Слободан Шкеровић

Терор, дрхтање...

Терор, дрхтање...

„Кукавичлук је највећи грех“
М. Булгаков, „Мајстор и Маргарита“

 

латински: terror > terrere - плашити се; ИЕ *ters - трести се, дрхтати

 

Будизам, поготово зен будизам, ретко се бави образлагањем неког конкретног појма, па тако и појма страх. Будизам је елегантна философија, њен предмет је ослобађање од патње, дакле, разрешење питања наше егзистенције, а то разрешење догађа се чином ослобађања. Будизам је делатан, и свој коначни израз као такав, нашао је у зену односно чану. Код будистичких мислилаца, или учитеља, како их на Истоку радо називају, речитост сама по себи никако није циљ. Зен будисти ће избећи сваки философски дискурс, а уколико до тога и дође, он ће се уобличити као мондо - питање-и-одговор.

Мондо увек започиње питањем, и то питање је чисто философско, иако се често служи фразама и параболама - рецимо питање бића и не-бића, разума (виђнана) и интуиције (прађне), ће се поставити као питање односа стабла и пузавице која се обавија око њега, или као питање порекла Буде или значења Буде, итд. Међутим, увек је реч о коначном питању. Мондо се не бави конкретним питањима, као нпр. питањем страха, питањем живљења, питањем односа друштва и појединца и сл. Овакав став је егзистенцијалистички и изузетно је прагматичан. Озбиљног будисту занима коначно а не поступно ослобођење и он се неће задржавати на успутним станицама, па макар жртвовао све оне примамљиве, веселе и разнобојне стварчице које нуди технологија и технолошко (вештачко) знање, живот у весељу - будисту занима чисто знање, коначни увид у стварност и постојање, што за последицу има ослобађање. Заузимање оваквог става подразумева стицање способности да се изађе на крај са сваком конкретном ситуацијом, зато се конкретним ситуацијама будизам уопште и не бави у теорији, већ искључиво у пракси, делатно.

Како би, покуса ради, могао да изгледа мондо о страху?

Лин Чи упита Хуи Ненга: „Шта је страх?“

Учитељ одговори: „Где су ти гаће!“

Уколико се Лин Чи препадне и на саму помисао да му нема гаћа, онда он није ништа постигао, и нема ни говора о ослобођењу. Ова ситуација може да се упореди са Изгоном из Раја и то дословно, са све дрветом „знања“ (види касније у тексту).

Питање страха, терора, увек је лично питање, егзистенцијално питање, ради се о нашем личном односу према ситуацији која изазива страх. Уколико се ослањамо на просто искуство, ми ћемо знати да треба да се клонимо таквих ситуација. За једно такво рефлексно понашање, нису неопходна никаква вербозна објашњења у смислу одговора на питање: Шта је страх - бежање је у већини случајева задовољавајући одговор.

Каже се, рецимо, да у неком друштву влада терор. Што се тиче самог разумевања ове тврдње, већ је у старту начињена грешка. Из овакве изјаве просто следи да је Терор нешто нама спољашње, као неки Извор или Узрок страха. Међутим, страх је у нама, а узрок тог страха је нешто сасвим друго од онога што може да нам се чини, нпр. власт (заснована на терору). Објективно ситуација изгледа овако: неко нас тлачи, а ми се склањамо (у страху од репресалија). Даље, страх од репресалија је страх за сопствену кожу, за ближње, за имовину, за преживљавање, од губитка посла, итд. Ово су само неки доминантни облици у којима се испољава страх.

Горе наведене изјаве не откривају заправо ништа о страху. Оне су само опис једног стања, али не дају никакав допринос разрешењу те кризе, јер живети у страху значи бити у кризи.

Страх као израз распада система.

Оваква дефиниција страха омогућава да се сагледају узроци те појаве и да се са тим страхом коначно изиђе на крај.

Ми, дакле, осећамо страх увек када је наш систем угрожен, на било који начин. Интензитет страха зависи од близине претње по интегритет система. Уколико је претња релативно удаљена, страх неће бити бог зна како изражен и биће готово неприметан, али ипак са далекосежним последицама. Уколико је узрок страха удаљен, ми ћемо се заваравати да му још можемо некако избећи, јер ћемо имати утисак да нисмо непосредно изложени, између себе и узрока страха поставићемо просторно-временски континуум, као неку тампон-зону.

Ово је чисто заваравање, мач нам се још увек клати изнад главе и не зна се кад ће да нас млатне.

Суочавање са страхом прати епитет Храброст. Француска реч courage, потиче од речи која означава срчаност, дакле храбар је онај који има срца. Срце ти снажно залупа, али ти не одступаш. Свакако, храбрим држањем се уопште не отклања опасност од распада система, тело нам може страдати у окршају са јачим, све позиције које заузимамо можемо да изгубимо - једном речи, нема никакве гаранције да ћемо сачувати своје поседе. Па ипак, ми се храбро суочавамо са претњом.

Са становишта здравог разума, храброст је чисто лудило. Пошто разум увек тражи гаранцију (логику), храбро држање отпада као решење. Разуман човек полази од тезе да треба преживети, односно живети, а то значи да треба избегавати све опасне ситуације. Живети разумно значи живети у сталном страху. Философија преживети по сваку цену је философија робова, такви ће пристати на све, никада се неће бунити, увек ће узмицати - чак и када почну да губе део по део (а то је заправо одавно почело) себе или својег, они ће и даље узмицати и неће стати да пруже отпор. И само заустављање у овом случају значи пружање отпора.

Разумно држање, дакле, нипошто не значи и мудро држање, тј. исправно држање (да и не помињем храброст).

Проблем је очигледно изражен у појму својине, идентитета са објектима које сматрамо својим, али ово доводи до апсурда, јер ми стално губимо ту својину, једну по једну, а ипак сматрамо да смо сачували себе. Овакво упадање у апорију, у беспуће рђаве бесконачности, по правилу остаје непримећено, боље рећи намерно превиђено. Јер сагледавање оваквог стања било би истовремено и признавање неуспеха да се сачува идентитет, а уколико идентитет није сачуван, то значи да систем више не постоји - а израз тога је страх. Будући да човек бежи због страха или од страха, ово се не сме дозволити (из разлога етичких - јер грех је бити кукавица). Дакле, човек сам себе заслепљује, ућуткује, живи у незнању од своје воље.

Из овога следи да је питање знања кључно питање. Онај ко хоће да зна шта се заправо дешава, мора да скупи храброст да би то сазнао. Уколико скупи храброст, он се неминовно суочава са својим страхом или страховима. Ако дотична особа истраје у том стајању и то време искористи ради сазнања, уочиће да делови система (не мора увек да буде само тело) одлећу из његовог власништва, видеће да губи контролу над овим или оним својим. И већ је толико изгубљено, а субјект и даље стоји. Уз опажање тога јавља се и свест да и поред свих губитака нешто није, чак и не може бити, изгубљено. Може ли се то нешто назвати суштинским, суштином?

Један мондо:

„Која ствар је од непроцењиве вредности?“

„Глава мртве мачке!“

Када говоримо о губитку својине, заправо говоримо о систему вредности. Не може се рећи да је изгубљено нешто што нема никакву вредност, већ само нешто што има одређену вредност и значај за нас. Уколико и даље преживљавамо и поред толиких силних губитака, очигледно је да вредности које смо изгубили нису суштинске. Осетићемо се оштећенима, повређенима, али - и даље живимо. Овде наше сагледавање запада у велику кризу, јер би једини могући излаз био превредновање, успостављање новог система вредности, који би обезвредио све наше губитке - а то је заиста радикалан чин и некоме ће у први мах изгледати као потпуни пораз који води у јако депресивну смрт или живот.

Ето, стигли смо сада до кризе идентитета. Ако будемо доследни у намери да откријемо и сачувамо суштинског себе, мораћемо да начинимо и такав корак. Очигледно нам је да нема узмицања, уколико се заиста жели обрачун са страхом, одн. терором.

Тешкоћа ове кризе је у томе што се сада јасно сагледава да узрок нашег страха уопште није тамо неки тлачитељ, већ наш сопствени идентитет, наша представа о себи, која је толико јака и доминантна да не може да поднесе радикалну промену. Постепена, разумна, промена, када отпадају делићи, али „суштина“ и даље остаје „сакривена“ или „обучена“ - то може, али у потпуности скинути све са себе - е то је већ неприхватљиво. Дакле, полако постаје јасно да смо сами себи тлачитељи.

И - сада уочавамо да терен, који је до сада био философски полако постаје религијски. Зар не би Адам и Ева остали у Рају да није било оног смоквиног листа. Толико им је било тешко да га се одрекну. Испао је Бог неразуман што их је због те ситнице најурио. А и они су испали неразумни, јер им је било драже да пате, да живе у зноју лица свог, можда у зноју изазваном страхом, него да и даље живе у срећној заједници са Богом. (Парафразираћу Христа: Бићете са мном - без ичега на себи - или - Остави све и пођи са мном.)

Нас овде занима механизам овакве психологије „вредновања“, егзистенцијалног вредновања. Какву то егзистенцију ми желимо, односно живимо?

Шта је то што је заиста вредно, и без чега се не може, а шта је то што можемо да изгубимо, а да сачувамо себе? Неки одговори су већ дати, намећу се сами по принципу очигледности. Али прихватање таквог „виђења“ представља објективну тешкоћу. Тешко је помирити се са чињеницом да те је неко опљачкао и да никада неће доћи до поравнања, до враћања дугова, „старе штедње“ итд.

Појму „духовних вредности“ у зену одговара појам „мртва мачка“. Чувена реплика из представе „Путујуће позориште Шопаловић“ гласи: „Шта ће нам позориште, видиш да нас стрељају!“ Ова ситуација је потпуно адекватна тренутној ситуацији у Србији. Али нико се није досетио да нас можда баш због тога и стрељају, јер немамо позориште - зато што смо дивљаци. Шта ће „обичном“ човеку глава мртве мачке? Шта ће њему духовне вредности. Једу ли се оне, пију ли се?

Егзистенцијално питање: у каквом свету живимо? У свету у коме нас стално дрпају, а ми беспомоћни? То је објективан свет, не може се приговорити да је нестваран - и те како је стваран. Али то је свет терора, хоћемо ли ми да живимо у таквом свету? Уосталом, ко те пита!

Вратимо се опет зен будизму, не ради зена самог, већ ради метода којим се зен будисти служе. Један од највећих савремених, али „немуштих“, следбеника зена, Карлос Кастанеда, већ у првој својој књизи поставља принцип - (парафразирам): Први непријатељ са којим се ратник суочава је страх. Уколико се устукне пред страхом, ратник никада неће постати човек од знања. (Следећи непријатељи су: јасноћа, моћ и старост...)

Уколико бисмо хтели да говоримо о нацији као субјекту страха, о застрашеној, уплашеној нацији, лако нам је да као пример такве нације одаберемо баш српску нацију. Зен никада не би узео здраво за готово да је нација субјект, будизам у принципу не прихвата постојање нечега као што је субјект, то је принцип аната (ан-ата) не-сопство, али ако о томе треба да се говори, примениће се аналитичка метода да би се доказало да субјект заиста не постоји, да се свака ствар, па према томе и субјект, састоји из делова, па према томе субјект постоји само као такав - као композит, као представа, одн. као нешто несуштаствено - Индијци, будисти уопште, би овде по правилу употребили израз суњата, празнина - водимо рачуна да нипошто није реч о нихилизму, већ о форми као испразности, несуштаствености. Ако, дакле, од будиста, који не признају ни сопство, очекујемо да прогутају ово потурање нације као субјекта - слатко би се насмејали.

Међутим, то што они неће о томе да говоре, не значи да они са тиме не могу да изађу на крај. Навешћу овде још један пример из Кастанединог опуса: Када је Карлос причао дон Хуану о свом оцу, који је мрзео попове јер заглупљују народ, и тако то, дон Хуан му се подругљиво смејао говорећи: Јадни ми, заглупели нас попови!

Наравно, ово је чисти зен, односно становиште зена, јер зен будиста не може да се de facto сложи са тврдњом да је неко други одговоран за наше сопствено стање (незнање).

Постоји једна песма (јер он је био и песник) која се приписује Буди. У тој песми Буда говори о томе како је досегао коначно сазнање, прозрео све илузије и како због тога сада може слободан да напусти овај свет рађања и умирања (Самсара). Али, долази код њега Брама и моли га да то не учини, него да остане још мало, јер има оних којима недостаје само мрвица да би досегли тај коначни увид, а Буда би могао да им помогне (из овога се црпе идеал Бодхисатви - Буда у одлагању, који се заричу да неће отићи одавде док сва жива бића не буду ослобођена - они су ту да несебично помажу у томе). Многи се слажу да Буда не би написао овако нешто, јер одлука да остане је заправо изнуђена некаквим разлогом (изговором), макар он изгледао толико племенит - његова одлука да остане била би неделатна, неадекватна, ништавна. Одговорност за лично ослобођење је лична одговорност и не може се пренети на неког другог.

Сада је јасно, по питању нације, да нација као таква никако не може да се спасе, јер државом у којој постоји одређени облик власти, па била то монархија или демократија, увек управља неко у име другога - извршена је дистрибуција одговорности, а грађани, чиниоци нације, нису лично одговорни за оно што се догађа. Ово је нарочито очигледно у Србији, јер би се некакав излаз још и могао тражити у позивању власти на одговорност, а то се баш никако не дешава. Ова нација не жели да буде одговорна, и то је то. Зашто - одговор је више него очигледан - поклекло се пред страхом, а при том се одговорност пребацује на власт. И то, чини се, као да свима одговара. Изузетан пример самообмањивања.

Сходно овоме, питање егзистенције без страха у себе укључује и питање припадности нацији - види се да је одређивање личног идентитета на начин припадања одређеној нацији чисти ћорсокак, јер сада наше лично ослобођење зависи од националног ослобођења и од дефиниције једне такве слободе, а то нас ставља у апсолутно пасиван положај и онемогућава нам да се сами изборимо за своју слободу (од страха). Следствено томе, особа која свој идентитет тражи управо у припадништву нацији, бежи од спасења, живи у терору и нема наде да ће измаћи том проклетству.

Занимљива је још једна последица оваквог поимања терора - са узроком изван нас самих: тотална парализа. Наиме, ако је узрок терора држава, како појединац да се одбрани од тога, када је он у поређењу са државом тако сићушан и беспомоћан, правни систем не функционише, итд? Резултат тога је апатија, летаргија, учмалост, потпуни дефетизам. Једном таквом виђењу, уколико му се препустимо, заиста недостаје она мала пукотина кроз коју би требало, као у некој фантазији, да пробије зрачак сунца, зрачак наде. А, како је рекао Кафка, постоји нада, али не за човечанство.

Нација, човечанство, нема ту никакве разлике. То су синоними.

Декарту су многи замерили када је рекао да прихвата законе, одн. систем државе у којој живи и да неће чинити ништа у смислу промене таквог система вредности. На први поглед то звучи као дефетизам, као одустајање од борбе - јак аргумент, али без икаквог покрића! А ко су следбеници пута који је проповедао Буда? - Просјаци! Монаси, који напуштају свој дотадашњи живот, без остатка, одлазе у шуму и тамо, неометани, медитирају. Једини њихов контакт са овим светом је одлажење у прошњу (проси се храна), али ни та прошња није систематска - просјак не рачуна да ће обавезно добити храну, тј. нико није обавезан да му удели милостињу. У овоме се огледа коначни егзистенцијални ризик, јер исхрана једног просјака није системски решена, она у потпуности зависи од воље даваоца. Чин давања хране је током времена постао обичај, то је истина, али он је у суштини interruptus, односно тачка прекида, у којој се обичан човек, макар на тренутак, окреће неким другим вредностима, које нису купујем-продајем, у складу са успостављеним системом вредности. Чин одласка у прошњу даје прилику обичном човеку да на тренутак застане и искорачи из матице која га носи ко зна куд.

Ко, дакле, може да се одлучи на то да напусти све и да његово живљење од тог тренутка зависи од добре воље ближњих? Мало ко. Не јавља се ту само страх од губитка имовине и живота, од глади и зиме, него се јавља и страх да ће морати да се верује, односно да се не брине, а то не значи ништа друго него укидање увреженог процеса размишљања, који као свој предмет има трајање, трајање нас: прошлост, садашњост, будућност, „божанско“ предвиђање евентуалног даљег живота, мање или више детаљно - што је израз крајње ароганције!

Ово је заиста циљ сваке медитације - излазак из области диференцијације, разлучивања, из области кризе (јер крисеин значи лучење), прелазак из области мишљења у област не-мишљења, тј. у област делања, одлучености. „Заустављање света“ (код Кастанеде), или dhyana, медитативна удубљеност и усредсређеност, израз који су кинески будисти издвојили и њиме назвали своју секту (на кинеском се dhyana изговара као chan, на јапанском зен).

Сврха овог текста није да се неко убеди да треба да оде у монахе, уколико жели да се ослободи терора. Чин одласка у шуму је чин искорака из познатог, из света у којем влада патња - у свет у коме човек бива ослобођен сваке патње. То није физички покрет скидања одеће са себе или бацања ствари кроз прозор, већ чин порицања било какве зависности од објективног - чин стицања вере. Разуме се, вера није будистички појам, она се у будизму никако не помиње, то је типично хришћански појам, али и хришћани одбијају да расправљају о вери - она се задобија, али не путем доказа - а то је баш типично „зеновски“ приступ.

Задобијањем вере превазилази се сваки страх.

(првобитно објављено у „Културтрегеру“)

На Пројекту Растко објављено љубазношћу блога http://skerovicpoetry.blogspot.com/