Никола Смоленски
Савршена музика
Никола Смоленски
Савршена музика
Од каменог доба, а можда и од раније, човек је стварао музику користећи све благодети технике које је могао да јој пружи. Чим је човек научио да говори, почео је да пева; чим је научио да прави алат почео је да свира. Када је открио како да направи инструменте, његовој срећи није било краја и остатак историје провео је у њиховом сталном усавршавању. Када је открио прецизну механику, најпрецизнија механика била је она која се користила у клавирима. А када је изумео електронику, највећи део кућне електронике који је правио користио је за прављење и репродукцију музике. У овоме се са музиком може мерити једино рат. Кроз све културе и епохе најважнији делови човековог слободног времена били су они посвећени вођењу љубави и слушању музике (или обоме одједном). Има људи који ментално оболе тако да не једу, али није познато да је ико икада ментално оболео тако да није хтео да слуша музику. Сваког човека који је икада живео песма и музика дочекале су првог дана по рођењу, биле би уз њега током целог његовог живота, у раду, одмору и боју и на крају би га отпратиле у гроб. А што је најчудније од свега, нико не зна зашто се музика људима толико свиђа.
***
Једнога дана, појавио се један нови уређај који би када се стави на главу снимао мождану активност. Слични уређаји су одавно постојали, али овај је био много јефтинији и радио је веома прецизно, а био је тако мали да се могао носити као капа. Осим широке примене у медицини, уређај је коришћен углавном за забаву: људи су размењивали слике својих мозгова, забављали се тако што би погађали шта ко мисли, заљубљени су гледали како њихови умови складно раде... Уместо да кажете некоме да га мрзите, много је ефектније да му пошаљете слику свог мозга на којој се центар за мржњу распалио до боје белог усијања.
Један локални диџеј дошао је на идеју да овај уређај употреби тако што ће направити компјутерски програм који би, почевши од једноставне мелодије, правио музику тако да у сваком тренутку центар за задовољство слушаоца буде максимално стимулисан. Чим би мелодија досадила (што би програм сазнао по стању центра за досаду) била би полако промењена, чим би се слушалац опустио ритам би се појачао и убрзао, чим би га се презаситио ритам је успораван, а за све то време програм би мотрио на центре за слух и задовољство и провлачио кроз музику предивне хармоније у складу са њиховим стањем. Диџеј је желео да направи савршену музику. Речено – учињено, и његов програм се преко Интернета раширио по целом свету поставши невероватно популаран чак и пре него што је био сасвим завршен и мада није радио баш сасвим како га је аутор осмислио. После неког времена музика би ипак досадила, ипак није била лепа баш свакоме, а највећа мана програма била је та што је прилично често знао да се из чиста мира заглави. После разних измена, наш диџеј је пустио у оптицај верзију 1.21 за коју ће неколико минута касније утврдити да је управо оно што је желео.
Научници су једном извели следећи експеримент на пацовима: у центар за задовољство њиховог мозга уградили су електроду која га стимулише, и у кавез су им ставили два прекидача: један који пушта струју у електроду и други којим у кавез долази храна. Резултат експеримента био је тај да су сви пацови притискали прекидач за задовољство док нису угинули од глади. Зато не треба да чуди што су широм света људи који су живели сами, а у неким случајевима и читаве породице, масовно налажени мртви испред својих компјутера са снимачем мозга на глави, слушалицама на ушима и блаженим осмехом на лицу.
(Кажу да су се у једној земљи спасли због рестрикција струје.)
Датум последње измене: 2007-08-22 19:46:56