Др Србислав Букумировић

Ископавања на Медијани 1961. под руководством доктора Миодрага Грбића

Сећања и прилози за историју археологије (2)

2006

Сећања на ова ископавања од пре 45 година, пишем по замисли председника „Пројекта Растко“ Зорана Стефановића који ми је истакао да би било лепо сачувати сећања на наше истакнуте археологе. Навео је тада и пример др Грбића који је био веома интересантна фигура наше археологије 20. века и са којим сам био само једном на ископавањима на Медијани, 1961. године.

Део екипе са др Миодрагом Грбићем на Медијани

Те давне 1961. године завршио сам последипломске студије код проф. Гарашанина, и спремао се да на јесен одем на одслужење војног рока. Негде крајем јуна или почетком јула јавио ми се из Ниша колега и добар пријатељ, археолог Обрад Кујовић, који се те године управо запослио у нишком музеју. Рекао ми је да су од Министарства културе добили паре за даља ископавања на Медијани, да сакупљају екипу и предложио ми да и ја учествујем. Када ми је саопштио списак учесника, посебно ме је заинтересовала чињеница да ће руководилац ископавања испред Археолошког института бити др Грбић, о коме су се на факултету испредале закулисне и интересантне приче, па је била прилика да га поближе упознам.

У то време на београдској Катедри за археологију, др Грбић је био, по неком неписаном правилу, личност чији су се радови врло мало помињали. Како би се то данас рекло био је „персона нон грата“, „у немилости“ шефа катедре проф. Б. Гавеле, а делом и осталог предавачког кадра, тако да је био за нас заоденут у неки вео непознанице и тајновитости. Колико сам могао да сазнам и колико се сећам, причало се да је главни разлог томе што је др Грбић датирао „Винчу“ сасвим другојачије од оснивача катедре и неприкосновеног ауторитета у нашој археологији, проф. Милоја Васића, који је довео проф. Гавелу за шефа катедре, а и остали предавачи на катедри били су ђаци проф. Васића.

Једног јулског дана кренуо сам у Ниш са мотоциклом „Ламбретом“, коју сам донео из Немачке, где сам био на ископавањима у Нојсу код Диселдорфа. Обрад ми је изнео жељу колега да дођем са мотором да би могли да се возимо по Нишу и околини, јер је био готов аутопут од Параћина до Лесковца. Већ код Авале ме ухватио прави летњи пљусак. На једној кривини близу Крагујевца сам излетео на клизавој коцки, и за мало настрадао.

Када сам стигао у Ниш, у дворишту музеја на Медијани било је постављено више шатора у којима су се сместили археолози. Ту је био Илија Јанковић, директор музеја у Бору, Илинка Нађ, којој се касније придружио и супруг Пера, затим колега из музеја у Смедереву коме сам заборавио име, Обрад Кујовић, колегиница Емилија Марковић, а испред Археолошког института Љубица Зотовић, Невенка Спремо и др Грбић (Могуће је да сам заборавио неког члана екипе, што је и разумљиво с обзиром на дистанцу од 45 година).

Неколико дана по мом доласку дошло је до веома затегнуте и непријатне ситуације око тога шта ћемо копати.

Директор музеја у Нишу је заказао састанак да би се нашао излаз између две концепције: једне коју је углавном заступала Љ. Зотовић испред Археолошког института, и друге које су заступали археолози из Ниша.

Љубица Зотовић се залагала за сондажна ископавања, а директор музеја у Нишу (заборавио сам име) и Кујовић за откривање једног повећег објекта чије је постојање раније утврђено. Тврдили су да су од Министарства добили новац за даље откривање Медијане, а не за сондажна испитивања. Наравно, преовладао је ауторитет Археолошког института и проф. Љубинковића (који је тада био секретар САНУ, колико се сећам) и Гарашанина на које се Љ. Зотовић позивала. Др Грбић се није много експонирао, већ је покушавао да изглади односе две стране. Деловао је насмејано и симпатично („лалински“, како би се рекло), али се видело да зазире од Зотовићке која је тада у институту имала велики утицај. (Ископавања су посетили, прво проф. Љубинковић а затим и проф. Гарашанин и показивали изразите симпатије према њој).

Ја сам се веома непријатно осећао, посебно када је мој друг и колега О. Кујовић поднео неопозиву оставку на место кустоса у музеју, и сутрадан напустио ископавања. Покушао сам да утичем на њега да повуче оставку, јер је тада било изузетно тешко наћи запослење у археологији, али је све то било безуспешно. Тврдио је да је он убедио министра културе да се дају средства за даље откривање Медијане, и да има моралну обавезу да поднесе оставку после одлуке која је била супротна томе.

Тако смо почели са сондажним ископавањима. Ја сам био задужен да надгледам копање једне сонде јужно од зграде музеја у неком кукурузишту. Увече смо сви били присутни приликом писања дневника, где смо увидели какво богато искуство има др Грбић, који је свима помагао у формулацијама приликом писања дневника. У слободним разговорима причао нам је на веома занимљив и привлачан начин о многим људима, локалитетима и налазима у којима је учествовао.

Нажалост, колико се сећам, приликом ових ископавања није било неких нарочитих налаза. Наилазили смо на темеље појединих објеката и на уломке керамике и на тај начин попуњавали сазнања о величини и простирању Медијане. Једино смо на једној сонди источно од зграде наишли на два велика питоса за чување жита и зидове објекта за који смо претпоставили да је била економија виле.

После завршеног радног дана ишли смо у ресторане и кафане а посебно увече на роштиљ. Тада је, на пример, била чувена пљескавица у сармици у кафани „Галија“, а музика је свирала у хотелу „Парк“.

Увек смо били окружени интересовањем и пажњом, посебно људи које је интересовала археологија. Било је адвоката, професора и других (све до занатлија) који су имали своје мале збирке, и помно су пратили шта ми то радимо. Тражили су да им причамо о новостима, чашћавали нас и упућивали у нишке новости. Наравно, долазио је и РТС који је правио посебну емисију о Медијани. Једном речи, боравак у Нишу је за нас тада био веома пријатан.

У екипи су били добри односи, захваљујући, поред осталог, и др Грбићу, који је уносио веселост и ведрину међу нас, а имао је пуно разумевање за младе људе.

Сећам се да сам га једном питао да изостанем са писања дневника због састанка који сам имао, и он је без размишљања то одобрио и пожелео ми успех. Сутра сам чуо да га је претходно вече напао Пера Нађ, тврдећи да има љубимце у екипи, што су други демантовали, тако да је Пера је остао усамљен са својим тврдњама.

Тако је др Миодраг Грбић у мојим сећањима остао као велики зналац археологије, весео, простодушан, пун разумевања за младе колеге и демократичан као руководилац. Око себе је неодољиво ширио позитивну енергију.

Због честе усамљености у стручним мишљењима и несхватања неких колега, био је опрезан и често попустљив према колегама, који су имали и погрешне ставове.