Рекли су о делу Мирољуба Тодоровића и сигнализму...
(љубазношћу сајта http://www.miroljubtodorovic.com/)
„С књижевноисторијског становишта посматрано, сигнализам је – после зенитизма, надреализма и покрета социјалне литературе – следећи нов и аутохтон литерарно-уметнички авангардни покрет у српској књижевности 20. века. (…).
Истовремено, сигнализам се у савременој српској и југословенској књижевности и култури потврђује као једна изразита модерна димензија и као апартна уметничка форма и производња. Без њега, све би, вероватно, било друкчије и ко зна колико оскудније. (…).
Један од важних особености сигнализма је у томе што је он свој простор освајао поступно, у етапама испуњеним, скоро увек, новим открићима и новим садржајима а не жестоким и необузданим изливима на сцени равнодушне или нетрпељиве књижевне јавности. Зато сигнализам није остао само тренутни експеримент, цвет једног помодног дана, пролазна сензација једне бурне уметничке сезоне, већ је постојани напор који се стално разграњава, језик у експанзији разноврсних језика у стремљењу за што обухватнијом комуникацијом уметничких (естетских) проналазака, вредности и значења. Уз то је сигнализам, унеколико, и нови тип модерности: то је модерност која не ужива надмено у својој сопственој слави, изузетности или привилегији него проверава увек шта би још могло да се нађе ново и духовно свеже иза граница уобичајених, постојећих људских стваралачких и технолошких могућности.“
(Милош И. Бандић, „Сигнализам: стил и статус“, Књижевност, 1-2, 1989).
„Први пут од појаве надреализма, двадесетих година, можемо, са тражењима Мирољуба Тодоровића да с радошћу утврдимо поново хватање корака српске поезије са истински авангардним тражењима у свету. (...). Отуд за мене представљају експерименти којима се са толико инвентивности одаје Мирољуб Тодоровић више но празнични свеж и свечан тренутак, а сигнализам као и примена математичко-кибернетичких поетских импулса и подстицаја, прву шансу да се скоро после педесет година и овој нашој паланци духа почну да догађају песничке чињенице од подстицајног значаја како за нас, тако и за читав свет.“
(Оскар Давичо, „О поеми Наравно млеко пламен пчела Мирољуба Тодоровића“, Градина бр. 10, 1972).
„Сигнализам је наша, паралелна појава у крилу најекстремније авангарде и то, између осталог објашњава његово међународно ширење, признање и значај у одређеним уметничким и интелектуалним срединама. То није нова естетика, школа или дисциплина у уобичајеном смислу, већ још више од тога: глобални и тотални стваралачки концепт, који, негирајући све прокушано искуство као традиционалистичко, хоће да успостави нов, универзалан систем вредности.“
(Зоран Маркуш, из приказа изложбе „Сигнализам“, Борба, 26. јул 1975).
„Сигнализам значи корак напред у односу на конкретну поезију, визуелну поезију и уметност знака уопште...“
(Gillo Dorfles, у књизи Textum, 1981).
„Тодоровић истински шири границе мишљења и сазнавања песничког света, придодајући том свету исто тако нужно потребно теоријско објашњење, што му омогућава да на основу сопствених спознаја и сопственог пређеног пута наставља своје дело испуњавајући га новим теоретским сазнањима и новим уметничким, сигналистичким пројектима.“
(Денис Пониж, „О двема књигама из подручја визуелног“, Књижевне новине, 11. XII 1980).
„Мало је, сасвим мало у српској поезији таквих програма усмерених ка преиспитивању свеколике песничке традиције, те њеном иновирању, односно радикалном преустројавању појма песничке чињенице, заиста је у нашем књижевном памћењу мало програма какав је остварио Мирољуб Тодоровић. Њих, додуше, у прошлости јесте било, али се они могу пребројати на прсте једне руке. По коренитости и опсежности, на пример, упоредив је Тодоровићев подухват са Кодеровим митотворачким/језикотворачким резом у нашој романтици, по доследности опредељења за перманентну песничку револуцију упоредив је и са Давичовим авангардним динамизмом, али је по природи циља и по врсти творачког искуства најближи и најсроднији самом језгру наше историјске авангарде, и то понајвише Мицићевом зенитизму, Алексићевом дадаизму, те раном нашем надреализму.“
(Иван Негришорац, у књизи „Легитимација за бескућнике“, 1996).
„Седамдесетих година почиње веома јасно да се назире поетско и теоријско дело Мирољуба Тодоровића. Још Планета (1965) сведочи о његовим првим истраживањима на плану експерименталног песничког стварања. Појава Алгола са сигналистичком визуелном, компјутерском, пермутационом, објект и гестуалном поезијом, предочава свима нама који смо пратили његов пут читаву констелацију трагања и песничких интересовања и, у исти мах, нуди широј публици у свом тоталитету аутора и његове уметничке акције које се могу најпре схватити у оквиру једног изграђеног песничког и шире уметничког система. (...)
Анализирајући Тодоровићев поетски опус обједињен Алголом и заустављајући се зачас на поемама из 1969. године као што су Звездалија, Луномер I и Луномер II, уочићемо одмах снажно осећање 'космичке свести' који овај песник-истраживач утискује у своју сигналистичку поезију, у целокупно своје песничко дело – зрачење једне тоталне, односно глобалне свести читаве људске врсте.“
(Guillermo Deisler, „Сигнализам Мирољуба Тодоровића – једна космичка свест“ у књизи Сигнализам у свету 1984).
„Ако је тачно да једна уметност треба да буде по свом програму изван уобичајених токова, и у сталном контрасту са формама и идејама свога доба (Ниче), а то је сигурно тачно, онда ова бунтовна ознака нарочито важи за сигналистички покрет и за његовог оснивача Мирољуба Тодоровића у оној мери у којој је он знао не само квалитативно да одреди ово своје откриће као оперативни центар у југословенској културној панорами, већ исто тако и да надвиси националне границе стекавши изузетно поштовање у међународном кругу визуелне поезије.“
(Enzo Minarelli, „Поетика комуникације“, „Одјек“, Сарајево 1 – 15. фебруар 1982).
„Југословенски литерарни покрет сигнализам издвојен од сличних покрета насталих после другог светског рата у дремљивој атмосфери Европе, Америке и Јапана, наставља и развија плодоносну иницијативу историјске авангарде.“
(Arrigo Lora-Totino – „Гордијев чвор језика“, „Кораци“ 1-2, 1982).
„Не би ме изненадило ако би се у некој не тако далекој будућности (…) када се данашње хијерархије размрдају, испоставило да стваралачкој и интелектуалној авантури Мирољуба Тодоровића – на основу оригиналности, упорности и истраживачке радозналости – припадају место и значај о којима данас, уз сву толеранцију, теоријско знање и свест о условностима, нисмо спремни ни да сањамо.“
(Чедомир Мирковић, „За читање и гледање“, Политика, 11. VI 1988).
„Код Тодоровића – од тог времена – јавља се јединство између поезије и свемира на нивоу саме енергије: експанзивна и контрактибилна (стежљива) поезија, експлозивна и згуснута, безгранична и одређена. (...)
Апстрактни свемир сличан је апстрактном писму – он је исписивање Речи за оне који верују, исписивање Енергије за оне који не верују. Изненада постајемо свесни тога да се свемир сједињује с рукописом – да он сам постаје један рукопис. Нанос писања одговара сунцима и планетама. Знаци и звезде припадају космичким просторима. 'Космос је лепа конкретна песма' – некада ми је писао песник Houédard. Тотални мистериозни језик, како је рекао Тодоровић. Тајанствено јасан. Јасно тајанствен. Он је створен у једној савршеној игри. Та игра долази до изражаја у текстовима Мирољуба Тодоровића.“
(Pierre Garnier, „Мирољуб Тодоровић или знак простора“ у књизи Сигнализам у свету, 1984).
„За сигнализам и уметничко деловање Мирољуба Тодоровића почео сам се интересовати крајем 70-их година, на врхунцу својих фасцинација југословенском, посебно српском авангардном и неоавангардном поезијом. Не кријем да ме је понајвише интригирао теоријски аспект експерименталног стваралаштва, у чије се оквире сигнализам изузетно добро смештао, представљајући у свој својој величини најтипичније неоавангардне узусе послератне европске поезије, од конкретних и визуелних до феноменолошких и стохастичких песама. Захваљујући љубазности Мирољуба Тодоровића, са којим сам успоставио тесну сарадњу путем преписке, успео сам да сакупим прилично материјала, који се односио на сигнализам и стваралаштво београдског аутора. Додуше, ова богата збирка не само књижевних текстова послужила ми је као полазиште за теоријска разматрања устаљених правила експеримента, начела 'постојања' експерименталне песме или система конвергенција, али ми није допустила да останем равнодушан ни према књижевноисторијској условљености сигнализма као уметничког правца, који је Тодоровић програмирао у другој половини 60-их година.
Зато није ништа чудно што сам пажљиво размотрио све манифесте и програмске постулате аутора Планете, да бих, с једне стране, локализовао сигнализам на тлу ондашње југословенске неоавангарде, а с друге, да бих јасније артикулисао његову зависност од западноевропских делања тог типа; зависност, а истовремено специфику и поред увек подвлаченог наднационалног карактера антиуметности. У својој књизи, која је објављена 1981. године у Кракову на Јагелонском универзитету ставио сам акценат на комуникацијску ситуацију, која одређује сигналистичку поезију као и на основне јединице 'нове текстуалне структуре експерименталног стиха'. Био је то за мене интригантан истраживачки изазов, посебно што су се у оно време у Пољској појавама тога типа истраживачи бавили спорадично, а у Југославији су биле без научне позадине. Иако је Тодоровић крајем 70-их био аутор дванаест књига и више пута учествовао на међународним изложбама визуелне уметности, није наишао на одговарајуће разумевање. Моја монографија у извесној мери прокрчила је томе пут: 80-их година појавило се више научних радова о сигнализму, између осталих књиге прерано преминулог Живана Живковића, а феномен сигнализма трајно је ушао у лексиконе књижевних термина.“
(Јулијан Корнхаузер, у књизи „Сигнализам српска неоавангарда“, 1998).
„Сигнализам укључује у своја истраживања планетарног, новог језика (да ли ће то бити еманација, неко овладавање најдубљим слојевима људске психе помоћу биохемије, овладавање спиритуалношћу електрона, освећење молекула, енергије и сваке ћелије, или нешто друго у том смислу, али свакако у том смислу), све оно у чему је треперио истраживачки дух човека од када човек постоји. Етнологија, прастари мотиви и прастари облици разних првобитних заједница човека; психоанализа, молитве, верска и световна певања, тотеми и табуи, фетиши и чини, све то сигнализам истражује, поред такозваних егзактних наука, физике, хемије, биохемије, кибернетике. У та истраживања улази и испитивање свих уметничких творевина од како је човек настао, укључујући и најсавременија истраживања семиологије, семантике, херменеутике и оног лингвистичког материјала којим се ове дисциплине баве.
Треба нагласити још и то да се сигнализам изузетно бави и авангардама, да истражује по њима и да многе експерименте започете сада или раније у њима, сада у смислу нових авангарди, раније у смислу оних које су већ прошле, испитује на свој начин, улази у њих и даје им нов, свој смисао и обогаћује их, што значи мења својом праксом. Треба нагласити и то да сигнализам жели да се издвоји од досадашњег стања авангарди, да он у свом процесу чак представља и негацију извесних карактеристика прошлих авангарди.“
(Љубиша Јоцић, „Огледи о сигнализму“, 1994).
„У глобалном прегледу многих поетских трагања која трају већ двадесетак година, јасно се оцртава карактеристична песничка физиономија Југословена Мирољуба Тодоровић. Овде се позивам – и прилика је да то нагласим – на таква истраживања која иду с оне стране линеарности стиха, од конкретне поезије швајцарско-бразилског изгледа до визивне италијанске поезије технолошког типа, преко свих специфичних варијаната вербо-иконолошке форме, која се данас, нарочито у Италији, неодређено назива 'нова вештина писања' ('nuova scrittura'). У оквиру овога, рекох, Југословен Мирољуб Тодоровић својим радом обухвата више или мање ригорозно све етапе, до продора у савремени поетски чин телепоезије, нашироко познате под именом mail-art. Ван свега тога, Тодоровић од почетка свог стварања које се манифестовало у Београду негде средином шездесетих година, важи за најактивнијег ствараоца, не само у националним оквирима, већ и у интернационалним, поставши покретач манифестација, изложби, часописа високог замаха на плану ширења нове поезије на свим нивоима, стварајући тако од Београда, града у коме живи и ради, дискусиони центар, један од најквалификованијих у свету (...).“
(Michele Perfetti, „Алгол – кључна књига сигнализма“ у књизи Сигнализам у свету, 1984).
„Кроз авангардну 'ординацију' сигнализма пролазе многи, узимајући са тога врела много тога иновативног и преносећи га у поезију друкчијих садржаја и валера. Једино је Тодоровић остао вјеран својој првобитној сигналистичкој матрици обогаћујући, из књиге у књигу, њену експерименталну природу. Није лако четири деценије изналазити свјеже ткиво језика и кроз њега дешифровати тајновите обрисе живота, његова суштаства у свим видовима манифестовања, посебно у сфери односа човјека и технике.“
(Жарко Ђуровић, „Свијет сигнализма“, 2002).
„Општи знак који упућује на дејство Тодоровићеве тежње ка раствореном језику јесте укидање жанровских граница у већини његових књижевних штива. Поетски текст, присутан у овога аутора и у поетичким фрагментима или дневничким забелешкама, казује не само себе, већ и то да се креативне алтернативе и значењски помаци налазе на рубовима разломљене унисоности, ма где се она манифестовала, те и у дискурсу који није поетски, већ припада и пројектима истраживања и тумачења поетских захтева у сигнализму. У Тодоровићевим колекцијама поетичких записа, управо колажиране стиховне целине уносе померања у основни говорни низ, прекидају га исказом другог карактера и другачијег набоја, измештају, непосредним учинком, систем порука поетичког текста изван његове једносмерне, унапред зацртане функционалности и првобитне намене, изван његове дате, формалне надлежности. Двојни систем порука сугестивно промовише чин промене, креативну кретњу спајања два говорна облика ка вишезначности која не само што видљиво измиче обрасцу већ непосредно афирмише изворни импулс авангарде – разбија затвореност естетичког простора те га на тачкама разлика и додира оплођује и увећава – обелодањујући тај импулс у само дешавању, на делу.“
(Тања Крагујевић, „У узнемиреном телу језика“ у књизи „Свирач на влати траве“, 2006).
„Сигнализам је произишао из духовне атмосфере крајем педесетих и шездесетих година – из времена општег полета у различитим научним областима, у електронским и комуникационим системима, а исто тако и из очекивања друштвене и политичке обнове с једне и с друге стране тзв. гвоздене завесе. Поново је тада, после депресивних расположења која је донела филозофија егзистенцијализма, а која су последица трагичних искустава у два светска рата, почела да циркулише реч ново као ознака за експерименте у књижевности и ликовним уметностима: ново сликарство, нови роман, нова поезија, нова драма. (…)
У српској књижевности авангарда је много учинила за уметнички препород даровитијих писаца тога времена. Таквог ентузијазма за стварање нових форми и негацијом старих касније није било па ни остварења која би из тога произашла. Највише их је било у прози, поготово у роману, а најмање у поезији. Сигнализам је био један од ретких пројеката нове поезије код нас који је заговарао радикалну измену песничког израза и потпуну деструкцију постојећих форми. Творац и обликоватељ сигналистичког програма и реализатор његових замисли у бројним књигама био је Мирољуб Тодоровић.“
(Радован Вучковић, „Поетика сигнализма“, Књижевна историја, XXVI, број 122-123, 2004).
„Исто тако, Тодоровић практикује поетске облике које назива математичким, статистичким, сцијентистичким, технолошким, изневеравајући и мењајући специфични језик потрошачког друштва да би створио хуманије изразе. (...)
Као што је чинила ДАДА пре шездесет година, Мирољуб Тодоровић објављује смрт традиционалне уметности ломећи митске говоре и оптужујући лажну комуникацију. Али 'уметници су производ своје епохе' (дадаистички манифест) и Тодоровић је производ краја XX столећа, он урања у најмодернију технику, користи све језике, отварајући истовремено стваралаштву нове, широке перспективе.“
(Даниел Далиганд, у књизи Сигнализам у свету, 1984).
„Сигнализам, као наочита, велика планетарна актуелност, иде у ред оних наших покрета у прошлом столећу који су већма марили за одлучне, често и субверзивне речи манифеста, скроз и скроз негаторски, него што су настојали да афирмишу нове комбинације свог, рецимо песничког умећа. Можда је сигнализам отишао најдаље, то ће рећи најдоследније у том обновљеном веровању у полуаутоматизам речи и писма. И стога није случајно што су га, на самом још његовом почетку уписали у свој рабош као новост неки од београдских надреалиста (Оскар Давичо, Љубиша Јоцић, Душан Матић). Свакако аутентичан у свом подстрекачком, скоро безусловно популистичком тренду, сигнализам је остварио у европској и светској литератури, свакако и укупној уметности, неколико дестинација смелости тако једноставно и тако племенито инцидентално, да једноставно не може да се уклони, иначе тако живахно неуклопљив, са атласа нашег модерног поетског смисла.“
(Драшко Ређеп, „Сигнали раног смисла“, Златна греда, број 66, 2007).
„Сигналистичка поетика, која је брижљиво разрађена од стране Мирољуба Тодоровића последњих двадесет година, чини једну посебну синтезу оних теорија које су у истом периоду, са специфичним методолошким аналитичким и херменеутичким конотацијама – нарочито допринеле – паралелно са текстуалном продукцијом која их је пратила – развоју савремених авангардних естетичких истраживања.
Манифести покрета нам дозвољавају да верификујемо упркос необичног сплета непрестаних одређења, допуна, употпуњења – велику способност – која постоји већ од историјске авангарде и наџивљује и ову у садашњем тренутку – да се наново формулишу претпоставке, програми, положаји, на основу страсних напетости, сазнатљивих и сугестивних, које иду у корак са дескриптивним и аналитичким дисциплинама језика комуникација.
Мада је, углавном, деловао у области литературе и визивне уметности, покрет је истовремено утицао, и то снажно, на југословенску естетичку културу, на традиционалну дефиницију уметничких дела и на стварање једног интерлингвистичког кључа. Скоро увек сигналистичка текстуална продукција остварује процесе утемељивања смисла који се ослањају на разне лингвистичке системе.“
(Matteo D'Ambrosio, „Specificita e convergenze della poetica signalista“, Citt & citta, n. 15, Napoli, 20. gennaio, 1984, pp 1-4.).
„Мирољуб Тодоровић несумњиво је најзначајнији савремени српски неоавангардни песник. Као достојан наследник и настављач авангардних тенденција двадесетих година овога века – времена у којем су постављени темељи целокупне модерне српске поезије – Тодоровић је у оквиру сигнализма, - правца чији је родоначелник, протагониста и тумач, - на више начина обогатио савремену српску поезију. Пре свега, у оквиру у оквиру овог песничког правца, чија поетика јесте знаковно, дакле формалистички усмерена, остварени су значајни садржински, доживљајно-сазнајни продори. Ови продори, у складу са општом оријентацијом двадесетог века, више су рационални него емоционални, али их је могла условити само једна доследна поетика апсолутизовања или онтологизације језика. А за коначни песнички резултат није битно одакле се полази – од света према језику или од језика према свету. Као последица овакве поетике, о којој је Тодоровић оставио трагове у својим јасним и документованим поетичким записима и манифестима, појавила се читава мрежа разноврсних жанровских облика, од којих су неки потпуно нови и по чијем широком спектру је Тодоровић опет јединствен појава у савременој српској поезији.“
(Милослав Шутић, „Померање граница песничког чина“, поговор у књизи „Азурни сан“, 2000).
„У целокупном делу Мирољуба Тодоровића, откако га ја познајем, оперише се комуникативним моделима. Почетком 1970. примио сам прве посталије које ми је послао. Биле су то дописнице са заједнички надређеним појмом СИГНАЛИЗАМ. Могао сам сам себи одмах да представим, шта се са тим мислило. Сигнали управо постоје зато да нешто сигнализирају, да некоме нешто покажу, да на нешто укажу. Појам СИГНАЛИЗАМ потиче од Тодоровића и био је најпре испуњен оним садржајем који се може сврстати у изванредан облик нечег већ припремљеног или нађеног. Тодоровић је свесно сакупио већ образоване знаке своје, односно наше средине, извукао их из њиховог уобичајеног контекста и сврстао у спектар уметничких артикулација, или још боље, у спектар креативних перцепција.“
(Klaus Groh, „Сигнали свакодневице“ у књизи Сигнализам у свету, 1984).
„Права суштина сигнализма је што он очекује настајање планетарне свести.“
(Dave Oz, „Шта је сигнализам?“, International Mexican Art Magazine, октобар, 1982).
„Нови покрет сигнализам, који је заснован на поетским сигналима, указује тако и на нефункционалне сигнале наших 'информација' који се камуфлирају као нужна актуалност.“
(Godehard Schramm, „Literatur und Kritik“ no. 61, Wien, 1972).
„Сигнализам не признаје никаква ограничења. Он није само покрет који 'производи' отворена дела, већ је и непрекидна отвореност ка радикалним продирањима у до тада за поезију стране просторе. Заговара литературу без граница. Истовремено или с малим временским размацима, атакује на нове литерарне територије. Оставља их пошто их освоји, да би им се накнадно враћао, комбиновао их са новоосвојеним. Оно што није 'нападнуто' до данас, биће нападнуто сутра, јер 'логика писања, ако је уоште има, је логика истраживања' (М. Тодоровић). Пред нама је најпокретљивији покрет који је књижевност уопште изнедрила до сада. Корнхаузер, који се пита: 'да ли је сигнализам почетак или крај одређеног развоја?', индиректно одговара на то питање тврдњом да је он, 'као ни један други правац успео да се организује у активан авангардни покрет, да око себе окупи уметнике различитих генерација…' буде непрестано и неуморно жив и непредвидив. Свеопште изневеравање хоризонта очекивања. Сигнализам је интермедијални, интердисциплинарни покрет, права планетарна уметност.“
(Душан Стојковић, „Сигнализам као говор жудње“, Градина број 10, 2005).
„Стваралачки преврат који су сигнализам и његов творац извршили у песничком језику, у поезији, и шире у књижевности и уметности, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, по свом креативном набоју дубљи је и значајнији од онога што се у нашој поезији и култури дешавало педесетих година. Изузетно дејство творачке револуције сигнализма може се мерити једино са улогом историјске авангарде у нашој литератури почетком двадесетих.
Сигнализам, захваљујући Мирољубу Тодоровићу и групи која га следи, главним својим током представља онај лук који стваралачки повезује авангардна стремљења из међуратног периода са савременим раздобљем, доносећи драгоцене иновације којима се српска уметност равноправно укључује у модерне светске процесе. Радикалном теоријом и песничком праксом, деструкцијом традиционализма али и прихватањем и синтетисањем његових вредности са срећно изнађеним новинама, визионарским ширењем простора литерарног искуства, указивањем на нове могућности језика и знака Мирољуб Тодоровић битно је изменио естетски код наше уметности и обновио поетску реч у светлости јутра новог миленијума.“
(Миливоје Павловић, у књизи „Кључеви сигналистичке поетике“, 1999).
Датум последње измене: 2007-10-01 00:00:40