Слободан Шкеровић

Jeta

j e t a

a l i p r e j e t e r e t a

draga moja i predivna
i dobra snivačica
jeta
poslala mi poziv
sa planete tintoreta
s nekog malog
poludelog
sveta
gde se jede crven nar
gde se oštar miris sliva
niz prenežna lišca
devojaka safaleta
gde je kosa kao svila
 
kažem
pozvala me sveta jeta
kroza san
a poruka beše ro i eta teta a
 
a ja rekoh malo mesta
i razmakoh rumen zar
i u svome androletu
otputovah
barabar
 
preko antaresa.
 
a na antaresu
vlada jedan strašan
car.
 
njegovo je ime grozna maska
i rogova oštrih par
i glas mu je har har har
i oko mu žeravica
a gubica mesto lica
 
carstvo mu je leglo
propalica
i vojnici četa izdajica
sto hiljada bednih
kukavica
a zakoni smešna smeša
besmislica
i stalno je ratno stanje
 
a tamo je jedan dasa koga znam.
 
i videh ga kako drema
i drmnuh ga usred r.e.m.-a
a on skoči
uzvik sroči i široko razrogači
oči! ! !
 
a hlad beše
ispod voćke smočne
baš debela beše sena
i ja ubrah breskve sočne
ili možda beše dinja
nekim čudom skalemljena
ali beše vrlo sveža
i uopšte beše veža
 
i ja onda rekoh n j a m.
 
a on reče:
baš sam nešto ružno snio
kako mi se zmija svija
i kako sam mrtav bio
i zaplaka
iz oka mu curnu slana
suza
isplakana
 
a onda mu dadoh smokvu
i lepo mu pozdrav rekoh
a on me se odmah seti
osmeha se lice primi
upita me kud potekoh
a ja rekoh
 
idem jeti.
 
i zašumi lišće gusto.
 
a naiđe otud krdo svinja
svinjar neki
a lula mu krompiruša
od krdže se ljute dimi
i kroz kašalj on upita
kolko ćete vi jahača
kolko konja i volova
i krmača i veprova
i koliko pijanica
ispijača
besnih carskih pijavica
što dolaze u svatove
i odlaze u ratove
i knježevsku ćerku prose
štono ima kose puste
i lepotu sa vilama
što se
(škljocahu mu dva tri zuba
i igrahu noge bose)
a gde živi ova dama
e to vam je zavrzlama
koga dobro pete nose
treba jedva pola dana
a od podne ni po sata
i treba mu grumen zlata
da ga celog
knjazu
i uz blagi naklon
da.
 
i pođosmo ja i jorik
jer tako mu beše ime
i idosmo putem time
što prolazi kroz planine
kroz pustinje i doline
i izlazi posred reke
što se zove a re te
a kraj reke raste borik
a pod borom
jedno dete.
 
i stadosmo ja i jorik.
 
a tu beše vlažna tama
kroz paru se sunce slama
i neka te jeza hvata
i duša ti željna plama
na koži se
skrama množi
i nešto te guši gloži
i noge ti meke ko od
gline ili blata
 
a umesto reči ja zaječah
me ke ke
pa tek onda smogoh snage
zanemarih strah od vlage
pa upitah onog malca
manjega od levog palca
šta on traži ovde
tu?
 
a malić mi odgovori
 
tu
rastu gljive memljive
pečurkice
otrovnice
i licise riđopsice
i okice urokljive
šišarkice krnjalice
i bodljice ubodljive
i korpice pletenice
i panjevi zapanjeni
što im rupe zjape
kao kape
vide im se zubi
truli truli
a ako im plidzes blize
onda glizeeee
 
a meni se kosa diže
od tolike rečitosti
ali poče stomak da mi kruli
pa zamolih tog dečarca
neka kaže šta se može
da pregrize
 
a on viknu
moja mama kuva lucak !
 
njemu je mama prava dama
i u kući beše sama
pored onog vrdalama
što se šumom muva
 
motaše se tu po krugu
jedan crni kučak
dva gavrana
i kreštavi jedan svračak.
 
a ručasmo sos od pečuraka
stek od raka
i štrudlu od mmmmaka!
 
i budući da je klopa bila laka
ne legosmo posle jela
nego samo sesmo
srećni što smo tu gde jesmo
 
i pričasmo neke priče
i saznasmo što se puta našeg tiče
otkud reka
što kroz vrbe talasi joj vire
teče
gde izvire
kud uvire
da li hrani ribe ptice
kormorane vivke žabe
i ždralove dugovrate
štrčalice
i sve što se vodom
miče
 
al ne znasmo otkuda joj takvo ime.
 
a žena nam ona reče
provedite ovde veče
prespavajte ovde s nama
jer noći su ovde sveže
sa planine noću
silan vetar slazi
reže
i čuju se zverski zvuci
huka buka zavrzlama
i urlici i jauci
i niz leđa trnac lazi
s drveta se čvornovatog
crna baba kezi
plazi
a pod nogom krca puca
i svega te strah
razbuca
 
molećivo ona kaza.
 
a mi onda dobre volje
da ne bi nas vuk što kolje
i na mesec što kurlija
uhvatio i priklao
kao ovcu
u torovcu
pristadosmo
i veselo ostadosmo
oko kuće pomogosmo
nasekosmo sitno drva
nasložismo kraj kamina
i na kraju ožednesmo
pa popismo krčag vina
 
a u vinu beše čarolija.
 
i nađoh se usred nekog
propadanja
mekog
oko mene beše topla
tmina
i pomalo beše mučna
u stomaku
padavina
 
i iz mraka iskrsoše
žeravice dve vatrene
daha vrela
i osetih dodir tela
dodirnu me ruka bela
i šapat mi nežni pokraj uha
uskovitla oblast duha
i pogodi kao strela
 
okrete se vasiona.
 
i začu se topot konja
i rzanje
njisak
zveka
i povici
vriska
dreka
 
i ja skočih sa kreveta
prekide se igra fina
a na nebu mesečina
i režaše kao psina
i od reke izmaglica
i jorika nigde nema
 
a kraj mene leži ona.
 
i ja viknuh: odvedoše
glel! čoveka!
zapali se plamen sveće
ah nesreće!
zatreperi senka neka
tuga kojoj nema leka
i ja rekoh:
da se kreće!
 
i hranu mi u torbicu
žena meće
i strelicu u tobolac
i u ruku tvrdi kolac
i čuturu hladne vode
 
i ja ode.
i kad dođe zora rujna
okupa me rosa bujna
i sakri me trava gusta
i kad tračak sunca sine
tragovi me mnogi konja
povedoše put planine
 
kad zastadoh
krajem dana
od umora snaga pusta
beše savladana
okrepih se vodom pitkom
odmorih pod jelom vitkom
a nad jednom od urvina
tad ugledah stubić dima
 
i pomislih
biće dobro prenoćište
da me noćna mrza mine.
 
pred kolibom starac neki
naložio oganj silni
beše strašna vatretina
 
i kada mu priđoh bliže
on se vrlo hitro diže
i u susret meni krene
 
pa mi pozdrav zdravo reče
ja mu rekoh
dobro veče
 
postavi me kraj ognjišta
i kad plamen sasvim spade
na dugački ražanj meće
mlado jagnje da se peče
i meso mu tad zapišta
 
beše sočna jagnjetina.
 
i kad glad nam sasvim stade
crna tmina na nas pade
ja mu rekoh svoju priču
 
ali njega smeh sustiže
iz oka mu plamen liže
iz trbuha lav urliče
a onda me preko pita
i na mene glasno viče
 
kuda mi se sada skita
šta mi se u glavi rita
jorika je carska banda
odvela do helholanda
i konje ćeš stići teško
jer ti moraš ići peško!
 
a onda mi plan izloži
i meni se pamet složi
 
kada pređem prevoj
što se iznad šume diže
i kad krenem niže
iza prvog većeg brda
ugledaću silna krda
oštrorogih krava
i ovaca belih stada
 
videću i mnogo konja
i čuvara konjanika
strašnog cara podanika
što čuvaju brojna stada.
 
i dade mi remen kožni
jedno toplo teško ćebe
da mi duša ne ozebe
i bič dade mi velmožni
 
i sad odmah neka krenem
jer se snežna vejavica
sprema
a kad tamo dole stignem
neka brzog konja
onoj bandi
krišom dignem
 
i kada ga sam zauzdam
neka putem samo jašem
kud stražara mnogo nema
 
te ja pođoh
a on ostade da drema.
 
a negde u pola noći
pahuljice što se lede
padaše u brzom plesu
lagane i sasvim
blede
i sav prostor ispuniše
u ludačkom svome
besu
 
i pitanje beše
hoću li i kako moći
preći prevoj
što se preči
na velikoj baš visini
i kako ću silan nanos
snega proći
 
i vetrina oštra
sa severa
svog me sreza
i noge mi malaksaše
kolena u prt mi paše
i nemoć me hladna sveza
 
i na oči san mi pade
i obli me vita mila
i sve oko mene stade
 
al mi dođe neka sila
i snagu mi čudnu dade
raspade se ledna skrama
razbeža se tmuša tama
vejavica tad prestade
 
i ugledah svetlost vatre.
 
daleko poda mnom dole
behu ludaci što snatre
što debele žene vole
i vole da dobro žderu
voline i brave
lojave
i rakiju ljutu piju
među sobom da se skole
i žestoko da se biju
i nikad se baš ne peru
 
i ja reših da ih sredim
da im otmem dobrog konja
i oružje sjajno splenim
 
bandu bednu da pobedim.
 
i spustih se
vratolomno
prišunjah se sasvim bliže
i kao što plamen liže
pustih jednu brzu strelu
i stražaru krvcu pustih
vrelu
probodoh mu groce golo
i bez glasa on se sruši
 
i zajahah
na kobilu jednu belu
i u trk je nagnah
pomamnu i snažnu
smelu
i pokri je pena celu
i sa sapi znoj se puši
 
i milo mi bi u duši.
 
i odmah se začu vika
potera se brza spremi
i horda se
krdu slična
roktava i bezoblična
u mrak za mnom sva
ustremi
 
al kobila beše brža.
 
usporismo tek od jutra
a u podne malo stasmo
pa laganim kasom
jašući kroz zemlju krasnu
na skitnicu neku rasnu
prljavu i sasvim masnu
skrivenu u jednom žbunu
natrapasmo
 
za helholand upitah ga
put zapada klimnu glavom
i mamuza moja zvecnu
kobila se malo lecnu
 
a u zoru trećeg dana
nađoh se u nekom selu
s kućama od žutog blata
 
i tu videh bedu strašnu
dronjavce i starce
sralce
i gomilu nakarada
 
i vlasnike groznih mana
i dečicu siromašnu
siročiće sirotana
 
i upitah nekog gada
za blizinu prvog grada
a on prdnu
joj što smrdnu
i reče mi cereći se
sa kobilom tako dobrom
ako samo nije skotna
mogu stići za dva sata
 
a pitah ga šta to jedu
kada tako dobro predu
a on šmrknuv zacijuka
da je to od belog luka
i slinac mu zagrguta
a oko mu zakoluta.
 
ispred grada
a kraj puta
zastadoh kod odmorišta
odmorih se od sedlišta
krčmarica doskakuta
i donese odmah vina
meni odmah zasrkuta
 
al se setih one noći
pa je pitah
koja li je ovo
carska
provincija
a ona mi reče: malavina
a gradić je merdelina
a do centra puerto skia
dan jahanja svega ima
i tamo je dobra
skintilija.
 
a helholand
viknuh tada
ima li i takvog grada!
a ona me samo glednu.
 
no da skratim malo
priču
ostavih tu krčmu bednu
i gradić taj slavnog
smrada
i zađoh u šumu jednu
 
zakonačih onde tada.
 
a u san mi dođe
ili možda beše java
čovečuljak neki
što mu smešna beše glava
s ramena mu stalno spada
a govori ko ja sada
i reče mi ove reči:
 
sve što ti se sada preči
jednim migom samo briši
ko god da ti se izbeči
odmah ga otpiši
 
a kad htedoh da ga
pitam
zadesi ga brzi ritam
glava mu se zaklatari
lice mu se svo ozari
i zazvrča kao zvrčak
okrete se
uvrte se
 
i sve mi se zatreperi.
 
probudi me pesma kukavice
cvrkutanje neke ptice
kljuckalice
i krckanje suvih grana
 
i u zoru novog dana
napade me
s hukom bukom i jaukom
jedna četa odabrana
 
i otpor im rešen pružih
 
rečima ih mnogim ružih
u lice im žustro pljuvah
u trbuh ih motkom muvah
i smrću ih tad zadužih
 
te u času pravom zaždih
kad već hteše
a mnogo ih stvarno beše
da se mojom glavom
odsečenom
jedan drugom
pobedničkim smehom
 
smeše.
 
i u bekstvu tom odvažnom
sa drveta iznad mene
jedno ptičje jaje pade
 
i u trenu onom važnom
podigoh ga iz zelene
uz mrvicu dobre nade
 
i mamuznuh zverku belu
 
a pogromna hajka za mnom
stade.
 
i kad strka svaka minu
sunce malo jače sinu
ja opipah ljusku celu
nađoh je u jednom delu
i zamumlah pesmu finu
 
u laganom baršunastom
basu.
 
a u sumrak
preda mnom se
u dolini
gradić rasu
 
predgrađa mu behu od drveta
sirotinja kleta
i ulice od prašine
a kad priđoh bliže centru
gradskom trgu
preseče me zvuk mašine
 
i pogledah odmah tamo
a u zemlji neka rupa
puna tmine
tvrdim zidom ograđena
iz nje nešto silno
lupa
 
i srce mi tad zaigra.
 
:da'l te nešto stranče
brine? spopade me neko
s leđa
 
pogledah ga ispod veđa
i rekoh mu: shvatih usred
puerto skieta
da sam baš na kraju sveta
 
on šeretski samo zine.
 
ali odmah progovori:
ah to neka te ne mori
ovde nikom to ne smeta
al za njih i nije šteta
ovaj narod ovde
čovečan je kolko nečja
silueta
slabo čak i govori
biće pre da
brbori
kao da su svi od blata
žive od krompira
brvnara im je
palata
i ne znaju šta je lira
(samo im još i to
fali!)
 
a za maslo sve bi dali!
 
ali sunce već je zgaslo
i treba nam
noćnog
mira
 
predlažem ti
zato časno
da u mojoj kući noćas
založiš se slasno
i naspavaš krasno
 
i kobila biće uslužena.
 
i meni se to dopade
a on zadovoljan time
izgovori svoje ime:
brandon morando
 
a moje je
rekoh:
 
altam ira.
 
kao da se malo štrecnu.
 
a kuća mu beše
od ostalih malo
šira
i u kući beše mnogo žena
svaka žena beše
mirisna i udešena
tananih
manira
 
a ukusna jela donošahu
i u čaše
vina nasipahu
i pogledu vešto izmicahu
 
a gorahu blede sveće.
i dok zalogaj u usta
meće
brandon poče da
probira:
 
ovo mi je ovde
ova kuća
utočište od svemirskih
žbira
 
a ko da me ovde nađe!
 
nema tu ni pristaništa
za lađe
nema ni zlata ni
kockarnica
nema ni rata
ni dobrog lova
ni pustolova
niti nekog ko bi došo iz inata
 
i priča mu beše slatka
nimalo ne beše kratka
i usna mu sva rumena
sjajna
beonjača podlivena
crvena i
izbuljena
 
i reče mi: por la muerta
ova je selendra
nazvana puerta
baš zbog svega toga
blagodati
izmišljena
 
i tako mi svega moga
ovde se otvaraju
vrata od svemira ...
 
prijatelju altam ira
 
ovo je mesto ovde
za probrane
samo
mesto uzleta
 
i tako mi svega
ako ga igde ima
onda je ovo početak
i pupak sveta
 
a da znaš
i nije to reklama
ja imam ovde uređaje
kroz koje se slika
svih sazvežđa
slama
 
to je sjajna panorama!
 
viknu brandon.
 
ja pomislih: baš je neka
trtljalica
ugojenog
bledog
lica
a uze me on pod ruku
i ženama onim reče
da me svuku
i u meku svilu
me obuku
 
i behu im ruke nežne
i brzina
nedosežna
 
i odeća beše laka
paperjasta
beše satkana od
polumraka
 
i nastavi on da priča
 
mir je ovde
i muzika tiha svira
i devojke mirišljave
predivne i tako
plahe
 
i kanabe beše meka
 
donesoše đakonije
i pinakolade
čokolade
ananasa i kokosa
ptičjeg mleka
 
mlade snahe.
 
i naže se on nad mene
i reče mi
poluglasno
 
kako ti se čini ovde
udobno
i vrlo slasno
 
a možda ti nešto fali
što bi srce možda
moglo
da razgali
dušu mornu da
raspali
da je spase od uzdaha
 
ja pomislih gle ti bene
pa ga čvrsto rukom
za mišicu masnu zgrabih
 
a helholand
gde bi
mogao da bude
gde odvode bedne ljude
i sudbina što je
slabih
 
pa ga pustih
da se trzne
i okom me načas mrzne
i lukavo tad zaškilji
 
ah! helholand
odgovori
i gornja mu usna skoči
daleko je to odavde
a skoro će pola noći
mada je u mojoj moći
da ti ovu tajnu
odam
 
helholand je tminom
bolom
i jaukom
vrlo plodan
 
za jadnike vrlo zgodan
 
povešću te ako hoćeš
da pogledaš
u daljinu
pa se lupi dlanom
o slabinu
i ustade vrlo čilo
 
ah videćeš
toj mašini
kako radi živo
bilo!
 
a ja spremno za njim
pođo i rekoh mu
napred
vođo
 
od smeha se on zagrcnu
i prstima samo kvrcnu
i nestade lažnog sjaja
i začu se namah graja
 
zvuk tišine
kojoj nigde nema
 
kraja.
 
talas za talasom
iz tmine
ječahu reči
 
ja pružih ruku
milosti htedoh
dodir
bar
dah
 
probiti tminu što se preči
 
život bih dao
žrtvovao
:život založi!
za njihov spas
neko me rukom ponudi
preći
tu stigu
to mrtvo more
 
svetlosti te što sjajem
ispliću usude
svoje
što kao salpe
uzburkaš li puteve
ruku ti slede
i gasnu
 
prozebo načas odbih
ponudu
jasnu
 
pomislih: pa kakvim silama
taj smrtni nemir
nestvaran
seći?
 
brandone, viknem
prijatelj naime moj
u helholand
sateran
nasilno
vapajem poziva
sledujuć spas mu
svoj
da mu se opet
pokloni
 
u gluposti svojoj
evo me gde
umalo nogom ne
kročih u ambis
gde gubim čvrsto
tlo
 
a brandon sagav
glavu mi
tiho
reče: tamo su priče
sjaktaju zvezde
zovu i žive strasno
il gasnu
 
dobro si reko
i zanos brzo ti
splasnu
 
tvoj prijatelj, jorik
što tužnim osmehom
isplete san
skriven te čekao ovde
na kraju sveta
gde prazna ubija
večnost
 
zemlja je blato
ljudi su tečnost
 
zar može se drukčije
ne pasti tamo
u lažni sjaj
gde vapaj je tužni i
smrti zavičaj?
 
!udarih snažno
dlanom o
dlan! čoveče
prolete noć
prilazi dan
ostadoh ovde
zavazdan!
 
a jorik me gledaše
zaleđen
ko kristal smrznut
gorgona
gorko mi izreći reč
da mi se koža ježi
 
od mene beži!
sklanjaj se gade
što pade
došla je večnost
da te se
reši!
 
rukom ga ščepah
presekoh ljigavi
dah
i oko iz duplje
se
beči
 
razbih tu strašnu stvar
pršte i samo
jeknu
započe kiša
i parčad pokri bar.
 
zanos zvezdani dok
jahao sam
nesrećom tom što se
zgodi
po vodi
beše već sasvim hladan
zamuko
i samo plač ničice
lego
 
i kobila samo kopitom
prska i lebdi
vodeni prah!
 
i nestade svega
jer glavu svoju ne
okrenu
u silnom letu
 
i tad i samo tad
videh i čuh
i dodirnuh
i ljubih
svoju
 
jetu.
 

1984. Beograd