Петрит Имами

Побратими Азем Бејта и Коста Пећанац

Мало познати детаљи из контроверзне историје српско-албанских односа

(Из књиге “Срби и Албанци кроз векове“, Радио Б92, Београд 1998. Извор: Данас, Београд, 4. новембар 2006. Опрема текста редакцијска)

У српској историографији се, углавном, прећуткује да је Азем Бејта с „неколико стотина Арнаута“ приморао на предају један аустријски пук, који се налазио између Митровице и Пећи. Нешто касније је „са десет-петнаест својих другова стигао и Коста Пећанац“. Њих двојица су се том приликом побратимили и заједно 12. октобра 1918. ослободили Пећ

У Краљевини СХС су се под качацима подразумевали они Албанци који су се побунили против режима. Акција за њихово разоружање отпочела је 8. новембра 1918. године. Тада се штаб „акционог одреда за ликвидацију качака“ налазио у варошици Исток, у Метохији, у кули неког активнога качака. У ту акцију је био укључен, као ордонанс, резервни поручник и песник Станислав Винавер. Тада се по планинама било одметнуло око 10 хиљада Албанаца. Њих је било свуда по шумама, и неколико година су они стварно имали власт по селима. Да се са качацима није могло лако изаћи на крај говори и чињеница да је власт морала са њима неколико година, с времена на време, да склапа примирја. То је на Косову чинила, најчешће, преко попа Анђелка Нешића. О качацима и њиховом отпору властима, врло објективно пишу Павле Јовићевић и Мита Миљковић у књизи Борба пећких комуниста између два рата (1918-1941) (Београд, 1981). Београдске Радничке новине су 19. августа 1920. писале да влада „пушта кроз листове фабриковане телеграме о арнаутским нападима који ће се тек догодити... као год што је некада Јован Ћирковић у Охриду фабриковао и арнаутске упаде - одржавајући нападаче српским карабинима и плаћајући нападаче са три наполеона месечно из касе диспозиционог фонда... Поградец, на јужној обали Охридског језера, био је и пре и сада први циљ наших освајача, а крајњи циљ је освајање северне Албаније до Шкумбе“.

На писање Радничких новина реаговао је у београдском листу Прогрес млади писац Станислав Винавер, на шта је одговорено (22. VIII 1920) на следећи начин: „Грађанин Винавер говори о нашим илузијама, које он види у томе што ми сувише високо ценимо наше државнике и сматрамо их способним да воде политику интрига и паковања буна. Он, који је био на граници Албаније на двомесечној вежби, мисли да наша влада није ни препредена ни лукава, него све сваљује на општу корупцију у којој пропадамо и вели да је влада и против своје воље морала послати војску, која је републиканцу Винаверу ‘хируршки нож’.“ У осврту од 28. августа 1920. на шовинистичко писање у листу Трибуни, каже се „не дирајте у албански народ и његове животне интересе. Склапајте са њима пријатељство - и тада неће бити немира на граници Албаније. Али не заборавите да морате искупити многу невино проливену крв Арнаута.“

Качаци у Топчидеру

У Дукађинским записима (1964) Нико Јовићевић пише да су сваког марта новине у Београду упозоравале „да се на пролеће спремају нове борбе са комитско-разбојничким елементима“. Инспирисани страхом који је у Србији завладао од могућег упада качака (албанских одметника од власти), два млада синеаста Бошко Токин и Драган Алексић замислили су по идеји писца Бранимира Ћосића нему филмску комедију „Качаци у Топчидеру“, чије је снимање започето 1923, али убрзо је било прекинуто јер је изгорела трака. (Сачувано је више фотоса са снимања.) У новинским чланцима, објављеним и у књизи Летописи југа (1930), Милосав Јелић наводи да су качаци имали своје територије на којима су поседовали сву власт, уједно описује њихову трагикомичну ситуацију. Иначе, овај рано пензионисани официр, „црнорукац“, обављао је 1924-39. посебну политичку улогу у контактима с Албанцима, на Косову и у Албанији. (Издао је 1933. врло информативну књигу Албанија.)

У књизи Кроз Јужну Србију (1926) Станислав Краков наводи да у возу којим је путовао у Тетово, „три четвртине публике сачињавају жандарми и војници: оружана стража која прати воз стално... Војници Славонци, Словенци, Бачвани, Ужичани, бледи, маларични, мало говоре и покрећу се само кад се треба фотографисати и пити воде... Поред целе пруге поздрављају воз стражари: војска и наоружани Арнаути. Свако село одређује стражу за пругу. Арнаути приме пушке и реденике и озбиљно иду на ту нову дужност... Један жандарм каплар ми објашњава: То је моја стража. Дали смо им пушке, али ко их зна шта мисле. Што они желе нама нека Бог да њима. Ено ономе тамо и стриц и теча су у качацима, а он стражари са нама“.

Најчувенији качаци на Косову били су Азем Бејта Галица (1889-1924) и његова жена Шота Галица (1895-1927). Они су за албанско становништво на Косову постали хероји у борби против државног терора. У српској историографији се, углавном, прећуткује да је А. Бејта с „неколико стотина Арнаута“ приморао на предају један аустријски пук, који се налазио између Митровице и Пећи. Нешто касније је „са десет-петнаест својих другова стигао и Коста Пећанац“. Њих двојица су се том приликом побратимили и заједно 12. октобра 1918. ослободили Пећ. Албански народни певач на Косову испевао је више песама о вероломству Срба, а у једној од њих су стихови у којима Азем Бејта куне Пећанца: „О побратиме, што ме изда,/ заједно смо хлеб делили,/ пред тобом крио нисам ни жену ни ћерку...“

Растко Петровић о отпору Албанаца

Београдски архитекта Александар Дероко, који је заједно с писцем Растком Петровићем обилазио Косово 1924, о Азему Бејти пише да су „тамо на терену с дивљењем причали ствари које су Растка много узбуђивале“. Један од ретких који је с разумевањем говорио о отпору који Албанци пружају Словенима, био је управо Растко Петровић. „Разуме се да кад су ти Словени извојевали себи слободу, за ондашњег брђанина који не трпи туђег властодршца, па ма ко то био, па ма како с правом он то био, они су мрски као некада Турци“.

Азем Бејта није убио ниједног обичног Србина, осим једног терзију, којега је његова стража грешком усмртила ноћу када је пролазио близу њих. Борио се против војске и жандарма, а не против Срба, међу којима је имао доста пријатеља на Косову и Метохији. Када је 1923. Никола Пашић привремено амнестирао качаке, захваљујући њима Српска радикална странка је победила на тадашњим изборима на Косову. За узврат су Азему Бејти додељена три села да у њима брине о јавноме реду. Власт му је саградила и кућу (кулу), која му је претходно била срушена бомбардовањем. Београдско Време је 7. августа 1923. објавило репортажу о њему у којој новинар каже: „Велико је изненађење било за мене, кад сам место полудивљег и осорног зликовца, каквог сам замишљао, видео пред собом мирног и трезвеног младог човека чији изглед одаје човека стварне интелигенције и чак културе, јер узгред буди речено Азем Бејта говори неколико страних језика. Истина, кад смо се руковали, било је око њега двадесетак наоружаних Арнаута, његова телесна гарда која га, како он каже, чува од противничких вођа који би хтели да га убију.“

Новинару је том приликом саопштио: „Никад, господине, ја нисам био против ове државе, а најмање данас. Мислим да је добро познато ко сам ја и какве сам услуге учинио српској армији при наступању 1918. године. Ја сам, господине, заједно са мојим побратимом војводом Пећанцем целу једну немачку дивизију тукао и разоружао и сав материјал те дивизије, која је била добро снабдевена, предао српској армији. И кунем вам се и дајем вам своју поштену реч да сам један од најискренијих приврженика ове државе, како онда тако и данас. Мене у шуму нису отерали ни влада ни власти, већ моји лични непријатељи, какви су ме и под Аустријанцима прогањали са мојом породицом као Србофила... Раније полицијске власти убиле су ми жену и децу, а једном мом брату одсекли су руку. Ја сам све то прегорео и нисам хтео да се светим, јер сам био дао часну реч да ћу бити исправан грађанин ове државе... Добијао сам господине понуде од Бајрама Цура, од италијанских па и бугарских агената, али нисам хтео да се примим посла који су ми нудили иако сам могао... Ако сам што год крив, ја не бежим од казне већ тражим да се све кривице извиде.“

Косовски комитет

Качацима је, из иностранства, руководио Косовски комитет, односно Комитет националне одбране Косова, који је 1918. основан у Албанији, а у коме су се налазиле у то време врло познате албанске патриоте (Хасан Приштина, Бајрам Цури и др). Они су контактирали с многим политичким личностима у Европи. Бајрам Цури је имао преписку чак и са Лењином. О њему је похвално писао хрватски политичар Стјепан Радић, описујући га као „неустрашивог бранитеља албанске независности од свачије похлепе“. Главни идеолог тог Комитета био је Хасан Приштина (1873-1933), припадник племена Бериша. (Неки српски историчари тврде да је његова породица српског порекла, од рода Шишковића.) Често је називан по месту рођења, Хасан Вучитрна (Вучитрнац). У Солуну је завршио гимназију, а правни факултет у Цариграду. Од 1908. до 1912. трипут је биран за посланика Косова у турском парламенту. Политички је усмеравао побуну Албанаца против турске власти, која је на крају прерасла у устанак широких размера. У почетку је имао контакте са Србијом, али пошто су се међусобни интереси око Косова разишли, убрзо је постао њен огорчени противник. Глигорије Божовић, писац и новинар на Косову, обавестио је августа 1912. српског конзула у Скопљу: „Мени се чини да се он Срба највише боји и (да сматра) да на Косову не може бити места за оба народа. Или Срби или Арнаути“. Са Аустро-Угарском је био везан до 1918, а после се окреће Италији. Када је Зогу дошао на власт, емигрирао је из земље и из иностранства је водио огорчену борбу против њега. По европским центрима је агитовао за отцепљење Косова од Краљевине СХС. У Друштву народа у Женеви, говорио је 1924. о терору који спроводи над Арнаутима београдски режим. (О томе је објавио две књиге.)