Мирољуб Тодоровић

Планета

(љубазношћу сајта http://www.miroljubtodorovic.com/)

„Нестор Жучни“, Ниш, 1965.

• Испитивање планете.
• Кристали.
• Скакавци.
• Невреме.
• Јаје.
• Метали.
• Шума.
• Листови.
  
• Из критика.

Испитивање планете

Планета је првобитно описивала
Несхватљиве кругове које више
Нисам могао пратити.
Онда је изненада почела да успорава
Њена релативна брзина смањивала се
Из дана у дан и коначно је
У истом положају остајала
Више година.
Тако сам могао да процењујем
Њена својства, испитујем њене
Боје, ослушкујем звукове.
Била је то огромна планета
Окружена црвенкастом дифузном
Светлошћу

Кристали

Велики ледени океани блистави од светлости
Окретали су своје лице речитом сунцу.
У паклу вулкана огањ је расипао
Ужарене руже од хелијума и кисеоника.
Кристали величине земаљских градова
Који су висили о конце течне Атмосфере
Запањивали су ме својим непристојним облицима.
Улазећи у кристалне куле
Узвикивао сам своје име
Које се затим одјекујући распростирало
У најудаљеније кутове свемира

Скакавци

Мој долазак
Узбудио је једино зеленожуте скакавце
Непојмљиве величине.
Хватајући својим задњим ногама
Лепљиву јутарњу светлост
Они су врло вешто
Од безбројних коцки кварца
Правили барикаде
Затварајући ми прилаз
Ка центру планете

 Невреме

Топиле су се звезде. То је њихова моћ да буду
узбудљиве. Посматрао сам их из једног цвета сањив:
топиле су се звезде кап по кап. Атмосфером су се
ширили неугодни мириси звездане текућине.
Предстојало је велико галактичко невреме.
Жућкастобели цветови ницали су у Простору.
Узнемиреност животиња упозоравала је на
опасност. Скакавци су у јатима напуштали
планету. Мрави су продирали дубоко према
језгру. Облаци птица угасили су Сунце.
Зверима које би попиле мало мирисне звездане
течности палила се утроба. Оне су болно урлале
у тами. Ватра им се најпре крвотоком ширила
по читавом телу. Затим су настајале експлозије
унутарњих органа. Најжешће је експлодирало
срце. Оно је узлетало у Простор као огњена
лопта и за тренутак осветљавало Планету.

Јаје

На листу биљке боје бакра
Излегао је лептир јаје
Величине људског ока.
То је јаје мала планета
Која ће се пробудити
Кроз три светлосне године.
Затим овако пробуђена
Кружиће око једног цвета
Као око свог Сунца.

 Метали

Ослушкивао сам дисање метала
Слично је дисању звери

* * *

Метали су ратовали с ваздухом
Кретали су се подземним ходницима као кртице
Подривајући стабилност планете
Ваздух је улазио кроз пукотине на кори
И нападао их покушавајући да изазове
Хемијске промене у њиховом карактеру
Они су га халапљиво гутали
А затим варили дуго времена

Шума

Оно што ме је највише запањило
У првом сусрету са шумом
Била је потпуна стакласта провидност
Стабала. Могао сам уочити:
Грађу стабла распоред ћелија
И кретање протоплазме као тамносиве
Магличасте масе. Занимљиво поређење
Са Галактичким Маглинама ишло је
На штету ових других јер кретање
Протоплазме лагано и достојанствено
Много ме је више узбуђивало

Листови

Угљендиоксид је улазио кроз стоме
И разливао се у биљци као злато.
Чуло се струјање сокова
Размена материја...
Светлост је ћелијама
Преносила поруке
Организама са других планета.
Протоплазма је најречитије од свих
Говорила
Блиставим језиком Сунца.

Из критика

„У својој поеми Планета нишки песник Мирољуб Тодоровић покушао је да оцрта обрисе једне космогоније. Већ сама намера, независно од технике поетског извођења, упућује нас на концепције филозофа милетске и абдерићанске школе, а пре свега, наравно, на поетску енциклопедију Лукрецијеву De rerum natura.(…).

У својим најкреативнијим тренуцима Тодоровић, бујно метафоричан и са нечим од призвука мита, остварује веома лепу поетску меру и квалификовано отвара за поезију један проблем који тражи решење већ две хиљаде година. Нови звук у српској поезији, ван сваке сумње.“

(Миодраг Петровић, „Покушај помирења поезије и науке“, Народне новине, Ниш, 29. I 1966).

„Планета казује Тодоровића као авангарду.(…) После Винавера, ова поема (за мене) представља један од највећих експеримената у нашој најновијој ПОНАДГРАМАТИЧКОЈ поезији.“

(Милован Витезовић, „Планета нас измислила“, Сусрет, 7. XII 1966).

„Изненадно, за југословенску књижевну јавност, као што се у видним пољима научника трагача што далекометним телескопима истражују космос, појави нова комета, која неухватљива бежи законима гравитације и лута миленијумима недокучивим пространствима, родио се у српској и југословенској поезији, нови, аутентични песник. Хир коинциденције је хтео да после Бранка Миљковића , опет, то буде један Нишлија: Мирољуб Тодоровић. (…).

Полазећи од искуства модерне науке Тодоровић ослобађа своју поезију класичног симбола и гради вртложну и омамљујућу семантику свога песничког језика. Користећи искуства савремене науке открива неслућене могућности нове поезије, која израста из интегралног бића наше савремености, рушећи конвенције и дижући се до неслућених висина поетичности. Авангардна моћ поезије Мирољуба Тодоровића извире из његовог естетичког и идејног односа према животу и поезији.“

(Веселин Илић, „Авангардни песник Мирољуб Тодоровић“, Градина број 2, 1967).

„На замишљеној и без даљинара фиксираној планети, Тодоровић тражи исте оне односе који владају на земљи. Стога његове песме, иако са фантастичном фабулом и амбијентом, нису никаква врста science fiction-а, већ поезија нове оријентације, која се баца у крило једној посве различитој области.“

(Милан Комненић, „Поезија на трагу науке“, Студент број 18, 4. X 1966).

„Својим манифестом (у збирци Планета) Тодоровић објашњава идеју стварања нових светова и начела њиховог постојања у Космосу. При том се не одриче лирског гласа, мисли на људску јединку, која контролише ток збивања и чија судбина (живот и смрт) доводи до промена у логички препарираном Свемиру.(...). Песма је изједначена са атомом, ћелијом Сунчевим системом. Ритму песме одговарају силе које држе електроне, живот и гравитација. Уводе се математичке формуле у поезију и даје геометријско-алгебарска анализа поезије, живота и смрти као основних и датих величина. Песма, дакле, постаје магична формула живота и космоса, и њена значења у овом тренутку превазилазе уске литерарне оквире.“

(Јулијан Корнхаузер, „Сцијентизам“ у зборнику „Сигнализам авангардни стваралачки покрет“, 1984).

„Тодоровићева збирка песама Планета, објављена 1965, а уобличавана пет година, откривала је друкчији песнички сензибилитет и назоре према свету и онтосу песме. Сама помисао – на који је ова књига упућивала – да се може певати о атмосфери, гравитацији, кристалима, јајету, протоплазми, деловима цвета или о скакавцима – била је јавна јерес, а такве песме априорно су разумеване као антипоезија или, пак, као нешто што је далеко од поезије. Међутим, изразито поетски елементи, интензитет доживљаја, визионарство и хуманизовање света изван човека – демантују претпоставке да је Тодоровић већ својом првом књигом 'поништио' поезију…“

(Живан Живковић, „Лирски кругови Мирољуба Тодоровића“ у књизи „Сведочења о авангарди“, 1992).

„У склопу сцијентизма настала је Планета (1965), прва песничка збирка Мирољуба Тодоровића која је у његовом и сад већ импозантном и многоструком опусу, до данас сачувала поетску необичност и лепоту новине, вољу да не остане 'пред кључаоницом света' већ да се отисне у неслућене просторе и да тамо потражи своје 'бесконачне конаке', како би (у наслову једне песме) рекао Оскар Давичо.“

(Милош И. Бандић, „Сигнализам: стил и статус“, Књижевност, 1-2, 1989).