Љубомир – Љуба Д. Дамњановић
Свемирски брод над Београдом
„Алефу“, Нови Сад, 23. јануар 1991.
Свемирски брод освануо је тог јутра над Београдом и... На жалост, мале су шансе да сазнамо шта је било даље, а да и не говоримо о томе да нека прича случајно почне са: „Рат је и даље харао улицама града. Београђанка је достојанствено догоревала док су Маја и Горан...“ Мало је ствари које повезују наше писце научне фантастике, али избегавање домаћег миљеа за приче је свакако једна од тих нити које се провлаче кроз њихова дела.
Ту и тамо неко прекрши правило и одважи се да се нешто дешава овде са ликовима који носе, о ужаса, наша имена. Али и тада пази да случајно не напише нешто опасно и уверљиво о свету у коме живи. Гомиле метафора покушавају да сакрију могућу јерес и то тако добро да на крају и самим писцима није јасно о чему је реч. Такво дело би обично дошло до руку уредника који исто тако има страх од нечег и круг би се затворио.
Да не помињемо оне уреднике који се ужасавају имена писца које не вуче на другу страну канала или океана. Гомиле псеудонима које су годинама харале часописима су најцрња мора оних који покушавају да направе какву-такву библиографију. Узгред, драги уредници су знали да имена мењају и страним писцима да би ауторским агенцијама заварали трагове, тако да су једном приликом не само Американцу наденули руско име него су и ликовима у роману променили имена да би била у складу са именом аутора. Наши писци су убеђивани да их не би читали када би знали да су домаће зверке, и круг би се затворио још једном. Читаоци немају појма да је оно што читају дело домаћих руку и извлаче закључак да наших писаца нема јер не знају да пишу, а када се нешто и појави са нашим именом и презименом то лако и елегантно прескоче, те са уживањем прочитају С. Тирклија а од књиге Слободана Ћурчића збришу рекордном брзином иако је реч о истој особи. Али све то је само део обруча који стеже домаћи SF: мали тиражи, беспарица, монотонија појединих издавача, аутори које купују само због имена... Сувише је тога што јуриша на наш SF и покушава да га баци у заборав али наше теме и ликови ипак се успевају некако пробити до страница и уверљиво постојати у делима наших и страних писаца, с том разликом што су у делима странаца убедљивији и отворенији.
Ужичанин језди кроз Европу опустошену ратом у коме су оружје наркотици, Панонско море је поново завладало а на обалама људи сазнају праву истину о Титу, Дубровник потреса јека грађанског рата који бесни око њега, два андроида воде беспоштедну борбу у Истри, Мостар у паралелном свету покушава да одоли најезди Турака, краљ Вукашин сазнаје каква будућност нестаје, људи се спајају у два јединствена бића на југу Србије која воде битку у бреговима, светови насељени нашим људима... Све су то биле теме иностраних писаца који су тек мало загребали по држави о којој су писали. Најупорнији је био Брајан Олдис који је из пар посета нашој земљи извукао максимум. Најлепше је то да је за романе и приче који се дотичу нас добио хрпе похвала. Имали смо прилику прочитати тек причу „Дан осуђеног краља“ („Алеф“ 8) у којој краљ Вукашин рањен бежи после Маричке битке и на путу у једном манастиру монах му нуди две визије будућности, једну у којој Србија одолева Турцима и гради цивилизацију мира и благостања и другу у којој је Србија згажена у тужном и свирепом окружењу. Вукашин умире и сцена је постављена за мрачну будућност.
Узгред, у том истом броју „Алефа“ објављене су чак две приче домаћих аутора. Једна је о далекој будућности где нема ни трага од нас, и ако јој можемо опростити недостатак нечег нашег, у другој једноставно нема никаквих разлога да се не дешава на нашим планинама. Али аутор није смогао снаге да крај наше цивилизације у нуклеарном рату посматра кроз визуру старца на некој нашој планини. „Дан осуђеног краља“ написан је шездесетих година а тек пре пар година Владимир Лазовић се дотакао другачијег тока догађаја од оног који нам се десио. Али алтернативна историја је остала неистражено подручје за наше писце и нисам успео приметити још неки сличан покушај.
Ако је Олдис у поменутој причи покушао дати наговештај неке друге срећније будућности која је измакла за дах умирућег краља, у роману Малацијска таписерија даје нам алтернативну прошлост у којој је Малација уствари Мостар који је оно што је за нас био Дубровник. Град-држава под опсадом Турака у коме влада свемогућа олигархија. Јунаци романа покушавају да опстану у таквом окружењу. Олдис нам представља тај град у свој његовој разноликости у којој се мешају средњовековље и савременост; досадни чистунци упорно вриште да то није чисти SF, а они који воле да су им књижаре уредно сложене по жанровима не знају где да је ставе. Роман је дивно демонстрирао сву глупост жанрирања фантастике. Малација је зарадила коментар да је научнофантастична фантазмагорична бајка са примесама историјског романа, и успела и то да преживи.
Босоноги у глави дешава се широм Европе, или онога што је остало од ње после „хуманог“ рата халуциногеним дрогама. Људи преживљавају али се свака друштвена структура руши, људи се преко ноћи мењају и промене се настављају. Сећање је несигурна категорија као и међусобне везе. Млади Ужичанин језди таквом Европом прогањан сећањима на сурови обрачун мештана са његовим оцем који је остао без заштите партије. Анархија и расуло дотакли су и Ужице и изродили нову врсту витеза који покушава да опстане у новом лику стварности али и да му да нови смисао. Роман је настао крајем шездесетих и препун је експеримената али је смиренији од Олдисових сличних романа те није остао удављен експериментом.
Осамдесетоминутни сат је за нас и најинтересантнији роман. Трећи светски рат је готов, Запад и Исток су уједињени, ван пакта су дисидентске нације са Југославијом и Јапаном на челу. Месец је уништен, Британија потопљена а Ђердап блокиран. Панонско море се обнавља, време се отима логици и делови Балкана живе у деветнаестом веку, прошлост све више продире, а у Славонском Броду спрема се експедиција у нади да обузда промене. У Петроварадину налазе Ђиласов спис у коме износи праву истину о Титу - прави Тито је настрадао у Шпанији а његово место заузео је енглески агент са задатком да се инфилтрира у Коминтерну, али он је постао жртва улоге и од мирног и тихог Енглеза постао је вођа једне револуције. Тек с времена на време давао је себи одушка и тада би сетно пребирао по клавиру и препуштао се колекцији енглеских романа.
Роман је написан 1974. године и мислим да је сасвим јасно зашто је такав мотив изазивао штуцавицу код домаћих писаца којима би пала на памет таква идеја. А и да ју је реализовао и понудио неком несретном уреднику, јадник би зарадио неколико непријатних искустава. Време је пролазило, табуи су се рушили али и даље се наши SF писци либе таквих излета.
Колико примећујем дирање у сјајну прошлост, дивну садашњост и светлу будућност је и даље изузетно непопуларно међу нашим врлим писцима. Част им у доброј мери спасава Драган Р. Филиповић романом Златна књига и неким причама. Али и његов први роман дешава се на далеком свету у далекој будућности. На сву срећу, окренуо се домаћим темама и живом стилу писања пуном локалног колорита. Ваљда ће истрајати.
Олдис је још једном посегнуо за нашим миљеом у роману Живот на Западу који није SF али се дешава у Дубровнику. Исто место радње има и роман Земља њених снова Џенис Елиот, али радња је далеко кошмарнија. Енглескиња долази на одмор у наизглед миран и тих Дубровник, прекасно примећује да у граду влада нека напетост. Долази до неколико инцидената и у граду избијају нереди. Није јој јасно око чега се сукобљавају групе и која је разлика између сукобљених страна. Блокирана у граду покушава да опстане док град постаје поприште сукоба који га разара. Мрачна књига кошмарне атмосфере која је нажалост постала јако блиска онима који су покушавали да се колима пробију са Приморја овог лета. Стварност је по ко зна који пут претекла наше писце.
Задар и околина су поприште и Хари Харисонове приче „Моћи опсервације“ где се сукобљавају андроиди. Харисон је тумарао Далмацијом шездесетих година и од тада му је наш језик једно од оружја у давању атмосфере забавној и понекад урнебесној серији романа о Клизавом Џиму Ди Гризу, Челичном пацову, тајном агенту и авантуристи. Дужност га често доводи до чудних и смешних светова где вам за разумевање локалног језика није потребан енглески речник.
Нажалост и та алтернатива да постоје светови насељени нашим људима није дотакла домаће писце. А да се у нашој земљи случајно сукобе неке стране силе још увек је тема од које се бежи главом без обзира иако смо неизбежно поглавље било ком писцу који пише о Трећем светском рату, а они се разликују углавном по томе што је извор сукоба Косово или север земље. Истина, у роману Александра Војиновића Атомокалипса јунака романа атомски рат затиче у Постојнској јами, али и Војиновић брзо радњу сели на север Европе.
Правде ради, ипак постоје свемирски путници који су своја путовања завршавали у нашим крајевима али како је реч о писцима и едицијама ван утабаног SF круга мале су им шансе да их читаоци исувише склони бесмисленој гетоизацији жанра уопште региструју. Атомокалипса је једна од таквих књига али далеко од тога да је и једина. У збирци прича Атеисти граде цркву Драгана Бискуповића везивно ткиво које обједињује збирку је SF - путник са другог света има тај пех да заглави у Југославији и ту покушава да схвати домороце. Присутан је у тој збирци и покушај политичког SF, прича „Анестезија“ почиње пре рата где професор покушава да заштити омиљеног студента од прогона власти тако што га хибернише и пробуди из сна у ова наша времена. Али студент је задржао своје идеје и зато страда, животом плаћа за идеале за које би пре рата зарадио само пар година робије.
Славко Јаневски се такође опробао у SF али је остао непримећен од стране љубитеља SF које је тешко убедити да је тако угледан писац завршио свој велики циклус романа, стваран више деценија, научнофантастичним романом Рулет са седам бројки. Синдром гета је и даље јак, и ако би ми и поверовали да је реч о SF роману, познаници би ме ипак на крају упитали „а шта је изашло од Асимова?“
Са романом Владете Лукића Ходници свијетлога праха нисам ни покушао, било би исувише гласова који би се у старту згрозили јер је реч, о ужаса, о фантастици... а тек Џемалудиналићев Демијург: 1938. године у босанском градићу неко успоставља контролу над становницима. Они су део експеримента Демијурга у његовој борби против пута којим је Европа кренула тих година.
Радивоје Лола Ђукић је још једно изненађење и увреда љубитељима гета. Усудио се да напише SF роман о политичарима. И да покупи Сферину награду за роман. Овца на Булевару Октобарске револуције приповеда о политичару који у брдима налази чудног момка изненађујућих могућности. Прави од њега писца бриљантних говора уз чију помоћ незадрживо напредује. Толико је самоуверен да и не чита написане говоре пре седница већ их први пут погледа тек кад изађе на говорницу. Али му странац напише говор који направи хаос, и нестане. Ванземаљац се поиграо са нашом пирамидом власти и нестао.
А они који се сматрају писцима SF-а и даље терају по своме, не помаже много ни уредник који им се готово исплаче на рамену са болним вапајем: „Зашто се ово не дешава код нас?“ Ту и тамо му се неко и смилује и удели неку причу са домаћом атмосфером и тиме нам улепша по који ретки тренутак. У међувремену и даље владају неутралне будућности и неутрални ликови уз оне најгоре типа Професор, Лекар, Жена... сведени на безимене представнике неких категорија и типова. Тога није поштеђен ни роман написан у емиграцији Људи кртице Негована Рајића који се дешава у безименом граду са безименим ликовима, а није далеко ни Продановићев Нови Клини.
Такав манир доведен до апсурда присутан је и у у у...... (треба снаге да се присетим такве књиге)... (шта је ту је, морам јој написати назив)... у Космотворцу Драгоша Калајића, вероватно најсмушенијем и најпретенциознијем роману у домаћем SF-у.
Расписан је још један конкурс за домаћу SF причу и остаје ми нада да ће писци стати и погледати свет око себе и да ће наћи и превише мотива за своја дела. Многи табуи су срушени и мало је разлога да се не позабаве нашом будућношћу и да нам не пруже уверљиве заплете са ликовима који су ту око њих. Јер, тешко ми је веровати да боље познају неку затурену америчку провинцију но неки наш градић. Ако желим шерифа из Роузвила радије ћу га потражити у некој Кинговој причи, али сумњам да Кинг боље познаје Панчево него неки наш писац. Нажалост, за сада су ме странци демантовали, Олдис који је био пар пута у Југославији написао је далеко више романа о њој него сви наши SF писци заједно.
На Растку објављено: 2007-09-26
Датум последње измене: 2007-09-27 00:17:05