Слободан Шкеровић

Индиго

• Амондилана.
• Flashback на Михалкова искушења.
• Heroes.
• Ископине.
• Сет.
• Орикс.
• Поклон.
• Ригел.
• Индиго.
• Mirage.
• Електронске трепавице.
• Ерис.

 

 

 

Амондилана

амондилана
та шетајућа реклама
водила би љубав са сваким
а била је само сенка
као што смо и сви ми
понекад сенке
сенка над сенкама
реклама над рекламама
а!
срео сам је
или је она пронашла мене
рекао бих: прст судбине
деведесет осмо
чудо свемира
или сатори
вазадева
у једној готово пустој
плавичастој улици
соломонштата
где читав свет израња
из метално сиве шалитре
и пепела вулкана
гуши се од плина
естарског мириса
бактерија flambio vulcanuum santana
тамо где нема ни ноћи ни дана

та амондилана!
верујте
страшно се бојим
чак и да покушам
да је објасним
на неки начин разјасним
да једну чисту идеју
тако јефтино продам
чак и вама

чак мислим
сасвим је довољно и њено име
звук бледог кристала
невидљива испарења
светлосних јона тог кобалтног сунца
кобалтно плава
та чудна чудна реклама

хм! амондилана...

у том пустињском сумраку
јединог проспекта соломонштата
кроз ароматичну атмосферу
губећи се међ толиким призмама
избама
од бетона
испливала је из пепела удаљених
запаљених
удараљки
самбе
екстатична
светлећа
са инстинктом једног гепарда
амондилана
реклама

somoyama
на крилима божанског ветра
кроз полутаму
нежно
згуснута као облак неонског
амалгама
мислио сам:
гле привиђења!
боје арктуруса!
фатаморгана
маја...

већ
следећег трена
разумевши
мелодију и
ритам
наставих омекшалим ходом
акриличног расположења
утрнуо сав
игличаст
као рој фотона
као сан еона

упливах у други став
готово избледевши читав
као сенка
као дневни сан
као мрак у магли
го и нестваран
баналан

направио сам десет корака
у можда
три дана
и све што сам мислио
знао
амондилана амондилана амондилана!

кад сам после пет часака
дошао до свог
апартмана
упаливши сва могућа светла
кроз колутове дима
дувана
дрхтећи сав
као желатин
метастаза
док су ми кроз очи
низ лице
текли
врели потоци мисли
крви
и зноја
и једна једина реч
сатана! сатана!
и друга реч
реч по реч
сатана амондилана сатана сатана...
и кап по кап
допирале до свести
хармоније
синтаксе
тематске импровизације
кенонбол едерлија
дејвиса
хачатуријана:
бистрило се лагано
понешто од тога

те лудости
лудила
сна и саторија
(а ко би био сигуран
шта је јава
а шта сенка и сан)

па ни промена ритма
ни тоналитета
светла
:
ни грешка у свести
није била та
амондилана

само реклама
да
само реклама:
путујте и до пакла са нама
satana & amondilana co.
путничка агенција са перпетуум-илузо-fixa
једне од слободних планета малог магелановог облака
са филијалама у сваком од галактичких центара
итд
итд
итд
итд


превалих се у кревет
јецајући од смеха
квасећи чаршав сузом и саливом
демонским дахом
и од грча
можда
самртним уздахом:
једва остадох жив

једном сам
касније
а то је било можда
пре две три хиљаде
видео то место: илузо-fix
једно бедно месташце
од два три села
филмских кулиса

као холивуд из старих прастарих дана
лудих година
још луђих terrana
једна фирма офуцана
стара
и две три речи знака:
  т на     онд лан   о.
позлата
прашина
и понека звездана шара

 

1.3.78.

16.4.85.

Flashback на Михалкова искушења

hanocri обожава ритам дрвеног бубња
он мисли: камен зауставља време
покушава да песком утоли жеђ;
hanocri на оном смешном брду
изгубљен
прикован гвозденим трном
за крст

intermedium:
(можда би у александрији могао да пронађе свој мир
у великој спаљеној библиотеци
можда би тамо у оном гару и чађи
могао да уморан седне и удахне ту прашину и пламен
дивљег анђела изрода
анђела црне руке)

сенком лимуновог дрвета обасјана
сиријска коњица
прашњавих улара и сандала
мокра од врелог пљуска и сунца:
вуку се коњи ка губилишту

с њима у пратњи
понтије пилат
мисли: o iovis!!

низ ногу се слива зној
и пилат мамуза коња

intermedium:
(високо свештенство
светина која сувога грла и још сувљих руку
хрли том безначајном и голготом названом брду
опасаном зидом римске легије
са једним царским S.P.Q.R.)

поново тај суви пустињски песак!
удахнут гаси жеђ:
поглед са брда
потмули звук кожнога бубња
и топот коња што бледи у даљини


кроз призму титравог сутона се преламају:
сјајни оклопи војника
узвик трговца водом
либански кедар и смокве и лимун
мирис озона и мирис ружа
зној и сандале и лавеж паса

in memoriam:
hanocri је умро од песка у врелом ваздуху
песка који у тој земљи израиља и палестине
брише границу неба и земље

касније
увече
светиљке су неме
стишале корак човека
сакриле тихи шапат

post scriptum:
у тој земљи либана и палестине
великог голана и сувог синаја
земља и данас срља у небо
песак и кости лебде у њој

 

22-23.07.1977

Heroes

од мириса камфора ноздрве су трнуле
мелодија чудно издахну
над понором

протрља дланом омамљено лице,
звук котоа
забаци главу и помисли: све је већ иза мене

изврну се у уплив звука
штектање ритма га освежи
и отпи из врча хладног пива
бамбусов дах!

(задовољно се смеши)
ово је дивно
асура на зиду
крхки лампиони које не волим
сувише лаки
изгужвани

мохенџо:
страшне емоције
непознате
а већ кад будем тамо . . .
умрећу
или шта, нека ситница
одиграће плес у свести
и остаћу даље од свега
бојим се да кажем . . .
живот није поезија
да се сажме у прегршт епова
прича уз ватру
давно заборављену игру пламенова . . .

ето! већ јој чини се чујем глас
хеј зар тако брзо, вода је спремна
и танка свила
папуче
крзно
топлина тела


из пене
изрони њено задихано биће
клонуле главе,
вечерњи лахор прошапта са свилом
зачу се пљесак једне руке

склупчана на поду сачека један трен

откривао је бору за бором на свом и њеном лицу
на зиду је висио сутон
црвена сенка сунца на стени
оранж лампион
умирући booster - fripp
каденца
алт саксофон

звецкао је ланцем по столу
упорно тврдо
свугде је била смрт
пастелно летње небо
у облацима гнезди ноћ

звук: кото
свитка у соби
сенка се лако њише: стишава сноп проврелих мисли

d. bowie
окида жицу за жицом

 

19. 6. 78. (19. 3. 95.)

Ископине

лежећи на плажи
у сувом испуцалом лигенштулу
на хрпи
вековима тавореног
песка
посматра океан:
кроз поларизована призматична стакла:
господин са камером
крај леве ноге

под сунцобраном
држећи празну бележницу и перо
полуполудели барон
искричавих очију
покушава да заспи
пре него што онај
започне причу:
пола галона вискија
лагано бледи на сунцу

два галеба у лету
над морем
гладно гргоре и кликћу:
нигде ни једне рибе на видику

запаливши кратку хавану
господин
изваљује прву реч:
транквилизатор
да
да
умирујуће средство:
не бисмо ли могли
да од тога
направимо експеримент
ха!


барон
као да жваће своју сопствену
браду
нагавши се напред
мљацне језиком
и звизне: па добро
нек буде
транквилатор

са чланка отпадне осушени песак:
закопа се врх пера у бело
:алкохолно перо

у два дима:
подсећа на лососа
недимљеног и несољеног
живог
тек убијеног
каквог сам јео у брдима аљаске:
сочан и пресан
(де добро добро)

али
то ми је био последњи:
и тај је био чудо:
сезона је била на измаку
:кнедле са сиром су тек улазиле у моду
у врућем лемон умаку:
сасвим нова
кухиња: специјална

постојало је све топлије и топлије
неподношљиво вруће:
баронов сунцобран поче да мења боје
и овај се лењо промешкољи:
господин га са завишћу погледа:
шта!
зар то новац не може да купи


два галеба ухватише једну рибу:
започе борба у ваздуху
:пена и крици

колико њих лове рибу:
рибе и људи
делфини
медведи ракуни
подводни пауци:
динамити

а да се окупамо мало?
ја свакако морам
тек мало
да уквасим ову стару кожу:
ваљда ми неће нашкодити
:велик је океан
огроман
велик

у бележници је писало
ружним рукописом написано:
транкилатор
лосос
сиров
сос
е...

барон је устао и протегао се:
ништа од спавања
а тако је поспан:
прошли пут се није удавио;
можда ће сада:
почео је да осматра господина у води


пливао је лагано
леђима окренут
пучини:
један замах па други
наочари
кратка хавана
димљена патка у блату
и пуњена медом

барон отвори кутију
и извади батак
увијен у станиол:
одгризе добар комад
и отпи вино из флаше са етикетом

сунце је бивало све више и више:
а дан све краћи;
галебови сада све даљи


увече
у изнајмљеној вили уз вечеру:
барон је колутао очима:
смеђе металносиве плаве
црвене
бароне! мало меса од антилопе
ловачког соса:
жуте зелене
шпагета и мајонеза
маслина
скочи-пасуља
љутих папричица
кобасица
пуњених галванизованих тиквица
ротквица:
љубичасте црне
разнобојне

у алкатразу ми је посинак;
чудно како је доспео тамо
да вам испричам?
не не
укусно
још мало вина хвала
причали сте прошлог пута
сећате се
на крузеру
у бермуда троуглу

од несанице се не може побећи:
сада је тачно...
још мало
:свануће!
још једна сесија предстоји:
ах
барем да падне киша
па нотес на анализу

господин је тог јутра
као и сваког јутра
радио гимнастику
(срчани удар! дај дај)
на обали калифорније

расклопивши луди сунцобран
још поспанији барон
покушао је да убије свест
новом боцом жестоког бића:
тек што није

господин почео да прича

 

11.4.78.

Сет

ја сам сет.

припадам реду
јахача: и

имам форму вране.

ко је слушао
грактање врана у пољу и
тишини

зна.

ја сам сет бог светла
и доносим
страх

:од нас четири
ја сам највећи: по природи

свог посла
:сви
други су подређени.

рат болест и глад.

а
тако ми атума
оца и праоца

његов сам слуга и аватар.

први сам његов син.


ерис је моја жена.

помамна

зеленосмеђа

кћи вулкана.

ропски је верна:

крволочно

насмејана.

кћи атума
и на част ми дата

она је круна мог рата

:дијадема што ноћ расеца.

моја је жена ерис.

мека и мириса мора

:срп месеца.


ја сам сет брат човека.

управник овог света.

моји су непријатељи
сви

поражени.

поданици: престрашени.

и анђели протерани.

мени припада сва власт.

нек не мисле они белопути

жртвовани

да ја носим тугу.

њихова представа
била је диван

пролазан

угођај.

ја сет вам кажем: већ јашем
и моја три јахача

и већ рат бесни
и глад

и врти се последњи круг у кругу.

мојему царству долази крај.

мој оклоп плашт

мрља на сунцу: спаљен и
црн ко
прах

само је сенка

одсјај.

од њега мач
се у руци ствара: црно је боја

што светлост упија

и прва
што светлост изгара.

у ватри:

моја је воља врело
дух и
тело:

и време је с моје стране.

мој свет чине птице.

:црне гракталице и
фантомско племе.

осам чуда га чува.

осам змајевих глава

ars nova

и света крава.

свуда је моја гарда.

коска насмејана.

над њом се нећка рука
барда

:лобања ил маска!


ова је прича смрћу изаткана.

ја сам сет син атума

син аврама

дух каина!

први сам прошао врата пакла.

и стиг воду препловио.

први сам реч прословио.

првог ме сета такла.

створен сам првог дана.

познајем сваки камен

свако лице и

стас.

све видим осећам и знам.

кад успорим у кас

откривам тајну

и кажем:

 

 

19.октобар 1980.

Орикс

(прелуди)
био је то клаун јорик пијан као земља
у свом зимском сну
огрнут у змијску кожу црну бачен грубо
тамо где је гладак мермер хладан образ
пољубио
пророчиште старог кнеза
где му оштрим ножем распорише
белу кожу и утробу изложише
узевши му срце живо још у руку
толкер емер
прорече овде у храму
надахнут богом
да ће доћи на свадбу онај који није
позван
и да свадбе неће бити
вративши онда срце и дроб
уви у кожу
и просу жар и дим
на што стари кнез бесно рече:
онда позивам све!


1.
(сан)
липе у мају миришу
на благу летњу ноћ
низ дрворед у даљини
зелен и бео лешкарио је град
свечано надахнут тајном
пролећног преображења
ходајући лагано
хладовитим улицама
крај живих ограда
без чежње
опијен чистим ваздухом
певушио је we don't know
our destiny so
let's love each other
у цркви се одигравала
недељна литургија
људи су чекали у реду
на благослов
напољу су прелетали ешалони
фантома
јагуара
starfightera
попио је одличну кафу
на изласку из лавиринта
сунце је сијало
бљештави сан
сребрна зрнца падала су низ
трепавице
иза је остајао траг
шестог чула
и нечији нечујан ход


(цртежи)
кастор и полукс
жмиркали су у даљини
коринт у пуном сјају
из делфа га сустиже вест
толкер емер
га је звао
шта да се ради са лешом
поклонити му живот
нек иде слободно
остаде пукотина за њим
у парнасу


кнез је окупљао око себе
сватове
точио је вино из мешине
примао златне поклоне
средоземно море запљускивало је
обале
бехари беху као пена
зелене влати жита


(јава)
из космоса
у ројевима
јурили су интерактивни
мезони
с њима у једрима
орикс
врео дах
и с једним ХА на
уснама
требало је рећи ту реч
бескрајног садржаја
од које се некима ледила
кичма
а некима ломила крила
од силине доживљаја
на северу горе
бореус носаше снег
али хладно беше само
напољу
изгнанима


(интерлуди)
плави човек
у кавезу од стакла
остаде нем
на његов благослов
голуб из једног давног сна
пуштен беше
да настави свој лет

да, не беху липе још у цвату
тамнозелене, лепе
листови су шапутали ко усне
нежна пророчанства...

тад купи walter WP 38
тврди хамбуршки челик
и испали метак у светлећу рекламу
неон зашишта врео
стајао је на углу и посматрао
реку

где су те музе повикао је
бесно песник
три листа отпадоше с кишног дрвета
тропско монсунске џунгле
велики кабра гуштер просикта
и шибну снажним репом
сад међу небодерима
пренапрегнутим облицима
знао је да су музе ту негде
скривене иза прозора
осенчених фасада -
BMW 100 нежно и хармонично
склизну преко моста
тамо негде у музеју
уметност је чекала своје
ходочаснике
неко је тихо певушио
дабогда црко rock'n roll


2.
(сан)
звездана ноћ је чулност
отелотворена
њен дах је мирис
крв живот
волим
њен нежни загрљај
невидљиво тело
којем је странац
страх

на жалост, емеру
пријатељи неки
посматрају звездана јата
из прозрачних хладних дубина
скривени даљином
бедно одашиљу поруке
свог малог сна
долази орикс њихов бог
поларног светла
везује их својим леденим пипцима
опчињава својим очима

емеру, нек проходају мртви
нек разједе мермер пукотина
долази чудотворац убица
доноси свадбени прстен
долази са ригела
из гнезда ватрених крилатих змајева
знам
тајну његовог црвеног ока
најдражи син
долази да свеже

емеру, толкуј



3.
брже од светлости, јориче
смрт прати оне што гледају
уназад
у емаусу поделих вечеру
јавно пред свима
не знадох с ким
ал беше слатка
нагнусмо пехаре и исписмо
доброг лоренског вина
пријатељ један, поред
писаше песме, песниче
рекох му
пољубац
влажно се смејаху усне црвене

проклети толкер умре у делфима
у камену само остаде име за
њим

долазе, јориче
пространства земље
како их коју призовем
оживе базалтне стене
поља и птице
разбијају се велови вечности
о златне обале сна
свако је зрно песка
под мојим стопалима
траг мог корака
сваки је траг спран ударом
таласа
лорено је некад на тој обали
престао да постоји
кориолана, његова сенка
пошла је с њим
на пут без повратка
а и куд би се вратио
до сто ђавола!
сети се оног прљавог гонича
свиња
чија те прича понесе из
лењог поподневног снатрења
пођоше хероји на пут
носећи своје тешко херојство
од сувог злата


хомер, мој стари друг
наруга ми се једном
на гробу
под двовековним дубом:
од артемиде мишљаше да је муза!
аполо у крилу сатурна
смишљаше му стих
с његове лире речи ко стрелице
сејаху грозну смрт
развалине, само
остадоше
преплављене путницима
истраживачима даљине
у делфима се може купити
патворен мед
и бљесак стар три хиљаде
година

 

1985

Поклон

1.
у једном граду
у галаксији ерен дире
свирали су блуз
орнет и

хорент

плави саксофон
и ксилофон

и точио се буз

:на звук це
ломиле се
кристалне
и
флашице на
еф

(у молу ретко кад)

играо се покер
карулет и блеф

и танго
понекад.

:те пијанице и
гљивождери
насмешени ефемери
склони
спаду

:освучени у свилу
аметистову
и зелену
смарагд
испрскану

и добро су
шљокали.

а није то била обична
интергалактичка
рупа.

и нека се нико не двоуми
и не пита
јесу ли столови
били

од дрвета или

малахита

и плафони
од сталактита

и жене од ебона до
антрацита!

без спазме у
понашању

:имали су они
неки
гифт

:попоноћног јастреба
на грбу:

ноћну птицу
:nuit!

2.
имао сам неких потешкоћа
и случајно сам спао
тамо

неки квар у мотору
у легенди

:готово сам пао!

кул.

прошетавши градом
а
име му је било
хокинс

зашао сам крадом
у неке
сфере
сутерена

мермера неохелена

(мислим да им је порекло
аресово али
ко то зна)

тај мермер
марб

могао је створити и неки
арапин или
копт

мелитанац

:био је познат свуда
у свету

и не би било ништа
необично
да то и није био неки теранац

тај хокинс
могао је бити
и сам птица
хок...

ваздух је био
свеж
и
реж

и небо плаво

имао је месец тај свет

имао је аргент луну
и ауру

и хладну воду

:тај крилати ригелијанац
ђаво!

3.
провео сам ноћ
у зноју
и читаво јутро
оправљао брод
и лоше јео остатке

и пио неке

нешто ми није било у
реду
и сачекао сам мрак:

тешко се могло кретати по
дану!

свирајући бенџо
распао се сумрак

расплео се траг:

горела су нека светла
кандел лајт
пред крчмом:
а м а н и т а   н а ј т   !

4.
на улазу у ту шупу
црвоточан
имиџ

застадох да платим
огледалу
и оставим свој лични
опис

уз неке формалности
блебетави пропис
мирис

:кармин
:молим

плиз!

нека креатура ми
ослободи
пролаз: шођи

од стакла
црног
црволиког.

имао сам неки
саронг
и
тунику

и машну око
врата
и малу ташну
скопчану за
пас

и када нађох места
у некој гужви
дима и карата

тароа
и
канаста
са мале бине
врх сфумо
сепареа

распали ту масу
врео
глас:

у овој ноћи
само за вас

орнет
и
хорент

свираће мјуз

ритам
и
бас

:пасадена блуз...

5.
и стиша се све.

како је тешко
рећи
нешто одсвирано

немогуће

тако рећи

:ба-ба!
ба!
ба!

о боје
арктуруса!

алдебарана!

6.
можда и сувише брзо
причам о
томе

не помињући неке
безвредне

случајне атоме

али нешто
што се десило
изнад
свега

и
ван
свега

ипак ћу вам
рећи:

наиме
крај мене стајаше
нека препотопска будала
дречава

од свег мислећ
већа:
мандала

неопрезна

стаде ми на жуљ
та свиња

и ја рекох ко си ти!

и тај трули муљ ме
муну: ја сам најбржи
песник
у овом
архипелагу!

сви анђели еона!
па такве барабе заслужују
да се
пљуну:

и ја му рекох мир:

уделих му шљагу

а он се лецну и спусти кап
на левом
оку
и вадећи лулу псилоцибу

затражи мало ватре

и рече: хеј
човече

хеј човече...

7.
смрви се то вече у
прах

и нас двојица приђосмо
ближе

звуку

што буку
брише

прашину.

а она два џезера
у неко време

постадоше

светлећа

и нешто већа
све
већа

сребрнаста слуз

луда
амплитуда

размекшана
сексофон
амеба

и орнет и
хорент
у исти час

ко
деца
неба

постадоше глас!

и рече ми
птица хок
раширених крила
а држећи дублет хорнет
у
руци


:мој пријатељ џо џо
(тако ми рече)
овај музика за тебе
и свет
овај грис
акрополис
и овај небо мезотерно
и овај пајп

и молим те мој пријатељ
џо џо
да овај поклон
би добро

и ја му срезах: ти
глупи
глупи
хок
врло сам ти хвала
и враћам ти меч
још сутра на веч

и читаву вечност ако
треба:

за сваки тон
сопран и
алт:
баритон

враћам ти

:реч

најбржу
:реску

реч

 

15.02.1980.

Ригел

кад сам био на ригелу
сретох прво птицу
хока
оштрогока
осам стопа ватреног оклопа
и црвена црна крила
над мене се
надавила
погледом се ужарила
осмехом ме осколила
и рекох му: здраво
тицо

он ме мало мрко
гледну
па ми благо
приповедну: смешна клицо
бедни тероиду
шта ти овде тражиш
амо
где се вечност јавља
само
а облици пропадају
у пламену изгарају
смешни црни сагорели
сасушени и ужегли
одавде су сви
побегли
а ти ипак овде дође
да ли да ти части
дамо
ил те одмах
отерамо
анђелутерону бели!

низ леђа ми прође језа
али му одвратих
смело: своје сам одело
оставио и све
боли
савладао
земаљске сам
што ме некад њима веза
нека сила лажна
мека
искована да до краја
овог века
смртно одева
човека

а овде се обрех зато
да кључеве узмем праве
за еонце
што их тамо тлаче
смрћу срамном пролазношћу
бедом даве ...

одговор ми крикну
птица: заборав те бедо дави!
чим те само опкорачи
океан и небо плави
и зелена поља росна
мирисна од пољског цвећа
плућа пуна од свемира
целог већа
патњу одмах заборави!
срамота те тога
да ли?

гром нека те спали!

грозница ме страшна трзну
чег се дрзну
па ја викнух онда њему:
крешталицо!
баш ме плаши
ови крици грозни ваши
реко сам ти ваљда једном
забораву бедном
рекох здраво
а заправо ми је жао
што сам отуд отишао
а себе сам обећао
именом се обвезао...
све то врло добро памтим
ко што овде сада пламтим
а крила ме твоја хладе
гаде
заборави што си реко?
гром те спеко!
дошао сам да ти тражим
чашу
грчеве да ублажим
веру тврду да утврдим
и ђаволе да развражим
обећање сам то дао!

дај ми дај ми птичурино
и не праши
буком мене не
уплаши.

ах не праши! грехови су већи
ваши
ватра им је права казна
душа им је свима празна
ко саксија нека
крхка ваза
цветак неки тек провири
брзо свене
и мртав се брзо смири:

па зар онда мислиш бедо
ждеро
самоједо
да ћу једно своје перо
дати -
ако ти га ипак дадем
даћу ти га запаљено
па кад њиме само
махнеш...!
мојим дахом свет запахнеш!

птичурина тада хукну
и искру ми искри
даде
пламен сукну.

и нешто ми још натукну:
име ти је врло сјајно
и језик те добро служи
оштро сече
сјај у тами
и путнике намернике
амо мами.

а ја тада изненада снажно
скочи
да ти тицо видим очи
а кроз очи крв се точи
вино рујно
небо плаво
вечна славо!

Индиго

1.
силазиш тихо, најплавији
плави, ступаш, јер
боља је земља него прах
костију и крви,
јача је снага него страх
закопан у ноћ,
бољи је ваздух сув него
влажна душа, што јауче у
тами, што моли
што вапи
 
олуја витла са истока
оштра и црвена, аурора
шиба и рањава, осветљава
облак мрк, осветљава неумитно
звук фагота, саксофона
мирис дима, тешког уља
црног опијума
 
облачи те плавог
прожима и кида, док удишеш
песак бола и из плућа
искашљаваш оне крте љуске
човечности
док постајеш плава муња беса,
грива бича, ожиљака и сечива,
док убијаш, док корачаш,
стискаш, крв испијаш исушену

 
индиго је твоја боја, најплавија,
вена, кожа и одора
жари ти се рубин,
у дубини узбуркан си
црнооки, тешки метал
смола, зној
 
загрћеш се амалгамом,
твоје руке јаке од тежине
памте мртве аватаре,
прса су ти глатка
бронза, ти кроз вео видиш хум
слутиш и задајеш,
врх бодежа,
тај коначни удар себи, сјај
да смрскаш
 
док зариваш канџе, дубље
еластични утерус, светлуцав
ко салпе, слан, танан, под притиском
угиба се, вадиш светлост
бисер, црну срж,
 
жив си јер ти земља
јер ти ноћ, јер ти воља
јер ти поглед, снага
чудо, немаш прошлост,
 
тамо,
где је некад,
онај повратак, куд идеш
босоног, сувом прашњавом алејом
куд продиреш заогрнут,
у мирису, у покрету у
вихор
 
 
2.
измиче кроз катакомбе,
руб се мрви,
силуете прете,
онај изазов за којим жудео си
као јека око тебе, мирис крви,
глад, узидан у зидове од земље,
ту се крије,
мржња, од челика и бетона
она рђа агоније, бакар
зелених оксида, она чежња
што те себи зове, што је смрт
лажна ситост, бол
туга и патња,
 
измиче ил узмиче,
док ходаш поново
истом мрачном пролазношћу,
кроз фосфор, кроз погледе, кроз
мекоћу
 
оне недосежне куле
где забрањен ти пролаз беше,
где су!
у висини, измаглици огледала,
у простору ...
кроз темеље опажаш
прозрачност и прешност
тајни и скривача, узалуд су
балсам, бодежи, јасноћа
узалуд су пурпур, злато и
орлови, узалуд су завештања
трајања,
етером, етером он долази
по снопље

 
клетве им као црне, уплетене
конце, у најдубљу јаму,
где осуђени сами собом
труну у свом сјајном сну,
обузети страхом, те им клетве
бацаш, те карбонске
паучасте, безвредности.
по њих долази,
неумитно
 
сада, кад ту, док крвариш
магмом, поново осећаш,
струју и силину, топе се камена
ткива, лијеш се у ону аморфну
врелу усредсређеност
и крици они више те не
зову, одлећу у мрак,
пећину, у титрај бесконачног
крета
 
 
3.
дегенерисани бол, она страхота
уткана, она пропаст свеприсутна,
онај ослонац без наде, пад
у безвољност и лед,
хропац крвотока,
она беспомоћна препуштеност
ударима, бореусу, снази
силе, очај
улегнуће, дно;
ватром говориш, ватром убијаш,
имплозијом ослобађаш нови век,
еон
тело

 
твоја боја је оно скривено
нечујно име, онај коначни звук
катарзе, онај најдубљи удах
течног бесконачног бола,
онај твој осмех, пољубац и
поклон, онај вео иза кога
 
тражиш кроз празнину, чекаш
у том илузорном, непокретном
стању, модри кристал око тебе,
смрт, пустош, беживотна
 
ко ће доћи.
 
туда.
 
заувек напушташ пећине,
праузроке, уметност живота,
заувек губиш предмете и лица,
остављаш себе у том гротлу
љуску, облик, шљам
мехур, сенку, себе
ти напушташ један сан.
 
 
4.
мисли су ти споре
кожа, било, спори дах
светлост однекуд, неопажено
као талас из дубине
најмоћнија, подиже те
летиш, брз,
 
у оној си сфери
у спокоју,
где промиче поред тебе, где
прониче, укус, мир
 
заустављаш се
јер долазе,
јер овде си,
испуњен до врха,
не примаш и нежно,
допушташ
 
силина те обузима, гнев ил
благост, ћутња или крик,
трајање ил крај,
ти не чиниш ништа,
јер је карма изван тебе,
јер је ветар, песак, црвенило
сунце, дим
 
твој облик сад је
привид, иза, бивши, био
сенка, дах, твој облик
лице, твоје, недосежно, већ
виђено, којем теже,
 
плаћено је болом.
 
и очи су само ту,
вечност, плам.
 
сад пред оним кипом
не оклеваш, ону борбу
ратника и змију
ону крв и драму, ону
смрт и мермер, ону
безнадежну, твоју
причу -
односиш.
 

 
5.
ходаш, видиш
знаш,
 
зов
чујеш кроз буку, кроз додир
осећаш, кроз етер
кроз онај свој сопствени
откуцај, који непрекидно
следиш.
 
приближаваш се
 
кроз густу плаву боју.
 
слутиш је,
крв,
оно светлуцаво,
ткиво, оно
у понору, сакривено
угушено,
тиња,
осећаш кроз мрак.
 
својим тамним
абисмалним срцем
у последњи
непосредни круг
откуцаваш, код,
плазму,
у њен крвоток.
 
 
6.
све је патворено
жртве и убице
живот што промиче
живот који тражи
краде и убија
даје и упија
продире у сопствени лик
у вакуум,
који самог себе из дубине
кида

 
патворен је издах којим
бљујеш себе
удах којим лечиш
окрутност и благост
твоја дејства
ударци, харизма
интелект и
 
само лет сребрних крила
само пролазиш кроз атмосферу
низ цирусе и маглине
низ врхове од гранита
реке леда
одсјаје језера
воде слане и зелене
 
све продајеш за ту ватру

Mirage

волшебни свет је пред тобом ...

ал између, бујица снажна,
безумна, ускипела струји,
ковитла сребрна,
плавичаста
хладна
тиркизна
брза
апорија ...

беспуће
у које жедан посежеш узалуд
да удахнеш
тај благи, сетни, благослов
тај далеки mirage

тај далеки, недокучив ...
нем си, као бол немоћан
нем у напору, у напону
тела, говора, нем,
јер глас, и начин,
јер као чврсти стисак
производиш бол

и како,
јер твоје знање
гуши се у теби.
бориш се, знаш,
стојиш и кидаш своје вене
токове, све оне хранљиве
слатке, омамне, неодвојиве;
све је то на твом путу, испречено:
живот, страсти,
читав ти.


читав ти си пред овим испуњењем
као авет, као неко луд
непожељан, мрља
сенка, што као лепљив траг
вуче се кроз вечност ...

што као

волшебни је свет пред тобом

а не умеш
да затвориш очи.

дрхтиш, јер ноћ је хладна
ледена струја, и пут је невидљив
и тежак је, претежак сан,
већ те опомиње црни грактави гласник.

и поричеш да си икада видео
то сјајно, прелепо чудо

и обараш очи
шаке крваве, поломљени нокти
подеран, покораваш се
спушташ, у заслужен гроб.

на тренутак, док издишеш
све је поново ту, у теби
и тада те кида ледена нит
истина, бљесак, језа ...

смрт те напада силна
а оне неповезане вене и ткива
и капљице, већ откад напуштене
као туђе нешто
као магла, мртве одавно
одлазе с њом


мир, док хумус отпада са твог лица
мир, док говориш кроз ноћ
мир, док посматраш звездано небо
и пловиш дивљином

и не окрећеш се за собом.

јеси ли жив, сада
кад, чудно,
даљина
блиско, безболно, лагано
кад удишеш мирис
и кад издишеш бесконачно дубок
када те прожима трептај,
када је све

испуњено.

када си био мртав.

 

Електронске трепавице

(кулираш пред огледалом)
лебдиш дубинама
електронског мора
тиркизног, бескрајног
инстантичног раја;
лебдиш у познатом
пецкавом озонском
трењу

ти ратник
песник, убица
крет смрти
интензитет ...
лебдиш познатом
стрмом путањом
у врелом пробуђеном
стању

азурни преломи неба
маглинâ, струја око
тебе, страх, потрес
бестежински
пад у резак,
пад, у
удисај екстатичног тела

(неко те узнемирава)
он, који тражи, који
кроз
крв слуша
музику електрона,
који те чује
артеријом, билом
коме је густа плава крв

он, ко беше
песник ил' убица,
жртва
трагач и копач
гробова, лопов
старог сјаја

он који њуши
лепљиву црвену
грушаву
кап

: његова душа мирише
на безнађе,
он трпи притисак
додира, твог, благог
он одгурнут ковитом
електрона, као чигра
зврк, вертиго
риђ као спаљена боја,
риђа је његова
унутрашња тама,
кида га муња
расипа, слâма
он, принц, пада
у гробље
принчева
он, као дах, вапор
облачић
у небу тиркизних облака

он не налази

вадиш га и сечеш
каротиду, и његов живот
прска ти руке
његово срце узалуд
...

(плачеш тужна)
црвено и црно
зове те, чујеш
ехо, из неба, из роја
електрона, и реч низ мач
пада на длан

као суза је та реч, врела
као сафир плава
као круг на води

води те дубље у дубину
у тмину
у бич којим палацаш
интензитет, у
онај тамницу-свет:
тражиш, ал' знаш
да га видиш у себи
да је жив у твом
тихом плачу
да је осмех, звезда
кап сланог у океану
да га упијаш и палиш
спаљујеш, да га носиш
као плам
као пламени пламичак
у утроби, вагини
у црвеном и црном
прожимању

(пуца ти пред очима)
и тада луди смех
ствара електронску олују,
тада косе твоје
као грива, као црвена
и црна ватра,
тада руке твоје, као
плави покрет
као лахор, као плави
цвет, тада
тело твоје, као зора
као муња, прска бело
плаво, као шав

тад знаш
(да те је зезнуо)

 

14.09.96.

Ерис

1
Ерис скида дроњке у мраку
њена зелена кожа исијава хладну светлост
и баршунаст је њен додир.
бодеж одлаже крај стопала
и расплиће змије у коси
дах јој је тих
усне танке и осетљиве
витка је
и види кроз таму

она зазива плашт
од тешке црне свиле
са танким брокатом
и чучи поред ватре.
мокри на жар
и пара се шиштећи диже
пара је односи

четири звезде су на небу.
њихов удаљен сјај
непосредно је ту
на дугим ноктима,
капље на пубес
и црвен је као крв ...

оклоп од крви и суза
јој прекрива стомак.
док лежи наузнак
ватра јој греје бутине
и топлину упија.
метасујета је црна слика
и црна муња на небу.
њено дејство је од паперја и
гнездо у души људи.
бол и отров цуре,
зенице су беоњаче
и она је у екстази


2
Ан-на, као латице бехара
као кап росе
пробија маглу света и
својим крилом
од Ригела до Илиоса
боде кроз утробу
и пали дах

Ерис се кези у немом бесу,
лучи у кризи атропин
и хладан зној је влажи;
њен крик протреса срж
и жиле напрегнуте ломе
јој тело и врат
и зуби као искре пале испарења:
ватра је око ње
и она плови кроз вечност.

острва и море кроз тај бљесак одлазе
некуд
и тај живи свет као Кали испија јој
крв.
кост и кожа је она
суви лист, испијен,
талас распршен

Ерис сусреће смрт.

речи се троше и ломе изнова
у крутој шупљини грла,
лобањом се траже делићи звука
беспомоћни, док смех надјача
ту немоћ ума и стргне црни плашт.
негде, на неком другом месту
од пепела ил сребра
где удишеш стратосферу,
ветар где ледни струји
ил врели, свеједно,
где ништа то ватрено језгро
не дотиче
у теби дубоко усидрено

осећаш да атрибут
отрова и коби,
оног зла што
наметнути беху,
уз звекет низ бедро
у жбун
одбачен пада.

уздиже се Ерис
са некада тла
кроз облак заборава
и тешка
сила као бол
већ неста, и ново тело
ко црвена сен израња,
подиже црвене руке кроз лице,
Ан-на.

:лице јој је сенка сива
од графита
и жар крт и сув се мрви,
око ње је ветар
вихор, узбуркан од црне крви,
око ње је кост и ткива

око ње је светлост
светли непрестано,
облак лебди од светлости
непомичан, непрозиран, густ,

и та светлост што побећи нема куд,
јер слободу пуну има,
као меки дах јој сузе дира...
дише кроз њу Ан-на,
улива јој прах
атараксије.

тад
развија се на небу
силовит бљесак,
као змај пролеће сазнање,
као муња погађа је,
као талас океана што се
бесомучно ваља
односи је
односи је ...


3
пролази туда ходочасник,
босоног хода, ко слеп
са земљом разговара,
тихо, нечујно, клизе стопала

:као некад, са обронака Хималаја,
што виде сунце где тоне
и одмах потом из леда израња,
као некад, кад је Поларис сијао над њим
а испод изгарала Вега,
сад виде бљесак и мрак
у хропцу, укочену, и полумртву

ко црни смотуљак лежи
некад Ерис,
крај ње гар
и смрдљиви дим тиња

Ан-на над њом
стоји и чека,
Ан-на од оног света
ко пенумбра, надвијена
лелујава, тиха,
Ан-нах, говори јој ходач
и прстом обрву глади
на згрченом лицу

дал смрт је ту ил живот
у раскинутом телу,
у души срозаној у страх
што гори и пати
у том лешу

шта види он
шта чује он
шта чини ...

избија из њега бес
ко палацав језик,
кроз поглед јак,
као ватра што пали и гаси,
он одиже Ерис благо од тла
и брише влагу с коже,
ко плави плам усне
се поново скупе
отворе и склопе,
он тихо каже

ово је опет оно
ово је онај
ово је љубавни чин
опрост и казна
ово је онда
кад реч...

ово је Ерис што уздахом
издише живот ко смрт,
што будна одједном
прима сву бол
и ослобођена бива,
мир супротставља,
супротставља, мир
агонији.

онај тамо
у толосу што расплиће
црева сопствена
и из њих чита
своју смрт,
он види далеко
доле,
он види

далеко

доле,
где Парнас потреса дрхтај...

он види раздор
и види спој,
он види воду како успорена
стаје

он види да водом
долази онај што
хода...


4
ко крици птице
гласови ломе бритке ивице
стене, из земље
изниче камени род

а
тамо негде
кроз процеп, у жижи,
Кнез
притиснут златом и снагом Бога
отпија опоро вино,
хладно и бистро.

пред њим архонти
ничице пали,
полегли у страху
чекају знак.
њихова воља је воља Бога
и он користи своју моћ.
његова потка пада и
леђа им прожима језа,
кап црна им стеже крв
и она, гушћа, набрекла
спорије тече кроз тврда тела

зло их обузима
и они у немом договору
избезумљени кидишу,
мачеви од бронзе и
сјајни кираси крче им пут.

кнез затвара очи,
он стеже пехар
и смех избија из сржи,
из лома костију
и топи базалт.
као медовина, магма
залива подземни храм

у храму Питија чека.
непомична
чува у себи глас.
тај глас није њен
и није као реч,
као наго тело
и мокра свила упијена кожом,
тај глас је
осмех благ
и поглед одречен у вечност.

Питија чека,
жмури и лице сија амброзијом.
кроз стену, као магла
силази од храма
у Богу усидрена,
лебди заправо ношена;
витка, мршава и
стара, жилава и тамна
високих јагодица
и оштре браде,
са јаким борама од усана

она стоји пред кипом
и подиже прст.
глас је сув,
рамена се покрећу...

дуги бродови
рађају се из њених пазуха,
јунаци из њених танких препона,
мачеви и копља из зуба.

слепа Питија исијава сјај,
њена аура пада
и златом натапа свет.
сива је то авет, позлаћена.


5
Илион, тамница тврда
смркнут,
опседнут бива;
од њега одјек,
из амфитеатра,
читав свет прожима
све очи призива

из слепила оживљава:
лепота и битка
агонија
разбојника-јунака
и прелепа, витка
лагана
ко Афродита …

из слепила као жрвањ:
лом костију и глава
и нем жамор са зидина

сама у средишту света:
ко глинена играчка
посматра, док бива касапљена
о ужаса! богова неких миљеница

њој судбина Прометеја
изгледа блага
крв јој је као муња залеђена:
у венама
смрт обитава
охлађена

песник усахлог вида о њој
не говори
отпадају с ње епитети;
богови и људи
о њима Хомер у ноћ говори
пљује их сунцу у лице
цепа ко вреле бундеве и
просипа по прашини

ал они што виде – то не виде
не виде они ко их створи
не виде мит из кога
гмижу у славу тројанску
горди и голи

у њеним грудима стала је амплитуда
као од мрамора непокретна
покрет из ње не отима се

сад она зна шта је вечност
камена


6
шта да се чини? шапуће он
док хода у тишини:
Вергилије док прича своју причу
и Алигијери неосмуђен што спровођен
паклом бива;
Хелена, бачена у коров
поломљена сва;
и Ахил што с божанских висина
као Киклоп ослепљен бива;
куд оде Одисеј – чијим невидљивим трагом
ходач гази:
тамо
где све је разрешено,
даље од глечера и фатаморгана
где Пенелопа престаје да тка и чека …

ко порађа и ко
ослобађа: у себи се онај грч
ко чвор сам од себе пресеца
– једним потезом убија и
оживљава

и Блејк и онај други Вилијем
бацише јабуку од злата
покретоше глумце за њом да јуре …
бујицама времена

опра ли песник руке од добра и зла …
узалуд ли беше ход по мукама …
из пркоса пред судбином
и прекоревања Бога

историја је празна, олупина,
из ње утекоше сви
и само пљачком хуља-јунака
она се поноси