Никола Смоленски

Калемегдан

Никола Смоленски

Калемегдан

Волео је да се шета Калемегданом сам, посебно по киши и магли. Вероватно зато што је тада био стварно сам: нигде никог на километар. А и због атмосфере. Осећао се као господар света, а и јесте био господар св?г света: свог света до ког му је поглед допирао.

Његово омиљено место био је камени део велике зидине која се протезала од Диздареве до Сахат куле. Вероватно зато што је то место усамљено било чак и по лепом времену; ни кучићи се ту нису шетали, чак ни дрвећа није било у близини, сем неке квргаве брескве. А и зато што се одатле могао лепо видети цео стари Београд.

Кад није било магле. Сада је било, и стварно је била толико густа да се могла ножем сећи (проверио је то код Победника). Ни сво светло Новог Београда није помагало да се он види, Стари Град још мање; ни суседна зидина није се видела. Као и увек по густој магли, осетио се као на кулиси: нигде живог створа и нигде кретања, а после пар метара и нигде света.

Али кулисе то нису биле: старе зидине, које су преко главе претуриле свашта, небројене опсаде и битке, барут и рат и крв. Као и увек на овом месту, кроз главу су му ишле мисли о томе како је изгледало освајати га, кад му се ни у миру није могло прићи, а тек кад је горе стајало хиљаде људи који су гурали доле. Стреле, камење, кључало уље, топови... ове зидине су се напиле крви и смрти. Биле су и рањаване успут, али увек лечене да би опет обављале свој посао.

Камен под његовим ногама изви се и он паде. „Земљотрес“ била је последња мисао коју је његов мозак помислио, али ако је то земљотрес и био, нико други у граду га није осетио.

Окрвавио је главу на турске зидине, разбио је на римске. Старе зидине су се још једном напиле крви. И још су биле жедне...