је код тога и корисно да изгледају толико наивни и да „озбиљно“ говоре о миру под империјализмом. Али шта је остало од марксизма код Кауцког, кад се он године 1914, 15, 16 поставља на исто буржоаско реформистичко становиште и констатује да се „сви слажу“ (империјалисти, тобоже-социјалисти и социјал-пацифисти) у погледу мира? Уместо анализе и откривања дубине противуречја империјализма, видимо само реформистичке „невине жеље“, да се пређе преко тих противуречја, да се она заобиђу.

Ево једног малог примера економске критике империјализма Кауцког. Он узима податке о извозу и увозу Енглеске из Египта 1872 и 1912 године; показује се да је тај извоз и увоз растао слабије него општи извоз и увоз из Енглеске. И Кауцки умује: „немамо никаквог разлога да тврдимо да би се без војничког запоседања Египта трговина с њим мање порасла под утицајем обичне тежње економских фактора“. „Тежње капитала за ширењем“ „најбоље се могу остварити мирном демократијом, а не насилним методама империјализма“. [106]

Ово умовање Кауцког, на сто начина препевано од његовог штитоноше (и руског прикривача социјал-шовиниста) Г. Спектатора, основа је кауцкијанске критике империјализма, па се стога на то морамо подробније осврнути. Почећемо са цитатима из Хилфердинга, чије је закључке Кауцки много пута, па и у априлу 1916 г., прогласио да су „једногласно прихваћени од свих социјалистичких теоретичара“.

„Није ствар пролетаријата, – пише Хилфердинг, – да прогресивној капиталистичкој политици супротставља заосталу политику ере слободне трговине и непријатељског односа према држави. Одговор пролетаријата на економску политику финансиског капитала, на империјализам, не може бити слободна трговина, него само социјализам. Такав идеал, као што је успостављање слободне конкуренције – он се сада претворио у реакционарни идеал – не може сада бити циљ пролетерске политике, тај циљ може бити једино потпуно уништење конкуренције уклањањем капитализма“. [107]

Кауцки је прекинуо са марксизмом, бранећи за епоху финансиског капитала „реакционарни идеал“, „мирну демократију“, „обичну тежњу економских фактора“ – јер тај идеал објективно вуче натраг, од монополистичког капитализма на немонополистички, он је реформистичка превара.

Трговина с Египтом (или с којом другом колонијом или полуколонијом) „порасла би“ јаче без војничког заузимања, без империјализма, без финансиског капитала. Шта то значи? Да би се капитализам брже развијао, ако се слободна конкуренција не би ограничила ни монополом уопште, ни „везама“ или угњетавањем (тј. такође монополом) финансиског капитала ни монополским поседовањем колонија од стране појединих земаља?

Умовање Кауцког не може имати другог смисла, а тај „смисао“ је бесмислица. Рецимо да је тако, да би слободна конкуренција без икаквих монопола брже развијала капитализам и трговину. Али што се брже развија трговина и капитализам, то је јача концентрација производње и капитала, која рађа монопол. А монополи су се већ родили, – управо из слободне конкуренције! Чак иако су сада монополи почели успоравати развитак, ипак то није доказ за слободну конкуренцију, која је немогућна после тога како је родила монополе.

Ма како окретали умовање Кауцког, не можемо у њему ништа наћи осим реакционарности и буржоаског реформизма.

Ако поправимо то умовање и кажемо, као што каже Спектатор: трговина енглеских колонија с Енглеском развија се сада спорије него с другим земљама – то такође не спасава Кауцког. Јер Енглеску туче такође монопол, такође империјализам, само друге земље (Америке, Немачке). Познато је да су картели довели до заштитних царина новог, оригиналног типа: заштићују се (то је већ Енгелс споменуо у III свесци „Капитала“) управо они производи који су способни за извоз. Познат је, даље, картелима и финансиском капиталу својствен систем „извоза у бесцење“, „демпинг“ како кажу Енглези: у земљи картел продаје своје производе уз монополистички високу цену, а у иностранству продаје буд зашто – да би ослабио конкурента, да би своју производњу раширио до максимума итд. Ако Немачка брже развија своју трговину с енглеским колонијама него Енглеска – то само доказује да је немачки империјализам свежији, јачи, организованији, развијенији од енглеског, а никако не доказује „превагу“ слободне трговине, јер се ту не бори слободна трговина против протекционизма, против колонијалне зависности, него се бори један империјализам против другог, један монопол против другог, један финансиски капитал против другог. Премоћ немачког империјализма над енглеским јача је него зид колонијалних граница или заштитних царина: од тога правити „доказ“ за слободну трговину и „мирну демократију“ значи вулгарност, значи заборавити основне ознаке и својства империјализма, значи замењивање марксизма малограђанским реформизмом.

Интересантно је да је чак и буржоаски економист А. Ланзбург, који критикује империјализам исто тако малограђански као и Кауцки, ипак научније обрадио податке трговинске статистике. Он не упоређује само једну случајно узету земљу и само колоније са осталим земљама, него упоређује извоз из империјалистичке земље 1) у земљу која је од ње финансиски зависна, која од ње узајмљује новац и 2) у земље финансиски независне. Добија се ово:

Извоз из Немачке (милиони марака)

У земље финансиски независне од Немачке

 

1889

1908

Повећање у %

Румунија

48,2

70,8

+47%

Португалија

19,0

32,8

+73%

Аргентина

60,7

147,0

+143%

Бразилија

48,7

85,4

+73%

Чиле

28,3

52,4

+85%

Турска

29,9

64,0

+114%

Свега

22,8

51,5

+92%

У земље финансиски зависне од Немачке

 

1889

1908

Повећање у %

Вел. Британија

651,8

997,4

+53%

Француска

210,2

437,9

+108%

Белгија

137,2

322,2

+135%

Швајцарска

177,4

401,1

+127%

Аустралија

21,2

64,5

+205%

Холандска Индија

8,8

40,7

+363%

Свега

1.206,6

2.261,4

+87%

Ланзбург није збројио цифре и стога зачудо није приметио, ако те цифре ишта доказују, да доказују само против њега, јер је извоз у зависне земље порастао ипак брже, иако не много, него у финансиски независне (подвући ћемо „ако“, јер Ланзбургова статистика ни издалека није потпуна).

Пратећи везу извоза са зајмовима Ланзбург пише:

„Године 1890/91 закључен је румунски зајам посредством немачких банака, које су већ у претходним годинама давале на рачун тога зајма. Зајам је служио углавном за куповање жељезничког материјала, који се добавља из Немачке. Године 1891 немачки извоз у Румунију износио је 55 милиона марака. Следеће године пао је на 39,4 милиона и с прекидима пао на 25,4 милиона у г. 1900. Тек последњих година поново је постигао ниво од 1891 г. – захваљујући двама новим зајмовима.

„Немачки извоз у Португалију нарастао је услед зајмова 1888/89 г. на 21,1 милиона (1890), затим је у две следеће године пао на 16,2 и 7,4 милиона и достигао свој стари ниво тек 1903 г.

„Још су рељефнији подаци о немачко-аргентинској трговини. Услед зајмова 1888 и 1890 г. немачки извоз у Аргентину достигао је 1889 г. 60,7 милиона. Две године касније извоз је износио свега 18,6 милиона, мање од трећине пређашњег. Тек године 1901 достигнут је и престигнут ниво од 1889 г., што је било у вези с новим државним и градским зајмовима, са издавањем новца за подизање електричних предузећа и другим финансиским операцијама.

„Извоз у Чиле нарастао је због зајма од 1889 г. на 45,2 милиона (1892) и затим за годину дана пао на 22,5 милиона. После новог зајма, закљученог посредством немачких банака године 1906, извоз се подигао на 84,7 милиона (1907), да би поново пао на 52,4 милиона године 1908“.[108]

Из тих чињеница Ланзбург изводи забаван малограђански морал, да је несталан и неравномеран извоз који је у вези са зајмовима, да није добро извозити капитал у иностранство, уместо да се „природно“ и „хармонично“ развија индустрија у домовини, да Крупа „скупо“ стоје бакшиши код иностраних зајмова и т. сл. Али чињенице говоре јасно: повећање извоза управо је у вези с лупешким махинацијама финансиског капитала, који се не брине за буржоаски морал и дере две коже с вола: прво, профит од зајма, друго, профит од истог зајма када се троши на куповину Крупових производа или жељезничког материјала синдиката челика и др.

Понављамо: Ланзбургову статистику никако не сматрамо савршенством, али ју је требало навести, јер је научнија него статистика Кауцкога и Спектатора, јер Ланзбург правилније прилази питању. За просуђивање значаја финансиског капитала у ствари извоза и т. сл. Треба знати одвојити везу извоза специјално и само с махинацијама финансијера, специјално и само с продајом картелских производа итд. А упоређивати напросто колоније уопште са неколонијама, један империјализам с другим империјализмом, једну полуколонију или колонију (Египат) са свим осталим земљама значи обилазити и заташкавати управо суштину ствари.

Зато Кауцкијева теоретска критика империјализма и нема ништа заједничког с марксизмом, зато је и подесна само као увод у проповедање мира и јединства са опортунистима и социјал-шовинистима, јер та критика обилази и заташкава управо најдубља и најбитнија противуречја империјализма: противуречје између монопола и слободне конкуренције која постоји напоредо с монополом, између гигантских „операција“ (са гигантским профитима) финансиског капитала и „поштене“ трговине на слободном тржишту, између картела и трустова, с једне стране, и некартелисане индустрије с друге стране, итд.

Апсолутно исти реакционарни карактер има и много спомињана теорија ултра-империјализма, коју је измислио Кауцки. Упоредите његово умовање о тој теми године 1915 и умовање Хопсона године 1902:

Кауцки: „… Зар не може садашња империјалистичка политика бити потиснута од нове, ултра-империјалистичке, која ће наместо међусобне борбе националних финансиских капитала поставити заједничку експлоатацију света од стране интернационално-уједињеног финансиског капитала? Свакако, таква се нова фаза капитализма може замислити. Да ли се она може остварити, за то питање немамо још довољних претпоставки“. [109]

Хопсон: „Хришћанство, које се учврстило у неколико крупних федералних империја, од којих свака има низ нецивилизованих колонија и зависних земаља, многима изгледа као најзаконитији развој савремених тенденција и уз такав развој, који би нам улио највише наде за сталан мир на солидној бази интер-империјализма“.

Ултра-империјализам или над-империјализам Кауцки је назвао оно, што је 13 година пре њега Хопсон назвао интер-империјализмом или међу-империјализам. Осим што је смишљена нова премудра реч, замењивањем једне латинске реченице другом, напредак „научне“ мисли код Кауцког састоји се само у претензији, да се прикаже као марксизам оно што Хопсон описује у битности као лицемерност енглеских попова. После енглеско-бурског рата било је сасвим природно, да тај високопоштовани сталеж напрегне све силе да би утешио енглеске малограђане и раднике, који су изгубили много погинулих у јужноафричким бојевима и који су морали плаћати повећане порезе да би се осигурали што већи профити енглеским финансијерима. А која би утеха била боља од те, да империјализам није тако рђав, да је он близу интер- (или ултра-) империјализму, који је кадар да осигура сталан мир? Ма како биле добре намере енглеских попова и сладуњавог Кауцког, објективни, тј. стварни социјални смисао његове „теорије“ је један и само један: најреакционарније тешење маса надама на могућност сталног мира у капитализму, помоћу скретања пажње од оштрих противуречја и оштрих проблема савремености на лажне перспективе некаквог тобоже новог будућег „ултра-империјализма“. Превара маса – осим тога ништа, – ама баш ништа друго, нема у „марксистичкој“ теорији Кауцкога.

Уствари, довољно је да јасно упоредимо опште познате, непобитне чињенице, па да се уверимо колико су лажне перспективе које је Кауцки настојао да сугерише немачким радницима (и радницима свих земаља). Узмимо Индију, Индо-Кину и Кину. Познато је да су те три колонијалне и полуколонијалне земље са становништвом од 6-7 стотина милиона душа подвргнуте експлоатацији финансиског капитала неколико империјалистичких сила – Енглеске, Француске, Јапана, Сједињених Држава итд. Узмимо да те империјалистичке земље склопе савезе, једна против друге, са циљем да одбране или прошире своје поседе, интересе и „сфере утицаја“ у поменутим азијским државама. То ће бити „интер-империјалистички“ или „ултра-империјалистички“ савези. Узмимо да све империјалистичке државе склопе савез у сврху „мирне“ поделе поменутих азијских земаља – то ће бити „интернационално-уједињени финансиски капитал“. Стварне примере таквих савеза имамо у историји XX века на пример у односу великих сила према Кини. Пита се, да ли се „може“ претпоставити, уз услов да се сачува капитализам (а Кауцки претпоставља управо тај услов), да такви савези не би били краткотрајни? Да у њима не би било трвења, сукоба и борбе у свакаквим и у свим могућним облицима?

Доста је само јасно поставити питање, па да се на њега не може другачије одговорити осим одречно. Јер се у капитализму не може замислити друга база за поделу сфера утицаја, интереса, колонија итд. осим снаге учесника у деоби, снаге опште-економске, финансиске, војне итд. А снага тих учесника у деоби мења се неједнолично јер у капитализму не може бити равномерног развитка појединих предузећа, трустова, индустриских грана, земаља. Пре пола века Немачка је била шака јада, ако њену тадашњу капиталистичку снагу упоредимо са снагом тадашње Енглеске; исто тако – Јапана у поређењу с Русијом. Зар се „може“ претпоставити, да ће за 10-20 година остати непромењени односи између империјалистичких великих сила? Апсолутно се не може претпоставити.

Стога су „интер-империјалистичке“ или „ултра-империјалистички“ савези у капиталистичкој стварности, а не у вулгарној малограђанској фантазији енглеских попова или немачког „марксисте“ Кауцког – у каквој год се форми склопили, било у облику империјалистичке коалиције против друге империјалистичке коалиције, било у облику свеопштег савеза свих империјалистичких сила – неизбежно само „предаси“ између ратова. Мирни савези припремају ратове, а и сами настају из ратова, условљавајући се међусобно, рађајући промену облика мирне и немирне борбе, из једне те исте базе империјалистичких веза и узајамних односа светске привреде и светске политике. А премудри Кауцки, да би умирио раднике и помирио их са социјал-шовинистима који су прешли на страну буржоазије, раздваја из јединственог ланца једну карику од друге, раздваја данашњи мирни и „ултра-империјалистички“, чак „ултра-ултра-империјалистички“ савез свих великих сила ради „смиривања“ Кине (сетите се гушења боксерског устанка) од сутрашњег немирног сукоба који припрема прекосутра опет „мирни“ општи савез за поделу рецимо Турске итд., итд. Наместо живе повезаности народа империјалистичког мира и периода империјалистичких ратова, Кауцки пружа радницима мртву апстракцију, да би их помирио с њиховим мртвим вођама.

Американац Хил у предговору своје „Историје дипломатије у међународном развитку Европе“ истиче ове периоде најновије историје дипломатије: 1) ера револуције; 2) уставни покрет; 3) ера „трговачког империјализма“ [110] наших дана. А један писац дели историју „светске политике“ Велике Британије од 1870 г. на четири периода: 1) азиски (борба против кретања Русије у Средњој Азији у правцу Индије); 2) афрички (отприлике 1875 до 1902 – борба против Француске ради поделе Африке, – „Фашода“ 1898 – умало што није дошло до рата с Француском); 3) други азиски (уговор с Јапаном против Русије) и 4) „европски“ – углавном против Немачке. [111] „Политичка чаркања претходница развијају се на финансиској основи“, – писао је још 1905 г. банкарски практичар Рисер, – указујући на то како је француски финансиски капитал, оперишући у Италији, припремао политички савез тих земаља, како се развијала борба Немачке и Енглеске ради Персије, борба свих европских капитала ради зајмова Кини и др. Ето то је она жива стварност „ултра-империјалистичких“ мирних савеза у нераскидивој вези с просто-империјалистичким конфликтима.

Кауцкијево забашуривање најдубљих противуречја империјализма, које се неизбежно претвара у полепшавање империјализма, није без последица и за критику политичких својстава империјализма коју даје тај писац. Империјализам је епоха финансиског капитала и монопола који свагде уносе тежње за господством, а не за слободом. Резултат тих тенденција је реакција на целој линији, ма какво било политичко уређење, крајње пооштрење противуречја и на том подручју. Особито се заоштрава и национално потлачивање и тежња за анексијама, тј. за рушењем националне независности (јер анексија није ништа друго, него рушење самоодређења нација). Хилфердинг правилно истиче везу империјализма са појачавањем националног тлачења: „Што се тиче наново отворених земаља, – пише он, – капитал који се тамо увози појачава та противуречја и изазива против дошљака све јачи отпор народа, кад се буди национална свест; тај отпор може лако прерасти у опасне мере уперене против иностраног капитала. Из темеља се револуционаришу стари социјални односи, руши се хиљадугодишња аграрна изолованост „изван-историских нација“, оне се увлаче у капиталистички вртлог. Сам капитализам мало помало даје покоренима средства и начине ослобођења. И они истичу онај циљ који је некада за европске нације био нешто највише: стварање јединствене националне државе, као оруђа економске и културне слободе. Тај покрет за независност прети европском капиталу у његовим најдрагоценијим подручјима експлоатације, која обећавају најсјајније перспективе, и европски капитал може одржавати своје господство само тако, да стално појачава своје војне снаге“. [112]

Томе треба додати, да не само у новоотвореним, него и у старим земљама империјализам доводи до анексија, до јачања националног угњетавања, па према томе, и до све јачег отпора. Протестујући против појачавања политичке реакције коју врши империјализам, Кауцки оставља у засенку питање, које је постало особито актуелном, питање о немогућности јединства са опортунистима у епоси империјализма. Протестујући против анексија он својим протестима даје такав облик, који је најмање увредљив за опортунисте, и који они могу најлакше прихватити. Он се обраћа непосредно немачким слушаоцима и за све то забашурује управо оно најважније и свакидашње, на пример, да је Елзас и Лотарингија анексија коју је извршила Немачка. Да бисмо оценили то „застрањење мисли“ Кауцкога, узмимо један пример: рецимо да Јапанац осуђује анексију Филипина коју су извршили Американци. Пита се, хоће ли многи поверовати, да он то чини из непријатељства према анексијама уопште, а не из жеље да сам анектира Филипине? И зар нећемо морати признати, да се „борба“ Јапанаца против анексија може сматрати искреном и политички-поштеном само у том случају, ако он устаје против анексије Кореје коју је извршио Јапан, ако захтева слободу отцепљења Кореје од Јапана?

И теоретска анализа империјализма код Кауцког и његова економска, а исто тако и политичка критика империјализма скроз су прожете духом забашуривања и изглађивања најбитнијих противуречја, духом који се апсолутно не може помирити с марксизмом, тежњом да се у европском радничком покрету по сваку цену сачува уздрмано јединство с опортунизмом.

X
Историско место империјализма

Видели смо да је империјализам по својој економској суштини монополистички капитализам. Већ тим је одређено историско место империјализма, јер монопол, који израста на основу слободне конкуренције, јесте прелаз од капиталистичког уређења у више друштвено-економско уређење. Особито треба истаћи четири главна облика монопола, или главне манифестације монополистичког капитализма, које су карактеристичне за епоху коју проматрамо.

Прво, монопол је израстао из концентрације производње на врло високом степену њеног развитка. То су монополистички савези капиталиста, картели, синдикати, трустови. Видели смо коју голему улогу играју они у савременом привредном животу. У почетку XX века они су потпуно преовладали у најразвијенијим земљама, па иако су први кораци на путу картелисања били раније учињени у земљама с високом заштитном царином (Немачка, Америка), у Енглеској се са њеним системом слободне трговине тек нешто касније појавила иста основна чињеница: рађање монопола из концентрације производње.

Друго, монополи су довели до појачаног заузимања најважнијих извора сировина, особито код основне и највише картелисане индустрије капиталистичког друштва: каменоугљене и металургиске. Монополистичко поседовање најважнијих извора сировина страшно је повећало власт крупног капитала и пооштрило противуречја између картелисане и некартелисане индустрије.

Треће, монопол је израстао из банака. Оне су се од скромних посредничких предузећа претвориле у монополисте финансиског капитала. Неких три до пет најкрупнијих банака, које било најразвијеније капиталистичке нације, остварило је „персоналну унију“ индустриског и банковног капитала, концентрисало је својим рукама располагање милијардама и милијардама, које сачињавају већи део капитала и новчаних прихода целе земље. Финансиска олигархија, која прекрива густом мрежом односе зависности на све без изузетка економске и политичке установе савременог буржоаског друштва, – то је најрељефнија појава тога монопола.

Четврто, монопол је израстао из колонијалне политике. Многобројним „старим“ мотивима колонијалне политике финансиски капитал додао је борбу за изворе сировина, за извоз капитала, за „сфере утицаја“ – тј. сфере уносних послова, концесије, монополистичких профита и др. – најзад за привредну територију уопште. На пример, кад су европске силе својим колонијама запремале десети део Африке, како је то било још 1976 г., тада се колонијална политика могла развијати не-монополистички, тако рећи по типу „слободно-присвајачког“ заузимања земаља. Али када је 9/10 Африке било заузето (1910), кад је цела земаљска кугла била подељена – неизбежно је наступила ера монополистичког поседовања колонија, па према томе и особито заоштрене борбе за поделу и поновну поделу света.

Опште је познато, колико је монополистички капитализам пооштрио сва противуречја капитализма. Доста је напоменути скупоћу и притисак картела. То заоштравање противуречја најјача је покретна снага прелазног историског периода, који је започео с коначном победом светског финансиског капитала.

Монополи, олигархија, тежње за господством уместо тежња за слободом, експлоатација све већег броја малих и слабих нација од шачице најбогатијих и најјачих нација – из свега тога су настале оне одлике империјализма, које нас приморавају да га карактеришемо као паразитски или трулећи капитализам. Стварање „државе-рентеријера“, државе-лихвара, чија буржоазија све више живи од извоза капитала и „резања купона“ све се рељефније показује као једна од тенденција империјализма. Било би погрешно мислити, да та тенденција к труљењу искључује брзи пораст капитализма; не, поједине индустриске гране, поједини слојеви буржоазије, поједине земље, показују у епоси империјализма, у већој или мањој мери, сад једну, сад другу од тих тенденција. У целини капитализам расте неупоредиво брже него пре, али тај пораст не само да је уопште неравномернији, него се та неравномерност показује и посебно у труљењу земаља најјачих капиталом (Енглеска).

О брзини економског развитка Немачке, аутор студије о немачким крупним банкама, Рисер, вели: „Не баш сувише спори напредак претходне епохе (1848 до 1870) односи се према брзини развитка целе немачке привреде, и посебно њених банака, у овој епоси (1870 до 1905) приближно онако, као брзина кретања поштанских кола доброг старог времена према брзини савременог аутомобила, који тако јури да је опасан и за безбрижног пешака и за оне који се и сами возе аутомобилом“. Финансиски капитал који је тако необично брзо нарастао, није далеко од тога да пређе на „мирније“ поседовање колонија, које се могу узети од богатијих нација и то не само мирнијим средствима. А у Сједињеним Државама економски развитак последњих деценија текао је брже него у Немачкој, и управо захваљујући томе показале су се особито јасно паразитске црте најновијег америчког капитализма. С друге стране, упоређивање тобоже републиканске америчке буржоазије с монархистичком јапанском или немачком показује, да у епоси империјализма у највећој мери слаби најкрупнија политичка разлика – не зато што она не би уопште била важна, него зато што се у свим тим случајевима ради о буржоазији с одређеним цртама паразитизма.

Монополно-велики профити капиталиста једне од многих индустриских грана, једне од многих земаља итд. дају им економску могућност да поткупљују поједине слојеве радника, а привремено и доста знатну мањину радника, привлачећи их на страну буржоазије одређене индустриске гране или одређене нације против осталих. И све јачи антагонизам империјалистичких нација ради поделе света појачава ту тежњу. Тако се ствара веза империјализма са опортунизмом, која се показала најраније и најјасније у Енглеској зато, што су се неке империјалистичке одлике развитка овде показале кудикамо раније него у другим земљама. Неки писци, на пример Л. Мартов, воле да пређу преко чињенице да је империјализам у вези са опортунизмом у радничком покрету – чињеница која сада особито снажно удара у очи – служећи се оваквим „службено-оптимистичким“ (у духу Кауцког и Хјуисманса) умовањима: ствар противника капитализма била би безнадна, кад би баш најразвијенији капитализам водио јачању опортунизма или кад би баш најбоље плаћени радници били склони опортунизму и т. сл. Не треба се варати у погледу значаја таквог „оптимизма“: то је оптимизам у погледу опортунизма, то је оптимизам који служи за прикривање опортунизма. То што се опортунизам развија необично брзо и необично одвратно, уствари нипошто није гарантија његове сигурне победе, као што и брзина развитка опаког чира не здравом организму може само убрзати да се чир провали, да се организам ослободи од њега. У том су погледу најопаснији они људи који не желе да схвате да је борба против империјализма пуста и лажна фраза, ако није нераскидиво повезана с борбом против опортунизма.

Из свега што смо рекли о економској суштини империјализма, излази да га треба карактерисати као прелазни или, тачније, умирући капитализам. Изванредно је поучно у том погледу, што буржоаски економисти, који описују најновији капитализам, обично употребљавају изразе: „преплитање“, „отсуство изолованости“ итд. Банке су „предузећа која по својим задаћама и по свом развитку немају чисто приватно-привредни карактер, него све више излазе из сфере чисто приватно-привредног регулисања“. И исти тај Рисер, који је написао те речи, необично озбиљно изјављује да се „нису остварила“ „претсказивања“ марксиста о „подруштвљавању“!

Шта значи та реч „преплитање“? Од процеса који се врши пред нашим очима она истиче само ону карактеристику која највише пада у очи. Она показује да проматрач броји поједино дрвеће а не види шуме. Она ропски копира оно што је спољно, случајно, хаотично. Она нам у проматрачу открива човека који се гуши у сировом материјалу и апсолутно не разуме његовог смисла и значења. „Случајно се испреплићу“ поседовање акција, односи приватних власника. Али оно што је подлога тога преплитања, оно што сачињава његову основу, то су друштвени односи производње, који се мењају. Кад крупно предузеће постане гигантско и када на основу тачног прорачуна масовних података плански организује набавку првобитних сировина у размери 2/3 или ¾ свега што је потребно за десетине милиона становништва; кад се систематски организује превоз тих сировина у најзгодније тачке производње, које су понекад једне од друге удаљене стотину и хиљаде километара; када се из једног средишта управља свим стадијима сукцесивне прераде материјала, све док се не добије читав низ разноликих готових продуката; кад се по једном плану врши подела тих продуката на десетине и стотине милиона потрошача (амерички „Петролејски труст“ продаје петролеј и у Америци и у Немачкој); – онда је очигледно да се пред нашим очима врши подруштвљавање производње, а никако просто „преплитање“; – да су приватно-привредни и приватно-власнички односи љуска која више не одговара садржају, која неизбежно мора да труне, ако се уметно буде одлагало њезино отстрањење – која може остати у стању труљења релативно дуго времена (у најгорем случају, ако се отегне лечење опортунистичког чира), али која ће уза све то бити неизбежно отстрањена.

Одушевљени обожавалац немачког империјализма, Шулце-Геверниц кличе:

„Ако немачким банкама у последњој линији управља туце особа, њихова је важност већ сада важнија за срећу народа него делатност већине државних министара“ (овде је згодније заборавити „преплитање“ банкара, министара, индустријалаца, рентеријера…) … „Ако промислимо до краја о развитку тих тенденција које смо видели, излази: новчани капитал нације уједињен у банкама; банке међусобно повезане у картел; капитал нације који тражи своје пласирање добио је облик вредносних папира. Тада се остварују генијалне речи Сен-Симона: „Садашња анархија у производњи, која одговара чињеници да одбијање економских односа није једнолико регулисано, мора уступити месо организацији производње. Производњом неће управљати изоловани предузимачи, независни један од другог, који не знају људске економске потребе; та ће ствар бити у рукама одређене друштвене установе. Централни комитет управе, који ће бити у могућности да с вишег становишта има предмет широког подручја социјалне еволуције, регулисаће је тако, како је то корисно за цело друштво и предавати средства производње у руке које томе најбоље одговарају, а особито ће се бринути о сталној хармонији између производње и потрошње. Постоје организације, које су у круг својих задатака укључиле одређену организацију привредног посла: банке“. Ми смо још далеко од остварења Сен-Симонових речи, али се већ налазимо на путу њиховог остварења: марксизам, друкчији него што га је замишљао Маркс, али само по облику друкчији“. [113]

Нема шта: лепо „оповргнуће“ Маркса, које иде корак натраг од тачне Марксове научне анализе к слутњи – макар генијалној, али ипак само слутњи Сен-Симона.



[1] Бројеви према „Annalen des Deutschen Reichs“, 1911. Zahn.

[2] „Statistical Abstract of the United States“, 1912, стр. 202.

[3] Р. Хилфердинг : „Финансијски капитал“.

[4] Hans Gideon Heymann: „Die gemischten Werke im deutschen Gresseisengewerbe“, Stuttgart 1904, стр. 256, 278.

[5] Hermann Levy: „Monopole, Kartelle und Trusts“, Jena 1909, стр. 286, 290, 298.

[6] Th. Vogelstein: „Die finanzielle Organisation der kapitalistischen Industrie und die Monopolbildungen“ у „Grundriss der Sozialokonomik“, VI Abt., Tub. 1914. Исп. Истог аутора: „Organisationsformen der Eisenindustrie und Textilindustrie in England und Amerika“. Bd. I, Lpz. 1910.

[7] Dr. Riesser: „Die deutschen Grossbanken und ihre Konzentration im Zusammenhange mit der Entwicklung der Gesammtwirkschaft im Deutschland“, 4. Aufl., 1912, стр. 149 – R. Liefmann: „Kartelle und Trusts und die Weiterbildung der volkswirtschaftlichen Organisation“, 2. Aufl., 1910, стр. 25.

[8] Dr. Fritz Kestner: „Der Organisationszwang. Eine Untersuchung uber die Kampfe zwischen Kartellen und Aussenseitern“, Brl. 1912, стр. 11.

[9] R. Liefmann: „Beteiligungs- und Finanzierungsgesellschaften. Eine Studie uber den modern Kapitalismus und das Effektenwesen“, 1. Aufl. Jena 1909, стр. 212.

[10] исто, стр. 218.

[11] Dr. S. Tschierschkz: „Kartell und Trusts“, Gott. 1903, стр. 13.

[12] Th. Vegelstein: „Organisationsformen“, стр. 275.

[13] Report of the Commission of Corporations for the Tobacco industry. Washington 1909, стр. 266 – цитирано по књизи Dr. Paul Tafel-a: „Die nordamerikanischen Trusts und ihre Wirkungen auf den Fortschrit der Technik“, Stuttgart 1913, стр. 48.

[14] исто, стр. 49.

[15] Riesser, пом. дело, стр. 547 и даље, према 3-ем издању. Новине јављају (јуни 1916) о новом гигантском трусту који обухвата хемијску индустрију Немачке.

[16] Kestner, пом. дело. стр. 254.

[17] „Zement“ von L. Eschwege: „Die Bank“, 1909, I, стр. 115 и даље.

[18] Jeidels: „Das Veerhaltnis der deutschen Grossbanken zur Industrie mit besonderer Berucksichtigung der Eisenindustrie“, Leipzig, 1905, стр. 271.

[19] Liefmann: „Beteiligungs- etc. Ges.“, стр. 434.

[20] Liefmann: исто, стр. 466.

[21] Jeidels: исто, стр. 108.

[22] Alfred Lansburgh: „Funf Jahre d. Bankwesen“, „Die Bank“, 1913, br. 8, стр, 728.

[23] Schulze-Gaevrnitz : „Die deutsche Kreditbank“, у „Grundriss der Sozialokonomik“ Tub., 1915, стр. 12 i 137.

[24] Alfred Lansburgh: „Das Beteilingungssystem im deutschen Bankwessen“, „Die Bank“, 1910, 1, стр. 500.

[25] Eugen Kaufmann: „Das franzosische Bankwesen“, Tub., 1911, стр. 356 i 362.

[26] Jean Lescure: „L'epargne en France“, P. 1914, стр. 52.

[27] A. Lansburgh: „Die Bank mit den 300 Millionen“, „Die Bank“, 1914, 1, стр. 426.

[28] S. Tschierschkz: исто, стр. 128.

[29] Подаци америчке National Monetary Commission, у „Die Bank“, 1910, 1, стр. 1200.

[30] исто, 1913, стр. 811, 1022; 1914, стр. 743.

[31] „Die Bank“, 1914, 1, стр. 316.

[32] Dr. Oscar Stillich: „Geld- und Bankwessen“, Beriln 1907, стр. 169.

[33] Reisser: исто, стр. 630 по 4-ом издању.

[34] „Die Bank“, 1912, 1, стр. 435.

[35] Цитирано код Schulze-Gaevernitz-a у „Grundriss d. S.- Oek“, стр. 155.

[36] Jeidels и Riesser: Исто.

[37] Jeidels: исто, стр. 157.

[38] Чланак Eugena Kaufamann-a о француским банкама у „Die Bank“, 1909, 2, стр. 851.

[39] Dr. Oscar Stillich: „Geld- und Bankwesen“, Berlin 1907, стр. 148.

[40] Jeidels: исто, стр. 184.

[41] Isto: стр. 181.

[42] Р. Хилфердинг: „Финансиски капитал“, М. 1912, стр. 339.

[43] Liefmann: исто, стр. 476.

[44] Hans Gideon Heymann: „Die gemischten Werke im deutschen Grosseisengewerbe“, St. 1904, стр. 269.

[45] Liefmann, Betailigungsges, etc., стр. 258 по 1 изд.

[46] Schulze-Gaevernitz у „Grdr. d. S.-Oek.“, V, 2, стр. 111.

[47] L. Eschwege: „Tochtergesellschaften“, „Die Bank“, 1914, 1, стр. 545.

[48] Kurt Heinig: „Der Weg des Elektrotrusts“, „Neue Zeit“, 1912, 30 годиште, 2, стр. 484.

[49] E. Agahd: „Grossbanken und Weltmarkt. Die wirtschaftliche und politische Bedeutung der Grossbanken im Weltmarkt unter Berucksichtigung ihres Einflusses auf Russlands Volkswirtschaft und die deutsche-russischen Beziehungen“, Brl. 1914.

[50] Lysis: „Contre l'oligarchie financiere en France“, 5. ed., P. 1908, стр. 11, 12, 26, 39, 40, 48.

[51] „Die Bank“, 1913, бр. 7, стр. 630.

[52] Stillich: исто, стр. 143 и W. Sombart: „Die detsche Volkswirtschaft in 19 Jahrhundert“, 2. A. изд. 1909, стр. 526, Anlage 8.

[53] „Финансиски капитал“, стр. 172.

[54] Stillich: исто, стр. 138, и Liefmann, стр. 51.

[55] „Die Bank“, 1913, стр. 952, L. Eschwege, „Der Sumpf“, исто, 1912, 1, стр. 223 и даље.

[56] „Verkehrtrust“, „Die Bank“, 1914, 1, стр. 89.

[57] „Der Zug zur Bank“, „Die Bank“, 1909, 1, стр. 79.

[58] исто, стр. 301.

[59] Исто 1912, 2, стр. 825; 1913, 2, стр. 962.

[60] E. Agahd, стр. 202.

[61] „Bulletin del' Instituto International de Statistique“, св. XIX, књ. II. La Haye, 1912. Подаци о малим државама, II. стубац узети су приближно према норми од 1902, увећани 20%.

[62] Hobson: „Imperialism“, L. 1902, стр 58; Riesser, исто, стр. 395 и 404; P. Arndt у „Weltwirtschaftliches Archiv“, св. 7, стр. 35, 1916; Neymarck у „Bulletin“; Хилфердинг, „Финансиски капитал“ стр. 492; Lloyd George: „Говор у Доњем дому, 4 маја 1915 г.“ „Daily Telegraph“, 5 мај 1915; B. Harms, „Probleme der Weltwirtschaft“, Jena 1912, стр. 235 и даље; Dr. Siegmund Schilder „Entwicklungstendezen der Wirtschaft“, Berlin 1912, св. I, стр. 150; George Paish: „Great Britain's Capital Investments etc.“ у „Journal of the Royal Statistical Society“, vol. LXXIV, 1910/11, стр. 167; George Diouritch: „L'Expansion des banques allemandes a l'etranger, ses reports avec le developpement economique de l'Allemagne“, P. 1909, стр. 84.

[63] „Die Bank“, 1913, 2, 1024.

[64] Schilder, исто, стр. 346, 350, 371.

[65] Riesser, исто, стр. 375, 4 изд. I Diouritch, стр. 283.

[66] The Annals of the American Academy of Political and Social Science, vol. LIX, мај 1905, стр. 302. Ту читамо, на стр. 301, да је познати статистичар Paish (Пајш) у последњем броју финансијског часописа „Statist“ суму капитала коју су извезле Енглеска, Немачка, Француска, Белгија и Холандија проценио на 40 милијарди долара, тј. 200 милијарди франака.

[67] Jeidels, исто, стр. 232.

[68] Riesser, исто; Diouritch, исто, стр. 239; Kurt Heinig, исто.

[69] Jeidels, стр. 193.

[70] Diouritch, стр. 245.

[71] „Die Bank“, 1912, 1, стр. 1032; 1912, 2, стр. 629; 1913, 1, стр. 388.

[72] Riesser, исто, стр. 125.

[73] Vogelstein: „Organisationsformen“, стр. 100.

[74] Liefmann: „Kartele und Trust“, 2A, стр. 161.

[75] A. Supan: „Die territoriale Entwicklung der europaischen Kolonien“, 1916, стр. 254.

[76] Henri C. Morris: „The history of colonisation“, NY, 1900, vol. II, стр. 88; I, 419; II, 304.

[77] „Die Neue Zeit“, XVI, I, 1898, стр. 302.

[78] исто, стр. 304.

[79] C. P. Lucas: „Greater Rome and Greater Britain“, Oxf. 1912, или Earl of Cromer: „Ancient and modern imperialism“, L. 1910.

[80] Schilder, исто, стр. 38-42.

[81] Wahl: „La France aux colonies“, цитирано код Henri Russier-a: „Le partage de l'Oceanie“, P. 1905, стр. 165.

[82] Schulze-Gaevirnitz: „Britischer Imperialismus und englischer Freihandel zu Beginn des 20-ten Jahrhunderts“, Lpz. 1906, стр. 318. Исто вели Sartorius в. Waltershausen: „Das Volkswirtschaftliche System der Kapitalanlage im Auslende“, Berlin 1907, стр. 46.

[83] Schilder, исто, I св, стр. 160-161.

[84] J. E. Driault: „Problemes politiques et sociaux“, P. 1907, стр. 299.

[85] „Die Neue Zeit“, 1914, 2 (32 св.), стр. 909, од 11 септембра 1914 год. Упореди 1915, 2, стр. 107 и даље.

[86] Hobson: „Imperialism“, L. 1902, стр. 324.

[87] „Die Neue Zeit“, 1915, 1, стр. 144, од 30 априла 1915.

[88] R. Calwer: „Einfuhrung in die Weltwirtschaft“, Brl. 1906.

[89] „Stat. Jahrbuch fur das deutsche Reich“, 1915; Archiv fur Eisenbahnwesen, 1892; за 1890 г. морао сам приближно одредити мање појединости у погледу распореда жељезничких пруга на колоније разних земаља.

[90] Упореди такође Edgar Crummond: „The Economie Relation of the British and German Empires“ и „Journal of the Royal Statistical Society“ 1914, јули, стр. 777 и даље.

[91] Hobson, стр. 59, 60.

[92] Schulze-Gaevernitz, Br. Imp, стр. 320 и др.

[93] Sart. von Waltershausen: „D. Volkswirt. Syst. etc.“, B. 1907, књ. IV.

[94] Schilder, стр. 393.

[95] „Die Bank“, 1911, 1, стр. 11.

[96] Hobson, стр. 103, 205, 144, 335, 386.

[97] Gerhard Hilderbrand: „Die Erschutterung der Industrie-Herrschaft und des Industriesozialismus“, 1910, стр. 229 и д.

[98] Statistik des Deutschen Reichs. Bd. 211.

[99] Henger: „Die Kapitalsanlage der Franzosen“, St, 1913.

[100] Haurwich: „Immigration and Labour“, NY. 1913.

[101] „Briefwechsel von Marx und Engels“, Bd. II, стр. 290; IV, 453. – K. Kautsky: „Sozialismus und Kolonialpolitik“, Brl. 1907, стр. 79; та је брошура писана у она бескрајно далека времена, када је Кауцки био марксиста.

[102] Руски социјал-шовинизам господе Потресова, Ченкела, Маслова итд. како у свом отвореном облику, тако и у прикривеном (господа Чеизе, Скобељев, Акселрод, Мартов и др.) такође је израстао из руске врсте опортунизма, наиме из ликвидаторства.

[103] Weltwirschaftliches Archiv, Bd. II, стр. 193.

[104] J. Patouillet: „L'imperialisme americain“, Dijon 1904, стр. 272.

[105] Bulletin de l'Institut International de Statistique, T. XIX, livre II, p. 225.

[106] Kautsky: „Nationalstaat, imperialistischer Staat und Staatenbund“, Nurnberg 1915, стр. 72 и 70.

[107] „Финансиски капитал“, стр. 567.

[108] „Die Bank“, 1909, 2, стр. 819 и даље.

[109] „Neue Zeit“, 30 априла 1915, стр. 144.

[110] David Jayne Hill: „A history of the Diplomacy in the international development of Europe“, vol. I, p. X.

[111] Schilder, исто, стр. 178.

[112] „Финансиски капитал“, стр. 487.

[113] „Grundriss der Sozialokonomik“, стр. 146.

На Растку објављено: 2008-08-01
Датум последње измене: 2008-08-04 11:00:32
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује