Мирољуб Тодоровић — биографија

(љубазношћу сајта http://www.miroljubtodorovic.com/)

Мирољуб Тодоровић рођен је 5. марта 1940. године у Скопљу. Ратне године провео је као избеглица, са мајком учитељицом и сестром, у местима око Велике Мораве. Осмогодишњу школу учио је у Ћићевцу, Обрежу код Варварина и Лучини код Сталаћа. Године 1954. са породицом прелази у Ниш где завршава гимназију.

Прву песму објавио је још као ученик основне школе 1953. године у београдском часопису „Пионир“. Прве „озбиљне“ песме објављује, као ученик гимназије „Стеван Сремац“, у нишком књижевном часопису „Гледишта“ (1958), радио Нишу, нишким Народним новинама, сарајевском „Животу“ и загребачком „Полету“.

Био је члан нишког књижевног друштва „Нестор Жучни“ које му је об- јавило и прву књигу, поему „Планета“ 1965. године. Као књижевник и уметник формирао се у кругу нишких стваралаца, када се у њему и родила идеја о сцијентизму (сигнализму).

Дипломирао је на правосудном одсеку Правног факултета у Београду 1963. године. Једно време студирао је и на трећем степену истог факултета Међународно јавно право. Као члан редакције студентског листа за културу „Видици“ учествује у студентској побуни 1968. Тада је његова песма „Корачница Црвеног универзитета“ умножена у више хиљада примерака и акламацијом на студентском збору у згради Филозофског факултета прихваћена као химна Београдског универзитета.

Са групом стваралаца 1969. оснива неоавангардни књижевно-уметнички покрет сигнализам, а следеће године покреће Интернационалну ревију „Сигнал“.

Радио је као новинар, професор у средњој школи, секретар редакције, уредник часописа и као саветник за међурепубличку и међународну културну сарадњу у Министарству културе Републике Србије. Године 1982. одлази у пензију и у потпуности се посвећује књижевном и уметничком раду.

У браку је са Динком Тодоровић (рођена Петровић, у Бијељини 1949.), професорком физике. Син Виктор (1975), као студент молекуларне биологије, учествује у Студентском протесту 1996/97. На предлог Студентског парламента 1997. изабран је за студента проректора Београдског универзитета што ондашња власт није признала. После завршетка студија, (као студент генерације), и једногодишњег рада у Институту за молекуларну генетику и генетичко инжењерство, Виктор 1999. одлази у Америку где докторира са тезом „CCN1 (CYR61): A NOVEL EXTRACELLULAR MATRIX INDUCER OF CELL DEATH“. Сада је на пост. доц. студијама на Northwestern University у Чикагу. Ожењен је са Carrie Franzen, такође, доктором генетике, с којом има кћер Мају. Насмешеним ликом трогодишње Маје Тодоровић, уколажираним у визуелну песму „Време сигнализма – The Times of Signalism“ отвара се сајт Мирољуба Тодоровића .

Објављене књиге поезије: Планета (1965), Сигнал (1970), Kyberno (1970), Путовање у Звездалију (1971), Свиња је одличан пливач (1971), Степениште (1971), Поклон-пакет (1972), Наравно млеко пламен пчела (1972), Тридесет сигналистичких песама (1973), Гејак гланца гуљарке (1974), Телезур за тракање (1977), Инсект на слепоочници (1978), Алгол (1980), Textum (1981), Чорба од мозга (1982), Гејак гланца гуљарке (друго проширено издање, 1983), Chinese erotism (1983), Нокаут (1984), Дан на девичњаку (1985), Заћутим језа језик језгро (1986), Поново узјахујем Росинанта (1987), Белоушка попије кишницу (1988), Soupe de cerveau dans l Europe de l Est (1988), Видов дан (1989), Радосно рже Рзав (1990), Трн му црвен и црн (1991), Амбасадорска кибла (1991), Сремски ћевап (1991), Дишем. Говорим (1992), Румен гуштер кишу претрчава (1994), Стриптиз (1994), Девичанска Византија (1994), Гласна гаталинка (1994), Испљувак олује (1995), У цара Тројана козје уши (1995), Планета (заједно са поемом Путовање у Звездалију друго проширено издање, 1995), Смрдибуба (1997), Звездана мистрија (1998) Електрична столица (1998), Рецепт за запаљење јетре (1999), Азурни сан (2000), Пуцањ у говно (2001), Гори говор (2002), Фонети и друге песме (2005), Паралелни светови (2006), Плави ветар (2006).

Књиге прозе: Тек што сам отворила пошту (епистоларни роман, 2000), Дошетало ми у уво (шатро приче, 2005), Дневник 1982. (2006), Прозор (снови, 2006), Шатро приче (2007), Лај ми на ђон, Интернет издање, Београд, 2007.

Књиге есеја и полемика: Signalism (на енглеском, 1973), Сигнализам (1979), Штеп за шуминдере (1984), Певци са Бајлон-сквера (1986), Дневник авангарде (1990), Ослобођени језик (1992), Игра и имагинација (1993), Хаос и Космос (1994), Ка извору ствари (1995), Планетарна култура (1995), Жеђ граматологије (1996), Signalism Yugoslav creative movement (на енглеском, 1998), Miscellaneae (2000), Поетика сигнализма (2003), Токови неоавангарде (2004).

Књиге за децу: Миш у обданишту (2001), Блесомер (2003).

Антологије: Сигналистичка поезија (1971), Конкретна, визуелна и сигналистичка поезија (1975), Yougoslavie et Catalans (1978), Mail Art - Mail Poetry (1980).

Bookworks: Фортран (1972), Approaches (1973), Сигнал-Арт (1980), Златибор (1990), Шумски мед (1992).

Поезија, есеји и интермедијални радови Мирољуба Тодоровића објављивани су на више језика у антологијама, зборницима, каталозима, листовима и часописима: у Италији, Мађарској, Аустрији, Немачкој, Француској, Шпанији, Португалији, Швајцарској, Чешкој, Пољској, Литванији, Шведској, Русији, Финској, Исланду, Великој Британији, Данској, Холандији, Белгији, САД, Канади, Мексику, Уругвају, Бразилу, Новој Каледонији, Јужној Кореји, Јапану и Аустралији.

Као уметник имао је дванаест самосталних изложби: (Ликовни салон, Ниш, 1969; Галерија Атељеа 212, Београд, 1969; Ликовни салон Трибине младих, Нови Сад, 1969; Галерија Дома омладине, Београд, 1970; Галерија Студентског културног центра, Београд, 1973; Салон Музеја савремене уметности, Београд 1984; Art Gallery, San Francisco, 1997, итд.)

Излагао је и на преко шест стотина колективних међународних изложби цртежа, колажа, визуелне поезије, мејл-арта и концептуалне уметности: (Музеј савремене уметности, Београд, 1970; Galeria Sum, Reykjavik, 1972; Галерија сувремене умјетности, Загреб, 1974; Kyoto Municipal Museum of Art, Kyoto, 1974; Van Gogh Museum, Amsterdam, 1975; Aiichi Art gallery, Nagoya, 1975; National Art Gallery, Wellington, Novi Zeland, 1976; CAYC Gallery, Buenos Aires, 1977; Palazzo Strozzi, Firence, 1978; Gallery Maki, Tokyo, 1980; XVI Bienal de Sao Paulo, Sao Paulo, 1981; galleria Apolinaire, Milano, 1981; Kwan Hoon Museum of Arts, Seul, 1982; Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, Београд, 1982; Vanham galleria, Helsinki, 1983; 25 октобарски салон ликовних и примењених уметности, Београд, 1984; Kunstverein, Stadt Museum, Kassel, 1984; Centre Culturel Kanak, Noumea, Nouvelle Caledonie, 1986; Art Pool, Budapest, 1989; Сцене језика, Галерија УЛУС, Београд, 1989; Галерија културног центра, Београд, 1992; Yu Mail Art, Музеј савремене уметности, Београд, 1994, Staatlishes Musem, Schwerin, 1996; „Poesia totale“, Mantova, 1998; Culturcentrum, Brugge, 1999; galerij c. de vos, Aalst, Belgija, 2002; itd).

Награде:
„Павле Марковић Адамов“ 1995. године за поетски опус и животно дело,
„Оскар Давичо“, за најбољу књигу објављену у 1998. години (Звездана мистрија),
„Тодор Манојловић“ 1999. године, за модерни уметнички сензибилитет и
„Вукова награда“ 2005. године, за изузетан допринос развоју културе у Србији и на свесрпском културном простору.