Слободан Шкеровић

Нада, вера, љубав – бодхисатва - песник

Јесења магла и дажд.
И мада се не види Фуџи,
она уноси радост у срце.

Башо

I

Хришћанство је успоставило један идол – наду, иако се декларисало као вера која за узор има повратак створитељском извору – љубави. Нада је у суштини пасивни принцип, она се јавља у оних који чекају да се догоди чудо, а да при томе сами ништа не чине, него једино трпе овај живот.

Увек сам био сумњичав према нади, нада се у мени јављала само онда када сам био у кризи и када нисам видео излаз, када нисам могао да донесем одлуку. Али наду никада нисам доживљавао као свог покретача, изгледала ми је као израз немоћи. Па, зашто су онда велики хришћански филозофи-теолози, инсистирали да наду, према неком њеном квалитету, сврставају уз веру и љубав? И могу ли јој ја у свом личном искуству доделити такво место?

Да бих ствар поставио како треба, цитираћу Св. Јована Лествичника: „А сад, после свега што је речено, остаје ово троје, свеза која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А највећа је љубав (1. Кор. 13, 1З), јер се њоме именује Бог (уп. 1 .Јн. 4, 16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај.“

„Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем.“

„Моћ љубави је у нади. Надом очекујемо награду за љубав.“ (1)

Интересантно је како Јован Лествичник повезује наду с љубављу. Он тврди да је нада „ризница пре ризнице“, дакле, да је нада антиципација награде, односно радости која је основна карактеристика љубави као непосредног доживљаја Бога. Нада се јавља пре него што је љубав искушена. „Она је одмор од мука... она убија очајање, она је слика будућих добара... Монах који је њоме испуњен, употребљава је као нож којим коље униније. Наду рађа искуство дарова Господњих. ...“

Зашто кажем да је нада идол? Она се појављује као у вези с љубављу само онда када се љубав оствари, па се онда с те тачке сагледава и нада као она светлост ка којој, још увек невидљивој, тежимо. Но пре тога, из мрака, она је чисти израз патње, вапај – нада је у тим тренуцима исто што и безнађе. Но и као таква, она јесте семе једне могућности, могућности ослобођења од патње.

С друге стране, патња може трајати јако дуго, читав живот, и сама нада може да послужи као изговор, уколико се сматра довољном за избављење, да се та патња продужава. Ово сматрам да је због тога што изгледа да у нади не постоји сила која може да утиче на човека да се покрене с мртве тачке. Знам из искуства да је тренутак у коме сам се и сâм покренуо био тренутак у коме сам одустао од надања да ће се догодити чудо, него сам свесно, упркос патњи, учинио напор да је превазиђем. А где је ту била нада? Изгледало ми је да сам се у том тренутку био одрекао ње.
Тај напор да се нешто промени био је заснован на вери, на способности да се упркос свему чини нешто слободно, да се крене у једном правцу, који није изван себе, јер у таквом кретању би нада и даље била присутна, пројектована у неке могуће спољашње околности претпостављеног вишег квалитета, већ је кретање било унутарње: покушавао сам да у себи нађем ослонац и пут који би ме одржавао сабраног, без обзира на то има ли наде да се то оствари или не. А управо у томе је и било чудо.

За Јована Лествичника „вера је зрак“. Али дејство вере се огледа и у најцрњем мраку. Када сам решио да својим снагама превазиђем патњу, нада ми више није била потребна. Нисам патио због тога што нема светлости. Имао сам веру, а она је била зрак – силе која ми се представила као нешто потпуно апстрактно, једино доступна као знање, али не и као нешто чулно, као светлост. Можда је нада и даље постојала, али само као знак после кога је уследила вера. Проблем је у томе што ње више није било на нивоу апстрактног, делатног. Наде је било само тамо где је владала пропаст. Значи у прошлости.

У тренутку садашњости, све се преклапа. Човек све види, оно што је било и оно што је сада. Ствар је у томе што је сада све разрешено, а уколико није, човек се поново пројектује у времену, јер остало је нешто што тек треба урадити, а то није свршено – овако се и нада враћа и пројектује у будућност – али она не постоји као одлучујући моменат, какав је вера, која једино постоји сада.

Свако ко се бавио собом зна шта је то активни принцип и како он разрешава ситуације које захтевају разјашњење, односно разумевање – активни принцип не дозвољава продужена, одложена дејства. Разумевањем неке појаве њено дејство престаје, докида се. Вера помаже и без освешћења да се заустави дејство карме – принципа акције и реакције, јер вера амортизује свако дејство силином коју црпе из непресушног извора оностраности, метафизичког, силе. И сам чин вере заправо представља знање о томе како ствари заиста стоје – у вери је знање да ствари никако не постоје по себи, већ да их твори сила. Па стога постаје јасно да се уместо фиксирања на ствари, фиксирањем на силу, а то је начин вере, превазилази дејство ствари, њима се просто одузима моћ коју им је приписивало незнање.

Јасно је овде да је нада заиста била само знак, означитељ једне непроверене могућности, а делатни принцип се појавио онога часа када се нада превазишла, вера је заузела њено место – није се догодила топлотна смрт. Ако се криза доживљава као непрестано тоњење, она се сада показује као таква да је њено дно управо то декадентно кретање, а не неко досежно апсолутно мировање које обично називамо ентропијом. Принцип ентропије као супротност активном принципу у једном тренутку се покаже као непостојан, он не може да подупре и одржи самог себе. У тренутку када се то разјасни, кретање престаје, престаје криза. Уклоњен је узрок тог кретања – нада, која је призивала могућност да се то догоди.

Шта би се догодило да није било наде? Да ли би уопште било свести о патњи? Да ли би постојало трпљење? Ако је нада (божанска) светлост, онда би субјект који је пасиван а не пати, који у себи нема те светлости, престао да буде субјект. Била би то нека ствар, машина, нешто мртво. Значи, нада је она искра коју називамо животом, не више од тога, али ни мање. Не просто могућност, осим ако се могућност схвати као потенцијал да се направи разлика између мртве и живе материје.

Нада, дакле, није својствена мртвим стварима, али нема је ни тамо где је свест о смрти превладана, укинута. Има је само у једној пројекцији где не постоји делатност која разликује мртво од живог. Она као да је у неком немогућем процепу, тамо где се мешају ствари које никако не могу да буду заједно. Ово се не може схватити као пројекција у времену, из искре полази зрак истога часа када се појави искра. Та веза између наде, вере и љубави је тројединство, погрешно је схватати их у низу. Немогуће је тако их схватити – а ово се открива већ на становишту вере. Од вере до љубави, ма колико ми пројектовали ту разлику на сопствени живот, који се одвија у времену и простору, нема заправо никаквог растојања. У вери је љубав већ досегнута, али она се не испољава нужно у тој пројекцији, животу. За то је потребан посебан напор, или да кажем – сила. Поимање силе као безграничне, неизмерне, не само као искре, као семена могућности. Него као свемогуће – која омогућује да се превлада и сам живот.
Само свемогућа сила може да се појави као љубав, само човек који себе схвата као таквог може себи да приушти да воли. Све мање од тога је само жеља, привид, претензија.


II

Лептиру,
да си умео певати
одавно би био у кавезу.

Док сам читао Башоове (2) песме, потпуно неочекивано се појавило једно питање: а шта ако нада засија мало снажније? Ово гледе људског усуда – рецимо, сме ли песник да привуче исувише пажње? Зар неће одмах потрчати ватрогасци да гасе пожар?

Може ли сама нада да се толико распламса и прескачући апстрактност вере, преведе љубав у суморни свет и тако разреши све дилеме? Може ли се онај јаз који обично премошћује филозофија, из потребе да се ствари јасно представе у разуму пре него што се досегне егзистенција, премостити а да се не овлада овом урођеном људском способношћу? Није ли и Башо то урадио, као и многи други?

Постоји у човеку страх да ће се распршити, потрошити, да ће нестати уколико не чува своје поседе, укључујући и онај највреднији посед – знање. Постоји у њему и велика нејасноћа гледе његових способности и моћи да утиче и помогне другима, наиме: где је ту мера? Јесте да је љубав та мера, али је љубав безгранична и неисцрпна, и нема је у свакога. Ако се љубав превише испољи у свету људи, шта ће се догодити?
Како може човек да живи усамљен, па макар то у неком тренутку изгледало сасвим могуће, и да не осети везу с другима, ону суштинску, унутарњу, преко исте оне силе која га твори? Јер љубав не делује споља на људе, већ изнутра. Она изнутра топи страсти и одбране.

Па ипак, у свету људи, као да је та сила скоро у потпуности онемогућена.
У махајана будизму постоји једна идеја, идеја да се за живота пробуђени човек не узнесе у апстрактну нирвану, већ да настави свој живот на овој Земљи и учини све да помогне бићима која пате, како би и она превладала патњу. Такав човек назива се бодхисатва. Разуме се, и сваки хришћанин који је искусио божанску љубав, не разликује се од оваквог „пробуђеног“ будисте – будућег Буде.

Ова идеја, међутим, изазива доста скептицизма због чињенице да свако мора да учини сопствени напор како би превладао патњу, а неко ко ју је већ превладао може једино да другима укаже на пут, не више од тога. Каквог смисла онда има одлагање промене обитавалишта, уколико не постоји права мотивација за то? А мотивације у пробуђеног заиста нема, човек који је обасјан знањем односно љубављу више нема посла с двојствима као што су добро-зло или живот-смрт.

Но, можда је ово лажна дилема, можда мотивација постоји, али у оних који још увек пате, можда је управо њихова нада та мотивација која покреће бодхисатву? Можда они који пате позајмљују мотивацију онима који су већ ослобођени? Изгледа као да ту постоји нека невидљива интеракција.

И чини се да је управо тако. Јер онај који познаје и поседује љубав више нема страха за себе, а разуме да је разлика између њега и других несуштаствена. Она копрена појединачног живота истопила се пред силом љубави и разоткрила друге као једно те исто постојање, тако хришћанин у свакоме човеку види Христа, заједничку суштину.


Пријатељу, не заборави
на скривен у честару
цвет шљиве!


За Башоа кажу да је био усамљеник, доминантно осећање у његовој поезији је управо „туга усамљености“. Живео је као монах, иако међу људима, окружен својим ученицима. Одлазио је на пут сам, писао, и враћао се. Његова поезија толико исијава љубав да ова моја дискусија полако долази до разрешења – ако се тражи начин на који неко може да помогне другима да превазиђу своје предрасуде, онда је јасно да је поезија свакако један од тих начина. А извор те поезије је песник који је несебично исијава.

Колико ономе ко је огрезао у наду може да значи светлост која га обасја из Башоове поезије? Како се само та нада увећа кад је додирне љубав и како се осветли тај пут (ка) љубави!

Сада је јасно да се нада, вера и љубав не могу посматрати као одвојене. Ма како нада, посматрана засебно, изгледала усамљена и нејака, скривена у честару, она означава почетак пута, она сагледава и његов циљ.



1. Св. Јован Лествичник, Лествица божанственог усхођења, са старогрчког Димитрије Богдановић, Светосавље, Хиландар, 1997. Поука XXX.

2. Мацуо Башо, Ветар са Фуџијаме, у преводу Петра Вујичића, Глас, Бања Лука, 1989, стр. 24, 29, 56.

Књижевне новине, Београд, јун 2007.

На Пројекту Растко објављено љубазношћу блога http://skerovicpoetry.blogspot.com/