Мирољуб Тодоровић

Белоушка попије кишницу

(љубазношћу сајта http://www.miroljubtodorovic.com/)

• АЗБУКО ХРОМОГ ВУКА.
• МРТВО ЈЕ ОКО БОЖАНСКО.
• СТАЉИН ЈЕДЕ ЈАГОДУ.
• ЈАСНОВИЦИ НА ЊИВИ.
• ПОЉУБИО СИ ГОРОЛОМ...
• ВЕДРИ ДЕО СВЕМИРА.
• СУНОВРАТНО СЕ ЛОМЕ ШУМОВИ.
• ЦРВЕНА МЕЋАВА.
• Из критика.

АЗБУКО ХРОМОГ ВУКА

Рујем по теби. Костоломна шпиљо
српског језика. Крв и гробови. Млеч
и мед. Зелене муње кидају твоју кичму.
Псовка у благуши. Митра у стајњаку.
Покривам земљом лице. Радујем се
рођењу. Међ зубима ти Олимп и Рим.
Азбуко хромог вука. Окрутна и руњава.
Лепљивом пљувачком окујеш кужне
богове. Смрадном мокраћом благосиљаш.

МРТВО ЈЕ ОКО БОЖАНСКО

Упознао си ме. Са тмастим сунцем.
Минералима прожетим тајновитом
светлошћу. Ветар са истока.
Мистерије крви. Полом је унаоколо.
Беснило и инородници. Кључају
зелене ватре. Наслућујем. Сатурн
се приближава. Из плода. Из пукотине.
Јалова текуница. Нема више хлебара.
Хијене су на нашим траговима.
Четири реке из Рајског врта.
Мртво је око божанско.

СТАЉИН ЈЕДЕ ЈАГОДУ

Жељни су богови. Гојних пчела.
Чорбе људске. Песмопеваца. Прогуташ
Елдорадо. Из казашких степа. "Декларацију
права човека и грађанина". Помама и
експлозија. Расцветавање смрти. Од комадића
свести. Златни земљовид. Хиљадугодишње
царство. Из мрака изниче. То је точак
историје. Фосфорни пламен на устима.
Јуродиви. У паклу. Извајају рај.
Ослушкујеш зиму. Срце слепог оца.
Стаљин једе Јагоду. У подрумима Лубјанке.
"Звери моја, веку мој лепи". Крај црне
ватре. У Сибиру. Пева мртви Мандељштам.
О још једном. Руменом. Јутру. Адамизма.

ЈАСНОВИЦИ НА ЊИВИ

Чујеш ли поруке. Других светова.
Фаетон. Зов свемирске Атлантиде.
Примакао се жедник. Као жеравице.
Таму осветљавају. Речник и беланчевина.
Сребрни пупољци енергије. Једриш
језиком. У глави. Зелене муње сикћу.
Обремењено пркосом. Семе твоје осваја.
Тече водоник. Из непогоде. Из матичњака.
Плођење и рађање. Одбацујеш законе.
Неочекивано. Заверенички. Усред зиме.
Цветови. Као јутарња мећава. Јасновици
на њиви. Обасјани речима.

ПОЉУБИО СИ ГОРОЛОМ

Мирише небеска круница. Знаци студени.
Невера. Мртви као драгуљи. Из напукле
земље. У уху млечика. Препознам
иноречје. Са зацрвењеним очима.
Сеновитог басмара. Из поточнице истиче.
Француска револуција. Звездосаури
су изумрли. Спавај. Сунчана шумо. Болест
разједа плод. Папирус. Загонетку.
Ти си дете вечности. Украдеш сјај
свилопрељи. Крви нема. У Конвенту
Жирондинци. Са лисичијим крзнима.
Певају Марсељанку. Ждралови лете на
југ. Разјапљених кљунова. Пољубио си
горолом. У религијској грозници. Историју.
Лепрозну љубавницу.

ВЕДРИ ДЕО СВЕМИРА

Где је звездознанац? У шљунку. У
самогласницима. Оклеветан од кршевине.
Даждевњак скончава. Сусрели смо се.
Пред водојажом. Грозница гагричава.
Тако хоће усуд. Гробно копље. Глад.
У његовим очима лете црвендаћи.
Чађ и озон. Гримизни копривар.
Ослушкујем медљику. Немушту
материцу. Слепић на горонтуљи.
Ведри део свемира. Index Librorum
Proxibitorum. Ти посустајеш.
Мерен Вавилоном. Из тигрове канџе.
Колевке. Крвњаче. Буде се свештеници.
Звезданих језика.

СУНОВРАТНО СЕ ЛОМЕ ШУМОВИ

Све је лаж. Извор што гаси жеђ.
Бела магнолија. Мржња тужитеља.
Као хук снежних вода. Стоји врева
народа. У враништима кмркљави
кобилари. Цедим отров из твога меса.
Мирис експлозије. Одбаци копрену.
Песму поспи пепелом. Реч је сечиво.
Дубоко семе у утроби. Суновратно се
ломе шумови. Разгори огњевиту жуч.
Божја је воља. Дивља револуција.

ЦРВЕНА МЕЋАВА

Устани. Заложи се. Пастрмком.
Горобиљем. У белим браздама.
Ожујак и пророчанство. Мрави.
Са звезда слећу. Тражиоци
апсолутног. Златари речи. Изаткаш
лавину. Сунчаницу. Зид. Моћ
подвижништва. Пламти оргазам. Рђа
и стеница. Из сиктавог знака. Из
жустре животиње. Тече млеч.
Црвена мећава. Кап крви. На твоме
лицу. Измичеш форми. Следби
посусталој. Ти си плима. Запретана.
Глад за неизговорљивим.

Из критика

„Тодоровића је у, у циклусима ове збирке, посебно привлачила историјска и митска прошлост, и свога народа и словенског, и света уопште. Матерњи језик му је штедро понудио своје богатство, које се слути из антологијски лепе, а за збирку парадигматичне песме – Азбуко хромог вука (…)

Асоцијације и алузије, симболи и слике (метафорско-метонимијског порекла), архаизми и речи великих експресивних потенцијала, њихово звуковно сагласје и неочекиване спреге у које су доведене, неким песмама подарују свежину какве одавно у савременом српском песништву нема, нарочито ако је реч о онима које се описују као родољубиве.“

(Живан Живковић, „Сведочења о авангарди“, 1992).

„Са овом књигом Тодоровић најизразитије улази у поетичке оквире поезије доминантне у 80-им годинама. Не треба, такође, заборавити ни да неки други одељци песниковог рада из претходне деценије ни мало нису изгубили од актуелности (алеаторно-стохастички, шатровачки, на пример), тако да у његовим текстовним продуктима примарне неоавангардне оријентације итекако налазимо постмодернистички релевантних чинилаца.“

(Иван Негришорац, „Легитимација за бескућнике“, 1996).

„Збирка песама Белоушка попије кишницу, објављена у Београду 1988, означава Тодоровићев повратак стохастичкој поезији, али у знатно измењеној форми. У односу на прву фазу стохастичког стварања значајно је ревидиран однос према језику, чији се логички и синтаксички захтеви у већој мери поштују. Али, основе стохастичког поступка – деструкција класичне песмовне форме, подвргавање реченичког исказа неочекиваним резовима и ослонац на технику 'вербалног колажа' – задржане су и у стохастичким песмама из позније Тодоровићеве стваралачке фазе. У овој збирци приметно је настојање да се песма структуира као целина, што је водило већем дисциплиновању синтаксичког и тематског плана песничког исказа. Новом доживљају стохастичке песме у овој књизи доприноси и увођење знакова интерпункције у песнички текст, насупрот правописној неуређености исказа у ранијој фази.“

(Миливоје Павловић, „Авангарда, неоавангарда и сигнализам“, 2002).

„Пошто сигнализам најчешће инсистира на појединим речима или на једној речи, овакав поступак мора да остави последице у домену његовог односа према значењу и смислу. Наиме, устаљено је, и прихватљиво, мишљење да се језички смисао остварује повезивањем више речи, а да једна реч има само значење. Сигнализам се, дакле, превасходно задовољава значењем, но, треба додати да он то свесно чини, као што се и целокупна модерна наука о знаковима на филозофском, естетичком и књижевнотеоријском плану зауставља на граници денотативног значења, сматрајући да традиционално схваћен смисао, дубоко потиснут иза света појавности, представља само баласт. Зато сигнализам хоће да превазиђе не само устаљени каузални процес формирања језичких целина, већ уопште процес смисаоног надовезивања сваке наредне речи на претходну. И отуда потреба да се, као у овим Тодоровићевим песмама, свака реч, или свака синтагма, строго одвоји од других речи. У основи је то намера да се у духу лексичког опредељења, докаже како свака појединачна реч у песми може да има статус исказа.“

(Милослав Шутић, „Сигнализам и снага песничке речи“, Градина, број 11, 1987).